Preterivanja u arogantnom nastupu bivšeg ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandra Konjuzina pripisivala su se često njegovim personalnim karakteristikama, nezgodnom temperamentu, međutim, i njegov naslednik, aktuelni ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Čepurin, nastavlja taj stil arogantnog deljenja političkih lekcija i upozorenja zemlji domaćinu.
I Čepurin je crtao nekakve „crvene linije“ Moskve na putu Srbije ka Evropskoj uniji i, eventualno, NATO savezu.
Na predavanju na Akademiji za diplomatiju i bezbednost u Beogradu, Čepurin je, pored ostalog, kazao da devojka ne može da računa na udaju ako mladić shvati da je spremna na sve, pa je to odmah preneo na teren srpskih evroatlantskih integracija, ocenivši da bi bila potpuna glupost da Srbija puzeći moli da uđe u NATO. Rusija nema ništa protiv Srbije u EU, dodao je, mada je posavetovao da to ne treba da označi kraj duge srpsko-ruske tradicije.
A kad je u pitanju Severnoatlantska integracija, rukavica nije bilo. Čepurin je otvoreno rekao da je ulazak Srbije u NATO za Moksvu „crvena linija“. Očekivano, ni ovog puta nikakvih reakcija nema iz političkog vrha Srbije na ovakav gubernatorski stil ponašanja najvišeg diplomatskog predstavnika Rusije u Srbiji.
Erik Gordy, britanski ekspert za jugoistočnu Evropu, kaže koleginici Branki Trivić da u odnosu Rusije i pojedinih političkih struktura u Srbiji već dugo nema jednakosti i ravnopravnosti, o čemu, pored ostalog, svedoči i srpsko-ruski energetski sporazum na štetu Srbije. U svemu tome, naglašava, mnogo manje čudi stav Rusije nego stav srpskih političara koji na to pristaju.
„Rusi su dobili NIS, najveću srpsku energetsku kompaniju, po vrlo niskoj ceni, o čemu srpski političari nisu čak ni konsultovali domaću javnost, tako da ponašanje prethodnog i aktuelnog ruskog ambasadora u Srbiji zapravo samo reflektuje generalnu sliku odnosa između Rusije i Srbije u kojima ruski političari vide Srbiju kao mesto gde mogu slobodno da vrše uticaj, bez bojazni da će nailaziti na mnogo domaćeg otpora. Ono, međutim, što je mnogo teže razumeti nego rusko ponašanje jeste zašto su srpski političari spremni da prihvate takvo ponašanje. To ponašanje srpskih zvaničnika je zapravo teško shvatiti. Naime, iako je od 2000. godine naovamo odnos Evropske unije prema Srbiji opisan uslovljavanjem, odnosno, obavezom Srbije da ispuni ključnih kriterijume, na kraju tog puta Srbija od svega toga ipak vidi veliki dobitak – to je njeno pridruživanje evropskoj porodici, dok na drugoj strani, nije uopšte jasno kakve to prednosti Rusija nudi Srbiji“, ocenjuje Gordy.
I Čepurin je crtao nekakve „crvene linije“ Moskve na putu Srbije ka Evropskoj uniji i, eventualno, NATO savezu.
Na predavanju na Akademiji za diplomatiju i bezbednost u Beogradu, Čepurin je, pored ostalog, kazao da devojka ne može da računa na udaju ako mladić shvati da je spremna na sve, pa je to odmah preneo na teren srpskih evroatlantskih integracija, ocenivši da bi bila potpuna glupost da Srbija puzeći moli da uđe u NATO. Rusija nema ništa protiv Srbije u EU, dodao je, mada je posavetovao da to ne treba da označi kraj duge srpsko-ruske tradicije.
A kad je u pitanju Severnoatlantska integracija, rukavica nije bilo. Čepurin je otvoreno rekao da je ulazak Srbije u NATO za Moksvu „crvena linija“. Očekivano, ni ovog puta nikakvih reakcija nema iz političkog vrha Srbije na ovakav gubernatorski stil ponašanja najvišeg diplomatskog predstavnika Rusije u Srbiji.
Erik Gordy, britanski ekspert za jugoistočnu Evropu, kaže koleginici Branki Trivić da u odnosu Rusije i pojedinih političkih struktura u Srbiji već dugo nema jednakosti i ravnopravnosti, o čemu, pored ostalog, svedoči i srpsko-ruski energetski sporazum na štetu Srbije. U svemu tome, naglašava, mnogo manje čudi stav Rusije nego stav srpskih političara koji na to pristaju.
„Rusi su dobili NIS, najveću srpsku energetsku kompaniju, po vrlo niskoj ceni, o čemu srpski političari nisu čak ni konsultovali domaću javnost, tako da ponašanje prethodnog i aktuelnog ruskog ambasadora u Srbiji zapravo samo reflektuje generalnu sliku odnosa između Rusije i Srbije u kojima ruski političari vide Srbiju kao mesto gde mogu slobodno da vrše uticaj, bez bojazni da će nailaziti na mnogo domaćeg otpora. Ono, međutim, što je mnogo teže razumeti nego rusko ponašanje jeste zašto su srpski političari spremni da prihvate takvo ponašanje. To ponašanje srpskih zvaničnika je zapravo teško shvatiti. Naime, iako je od 2000. godine naovamo odnos Evropske unije prema Srbiji opisan uslovljavanjem, odnosno, obavezom Srbije da ispuni ključnih kriterijume, na kraju tog puta Srbija od svega toga ipak vidi veliki dobitak – to je njeno pridruživanje evropskoj porodici, dok na drugoj strani, nije uopšte jasno kakve to prednosti Rusija nudi Srbiji“, ocenjuje Gordy.