RSE: Crna Gora je postala nezavisna država. Možete li da prokomentarišete gest predsedika države, Borisa Tadića, koji je otišao u Crnu Goru i čestitao im na licu mesta i gest premijera Vojislava Koštunice koji to nije uradio?
PAVLOVIĆ: Mislim da se naša vlada ponaša kao da je iznenađena i uvređena rezultatima referenduma. Umesto da prizna situaciju takvom kakva jeste, da se ponaša kao čitava Evropa i čitav svet, nastoji ćutke da pređe preko ishoda referenduma u Crnoj Gori. Mislim da je geste predsednika republike, da poseti Crnu Goru, bio na mestu. Referendumom Crna Gora neće otići sa geografskog položaja ili teritorije na kojoj jeste. Mi i dalje ostajemo na istim pozicijama. Ljudi će i dalje i putovati i živeti zajedno na tom prostoru. Takva vrsta ponašanja, koja zabija glavu u pesak i pravi se kao da se to može na neki način zaustaviti ili promeniti, kao što se ponaša naša vlada, mislim da nije u redu.
RSE: Šta kažete na veliku podeljenost u Crnoj Gori?
PAVLOVIĆ: Mislim da je to ozbiljniji problem i da efekti referenduma mnogo više pogađaju to podeljeno društvo u Crnoj Gori, nego Srbiju. Obično se misli i kaže da se nakon referenduma dobila jedna nova nezavisna država, ali faktički, dobijene su dve nezavisne države, Crna Gora na jednoj strani i Srbija na drugoj. Ta vrsta podeljenosti, obzirom na ishod referenduma, je mnogo dublja u samoj Crnoj Gori nego u Srbiji. Mislim da će se već na narednim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori pokazati da li je, i u kojoj meri, Crna Gora uspela da prevaziđe tu vrstu duboke socijalne i političke podele.
RSE: Smatrate li da je Mile Đukanović odličan politički igrač?
PAVLOVIĆ: On je vešt tehnolog vlasti. Mislim da su mnogi politički lideri, koji su živeli i radili u vreme Miloševića, puno toga naučili od njega, a pogotovo kako se na vlast dolazi i kako se na vlasti ostaje.
RSE: Na vašem fakultetu ima dosta studenata koji su iz Crne Gore. Da li to znači da Crna Gora nema Fakultet političkih nauka?
PAVLOVIĆ: Imaju odnedavno. Naši bivši studenti su otvorili jedno odelenje u okviru Pravnog fakulteta, a nedavno je i zvanično otvoren Fakultet političkih nauka. Bili smo pozvani na otvaranje. Išao je dekan fakulteta i još nekoliko profesora. Čovek koji vodi Fakultet političkih nauka u Podgorici je naš nekadašnji odličan student, kolega Srđan Darmanović.
RSE: Šta će se menjati u statusu studenata iz Crne Gore koji studiraju na vašem fakultetu?
PAVLOVIĆ: Za sada ništa. Mi ne pravimo razliku. Bez obzira na neke izjave koje su čuju iz Ministarstva prosvete, mislim da će teško doći do promena, bar za one studente koji su pod određenim uslovima upisali i naš i druge fakultete na Univerzitetu u Beogradu i u Srbiji. Očekujem da za bar ovu generaciju neće biti nekih bitnih promena.
RSE: Mislite li i na visinu školarine, obzirom da strani studenti uvek plaćaju više nego domaći?
PAVLOVIĆ: Oni su upisali fakultet kao domaći studenti i time stekli neka statusna prava. Mislim da bi bilo nekorektno da se to u samom procesu menja. Kada student upiše fakultet pod jednim nastavnim programom, ima pravo da ga i završi pod tim istim. To je slično statusno pitanje i slična situacija.
RSE: Tema kojom se često bavite je budućnost civilnog društva. Kakve su nam šanse?
