Dostupni linkovi

logo-print

Narodu se stalno bacaju koske


Gošća Press kluba je Tamara Lukšić-Orlandić, koordinator programa u Fondu za otvoreno društvo.

RSE: Šta se dešava sa donatorima? Imam utisak da je sve manje donacija. Sve ono što nosi predznak demokratsko dobija sve manje novca iz inostranstva za svoj opstanak.

LUKŠIĆ-ORLANDIĆ: Strani donatori su ovde bili dosta prisutni u vreme Miloševića. Dobro je da su bili prisutni, da su tada pomogli civilno društvo u Srbiji da bude jako, da može da se suprotstavi takvom režimu kojeg smo dugo vremena nosili na plećima. Kada je došlo do promene vlasti i kada smo na demokratski način izabrali DOS koji je pobedio, onda je počela polako, prvo manje vidljivo, a onda sve više, da se menja politika donatora. To sada vidim i kao neko ko je radio u post Miloševićevskoj eri u državi. Neposredno sam mogla da vidim kako se menjao ugao donatora. Smatrali su da je izabrana demokratska vlast i da treba pomoći, da treba ojačati institucije, tako da je velika pažnja svih donatora bila usmerena prema državi. Bili su puno voljni da pomognu institucijama i državi direktno, vladi i nevladinim organizacijama koje su imale neke projekte koji su mogli da se apliciraju u saradnji sa vlašću, pre svega na lokalnom nivou, ali i na republičkom nivou. Taj se trend nastavlja. Koliko god smo nezadovoljni stanjem naše demokratije, mi ipak ulazimo u cikluse redovnih izbora. Uloga donatora u tom smislu se menja.

RSE: Bili ste pomoćnik Momčila Grubača u saveznoj Vladi i pomoćnik u Ministarstvu za ljudska prava. Bili ste pomoćnik ministra za kulturu i medije u Đinđićevoj i Živkovićevoj vladi. Sada ste u nevladinoj organizaciji. Koji su glavni projekti koje podržavate?

LUKŠIĆ-ORLANDIĆ: Fond za otvoreno društvo je počeo pomalo da menja svoju strategiju. On je i dalje veliki podržavalac projekata civilnog društva u oblasti prava. To su svi projekti koji se tiču nezavisnosti pravosuđa i alternativnih sankcija. Imamo medijski program koji je uvek postojao i koji je imao veliki značaj kada su mediji bili pod pritiskom vlasti. I njegov se karakter menja. Mi više ne dajemo onu vrstu podrške koju smo davali medijima kada je to bilo nužno, kada ih je država ograničavala u svakom pogledu. Znači neki projektni pristup je sada prisutan. Imamo obrazovni program koji je odigrao veliku ulogu u periodu Miloševićeve vladavine kada ste morali neka jezgra da čuvate i u smislu civilnog društva i u smislu podrške onim predstavnicima obrazovnog sektora koji žele nešto novo da rade. Podržavamo sve kategorije dece da nađu svoje mesto u redovnom obrazovnom sistemu. Želimo da kroz te projekte uključimo što više aktera na sceni u Srbiji, i sa strane civilnog društva i sa strane institucija. Možda je najbolji primer projekt slobodnog pristupa informacijama, koji je Fond započeo prošle godine. Kao jedan od opipljivih rezultata tog projekta je bilo stvaranje koalicije nevladinih organizacija od sedam etabliranih beogradskih velikih nevladinih organizacija koje su ušle u tu koaliciju i koje su uradile dosta na osvešćivanju javnosti o potrebi donošenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Kada smo tu koaliciju pravili, još nismo imali zakon, iako je već bila 2004. godina. U tu koaliciju smo pozvali beogradski Centar za ljudska prava, Centar za antiratnu akciju, tada, a sada Centar za mir i razvoj demokratije, Transparentnost Srbije, Građanske inicijative, Centar za unapređivanje pravnih studija i Komitet pravnika za ljudska prava. Ove dve poslednje organizacije su naročito bile aktivne u promovisanju prava na slobodan pristup informacijama, kao jednog od prava koje garantuje otvorenost, odgovornost i transparentnost vlasti. Zajedničkom akcijom smo uspeli da utičemo na vlast da se zakon što pre donese. Veliku podršku smo dali izabranom povereniku za informacije od javnog značaja, koji je institucija stvorena na osnovu tog zakona. Dalje smo se orjentisali na proces praćenja zakona, kako se zakon sprovodi u praksi. On otvara jedno novo polje i on je na neki način revolucionaran.

RSE: Imam utisak da još uvek malo informacija može da dođe do građanstva, bez obzira što je poverenik Rodoljub Šabić, koga svi hvale. Policija je izuzeta?

