Dostupni linkovi

logo-print

Zaboravljeni ugao gledanja


ŠTRBAC: Poenta celog tog fenomena ružnog, ne samo ružnog u smislu nečega što je izgled, već i u načinu ponašanja i u individualnosti, može da bude neprihvaćena, pa samim tim i ružna.
Gde se to danas i kako najčešće vidi? Obzirom da mediji konstituišu način razmišljanja, isto to radi i društvo i razne grupe ljudi, počev od porodice, pa do mnogo šireg nivoa, do čitave planete.
Pojedinac, hteo ne hteo, je upućen na to da potpadne pod neke kalupe da bi bio lep, da bi bio prihvaćen, da bi bio u redu, da bi bio ukotven u nekakav mehanizam funkcionisanja. To upravo zna da preuzme, ako ne celu, onda bar deo, individualnosti. Tu onda nastaje problem jer ako ne možeš da izraziš sebe i ako ne možeš da budeš ono što jesi i što osećaš da bi trebao da budeš, nego se pokoravaš tim raznim kalupima, samo da bi neki drugi bili zadovoljni i srećni i da bi te prokomentarisali kao nekog ko je Hektor, to onda jeste neka vrsta nasilja - emotivnog, psihičkog, duhovnog, kako god.
Predstava Ružni upravo se bavi tim fenomenom u želji da pokaže, da sagleda, da istražuje. Naravno, nikakav odgovor ne dajemo o tome šta radi jedan čovek, jedan pojedinac, jedna individua koja ne može i ne želi da se uklopi u opšte prihvaćene norme. Kada govorimo o prihvaćenim normama, naravno da moraju da postoje neke opšte prihvaćene norme, da ne možete, i ne trebate, biti kriminalac, da ne smete da ugrožavate tuđu slobodu i individualnost. Mnoge norme vrlo često znaju da pređu granicu dobrog ukusa i mnogo više je tu nepisanih stvari koje utiču na to da možete reći da neko gradi tu terminologiju ružnog i lepog.

Biti danas lep, bojim se da je, pre svega, biti u trendu. Trend je, kao i svaki trend, otkako je sveta i veka, dosta uska stvar. On je promenjiv, to je stvar mode i trenutka. U datom momentu on je ograničen sa jednom ili dve dimenzije i opet čoveka kalupira i ne da mu da se izrazi i da bude ono što jeste. Mislim da je tu negde danas veliki problem. Neka svako za sebe proba da bude ono što jeste, što je užasno teško i što ne može da se uradi samo jednom rečenicom koju sam sada izgovorio, ali ne vidim šta bi to čovek mogao da uradi, a da ne izvrši to nasilje, da ne dozvoli da se nasilje ukalupiranja primeni i na njemu.
Izbeći trend, znači izbeći biti lep. Tako se čovek opredelio da bude ružan. Povući znak jednakosti između biti svoj i biti ružan, znači lepo je biti ružan.

Priču o ružnom i lepom naravno mogu dugo da pričam, ali po meni se ona svodi na to da li jesi svoj, ili nisi.
Žaba krastača, ružno pače, crna ovca, 13. prase, sve je to isto u suštini. To su samo drugačiji imenitelji za isti problem, isti fenomen toga da je neko drugačiji. Uvek iza spoljneg je nešto unutrašnje, a opet je na svakom od nas da proceni šta je to unutra i da li to jeste dragulj.

Andersen, njegov autobiografski moment i njegove priče koje je pisao su nam poslužili kao jedna podloška i predložak za ono što smo radili. Nakon toga je Aleksandra Glovacki napisala tekst. On je predložak od koga glumci, reditelj i svi ostali saradnici počnu da kopaju po sebi. U tom slučaju mi je to puno pomoglo jer Hans Kristijan Andersen jeste bio neka vrsta ružnog pačeta, ili žabe krastače, ili crne ovce, samo što smo to hteli da iskoristimo kao neku energiju, kao neki pogon koji će sve nas navesti da probamo da se vratimo unazad, da se setimo i vidimo kada smo se mi sami, ili neki naši najbliži, ili neki dalji ljudi, ili neki koje smo videli na ulici, na TV-u našli u situaciji da budu ružni ili ružno pače. Vidim kod puno ljudi da imaju u nekim trenutcima taj moment ne prihvatanja nečeg ili nekog ko je na neki način različit.

