Obećao je da će u Beograd doći kada se bude održavala Parada ponosa, što je i uradio. Sa svojim prijateljima, radostan se pojavio kao jedan od oko 1000 učesnika tog skupa, ali je već nakon nekoliko sati bio tužan kada je saznao da su ultra-desničari zbog te šetnje polomili stakla na radnjama u centru Beograda.
Mirko Ilić, dizajner iz Njujorka, koji je svojim radovima poznat mnogima sa prostora bivše SFRJ, u kratkoj poseti Beogradu, u legatu Čolaković noć pre povrataka u Ameriku, smireno odgovara na pitanje koja su se kretala od ultra-desnice pa sve do aktuelne kuturne scene u regionu.
Ilić: U jednom normalnom sistemu uopće nije trebalo imati razloga za agresiju. Zato što demokratija postoji da bi zaštitila manjinu, a ne većinu. Kada sistem štiti većinu, onda to u većini slučajeva zovu – dikatatura. Kada sam gledao televiziju nakon nedeljnih nemira, čuo sam da govore o nekoj „deci koja tuku“. Međutim, to nisu djeca to su ljudi od 18 do 22 godine. Zvati te huligane djecom je kao proglasiti ih hitlerjugend, a to znači skinuti odgovornost sa njih. To su bila vrlo dobro organizirana djeca i ako oni nisu znali što rade, netko je tačno znao što rade. Policija je tvrdila da će svi oni koji su fotografirani da rade zločine biti uhapšeni i mene danas užasno zanima da li će onaj pop, čiju sliku sam video u novinama, koji je prvi probio linije policajaca biti uhapšen, jer tu se pokazuje prava demokracija. Sa druge strane, nešto se pozitivno desilo, a to je da je policija zaista zaštitila paradu i oni su izuzetno profesionalno uradili svoj posao. Ali, tu si ljudi koji su uništili svoj vlastiti grad i pokrali dućane sa tenisicama pod uvjetom da mrze gay. A, oni pošto su ne informirani, ne znaju, da su te tenisice dizajnirane od strane gay dječaka negde u Americi, zato tako dobro i izgledaju. Oni ne znaju da su njihove djevojke obučene u haljine koje su dizajnirane od stane gay dječaka. Da imaju dobre fruzure jer su im gay frizeri to napravili i da su ih oni i naučili kako da se šminkaju. Oni bi zapravo trebali svake nedelje palit svjeću gay dječacima, jer da su ti zgodni dječaci straight oni se nikada sa ženom ne bi sastali.
mirkoilic.com
Ilić: Da, ali to nije samo stvar politike nego i pravosuđa. U Americi gde ja živim imamo jako puno mračnih stvari. Mrak se dešava svugdje, postotak kretena je uvjek isti. Međutim, ono što se ovdje dešava je strašno. Uzmimo rječ „peder“, niti jedna novina u Americi se ne bu usudila upotrebiti tu reč na naslovnoj strani, a u Srbiji je to „usput“. Vidio sam par novina sa takvim naslovnim stranama, to je raspirivanje mržnje. Takva novina u nekom normalnom sistemu bi bila kažnjena i iz takve novine bi oglašivači povlačili svoje oglase. Taj sistem ovdje ne funkcionira. Uzmimo slučaj navijača, za koje tvrde da su razbijali Beograd, a ti klubovi pripadaju državi, ok, onda ih neko treba reć, dobro, prva tri mjeseca imate bez navijača, a ako ne popravite svoje ponašanje onda nema utakmica neko vreme i gotovo. Onda bi se neko zapitao i rekao možda to što radimo i nije tako dobro?
Ilić: Zato što stranke koketiraju sa njima kao nekim budućim glasačima. Zato što se ovde shvatilo da se treba napraviti bilo što da bi se ostalo na vlasti.
Ilić: To znači da ovde neme nikog tako velikog ko je stalno tu i stalno na valsti. Možda bi trebalo galsati za nekog, zaista važnog i velikog. Možda treba prestati glasati za osrednje koji ne mogu kontrolirat stvari.
Ilić: Uprkos svemu, mislim da se region polako miče napred, ali nisam sigurna da se to dešava i sa Srbijom, jer - gde su u poslednje vreme bile tako agresivne demonstracije kao što su bile u nedelju u Beogradu? Možda pre izvesnog vreman na Kosovu i to je to.