LUKŠIĆ-ORLANDIĆ: Niko nije izuzet. To je neka greška u koracima, u poimanju. Taj zakon obavezuje sve državne organe da daju informacije, i to odmah, bez odlaganja. To je ono što je osnovni moto zakona. Upravo zbog prakse tajnosti i neke ekskluzivnosti, organi što su viši, to manje hoće da vam daju informacije. Zato je tu poverenik koji treba da odgovori na žalbe građana i proceni da li je neki organ s pravom, ili ne, tu informaciju uskratio. Opet je zakon tu ostao na pola puta. On je isključio najviše organe vlasti iz obaveze da poverenik može na njih da utiče. Oni jesu obavezni po zakonu da daju informaciju, ali poverenik ne može da utiče na njih, može sud. Zakon ostavlja mogućnost da se građanin žali sudu ako mu vlada ne da neku informaciju. Mogu se napraviti i kampanje u javnosti ako su neke informacije odbijene. Taj zakon daje velike mogućnosti i mi ih nismo sve iskoristili.

RSE: Otvarate priču o četvrtom sektoru vlasti. Osim zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, ove je četvrti sektor. Šta je još u četvrtom sektoru?

LUKŠIĆ-ORLANDIĆ: To je jedna novina koja se polako pomalja u našem pravnom sistemu i polako zauzima pravo građanstva. To su institucije koje su formirane na osnovu zakona, ali su zakonom nezavisne. Zakon im daje nezavisnost. Na početku demokratskih promena imali smo Zakon o radio difuziji, koji je uveo Republičku radio difuznu agenciju i njen Savet kao upravno telo, ali smo imali nesreću da se sa izborom tog nezavisnog tela u Skupštini odigraju one nepotrebne igre i manipulacije. U startu smo toj instituciji oduzeli njen kvalitet nezavisnosti, samim tim što su razne političke partije bile upletene u njegov izbor. U Francuskoj predsednik bira članove tog saveta koji odlučuju o stanju u radio difuziji, ali Francuska je zemlja sa dužom demokratijom i možete da verujete da će zaista francuski predsednik da izabere tri potpuno neutralne ličnosti koje će moći suvereno o tome da odlučuju. Kod nas to očigledno nije moglo da se desi u prvom izboru. Tu su se pojavili razni interesi. Antikorupcijski zakoni su, manje-više, predvideli po neko nezavisno telo koje treba da prati stanje u toj oblasti. Tako je Zakon o sprečavanju sukoba interesa predvideo Odbor za sprečavanje sukoba interesa. Zakon o javnim nabavkama predvideo je stvaranje Agencije za javne nabavke. Svi se oni finansiraju iz budžeta. To je na neki način njihova kopča sa državom, sa budžetom, sa vlašću, ali oni sami predlažu svoj budžet i sa njim raspolažu. Utoliko su oni nezavisni od vlasti. U Zakonu o pristupu informacijama piše da poverenik ne sme da prima ničije naloge.

RSE: Da li je nekada vaš Fond pomagao političke partije?

LUKŠIĆ-ORLANDIĆ: Koliko znam, nije. Mislim da to nije u opisu ni jedne fondacije. Soroš ima Fond za otvoreno društvo kao jednu mrežu nevladinih organizacija i kao podršku zemljama u tranziciji, zemljama koje prelaze iz autoritarnih sistema u demokratske. Drugo je neki njegov angažman u koji mi, koji radimo u Fondu, nemamo uvid. To se u javnosti meša. Naši mediji mešaju babe i žabe i stalno prave neke glupave aluzije. Mislim da Fond za otvoreno društvo zaista radi kvalitetne projekte. Fond je inicirao i jedan vrlo zanimljiv projekt, jednu temu koja je bila nepoznata u našoj javnosti. To je socijalno odgovorno poslovanje. Tiče se biznisa u svetu koji je ostvario velike profite. Mnoge multinacionalne kompanije ostvaruju profite koji su veći od budžeta mnogih država. Onda je jasno da oni moraju po nekim regulama da se ponašaju. Na nivou UN, 2000. godine, Kofi Anan je proglasio UN Global Compact, a to je ideja da se velike kompanije obavežu. Ne možete ih zakonom obavezati, ali u demokratskom svetu postoji nešto što je etika, što je dobrovoljno i normalno ponašanje aktera na sceni. Velike kompanije se obavezuju da pokažu odgovornost prema okruženju u kojem taj profit ostvaruju. UN global Compact je uveo deset principa koji su jako zanimljivi. Dva principa se odnose na ljudska prava. Kaže se da biznis mora da uvažava sve međunarodne dokumente koji se tiču ljudskih prava. Moraju da uvažavaju prava koja te konvencije daju i ne smeju da vrše nikakvu diskriminaciju unutar svojih firmi i svog poslovanja. Iz radnog odnosa tu su tri-četiri prava koja kažu da se mora voditi računa o kontinuiranom obrazovanju radnika, da se moraju razvijati uslovi rada tako da budu humani prema onima koji rade. Tu je grupa prava koja se tiče zaštite čovekove okoline. To je postalo jako važno. Kada civilno društvo zna da je biznis potpisao tako nešto, ono ima šansu da ga podseća na to da neke stvari ne radi kako valja. Četvrta grupa je borba protiv korupcije. Biznis, kao i država, ne sme da koristi koruptivne mere u svom poslovanju. Fond je započeo jedan takav projekt sa Privrednom komorom Srbije i sa jednom nevladinom organizacijom koja se zove Smart kolektiv. Započeli smo kampanju u javnosti o značaju koncepta društveno-odgovornog poslovanja i u Srbiji. Sada se taj koncept na razne načine promoviše kroz tribine, kroz konferencije. Imamo elektronske biltene koji kruže našim biznisom. Tu ima i stranih firmi, kao i naših koje pretenduju da budu konkurentne. Rađeno je jedno veliko istraživanje na temu kako biznis, kako država, kako nevladine organizacije i kako javnost razume društveno-odgovorno poslovanje. Rezultati su uvek zanimljivi kada je Srbija u pitanju. Uvek imate jedan odgovor. Kada je neko građanin, onda mu je važan kvalitet proizvoda i zaštita okoline. A kada taj isti građanin to posmatra kao zaposlenik, onda mu je najvažnija njegova dobra plata. Hteli smo da napravimo to istraživanje kako bi smo dali jedan presek da vidimo kako da krenemo u kampanju.