PAVLOVIĆ: Na ovim prostorima postoji dug i težak civilni deficit. On je jednim delom objektivno uzrokovan jer su društva na Balkanu previše često prolazila kroz duboke krize, ratove i konflikte različitog tipa. Ljudi su se više okretali državi jer su smatrali da je država i politika tu najodgovornija i da je to najbolji i najefikasniji instrument da se ozbiljni konflikti rešavaju. Činjenica je da moderna društva, ukoliko žele da budu demokratska, ne mogu počivati samo na političkim stubovima. Ni jedan politički poredak ne može da bude stabilan ako se oslanja samo na političke mehanizme. U mnoštvu različitih socijalnih ideja, koncepata i mehanizama kako da se ograniči politička moć, jedan od produkata modernog doba je i uslovna podela na državu, na jednoj strani, i civilno ili građansko društvo na strani drugoj. Građansko društvo mora da ima jedan stepen autonomije i ima pravo na jednu kritičku distancu u odnosu na državu i politiku. To je dobro i za državu i za politiku jer kod političke moći postoji jedan ugrađeni mehanizam da moći nikada dosta, da ona stalno želi da se širi. Zbog toga ta ideja i praksa modernih društava da postoji jedno autonomno društveno polje, koje zovemo građanskim ili civilnim društvom, unutar koga se građani sami, nezavisno od različitih političkih orijentacija, udružuju da bi rešili neke svoje interese, da bi uspostavili neke zahteve državi i politici, da bi kritikovali državu i politiku i da bi ograničili njenu moć. To je glavna funkcija civilnog društva. Moderna društva bez te podele ne mogu da postoje. Kada je reč o Srbiji, mi smo imali jednu paradoksalnu situaciju da smo tokom devedesetih godina, iako smo imali jedan autoritarni režim, uspeli ta ostrvca ili oaze civilnog ili građanskog društva, koje su bile slabe, na neki način povezati, da se ta socijalna energija građana, koje je imala i uspone i padove, angažuje. Mislim da je to bila vrlo značajna pretpostavka i za same političke promene 2000. godine. Problem je nastao nakon promena. Problem je nastao i za mnoge nevladine organizacije i ljude angažovane u različitim institucijama i oblicima civilnoga društva. Nije bilo lako naći jednu praktičnu formulu, koju bih nazvao formulom konfliktnog partnerstva. Predstavnici prodemokratskog dela civilnog društva su itekako zainteresovani za promene, ali oni moraju da zadrže svoju kritičku distancu i prema novoj vlasti. Nije bilo lako naći praktično rešenje kako da budete kritični prema novoj vlasti, a da vas ne strpaju u isti koš sa onima koji su kritikovali novu vlast sa sasvim drugih pozicija, sa pozicija povratka na staro, sa pozicija staroga režima.
RSE: Nevladine organizacije su često bile meta kritika, kao da je to neki uvoz koji je opasan za naše društvo. Pretpostavljam da ih zbog toga i nemamo veliki broj. U Parizu je 1999. godine bilo 5000 nevladinih organizacija.
PAVLOVIĆ: Mi mislimo da su nevladine organizacije uvezene sa Zapada, a mnogi ne znaju da je izraz nevladina organizacija postojao u zakonima u staroj Srbiji, pri kraju XIX veka. I sam sam mislio da je to relativno nova sintagma.
RSE: Šta je u to vreme bila nevladina organizacija?
PAVLOVIĆ: Sva ona udruženja građana koja nisu pod šapom države. Naročito u periodu između dva svetska rata postojao je pokret u Srbiji, ne samo za opismenjavanje seoskog stanovništva, nego i za organizovnje različitih kurseva za devojke, da se osposobe za drugačiji način vođenja domaćinstva, za šivanje, za niz drugih stvari koje su bile deo aktivnosti jednog građanskog ili civilnog društva. Koristim oba termina, građansko ili civilno društvo jer u našem jeziku termin građansko ima neka opterećenja. Kod nas je, pre svega zbog socijalizma, reč građansko imala malo pežorativno značenje, kao da je to nešto buržujsko. U ovom tipu društava postoji podela, koja je bila duboka, na ono što je gradsko i seosko, urbano i ruralno. Kada smo krajem devedesetih išli sa projektom građanskih parlamenata u seoske sredine, nailazili smo na nerazumevanje jer su ljudi koji žive na selu smatrali da sve što je građansko treba da bude vezano za grad, a za to postoji istorijska osnova jer su prve civilne slobode i politička prava u modernoj Evropi ljudi sticali u gradovima. Tek posle toga su se te ideje širile van gardova. Danas su, u političkom smislu, stanovnici gradova i sela izjednačeni. Prednost termina civilno, iako je taj termin preuzet iz engleskog jezika, je taj što znači suprotnost vojnom. Civil je čovek koji nema uniformu, koji nije uključen u ratne aktivnosti. U tom smislu je prva pretpostavka za postojanje civilnog društva da nema rata. Obično se kaže da, kada počne rat, prvo strada istina, što je tačno, ali ipak pre toga stradaju sva civilna, građanska, prava ljudi.
RSE: Član ste političkog saveta Demokratske stranke. Imam utisak, prateći sve što se dešava na javnoj političkoj sceni, da se Demokratska stranka dosta uspavala, ne vidi se neka akcija, neka kampanja, ne govori o nekoj viziji, o nekoj strategiji za budućnost.