Treba sebe alarmirati u momentu kada se uhvatiš kako razmišljaš da ti je neko nesimpatičan, samo zato što je drugačiji, da sebe zaustaviš i da malo širim srcem i očima pogledaš čoveka, da ga prihvatiš. Kada se tako otvoriš, onda ta njegova različitost više nije pretnja, već postaje samo jedan kvalitet.

* * *

JOVANIĆ: To je jedan zanat i žanr. Novine koje uređujem pravim na način kao što bi obućar pravio cipele. Uzimam najbolju kožu i dobro je uglancam jer će se tada mnogo bolje prodati i ljudi će je više voleti. Posle svih tih godina ratova, užasa, manekena zla koje smo imali i gledali, ljudi su poželeli da gledaju neki savršeni život. U magazinima koje radim, ljudi izgledaju lepo. Oni su sređeni i skockani. To su velike produkcije, šminka, out-fit i sve što to podrazumeva. Nisu to tipični modni magazini, ali taj njihov life stile mi pokušavamo da prilagodimo i da on izgleda kao u bajci. Ljudi ne žele da vide ono što im se dešava u svakodnevnom životu. Znoj, krv, suze žele da vide, ali da to izgleda kao da se dešava nekom drugom, nekom celebriti, da to izgledati dizajnirano. Lakše je plakati u rojsrojsu nego u tramvaju.

Bez obzira što u Srbiji sve izgleda prilično zategnuto, ispeglano i gurnuto pod tepih, ono što nam se poslednjih godina dešavalo dovelo je do toga da je lepota postala zaboravljena kategorija.
Pripadamo narodu koji je ubeđen da mu se ništa više lepo ne može dogoditi. Ne samo što smo za porno i turbo, mi smo i za ružno. Pripadam generaciji koja je verovala da je jedina ideologija umreti zbog lepote. Lepota je podrazumevala nešto što bi Umberto Eko proučavao nekom rečenicom ili rečju koja označava određeno stanje svesti i života. Navijali smo za taj dizajn svakodnevnog života, za lepo, za to da smo okruženi nekim lepim stvarima. Odrasli smo na bajkama koje su nam obećavale happy-end. Trebalo je da se ugledamo na razne Pepeljuge i Snežane. Na kraju mi se to činilo kao neka vrsta nepravde. Kada sam malo zrelije razmislila, shvatila sam da bi te bajke trebalo prepraviti u korist zlih maćeha jer su one te koje su izgledale fantastično i u ovom današnjem smislu bile sjajne, uspešne ribe koje su imale neke svoje karijere i koje su mogle bez tih muškaraca, prinčeva, da uspeju u životu.

To nije nikakav feministički princip, naprotiv. Mislim da su one, a kasnije i modeli, poznate manekenke, sa svojim merama napravile potpunu revoluciju. Uradile su ono što feministkinje nisu uspele za 30 godina. Imale su idealne mere 90-60-90 i zarađivale su u nekom trenutku, a možda i sada, više od najvećih svetskih bumbara.
Činjenica je da svuda u svetu, to što je neko lep, predstavlja vrlo važnu karakteristiku, to je deo CV-a. To ne napišete, ali postoje istraživanja gde neko ko ima više kilograma ima manje šanse da dobije posao. U tranziciji to je dovedeno na neverovatan nivo da vi, ukoliko niste mladi i ukoliko niste lepi, stvarno imate malo šanse da se sve u vašem životu završi na najbolji mogući način.

U životu sam želela dve stvari. Jedna je bila da budem najseksipilnija Srpkinja svih vremena, Olivera Vučo. Da budem tako neko ko će zagorčavati muškarcima život, koji će pevati i imati tu vrstu nekog slobodnog, boemskog, života. Nemačka priroda, koja me je zapala, mi je podarila neku vrstu štreberskog odnosa prema stvarnosti. Bilo mi je važnije da imam dobar tekst, nego da u svakom trenutku izgledam spektakularno. Fakat je da ako se ta pozitivna strana, lepši deo stvarnosti, upakuje u šareni papir, da će izgledati mnogo, mnogo bolje i ljudi će to više želeti da vide, bez obzira na neviđene tiraže tabloida.