RSE: Da li vas još uvek neko naziva stranim plaćenicima, kako su vas zvali za vreme Miloševića?

LUKŠIĆ-ORLANDIĆ: Vidim da se to u novinama pojavljuje. Meni je to smešno. Meni to niko nije rekao. To mogu prijatelji u šali da nam kažu. Mislim da svi ljudi koji za nas rade, rade jedan odgovoran posao, pogotovo što su svi naši projekti okrenuti prema državi, da li prema lokalnom nivou, da li prema republičkom. Mislimo da onim što radimo pomažemo i druge organizacije, da radimo jedan jako koristan društveni posao da se Srbija izgradi kao jedna demokratska država u kojoj će svi želeti da žive i iz koje mladi neće želeti da odlaze.

RSE: Šta kažete na to što je gotovo sve postalo tabloid?

LUKŠIĆ-ORLANDIĆ: Imamo neke oaze pravog novinarstva. Školovala sam se da budem novinarka, a nisam to bila iz nekih životnih razloga. Uvek sam bila zainteresovana da pratim dobru novinu, da pratim dobru emisiju na televiziji. Ponekada je dobra novina kao dobra literatura, a toga u Srbiji ima sve manje. Imamo to užasno izvrgavanje i istresanje celih života na naslovne stranice. Imamo bombastične naslove, a kada pročitate tekst u njemu nije ono što su najavili. Da li je to tabloidizacija, ne znam, ali je to jedno odsustvo morala kod tih ljudi koji stoje iza tih medija. Za Novu godinu Kurir je štampan u 415.000 primeraka i taj trobroj je koštao 15 dinara. Naravno da će naš siromašni građanin da ga kupi, koji makar za Novu godinu hoće da ima televizijski program. Hteo, ne hteo, on će da se poistoveti sa tim tekstovima. On će početi tako da razmišlja. Teško je imati jedan kritički odnos prema tome. Svaki dan kupujem Danas i Kurir. Hoću da vidim kako to izgleda. Paralelno ih čitam. Povremeno kupujem Novosti ili Politiku. Ako nemate kritičku svest, lako potpadnete pod to da su svi lopovi i da je jedino uspešan onaj biznismen koga oni odaberu, da treba tražiti sreću u estradnom svetu koji je neka vrednost. Mislim da ni oni, koji to produkuju, ne misle da je to vrednost, ali im je to dobra zarada. Oni ulaze u to i vi nemate šansu da se izborite. Ako pravite dobru novinu, onda morate novinara da platite. Kada je dobra novina, sa uljuđenim tekstovima, manje je ljudi kupuje, manji je prihod, a tako su i manje plate novinara. Kada imate 415 hiljada tiraž, ostvarili ste veliki prihod i možete da platite svog novinara, kažu i na crno. Kada sam bila pomoćnik ministra, žalili su mi se novinari da im se ne uplaćuju doprinosi. Ljudi zarađuju na činjenici da ima mladih koji će hteti da urade neki posao, da zarade pare bez plaćanja doprinosa. Oni kao da na ulici hvataju voditelje koji nemaju ni elementarno znanje o temi o kojoj pričaju. Nekada vam bude neprijatno to i da slušate, a posebno da gledate. I na RTS-u su preuzeli neke vizualne šeme koje imaju mediji koji su se promovisali folk kulturom. Imate jednu mešavinu svega i svačega, da vam se ponekada ne mili išta od toga gledati.

