Gorčin Stojanović, pozorišni i filmski reditelj, rođen u Sarajevu, živi u Beogradu, sa čestim „gostovanjem“ u rodnom gradu. Diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu.
Potiče iz „filmske familije“, u medijima ga ima dosta, zanima ga sve i svašta:
„Reditelj je kao novinar – trebalo bi da zna sve po malo i ništa čestito. Svi moji prijatelji su poznavali istoriju rock`n`rolla, fudbala, pop kulture, filma , književnosti...S tim se išlo u kafanu, ne zato što će neko da te propituje, nego ti je uzbudljiviji dijalog.“
Iza sebe ima veliki broj pozorišnih predstava, dva igrana filma („Ubistvo s predumisljajem“,1995. i „Stršljen“,1998.),dvije TV serije, brojne nagrade o kojima mnogo ne govori.
Kinematografiju u Srbiji smatra „malom barom u kojoj više nema krokodila.¨
Bez elektronske komunikacije osjeća se ¨čudno¨, iako nema svoju web stranicu:
„Pozorištem se bavim i ono mi je jako važno, za razliku od internet stranice o meni, baš zato što je ono trenutni doživljaj. Odigra se predstava, publika reaguje, glumci se poklone, možda ostanu neke kritike (koje su uvijek netačne) i sve je gotovo, nema ga više nestane. To ti je kao sa vinom – to što ja čitam razne ocjenjivače vina, ne može da zamijeni lični doživljaj kad probaš to vino.“
Pitanja o ratu, Bosni i Sarajevu smatra intimnim, osjećaj slobode izuzetno mu je važan:
“Uvek ću podržati bilo šta što ima veze s ostvarivanjem prava na slobodu jer mi se rađamo s tim pravom i niko nam ga ne daje. Bilo čije ugrožavanje slobode, ugrožava i mene samog.“
Potiče iz „filmske familije“, u medijima ga ima dosta, zanima ga sve i svašta:
„Reditelj je kao novinar – trebalo bi da zna sve po malo i ništa čestito. Svi moji prijatelji su poznavali istoriju rock`n`rolla, fudbala, pop kulture, filma , književnosti...S tim se išlo u kafanu, ne zato što će neko da te propituje, nego ti je uzbudljiviji dijalog.“
Iza sebe ima veliki broj pozorišnih predstava, dva igrana filma („Ubistvo s predumisljajem“,1995. i „Stršljen“,1998.),dvije TV serije, brojne nagrade o kojima mnogo ne govori.
Kinematografiju u Srbiji smatra „malom barom u kojoj više nema krokodila.¨
Bez elektronske komunikacije osjeća se ¨čudno¨, iako nema svoju web stranicu:
„Pozorištem se bavim i ono mi je jako važno, za razliku od internet stranice o meni, baš zato što je ono trenutni doživljaj. Odigra se predstava, publika reaguje, glumci se poklone, možda ostanu neke kritike (koje su uvijek netačne) i sve je gotovo, nema ga više nestane. To ti je kao sa vinom – to što ja čitam razne ocjenjivače vina, ne može da zamijeni lični doživljaj kad probaš to vino.“
Pitanja o ratu, Bosni i Sarajevu smatra intimnim, osjećaj slobode izuzetno mu je važan:
“Uvek ću podržati bilo šta što ima veze s ostvarivanjem prava na slobodu jer mi se rađamo s tim pravom i niko nam ga ne daje. Bilo čije ugrožavanje slobode, ugrožava i mene samog.“
