Prvi korak u donkihotovskom poduhvatu srpske diplomatije načinjen je juče u sedištu UN, usvajanjem srpskog predloga rezolucije od strane Generalne Skupštine. Tenzija u domaćim medijima je dizana do usijanja, otpori rezoluciji su preuveličavani, da bi se valjda sada preuveličavao i navodno postignuti uspeh. A sve za potrebe daljeg sludjivanja domaćeg javnog mnjenja. Dileme vezane za ovu inicijativu Srbije, od samog početka bile su brojne. Tačnije, za svakoga ko iole poznaje način funkcionisanja svetske diplomatije sve je jasno. Pitanje koje se zapravo postavlja jeste kojim putem je krenuo Boris Tadić i njegov raspojasani ministar Jeremić. Da li oni svesno rade na daljem pogoršavanju spoljnopolitičkog položaja Srbije i protiv evro(atlantskih) integracija ovog društva ili se, što je još opasnije radi o slučaju smanjene političke uračunljivosti aktuelne političke elite. Njihovo delovanje već duže vreme ukazuje na ovo drugo ali ako se uzme u obzir očigledna unutrašnja politička računica, može se sa sigurnošću zaključiti da nije reč o neuračunljivosti već o smišljenom podredjivanju opšteg interesa društva uskim grupnim interesima vladajuće oligarhije.
Inicijativa je besmislena sama po sebi. Čak i da sud odradi svoj deo posla onako kako tandem Tadić-Jeremić priželjkuje, šta će se tada desiti? Koji su ishodi mogući a koji verovatni i kakav je dobitak Srbije iz te situacije a koliki su troškovi. Mišljenje suda je potpuno nepotrebno zato sto nije sporno da, formalno-pravno posmatrano, proglašenje nezavisnosti nije u skladu sa medjunarodnim pravom. Ali države koje su priznale ovaj akt, naglašavaju da je u pitanju unique case, u kome specifičnost situacije i pravičnost nalažu da princip samoopredeljenja dobije prvenstvo u odnosu na princip teritorijalnog integriteta. Slično se dogadjalo i prilikom rešavanja kolonijalnog pitanja. A razlog je bio nesavesno i protivpravno postupanje dotadašnjih nosilaca suverenosti nad tim teritorijama. Situacija i svetsko mnjenje su ukazivali da postojeće pravo ne poseduje mehanizam za pravedno rešavanje gorućih problema pa se dala prednost principu samoopredeljenja naroda. Danas niko više ne postavlja pitanje da li je to bilo opravdano ili ne. Medjunarodno pravo, kao ni unutrašnji pravni sistemi, ne postoji van odredjenog konteksta, van vremena i prostora. Čak bi se kao njegova specificnost mogla navesti da je proizvod saglasnosti volja država koje čine medjunarodnu zajednicu. Njihovom saglasnošću se može i menjati ili prilagodjavati različitim situacijama koje se javljaju na svetskoj pozornici. Tom prilikom ni jedna država ne može polagati pravo na veto. To pravo ne mogu imati ni Srbija, ni Rusija. Tim pre što su i jedna i druga pokazivale veoma malo obzira prema medjunarodnom pravu kada su sprovodile politiku sile u odnosima sa svojim susedima.
U “našem” slucaju sud će najverovatnije izneti mišljenje da proglašenje nezavisnosti nije u potpunosti u skladu sa medjunarodnim pravom ali nema sumnje da će razmatrati i kontekst u kome je došlo do ovakvog razvoja situacije. I dobićemo jedno rastegljivo tumačenje koje će svako interpretirati na svoj način. Države koje su priznale nezavisnost moći će opravdano i uverljivo reći, eto mi smo upravo to i govorili. Kosovo je jedinstven slučaj, Srbija je zloupotrebila svoj suverenitet i pokušala da se silom ršsi dela svojih gradjana i ta činjenica joj oduzima pravo na suverenitet nad tom teritorijom i gradjanima. Slična analogija može se pronaći i u unutrašnjem pravu. Kada roditelj koji ima pravo starateljstva nad detetom, zloupotrebi to svoje pravo u cilju da naškodi životu i integritetu deteta, sud mu oduzima dalje pravo starateljstva. Ništa prirodnije i normalnije od toga.
Srbija od ove inicijative ne dobija praktično ništa. Novih statusnih pregovora neće biti, nijedna ozbiljnija država neće povući priznanje. Ministar Jeremić kaže da će to uraditi Kostarika. Zar sva ova halabuka radi promene stava Kostarike? A koliko će to sve da košta gradjane ove države, direktno ili indirektno? Jasno je da je ova inicijativa guranje prsta u oko vodećim državama EU i SAD. Posledica može biti dalji gubitak preostalih mrvica kredibiliteta Beograda. Očekivanja da ovakvo ponašanje neće izazvati reakciju zapadnog sveta su više nego naivna. Stoji činjenica da nisu sve članice EU priznale nezavisnost Kosova. Njih na to ne može niko da primora. One su već punopravne članice Unije i one sebi taj luksuz mogu da priušte. Ali Srbija neće moći u EU dok ne ispuni taj uslov. Svaka od 22 države članice koja je priznala nezavisnost može vetom sprečiti dalje približavanje Srbije Evropskoj Uniji. Mi svojim glupostima dajemo i previše materijala za to. Ova inicijativa je tek kap u moru naše nedoslednosti, od skrivanja ratnih zločinaca, korupcije, monopola, koncepta takozvne neutralnosti, ilegalnih ekonomskih aranžmana sa Rusijom. A sve to na navodnom putu za Evropu. Ako zanemarimo šta Tadić i savetnici govore, a obratimo pažnju na ono sto rade, zaključak je veoma jednostavan. Oni direktno rade protiv evropeizacije i modernizacije našeg društva i države. A sve to zarad unutrašnjeg rejtinga i lične promocije.
Na kraju, Srbija će pre ili kasnije morati da se suoči sa činjenicom da je Kosovo nova država koju će vremenom priznavati sve veći broj država. Nećkala se ili ne, žabu će morati da proguta.U interesu Srbije je da to prihvati što pre. Lord Palmerston je jednom prilikom napisao da “ukoliko neko ne želi da prihvati napredak zato što predstavlja novinu, biće prinudjen da jednoga dana prihvati novinu koja više neće predstavljati napredak”. Izbor je na nama. Mi često olako pravimo nepromišljene izbore i zaboravljamo da svaka glupost ima svoju cenu. Ali posle “zabave” računi će nam neminovno biti ispostavljeni. A tada nam neće mnogo vredeti urodjena sklonost da druge krivimo za sopstvene propuste i promašaje.
U Beogradu, 09.10.2008.god.
Marko Matić