RSE: Ide li Srbija sve brže putem radikalizacije?

LUKŠIĆ-ORLANDIĆ: To kažu najnovija istraživanja. Ne bih znala da vam kažem. Vidim da će nam prva polovina godine biti odlučujuća da se reši pitanje Kosova i odnosa sa Crnom Gorom, da te balaste koje imamo ostavimo iza sebe i da se Srbija konačno usresredi na sebe, na jačanje ekonomije, na ono od čega se živi. Ovde se stalno narodu bacaju koske. Kosovo je večito bila tema kada je god nekome trebalo neki politički poen napraviti. Znali su reći kako će oni prodati Kosovo, kako će oni potpisati kapitulaciju Kosova. Kosovo je priča koja je davno izgubljena. Razvoj je tako tekao. Ne možete sada nekim veštačkim merama, a pogotovo ne tim vrućim parolama, rešavati stvari. Moguće da će ići ka nekoj radikalizaciji, ali mislim da je to sve kratkog daha, da Srbija mora da se okrene sebi. Ova šansa sa procesom pridruživanja Evropskoj uniji je zaista naša šansa. Ona mora da se prepozna u svim slojevima društva. To je ono što građane izvlači iz crne rupe u kojoj su sada. Taj proces pridruživanja traži dosta odricanja, ali sve su zemlje to uradile. Što bi smo mi bili posebni?

RSE: Zar ne osećate da postoji otpor prema pridruživanju Evropskoj uniji, pogotovo kod ljudi koji su koristili ovu dosta mutnu i neuređenu situaciju u zemlji da se obogate, da korumpiraju, da dobro napreduju?

LUKŠIĆ-ORLANDIĆ: Upravo to. Lovom u mutnom su se uz razne koruptivne mere dobivali poslovi i stvarala velika bogatstva. To u jednom uređenom društvu ne može da prolazi. Jednom mom kolegi iz Novog Sada sin ide u četvrti razred gimnazije. Na jednom času je napravljeno blic istraživanje - ko je od njih za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Od 31. učenika, 16 je bilo protiv. Sin mog druga je svom ocu rekao da su među onima koji su protiv, deca onih koji su jako bogati, onih koji su navikli da rade u mutnom. Za njih je Evropa i sada dostupna. Oni imaju para da odu u Evropu. Njima je sve dostupno. Većini stanovništva, koje hoće regularne uslove, Evropa je nedostupna. Potpuno ste u pravu kada kažete da ima jedan deo stanovništva kojima to nije u interesu, ali mislim da ovaj većinski deo mora da se probudi. On trpi jer je žrtva naglog bogaćenja jednog užeg kruga. Moraju da se trgnu. Moraju da shvate da je to ulaganje u budućnost dece i sledećih generacija.

RSE: Prepoznajete li na javnoj sceni Srbije takve reči? Da li se neka partija obratila javnosti da joj kaže šta znači za nas, za običan svet, ta Evropa?

LUKŠIĆ-ORLANDIĆ: Mislim da upravo zbog velikih političkih tema niko se ne usuđuje previše eksplicitno to da kaže, mada DS, G 17, pa i DSS pokušavaju. DSS je imala neke silne bordove po gradu u smislu približavanja kada je potpisana Studija o izvodljivosti. Pokušavaju, ali se boje, valjda, ovih radikalnih, šta će oni reći, pa kao da se sve to radi u nekoj tajnosti. Ne postoji eksplicitnost. Kada sam bila pomoćnik ministra kulture, razgovarala sam sa tadašnjim slovačkim ambasadorom u Beogradu. Rekao mi je da njega zaprepašćuje koliko je nizak nivo znanja o Evropi i koliko se malo o tome govori. Kada je u Slovačkoj doneta odluka o pridruženju, sve političke partije, bez obzira na predznak, su postigle konsenzus za to osnovno pitanje i svi su radili na tome da se taj proces ubrza. Ovde nemate tog konsenzusa. Imate neke pojedince koji govore o tome da je to potrebno. Neke partije o tome govore sramežljivo, neke govore malo manje, a neke više. Mislim da je to greška i da to moraju jasno da kažu građanima kako bi građani mogli da se osveste gde žive i gde bi trebalo da stignu jednim sinhronizovanim, ali i napornim radom svakog pojedinca.
XS
SM
MD
LG