PAVLOVIĆ: Teško je kada ste u opoziciji a istovremeno unutar te opozicije mora da postoji jasna podela. Demokratska stranka nikako nije spremna da pravi bilo kakve taktičke i slične dogovore sa drugim delom opozicije unutar koje je Srpska radikalna stranka, koja po našem mišljenju predstavlja emanaciju političkog života staroga režima, i po idejama i po rečniku i po svemu što nudi. U savetu sam Demokratske stranke i mi smo sve vreme u tom smislu dosta kritični, tražimo mnogo veći angažman i energiju i smatramo da neka praktična rešenja, do kojih je dolazilo u poslednjih skoro godinu dana, možda i nisu išla u korist same stranke. Možda su ona bila izazvana nekim principijelnim razlozima, ali poznato je da je savet stranke bio protiv izlaska iz Parlamenta. Istraživanja pokazuju da je od prošlog oktobra do danas, iako je stranka zadržala relativno stabilan procent podrške unutar potencijalnog biračkog tela, ipak došlo, u apsolutnom smislu, do značajnog pada podrške. To je karakteristika i za sve druge stranke, ali sada govorim o Demokratskoj stranci jer smatram da mnoge nade za jedan brži demokratski oporavak većina ljudi u Srbiji i dalje vezuje upravo za DS, i ne samo za nju, ali ona treba da bude neki stub oko koga će se sve ono što su demokratski potencijali Srbije možda moći da ujedine, ne verujem pre izbora, ali nakon izbora svakako. Priroda političkog društva u Srbiji je takva da ni jedna stranka neće moći da pretenduje da bude ni sama, ni dominantna, uvek će biti manje ili veće političke koalicije.
RSE: Iz Brisela i Vašingtona stižu neki signali da bi demokratski blok trebao da bude jedinstven i na taj način da se suprotstavi mogućem izbornom uspehu Radikala.
PAVLOVIĆ: Ne potcenjujem taj pritisak međunarodne zajednice i mislim da je on najčešće dobar. Voleo bih da bude tako, ali je pitanje da li je to, i koliko, praktično moguće. Za takvu vrstu dogovora nije dovoljna samo jedna strana. Mislim da je Srbija zemlja koja se suočava sa teškim i ozbiljnim problemima, da nije moguće naći rešenje samo unutar političkog bloka. Mislim da je Srbiji potrebna društvena, a ne politička koalicija, jer momentalno danas nije najjača ni Srpska radikalna stranka, ni DS, nego stranka apstinenata. Broj onih koji u ovom momentu ne bi izašli na izbore je veliki i stalno raste. To je jasna poruka biračkog tela koju naše političke partije, a pogotovo političke partije sa demokratskim predznakom, moraju da pročitaju, da je shvate. Tu mislim da je uloga nevladinog sektora, onog prodemokratskog dela tog sektora, u mobilizaciji energije za demokratske promene, izuzetno značajna. Nadam se, da kada budu naredni izbori, da će to probuditi sve prodemokratske aktere, u protivnom, stvarno su mogući svakakvi ishodi na izborima.
RSE: Gledamo restauraciju bivšeg režima i ljudi koji su bili nosioci Miloševićeve politike.
PAVLOVIĆ: To je ono što tu najviše boli i najviše smeta i to je ono što na neki način smanjuje šanse za ujedinjavanje čitavog prodemokratskog političkog bloka. U praksi na mnoge važne pozicije dolaze ljudi iz starog režima. Prećutna podrška nekih od partija koje personifikuju taj stari režim je nešto što je očigledno u političkom i parlamentarnom životu danas u Srbiji. Mislim da obnova demokratskih kapaciteta političkih ustanova, ne samo civilnog društva, je jedna od neophodnosti. Često kada sumiramo rezultate promena do kojih je došlo, ili ne, nakon oktobra 2000. godine, zaboravljamo i na to pitanje. Koliko smo unapredili i Parlament i parlamentarne debate, koliko smo unapredili institucije čitavog političkog sistema, državne uprave, lokalne samouprave, sudstva? Bez podizanja demokratskih kapaciteta tih političkih ustanova Srbija će mnogo sporije ići napred, a opet ti kapaciteti i ustanove nikada nisu potpuno nezavisne od ljudi. Ako postavite ljude sa starim idejama na čelo mnogih institucija, ne možete očekivati ni ozbiljan napredak, ni promene.
RSE: Mediji takođe igraju vrlo značajnu ulogu u toj restauraciji, u davanju značaja pojedincima iz bivšeg režima. Oni su u principu agresivniji od demokrata.
