Vesela LALOŠ
Prednji deo kuće se srušio u noći između 27. i 28. marta, u tri sata, a razlog je što je voda potpuno uništila zidove, kaže Etela Crnjaković. U jedinoj preostaloj sobi i kuhinji stanuju Etela Crnjaković, penzionerka, njen sin Josip, trener atletskog kluba u Spartaku, i Katarina, kći Josipove sestre, student više tekstilne škole u Zrenjaninu. Pri tom kuća, koja je stara oko 200 godina, ni u onom preostalom delu ne izgleda privlačno, sa dosta mračnim prostorijama, niskog plafona, ne većim od desetak kvadrata:„Takvu su je kupili moji roditelji. Ja sam ovde stanovala još kao dete. Imala sam tri godine kad smo tu uselili.“
Porodicu Crnjaković, međutim, ovog momenta, baš kao i godinama unazad, osim porušene kuće, muči i problem kako sa dvadesetak hiljada primanja pokriti sve troškove, u koje ulazi i Katarinino školovanje:
„Treba platiti vodu, struju, sve troškove, Katarini školu i jedva do kraja meseca se pokriju troškovi za hranu.“
Katarina stanuje u domu, a uštedi na izlascima koje je gotovo sasvim proredila:
„Odem na jedno piće, budem malo s drugaricama i to je to. Imam drugarice, to mi nije problem, zovu me da izađem, ali ja nemam volje. Glupo mi je što ja ne mogu da pozovem njih da dođu kod mene.“
Ne dolaze ti?
„Ne.“
„Nemamo mesta. Imamo samo ovu sobu, tu spavamo sin i ja.“
Preko raspusta obično radi na buvljaku, što dopunjuje kućni budžet. A more je videla samo jednom:
„Jednom sam išla na more, kad sam bila u srednjoj školi, u Budvu.“
Na pitanje da li su zatražili nekakvu pomoć, Etela Crnjaković kaže:
„Nismo, jer smo mislili da moramo tako živeti.“
Pomoć međutim često stiže preko Agnež Kiš, novinarke koja prati sudbinu ove porodice već godinama, a nakon rušenja kuće, ona je obavestila nadležne u opštini:
„Godinama već znam tu porodicu. Dugo žive jako teško. Osim siromaštva, tu je problem i to što je devojčica, o kojoj brinu baka i ujak, rano ostala bez oca, a majka ju je ostavila. Znam da je njihova situacija stalno bila takva da su jedva pokrivali osnovne životne potrebe. Mislim i ubeđena sam da i zbog zasluga starijeg gospodina Crnjakovića svakako zaslužuju bolji život.“
Za život u siromaštvu se obično kaže da je život na granici dostojanstva. Čini se da je to ipak više život na granici živaca. Josip Crnjaković veruje da je rešenje njihovih problema inostranstvo:
„Ako ništa drugo, potpisaću ugovor za inostranstvo i otići ću. Otac, dok je bio živ, nije mi dao dao odem. Potpisaću ugovor i otići ću i onda ćemo izgraditi novu kuću i završena priča.“
Osamdesetdvogodišnja Etela, međutim, ne očekuje da se za nju može bilo šta promeniti:
„U mojim godinama više ne mogu ništa planirati.“
Priča o porodici Crnjaković ne bi bila potpuna kada se ne bi pomenula i činjenica da je Josipov otac Ištvan Crnjaković u svoje vreme bio ugledan trener atletskog kluba subotičkog Spartaka, cenjen na prostoru ondašnje Jugoslavije, koji je Spartakovim atletičarima omogućio medalju balkanskog prvaka. Danas je i Spartak sasvim nešto drugo.