Ilić: Recimo, pre šest godina najbolji dizaj u ovom delu svijeta dešavao se u Sloveniji, pre tri godine u Hrvatskoj, a sada, vejrojatno, najbolji dizajneri dolaze iz Srbije. Ali, oni ne ostaju tu već idu van i to je tužno, jer oni nemaju dovoljno mogućnosti da sve ono što žele naprave u Srbiji. Tako da neke divne stvari koje se dešavaju trebale bi da pomognu da oni postanu dio ovdašnje svakodnevnice, a ako ne, onda je to kao kada imate uspjeh u tenisu, a, zapravo, koliko od toga Srbija zaista ima koristi? Njemu piše da je iz Srbije,a trenira na Floridi, živi na Floridi i ovde ga ljudi, takoreći, nikada i ne vide. Tako da jedino ostaje da se kaže – naše gore list!
Ilić: Za poslovne kontakte ja bih ovdje trebao imati poslovne partnere, za poslovne partnere trebali bi imati profesionalne institucije, za profesionalne institucije bi trebali imati profesionalna plaćanja, pravni sistem i mnogo toga još, ali na žalost toga ovdje nema. Ovde se ništa ozbilno ne može napraviti, sve je kampanjski, traje dva mjeseca, onda se valst promeni i sve se raspada.
Mirko Ilić, dizajner u razgovoru sa Želimirom Bojovićem novinarom RFE/RL, Beograd, 12. oktobar 2010.
Ilić: Ova zemlja ima nevjerojatno talentirane mlade ljude. Ili će ih uglupiti, kao one koje smo videli da se tokom održavanja Parede ponosa biju sa policijom ili kao one koje ću vidjeti na aerodromu kada se budem vračao u Ameriku. Ova zemlja samo treba odlučit koga bi htjela zadržati da ostane. To je sve.
Ilić: Zašto da ne. Ako i jedan jedini mladi čovjek može pomisliti da ima šansu i da sam ja to negde potakao, to je za mene uspjeh. Ja mogu pomoći samo jednoj ili dvije osobe, što je izuzetno puno za mene, ali je malo za ovu zemlju.
Mirko Ilić, dizajner iz Njujorka, koji je svojim radovima poznat mnogima sa prostora bivše SFRJ, u kratkoj poseti Beogradu, u legatu Čolaković noć pre povrataka u Ameriku, smireno odgovara na pitanje koja su se kretala od ultra-desnice pa sve do aktuelne kuturne scene u regionu.
RSE: Doputovali ste iz Njujorka da bi ste se, pored ostalih stvari, pojavili i na Paradi ponosa. Tog dana bili su teški nemiri na ulicama Beograda. Kako ste doživeli taj dan imajući u vidu da ste bili sa učesnicima prve gay parade u Srbiji?
Ilić: U jednom normalnom sistemu uopće nije trebalo imati razloga za agresiju. Zato što demokratija postoji da bi zaštitila manjinu, a ne većinu. Kada sistem štiti većinu, onda to u većini slučajeva zovu – dikatatura. Kada sam gledao televiziju nakon nedeljnih nemira, čuo sam da govore o nekoj „deci koja tuku“. Međutim, to nisu djeca to su ljudi od 18 do 22 godine. Zvati te huligane djecom je kao proglasiti ih hitlerjugend, a to znači skinuti odgovornost sa njih. To su bila vrlo dobro organizirana djeca i ako oni nisu znali što rade, netko je tačno znao što rade. Policija je tvrdila da će svi oni koji su fotografirani da rade zločine biti uhapšeni i mene danas užasno zanima da li će onaj pop, čiju sliku sam video u novinama, koji je prvi probio linije policajaca biti uhapšen, jer tu se pokazuje prava demokracija. Sa druge strane, nešto se pozitivno desilo, a to je da je policija zaista zaštitila paradu i oni su izuzetno profesionalno uradili svoj posao. Ali, tu si ljudi koji su uništili svoj vlastiti grad i pokrali dućane sa tenisicama pod uvjetom da mrze gay. A, oni pošto su ne informirani, ne znaju, da su te tenisice dizajnirane od strane gay dječaka negde u Americi, zato tako dobro i izgledaju. Oni ne znaju da su njihove djevojke obučene u haljine koje su dizajnirane od stane gay dječaka. Da imaju dobre fruzure jer su im gay frizeri to napravili i da su ih oni i naučili kako da se šminkaju. Oni bi zapravo trebali svake nedelje palit svjeću gay dječacima, jer da su ti zgodni dječaci straight oni se nikada sa ženom ne bi sastali.
RSE: Očito da Srbija još uvek ne uspeva da se formatira kao ozbiljno društvo. Imate li takav utisak?