PAVLOVIĆ: Jeste i moram reći da je to jedno od velikih razočarenja, i mojih lično, jer, ne samo da su neke vodeće figure iz prethodnog režima ponovo vrlo prisutne u formiranju javnog mijenja i u tom medijskom prostoru, nego imam utisak da ni čitav medijski blok nije našao pravu formulu kako da se ponaša posle promena. Pre promena smo imali relativno jasnu sliku i podelu, imali smo prorežimske medije i antirežimske medije. To je, zajedno sa civilnim društvom, bitno pomoglo da dođe do promena. Ali nakon promena demokratski potencijali tog medijskog prostora su doživeli ozbiljan pad i jedno sivilo da više ne možete da razlikujete medije, uz mali broj časnih izuzetaka. I to je nešto što takođe doprinosi restauraciji starog poretka.
RSE: Bili ste predsednik Udruženja Fulbrajtovih stipendista. I sada ste angažovani u tom udruženju. Da li je sada, zbog celog odnosa i Vašingtona i Brisela prema nama, došlo do nekih poremećenih odnosa kada je u pitanju odlazak naših stipendista napolje?
PAVLOVIĆ: Nije, pogotovo nakon obnavljanja te vrste komunikacije sa SAD-om i obnavljanja stipendija, reč je o više stipendija, ali je Fulbrajtova nekako najpopularija i najpoznatija. Uglavnom je reč o ljudima iz društvenih nauka jer to je jedan od prioriteta za sve zemlje koje su u tranziciji, ili prolaze kroz sve te promene. Uglavnom su to ljudi koji su vezani za nauku i univerzitet. Tu postoji jedno ograničenje koje dovodi do toga da je broj onih koji konkurišu za te stipendije relativno mali. U mnogim slučajevima neko sa porodicom ne može odmah da krene na put, već tek posle nekog vremena mogu da mu se pridruže članovi porodice, a za one koji su porodični ljudi nekada to odvajanje na školsku godinu može da bude ozbiljna prepreka. Do zaustavljanja programa, čak i zbog ovoga što vlada ne izvršava svoje obaveze prema Hagu, mislim da neće doći i nadam se da neće doći. Programi idu i dalje. Postoji tu i jedna asimetrija, isto bitna. Relativno je mali broj kandidata koji se javljaju. Nekada smo imali situacije da se za tri stipendije javi samo dvoje kandidata. Ovo je recipročni program. Onoliko stipendija, koliko se nudi našim naučnicima u SAD-u, toliko ima i stipendija za dolazak ljudi iz SAD-a ovde. Uglavnom se javljaju ljudi iz naše dijaspore, pa koriste te stipendije da provedu jedno vreme i ovde. Još uvek, i sa jedne i sa druge strane, broj onih koji se javljaju na te stipendije je relativno mali.
RSE: Kakva nam je saradnja sa fakultetima u Evropi?
PAVLOVIĆ: Posle jednog strašnog perioda izolacije, kada su naši univerziteti bili izbačeni iz svih asocijacija nakon 2000. godine, je došlo do obnove većine veza. Moram da kažem da su mnoge veze i tokom devedesetih postojale i bile zasnovane na ličnim, dobrim odnosima i poznanstvima, tim dobrim kolegijalnim i akademskim odnosima. U mojoj oblasti smo imali odličnu saradnju sa profesorima iz Britanije i SAD-a, čak i u vreme sankcija. Tokom devedesetih godina smo organizovali unutar političkih nauka jednu međunarodnu školu za demokratiju za mlade naučnike iz čitavog regiona. Čak i u vreme ratova smo uspevali da dobijemo učesnike za školu, ne samo iz bivših jugoslovenskih republika, nego i iz Albanije, uglavnom iz država gde je bilo teško dobiti vizu i gde su granice često bile zatvorene. Sada je ta saradnja izuzetno intenzivna. Na fakultetu svake nedelje imamo po nekoliko gostiju iz sveta. Ponekada dobivam utisak da možda nemamo dovoljnu nosivost da izdržimo svu tu saradnju. U okviru projekta koji vodim, a tiče se baš pitanja kako podići demokratske kapacitete političkih ustanova u Srbiji, imali smo jedan međunarodni skup gde smo, pored jednog izuzetnog poznatog teoretičara iz Britanije, Džona Kina, koji se bavi civilnim društvom, medijima i demokratijom, koji sada završava veliku knjigu o istoriji demokratije, imali i goste iz SAD-a i prvi put posle 20 godine tri profesora iz Indije. Imao sam velike probleme sa dobijanjem viza baš za goste iz Indije jer su, izgleda, afričke i azijske zemlje na nekim crnim listama za dobijanje viza. I pored svih naših pisama, u poslednjem trenutku da nisam imao pomoć nekih naših bivših studenata koji rade u našim ministarstvima, teško da bi dobili vize.