Ono što je ružno se pokušava prikazati lepim i da je to pravi put. Tu su postavljeni standardi. Naše televizije izgledaju kao crnačke televizije i devojke izgledaju kao da su showgirls u Las Vegasu. Izgledaju tako čitavog dana. Mislim da ta preterana umetnost sreće i lepote, koja po svaku cenu mora da bude jako, jako preterana, danas nam, na neki način, onemogućava da zaista uživamo u lepim stvarima. Nešto što je tužno, takođe može biti lepo.
Bez obzira što to vuče na neku patetiku i na neki srpski bedak, da je to neki retro stav, za mene je lepo ono u čemu zaista uživam. Spremna sam da mnogo toga uradim da bi došla do tog trenutka. Ružno je neka vrsta potpunog odsustva ukusa u smislu da smo opterećeni nekim stvarima koje nas dovode u neku pornografiju, u neki turbo, u neki potpuno drugi diskurs od onoga što naše oči vide. Ono što predstavlja ekološki problem, mora da bude ružno.

* *

KONTIĆ: Šta je lepo, šta je ružno - to je estetski doživljaj koji je prilično relativan. Lepo za koga ili ružno za koga?

U svakom slučaju problem lepoga i ružnog u nauci se približava. Anegdota kaže da kada su Anštajna pitali kako je znao da je teorija relativnosti tačna, on je odgovorio da je bila tako jednostavna i tako lepa.

Vidite da kod vrhunskog genija, naučnika, imate jedan upliv dojma koji više pripada domenu estetike i umetnosti. Ako pogledamo istorijsku dimenziju, nije bilo baš mnogo lepo ono što je radio Van Gog u njegovo vreme. Trebalo je dosta vremena da nešto što je smatrano trivijalnim i ne lepim odjedanput postane prihvaćeno kao nešto lepo. Sada je to estetski vredno, možda i univerzalno.

Iza ovoga interesantnog zapažanja se krije nešto što nije pitanje samo medijskog oblikovanja i normiranja lepoga. Krije se nešto što je potpuno nekompatibilno sa onim kako mi gledamo na ljudsku prirodu i na neke univerzalije čovekovog života koje možda i nisu lepe. Možda će zvučati malo pesimistično, ali lepe stvari ne dolaze brzo i ne dolaze lako.
Ono što mediji nude kao lepo je tu pred nama, na dohvat ruke. Možete platiti, možete otići na nekakvu dijetu koja vam ne dozvoljava da se lišavate bilo čega. Reklameri, koji suptilno nude priču o njihovom doživljaju lepog, kažu da oni ne prodaju lepe noge, već prodaju cipele koje će učiniti vaše noge lepim. To dolazi odmah, to je instant.

Cela priča ide ka postizanju jednog zadovoljstva, ali bez imalo truda oko toga. "Lepo" je deo naše prirode. Ako dolazi na tacni, onda je to iluzija lepoga i nema neku trajnu vrednost.
Mogu da primetim, a to je deo naše svakodnevne prakse, kako ljudi jako gube na doživljaju poverenja u sebe. Čujete i da kažu za sebe da su jedna lutka u Armani opremi. Gde je moje pravo suštinsko ja?
Ponekada pomislim da li mi to radimo nešto direktno, nasuprot onoga što se danas normira kao lepo preko medija? Pokušavamo, sa dosta truda, da ubedimo čoveka da bude zadovoljna njegovom prirodom, njegovim istinskim ja, koji nije upakovan u nekakvu spoljnu ambalažu koja se arbitrarno smatra lepom. Na žalost, to ide teško.

Čovek kupuje samopoverenje tako što na sebi nosi trenutni standard nečega lepog. Mi koji se bavimo tim poslom, verujemo da je čovekova prva priroda lepa i verujemo da je lepo da svaki čovek zna o sebi mnogo više. To je ne tako lak posao.

Andersenove prelepe bajke, za nas psiho-analitičare, su jako zanimljive, ali se pitamo odakle se crpi ta univerzalna privlačnost svega o čemu je Andersnen pisao, naročito u priči o ružnom pačetu. Ta priča je poput jednog mita koji govori o jednom univerzalnom procesu u kome čovek otkriva neku svoju unutrašnju lepotu. Nešto što se da interpretirati sa stanovišta psihologije nesvesnog jeste odrastanje i nalaženje sebe takvog kakav jesam, možda ne normativno i standardno lep, ali neka moja suština i moja priroda, moja transformacija u tom procesu, jedna individualnost, ima pravo da nosi atribut lepog.

* * *

Lepota ili ružnoća ipak ostaju u domenu duha ili duše. Dobro je što je tako, zar ne?
XS
SM
MD
LG