Ilić: Da, ali to nije samo stvar politike nego i pravosuđa. U Americi gde ja živim imamo jako puno mračnih stvari. Mrak se dešava svugdje, postotak kretena je uvjek isti. Međutim, ono što se ovdje dešava je strašno. Uzmimo rječ „peder“, niti jedna novina u Americi se ne bu usudila upotrebiti tu reč na naslovnoj strani, a u Srbiji je to „usput“. Vidio sam par novina sa takvim naslovnim stranama, to je raspirivanje mržnje. Takva novina u nekom normalnom sistemu bi bila kažnjena i iz takve novine bi oglašivači povlačili svoje oglase. Taj sistem ovdje ne funkcionira. Uzmimo slučaj navijača, za koje tvrde da su razbijali Beograd, a ti klubovi pripadaju državi, ok, onda ih neko treba reć, dobro, prva tri mjeseca imate bez navijača, a ako ne popravite svoje ponašanje onda nema utakmica neko vreme i gotovo. Onda bi se neko zapitao i rekao možda to što radimo i nije tako dobro?
RSE: A, zbog čeka se to ne radi?
Ilić: Zato što stranke koketiraju sa njima kao nekim budućim glasačima. Zato što se ovde shvatilo da se treba napraviti bilo što da bi se ostalo na vlasti.
RSE: Američka državna sekretarka Hilari Klinton naredenih dana biće u poseti Bosni i Hercegovini, Srbiji i Kosovu. Stiče se utisak da se sve ove zemlje pomalo promene pre dolaska tako važnih političara kao što je Hilari Klinton i da se nakon njihovog odlaska stvari vrate na staro. Zbog čega je to stalno tako?
Ilić: To znači da ovde neme nikog tako velikog ko je stalno tu i stalno na valsti. Možda bi trebalo galsati za nekog, zaista važnog i velikog. Možda treba prestati glasati za osrednje koji ne mogu kontrolirat stvari.
RSE: Kako vam se danas čine zemlje koje su nekada činile jedinstven prostor?
Ilić: Uprkos svemu, mislim da se region polako miče napred, ali nisam sigurna da se to dešava i sa Srbijom, jer - gde su u poslednje vreme bile tako agresivne demonstracije kao što su bile u nedelju u Beogradu? Možda pre izvesnog vreman na Kosovu i to je to.
RSE: Kako vam se čini umetnička scena u Srbiji? Da li je ona bolja, zanimljivija, provokativnija ili subverzivnija nego što je bila pre nekoliko godina?
Ilić: Recimo, pre šest godina najbolji dizaj u ovom delu svijeta dešavao se u Sloveniji, pre tri godine u Hrvatskoj, a sada, vejrojatno, najbolji dizajneri dolaze iz Srbije. Ali, oni ne ostaju tu već idu van i to je tužno, jer oni nemaju dovoljno mogućnosti da sve ono što žele naprave u Srbiji. Tako da neke divne stvari koje se dešavaju trebale bi da pomognu da oni postanu dio ovdašnje svakodnevnice, a ako ne, onda je to kao kada imate uspjeh u tenisu, a, zapravo, koliko od toga Srbija zaista ima koristi? Njemu piše da je iz Srbije,a trenira na Floridi, živi na Floridi i ovde ga ljudi, takoreći, nikada i ne vide. Tako da jedino ostaje da se kaže – naše gore list!
RSE: Uprkos tome što ste toliko popularni i važni u svetu dizajna vi, zapravo, nemate nikakve velike poslovne kontakte u Srbiji. Zašto?
Ilić: Za poslovne kontakte ja bih ovdje trebao imati poslovne partnere, za poslovne partnere trebali bi imati profesionalne institucije, za profesionalne institucije bi trebali imati profesionalna plaćanja, pravni sistem i mnogo toga još, ali na žalost toga ovdje nema. Ovde se ništa ozbilno ne može napraviti, sve je kampanjski, traje dva mjeseca, onda se valst promeni i sve se raspada.
RSE: Ipak, šta bi ste izdvojili kao nešto što bi građane u Srbiji moglo reprezentovati na neki bolji ili smisleniji način?
Ilić: Ova zemlja ima nevjerojatno talentirane mlade ljude. Ili će ih uglupiti, kao one koje smo videli da se tokom održavanja Parede ponosa biju sa policijom ili kao one koje ću vidjeti na aerodromu kada se budem vračao u Ameriku. Ova zemlja samo treba odlučit koga bi htjela zadržati da ostane. To je sve.
RSE: Nakon svega što ste doživeli u poslednjih nekoliko dana, da li će te se vraćati u Beograd istim intezitetom kojim ste i dosada dolazili?
Ilić: Zašto da ne. Ako i jedan jedini mladi čovjek može pomisliti da ima šansu i da sam ja to negde potakao, to je za mene uspjeh. Ja mogu pomoći samo jednoj ili dvije osobe, što je izuzetno puno za mene, ali je malo za ovu zemlju.