PAVLOVIĆ: Mislim da se naša vlada ponaša kao da je iznenađena i uvređena rezultatima referenduma. Umesto da prizna situaciju takvom kakva jeste, da se ponaša kao čitava Evropa i čitav svet, nastoji ćutke da pređe preko ishoda referenduma u Crnoj Gori. Mislim da je geste predsednika republike, da poseti Crnu Goru, bio na mestu. Referendumom Crna Gora neće otići sa geografskog položaja ili teritorije na kojoj jeste. Mi i dalje ostajemo na istim pozicijama. Ljudi će i dalje i putovati i živeti zajedno na tom prostoru. Takva vrsta ponašanja, koja zabija glavu u pesak i pravi se kao da se to može na neki način zaustaviti ili promeniti, kao što se ponaša naša vlada, mislim da nije u redu.
RSE: Šta kažete na veliku podeljenost u Crnoj Gori?
PAVLOVIĆ: Mislim da je to ozbiljniji problem i da efekti referenduma mnogo više pogađaju to podeljeno društvo u Crnoj Gori, nego Srbiju. Obično se misli i kaže da se nakon referenduma dobila jedna nova nezavisna država, ali faktički, dobijene su dve nezavisne države, Crna Gora na jednoj strani i Srbija na drugoj. Ta vrsta podeljenosti, obzirom na ishod referenduma, je mnogo dublja u samoj Crnoj Gori nego u Srbiji. Mislim da će se već na narednim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori pokazati da li je, i u kojoj meri, Crna Gora uspela da prevaziđe tu vrstu duboke socijalne i političke podele.
RSE: Smatrate li da je Mile Đukanović odličan politički igrač?
PAVLOVIĆ: On je vešt tehnolog vlasti. Mislim da su mnogi politički lideri, koji su živeli i radili u vreme Miloševića, puno toga naučili od njega, a pogotovo kako se na vlast dolazi i kako se na vlasti ostaje.
RSE: Na vašem fakultetu ima dosta studenata koji su iz Crne Gore. Da li to znači da Crna Gora nema Fakultet političkih nauka?
PAVLOVIĆ: Imaju odnedavno. Naši bivši studenti su otvorili jedno odelenje u okviru Pravnog fakulteta, a nedavno je i zvanično otvoren Fakultet političkih nauka. Bili smo pozvani na otvaranje. Išao je dekan fakulteta i još nekoliko profesora. Čovek koji vodi Fakultet političkih nauka u Podgorici je naš nekadašnji odličan student, kolega Srđan Darmanović.
RSE: Šta će se menjati u statusu studenata iz Crne Gore koji studiraju na vašem fakultetu?
PAVLOVIĆ: Za sada ništa. Mi ne pravimo razliku. Bez obzira na neke izjave koje su čuju iz Ministarstva prosvete, mislim da će teško doći do promena, bar za one studente koji su pod određenim uslovima upisali i naš i druge fakultete na Univerzitetu u Beogradu i u Srbiji. Očekujem da za bar ovu generaciju neće biti nekih bitnih promena.
RSE: Mislite li i na visinu školarine, obzirom da strani studenti uvek plaćaju više nego domaći?
PAVLOVIĆ: Oni su upisali fakultet kao domaći studenti i time stekli neka statusna prava. Mislim da bi bilo nekorektno da se to u samom procesu menja. Kada student upiše fakultet pod jednim nastavnim programom, ima pravo da ga i završi pod tim istim. To je slično statusno pitanje i slična situacija.
RSE: Tema kojom se često bavite je budućnost civilnog društva. Kakve su nam šanse?
