„Brusim, sečem, varim, kopam, utovaram, istovaram, ubacujem drva, cepam drva… Sve živo radim.“
„Radimo sve, od malterisanja, kopanja, nošenja stvari, istovara, utovara, selidbe, sve živo.“
„Sad je kriza, mora se raditi što se nađe.“
To su Vukovci koji od ranih jutarnjih sati, kod Vukovog spomenika, čekaju poslodavca, gazdu, nekog ko će da ponudi posao. Njihov život je, najblaže rečeno, lutrija:
„Šta ćeš, ovo ti je prosjački život. Svaki dan čekamo ovde. Danas radiš, sutra nemaš.“
„Vidiš kakav je život – bedan. Radio sam 27 godina u firmi. Otpusili su me, najurili i moram ovde na ulicu.“
„Život bez posla je težak. Moraš da tražiš da radiš šta bilo da bi preživeo, da bi prehranio porodicu.“
„Sve je stvar lutrije. To je život od danas do sutra. Kad iskoči veći posao, onda radiš na duže staze. Kad ne, onda odradiš blic poslove. Možeš da zaradiš za dva sata 20 evra, a možeš i da radiš ceo dan za 20 evra.“
Oni ne biraju posao. Rade sve, bez obzira na obrazovanje. Bitna je dnevnica.
„Neko plaća dobro, neko manje. Dnevnica se kreće od 15 do 20 evra.“
„Ucenjuju. Radiš za neku sitnu paru.“
„Zavisi šta radiš. Fizikalac dobije 20 evra, majstor 25-30. Što ne znači da je to tako stalno.“
„Zavisi kako se pogodimo.“
„U principu nije loše. Teško je doći do posla. Kod preduzimača nema šanse, posle kod njih moraš da ideš sa milicijom da uzmeš lovu. Ali kad sam dogovoriš, devedeset posto je sigurna lova.“
Kod Vukovog spomenika, trbuhom za kruhom, došli su ljudi sa različitih strana. Uglavnom iz onih sredina gde je privreda u kolapsu:
„Ljudi dolaze s juga, dole je sve otišlo u božju mater. Fabrike su propale, a i te koje rade daju radnicima po dve-tri hiljade. Čovek ima šestočlanu porodicu, mora da dođe ovde da radi da zaradi neki dinar. Onda se dešava da ovde neki rade, a da im preduzimači ne plate, zavlače ih. Muče ljudi muku. A dole ostave ženu i decu koji čekaju da im pošalju pare. Čekaju da prežive.“
„Nema posla. Četvrti dan sedim danas. A mora da se jede.“
Odakle ste?
„S juga Srbije, iz Bujanovca.“
„Nema posla. Teško je. Teško je njima, a nama još teže.“
Po priči naših sagovornika, nekada su polovinu radne snage činili Albanci. Danas ih nema. Mada je, posle našeg pitanja na ovu temu, došlo do tuče. Nažalost na nacionalnoj osnovi:
„To su razne nacije. Jedni druge ne mogu da podnesu. Dolazi do svađe, gužve, tuče. Često puta dolazi policija, odvodi ih, kontroliše…“
Tako je to uvek kada nema posla, jedan je od komentara naših sagovornika koji nervozno čekaju neki novi posao. Bilo kakav, samo da ga ima.
„Radimo sve, od malterisanja, kopanja, nošenja stvari, istovara, utovara, selidbe, sve živo.“
„Sad je kriza, mora se raditi što se nađe.“
To su Vukovci koji od ranih jutarnjih sati, kod Vukovog spomenika, čekaju poslodavca, gazdu, nekog ko će da ponudi posao. Njihov život je, najblaže rečeno, lutrija:
„Šta ćeš, ovo ti je prosjački život. Svaki dan čekamo ovde. Danas radiš, sutra nemaš.“
„Vidiš kakav je život – bedan. Radio sam 27 godina u firmi. Otpusili su me, najurili i moram ovde na ulicu.“
„Život bez posla je težak. Moraš da tražiš da radiš šta bilo da bi preživeo, da bi prehranio porodicu.“
„Sve je stvar lutrije. To je život od danas do sutra. Kad iskoči veći posao, onda radiš na duže staze. Kad ne, onda odradiš blic poslove. Možeš da zaradiš za dva sata 20 evra, a možeš i da radiš ceo dan za 20 evra.“
Oni ne biraju posao. Rade sve, bez obzira na obrazovanje. Bitna je dnevnica.
„Neko plaća dobro, neko manje. Dnevnica se kreće od 15 do 20 evra.“
„Ucenjuju. Radiš za neku sitnu paru.“
„Zavisi šta radiš. Fizikalac dobije 20 evra, majstor 25-30. Što ne znači da je to tako stalno.“
„Zavisi kako se pogodimo.“
„U principu nije loše. Teško je doći do posla. Kod preduzimača nema šanse, posle kod njih moraš da ideš sa milicijom da uzmeš lovu. Ali kad sam dogovoriš, devedeset posto je sigurna lova.“
Kod Vukovog spomenika, trbuhom za kruhom, došli su ljudi sa različitih strana. Uglavnom iz onih sredina gde je privreda u kolapsu:
„Ljudi dolaze s juga, dole je sve otišlo u božju mater. Fabrike su propale, a i te koje rade daju radnicima po dve-tri hiljade. Čovek ima šestočlanu porodicu, mora da dođe ovde da radi da zaradi neki dinar. Onda se dešava da ovde neki rade, a da im preduzimači ne plate, zavlače ih. Muče ljudi muku. A dole ostave ženu i decu koji čekaju da im pošalju pare. Čekaju da prežive.“
„Nema posla. Četvrti dan sedim danas. A mora da se jede.“
Odakle ste?
„S juga Srbije, iz Bujanovca.“
„Nema posla. Teško je. Teško je njima, a nama još teže.“
Po priči naših sagovornika, nekada su polovinu radne snage činili Albanci. Danas ih nema. Mada je, posle našeg pitanja na ovu temu, došlo do tuče. Nažalost na nacionalnoj osnovi:
„To su razne nacije. Jedni druge ne mogu da podnesu. Dolazi do svađe, gužve, tuče. Često puta dolazi policija, odvodi ih, kontroliše…“
Tako je to uvek kada nema posla, jedan je od komentara naših sagovornika koji nervozno čekaju neki novi posao. Bilo kakav, samo da ga ima.