PAVLOVIĆ: Na ovim prostorima postoji dug i težak civilni deficit. On je jednim delom objektivno uzrokovan jer su društva na Balkanu previše često prolazila kroz duboke krize, ratove i konflikte različitog tipa. Ljudi su se više okretali državi jer su smatrali da je država i politika tu najodgovornija i da je to najbolji i najefikasniji instrument da se ozbiljni konflikti rešavaju. Činjenica je da moderna društva, ukoliko žele da budu demokratska, ne mogu počivati samo na političkim stubovima. Ni jedan politički poredak ne može da bude stabilan ako se oslanja samo na političke mehanizme. U mnoštvu različitih socijalnih ideja, koncepata i mehanizama kako da se ograniči politička moć, jedan od produkata modernog doba je i uslovna podela na državu, na jednoj strani, i civilno ili građansko društvo na strani drugoj. Građansko društvo mora da ima jedan stepen autonomije i ima pravo na jednu kritičku distancu u odnosu na državu i politiku. To je dobro i za državu i za politiku jer kod političke moći postoji jedan ugrađeni mehanizam da moći nikada dosta, da ona stalno želi da se širi. Zbog toga ta ideja i praksa modernih društava da postoji jedno autonomno društveno polje, koje zovemo građanskim ili civilnim društvom, unutar koga se građani sami, nezavisno od različitih političkih orijentacija, udružuju da bi rešili neke svoje interese, da bi uspostavili neke zahteve državi i politici, da bi kritikovali državu i politiku i da bi ograničili njenu moć. To je glavna funkcija civilnog društva. Moderna društva bez te podele ne mogu da postoje. Kada je reč o Srbiji, mi smo imali jednu paradoksalnu situaciju da smo tokom devedesetih godina, iako smo imali jedan autoritarni režim, uspeli ta ostrvca ili oaze civilnog ili građanskog društva, koje su bile slabe, na neki način povezati, da se ta socijalna energija građana, koje je imala i uspone i padove, angažuje. Mislim da je to bila vrlo značajna pretpostavka i za same političke promene 2000. godine. Problem je nastao nakon promena. Problem je nastao i za mnoge nevladine organizacije i ljude angažovane u različitim institucijama i oblicima civilnoga društva. Nije bilo lako naći jednu praktičnu formulu, koju bih nazvao formulom konfliktnog partnerstva. Predstavnici prodemokratskog dela civilnog društva su itekako zainteresovani za promene, ali oni moraju da zadrže svoju kritičku distancu i prema novoj vlasti. Nije bilo lako naći praktično rešenje kako da budete kritični prema novoj vlasti, a da vas ne strpaju u isti koš sa onima koji su kritikovali novu vlast sa sasvim drugih pozicija, sa pozicija povratka na staro, sa pozicija staroga režima.
RSE: Nevladine organizacije su često bile meta kritika, kao da je to neki uvoz koji je opasan za naše društvo. Pretpostavljam da ih zbog toga i nemamo veliki broj. U Parizu je 1999. godine bilo 5000 nevladinih organizacija.
PAVLOVIĆ: Mi mislimo da su nevladine organizacije uvezene sa Zapada, a mnogi ne znaju da je izraz nevladina organizacija postojao u zakonima u staroj Srbiji, pri kraju XIX veka. I sam sam mislio da je to relativno nova sintagma.
RSE: Šta je u to vreme bila nevladina organizacija?
PAVLOVIĆ: Sva ona udruženja građana koja nisu pod šapom države. Naročito u periodu između dva svetska rata postojao je pokret u Srbiji, ne samo za opismenjavanje seoskog stanovništva, nego i za organizovnje različitih kurseva za devojke, da se osposobe za drugačiji način vođenja domaćinstva, za šivanje, za niz drugih stvari koje su bile deo aktivnosti jednog građanskog ili civilnog društva. Koristim oba termina, građansko ili civilno društvo jer u našem jeziku termin građansko ima neka opterećenja. Kod nas je, pre svega zbog socijalizma, reč građansko imala malo pežorativno značenje, kao da je to nešto buržujsko. U ovom tipu društava postoji podela, koja je bila duboka, na ono što je gradsko i seosko, urbano i ruralno. Kada smo krajem devedesetih išli sa projektom građanskih parlamenata u seoske sredine, nailazili smo na nerazumevanje jer su ljudi koji žive na selu smatrali da sve što je građansko treba da bude vezano za grad, a za to postoji istorijska osnova jer su prve civilne slobode i politička prava u modernoj Evropi ljudi sticali u gradovima. Tek posle toga su se te ideje širile van gardova. Danas su, u političkom smislu, stanovnici gradova i sela izjednačeni. Prednost termina civilno, iako je taj termin preuzet iz engleskog jezika, je taj što znači suprotnost vojnom. Civil je čovek koji nema uniformu, koji nije uključen u ratne aktivnosti. U tom smislu je prva pretpostavka za postojanje civilnog društva da nema rata. Obično se kaže da, kada počne rat, prvo strada istina, što je tačno, ali ipak pre toga stradaju sva civilna, građanska, prava ljudi.
RSE: Član ste političkog saveta Demokratske stranke. Imam utisak, prateći sve što se dešava na javnoj političkoj sceni, da se Demokratska stranka dosta uspavala, ne vidi se neka akcija, neka kampanja, ne govori o nekoj viziji, o nekoj strategiji za budućnost.
PAVLOVIĆ: Teško je kada ste u opoziciji a istovremeno unutar te opozicije mora da postoji jasna podela. Demokratska stranka nikako nije spremna da pravi bilo kakve taktičke i slične dogovore sa drugim delom opozicije unutar koje je Srpska radikalna stranka, koja po našem mišljenju predstavlja emanaciju političkog života staroga režima, i po idejama i po rečniku i po svemu što nudi. U savetu sam Demokratske stranke i mi smo sve vreme u tom smislu dosta kritični, tražimo mnogo veći angažman i energiju i smatramo da neka praktična rešenja, do kojih je dolazilo u poslednjih skoro godinu dana, možda i nisu išla u korist same stranke. Možda su ona bila izazvana nekim principijelnim razlozima, ali poznato je da je savet stranke bio protiv izlaska iz Parlamenta. Istraživanja pokazuju da je od prošlog oktobra do danas, iako je stranka zadržala relativno stabilan procent podrške unutar potencijalnog biračkog tela, ipak došlo, u apsolutnom smislu, do značajnog pada podrške. To je karakteristika i za sve druge stranke, ali sada govorim o Demokratskoj stranci jer smatram da mnoge nade za jedan brži demokratski oporavak većina ljudi u Srbiji i dalje vezuje upravo za DS, i ne samo za nju, ali ona treba da bude neki stub oko koga će se sve ono što su demokratski potencijali Srbije možda moći da ujedine, ne verujem pre izbora, ali nakon izbora svakako. Priroda političkog društva u Srbiji je takva da ni jedna stranka neće moći da pretenduje da bude ni sama, ni dominantna, uvek će biti manje ili veće političke koalicije.
RSE: Iz Brisela i Vašingtona stižu neki signali da bi demokratski blok trebao da bude jedinstven i na taj način da se suprotstavi mogućem izbornom uspehu Radikala.
PAVLOVIĆ: Ne potcenjujem taj pritisak međunarodne zajednice i mislim da je on najčešće dobar. Voleo bih da bude tako, ali je pitanje da li je to, i koliko, praktično moguće. Za takvu vrstu dogovora nije dovoljna samo jedna strana. Mislim da je Srbija zemlja koja se suočava sa teškim i ozbiljnim problemima, da nije moguće naći rešenje samo unutar političkog bloka. Mislim da je Srbiji potrebna društvena, a ne politička koalicija, jer momentalno danas nije najjača ni Srpska radikalna stranka, ni DS, nego stranka apstinenata. Broj onih koji u ovom momentu ne bi izašli na izbore je veliki i stalno raste. To je jasna poruka biračkog tela koju naše političke partije, a pogotovo političke partije sa demokratskim predznakom, moraju da pročitaju, da je shvate. Tu mislim da je uloga nevladinog sektora, onog prodemokratskog dela tog sektora, u mobilizaciji energije za demokratske promene, izuzetno značajna. Nadam se, da kada budu naredni izbori, da će to probuditi sve prodemokratske aktere, u protivnom, stvarno su mogući svakakvi ishodi na izborima.
RSE: Gledamo restauraciju bivšeg režima i ljudi koji su bili nosioci Miloševićeve politike.
PAVLOVIĆ: To je ono što tu najviše boli i najviše smeta i to je ono što na neki način smanjuje šanse za ujedinjavanje čitavog prodemokratskog političkog bloka. U praksi na mnoge važne pozicije dolaze ljudi iz starog režima. Prećutna podrška nekih od partija koje personifikuju taj stari režim je nešto što je očigledno u političkom i parlamentarnom životu danas u Srbiji. Mislim da obnova demokratskih kapaciteta političkih ustanova, ne samo civilnog društva, je jedna od neophodnosti. Često kada sumiramo rezultate promena do kojih je došlo, ili ne, nakon oktobra 2000. godine, zaboravljamo i na to pitanje. Koliko smo unapredili i Parlament i parlamentarne debate, koliko smo unapredili institucije čitavog političkog sistema, državne uprave, lokalne samouprave, sudstva? Bez podizanja demokratskih kapaciteta tih političkih ustanova Srbija će mnogo sporije ići napred, a opet ti kapaciteti i ustanove nikada nisu potpuno nezavisne od ljudi. Ako postavite ljude sa starim idejama na čelo mnogih institucija, ne možete očekivati ni ozbiljan napredak, ni promene.
RSE: Mediji takođe igraju vrlo značajnu ulogu u toj restauraciji, u davanju značaja pojedincima iz bivšeg režima. Oni su u principu agresivniji od demokrata.
PAVLOVIĆ: Jeste i moram reći da je to jedno od velikih razočarenja, i mojih lično, jer, ne samo da su neke vodeće figure iz prethodnog režima ponovo vrlo prisutne u formiranju javnog mijenja i u tom medijskom prostoru, nego imam utisak da ni čitav medijski blok nije našao pravu formulu kako da se ponaša posle promena. Pre promena smo imali relativno jasnu sliku i podelu, imali smo prorežimske medije i antirežimske medije. To je, zajedno sa civilnim društvom, bitno pomoglo da dođe do promena. Ali nakon promena demokratski potencijali tog medijskog prostora su doživeli ozbiljan pad i jedno sivilo da više ne možete da razlikujete medije, uz mali broj časnih izuzetaka. I to je nešto što takođe doprinosi restauraciji starog poretka.
RSE: Bili ste predsednik Udruženja Fulbrajtovih stipendista. I sada ste angažovani u tom udruženju. Da li je sada, zbog celog odnosa i Vašingtona i Brisela prema nama, došlo do nekih poremećenih odnosa kada je u pitanju odlazak naših stipendista napolje?
PAVLOVIĆ: Nije, pogotovo nakon obnavljanja te vrste komunikacije sa SAD-om i obnavljanja stipendija, reč je o više stipendija, ali je Fulbrajtova nekako najpopularija i najpoznatija. Uglavnom je reč o ljudima iz društvenih nauka jer to je jedan od prioriteta za sve zemlje koje su u tranziciji, ili prolaze kroz sve te promene. Uglavnom su to ljudi koji su vezani za nauku i univerzitet. Tu postoji jedno ograničenje koje dovodi do toga da je broj onih koji konkurišu za te stipendije relativno mali. U mnogim slučajevima neko sa porodicom ne može odmah da krene na put, već tek posle nekog vremena mogu da mu se pridruže članovi porodice, a za one koji su porodični ljudi nekada to odvajanje na školsku godinu može da bude ozbiljna prepreka. Do zaustavljanja programa, čak i zbog ovoga što vlada ne izvršava svoje obaveze prema Hagu, mislim da neće doći i nadam se da neće doći. Programi idu i dalje. Postoji tu i jedna asimetrija, isto bitna. Relativno je mali broj kandidata koji se javljaju. Nekada smo imali situacije da se za tri stipendije javi samo dvoje kandidata. Ovo je recipročni program. Onoliko stipendija, koliko se nudi našim naučnicima u SAD-u, toliko ima i stipendija za dolazak ljudi iz SAD-a ovde. Uglavnom se javljaju ljudi iz naše dijaspore, pa koriste te stipendije da provedu jedno vreme i ovde. Još uvek, i sa jedne i sa druge strane, broj onih koji se javljaju na te stipendije je relativno mali.
RSE: Kakva nam je saradnja sa fakultetima u Evropi?
PAVLOVIĆ: Posle jednog strašnog perioda izolacije, kada su naši univerziteti bili izbačeni iz svih asocijacija nakon 2000. godine, je došlo do obnove većine veza. Moram da kažem da su mnoge veze i tokom devedesetih postojale i bile zasnovane na ličnim, dobrim odnosima i poznanstvima, tim dobrim kolegijalnim i akademskim odnosima. U mojoj oblasti smo imali odličnu saradnju sa profesorima iz Britanije i SAD-a, čak i u vreme sankcija. Tokom devedesetih godina smo organizovali unutar političkih nauka jednu međunarodnu školu za demokratiju za mlade naučnike iz čitavog regiona. Čak i u vreme ratova smo uspevali da dobijemo učesnike za školu, ne samo iz bivših jugoslovenskih republika, nego i iz Albanije, uglavnom iz država gde je bilo teško dobiti vizu i gde su granice često bile zatvorene. Sada je ta saradnja izuzetno intenzivna. Na fakultetu svake nedelje imamo po nekoliko gostiju iz sveta. Ponekada dobivam utisak da možda nemamo dovoljnu nosivost da izdržimo svu tu saradnju. U okviru projekta koji vodim, a tiče se baš pitanja kako podići demokratske kapacitete političkih ustanova u Srbiji, imali smo jedan međunarodni skup gde smo, pored jednog izuzetnog poznatog teoretičara iz Britanije, Džona Kina, koji se bavi civilnim društvom, medijima i demokratijom, koji sada završava veliku knjigu o istoriji demokratije, imali i goste iz SAD-a i prvi put posle 20 godine tri profesora iz Indije. Imao sam velike probleme sa dobijanjem viza baš za goste iz Indije jer su, izgleda, afričke i azijske zemlje na nekim crnim listama za dobijanje viza. I pored svih naših pisama, u poslednjem trenutku da nisam imao pomoć nekih naših bivših studenata koji rade u našim ministarstvima, teško da bi dobili vize.