https://www.slobodnaevropa.org Radio Slobodna Evropa/Radio Liberty je međunarodni medij koji pokriva Centralnu i Istočnu Evropu, Kavkaz, Centralnu Aziju, Rusiju, Bliski istok i zemlje Balkana. https://www.slobodnaevropa.org/Content/responsive/RFE/sh-SH/img/logo.png https://www.slobodnaevropa.org sh Sva prava zadržava 2010 - RFE/RL, Inc. 60 Sat, 06 Jun 2026 14:09:36 +0200 Pangea CMS – RFE/RL Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakve su šanse antirežimskog bloka na sledećim izborima u Srbiji. Sagovornici su bili Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta iz Novog Sada, i Zoran Gavrilović, direktor BIRODI-a, Biroa za društvena istraživanja iz Beograda. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-studentski-pokret-srbija/33769009.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-studentski-pokret-srbija/33769009.html Sun, 31 May 2026 16:06:17 +0200 Mostwebteam@rferl.org (Omer Karabeg) Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakve su šanse antirežimskog bloka na sledećim izborima u Srbiji. Sagovornici su bili Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta iz Novog Sada, i Zoran Gavrilović, direktor BIRODI-a, Biroa za društvena istraživanja iz Beograda. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-studenti-protesti-pokret-srbija/33767464.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-studenti-protesti-pokret-srbija/33767464.html Sun, 31 May 2026 12:13:53 +0200 MostAudiowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakav je odnos predsednika Srbije Aleksandra Vučića prema Kosovu. Sagovornici su u bili Srećko Đukić, bivši ambasador Srbije, i Ognjen Gogić, politički analitičar iz Beograda. Bilo je reči o tome zašto Vučić, otkako su počeli studentski protesti u Srbiji, sve ređe govori o Kosovu? Da li zbog toga što je svestan da ta tema više ne može da se koristi u propagandne svrhe jer je građanima jasno da Kosovo nije više deo Srbije u šta ih je Vučićeva vlast godinama ubeđivala i da li se položaj Srba na Kosovu počeo naglo da pogoršava nakon što su na poziv Beograda krajem 2022. napustili kosovske institucije, a potom u proleće 2023. bojkotovali lokalne izbore u opštinama na severu Kosova i tako izgubili vlast u tim opštinama. Razgovaralo se i o tome da li je oružani sukob u Banjskoj bio katastrofalna greška Beograda nakon koje je politika Srbije prema Kosovu izgubila međunarodni kredibilitet, zašto Srbi na Kosovu uporno glasaju za Srpsku listu, koja je pod kontrolom Srpske napredne stranke, iako su nezadovoljni svojim položajem, i da li Vučić ima ikakvu politiku prema Kosovu ili je digao ruke od brige o kosovskim Srbima. Kardinalna greškaOmer Karabeg: Imate li utisak da predsednik Vučić, otkako su počeli studentski protesti, sve manje govori o Kosovu? Srećko Đukić: Rekao bih da je to počelo i pre studentskih protesta nakon što je Vučić krajem 2022. napravio grešku pozivanjem tamošnjih Srba da napuste kosovske institucije. Čini mi da je shvatio da je tada napravio kardinalnu grešku koja više ne može da se popravi, pa je digao ruke od Kosova i preneo to pitanje na Kancelariju za Kosovo i Metohiju koja se svaki dan oglašava nekakvim saopštenjima i vokabularom koji samo još više produbljuje jaz između Srba i Albanaca. Vučić je svojim potezima doveo Srbiju i srpski narod u bezizlaznu situaciju kad je reč o Kosovu. Zahvaljujući njemu Kosovo je postalo maksimalno samostalno, nezavisno i suvereno s obzirom da su sve državne funkcije praktično prepuštene vladi u Prištini. Time je Aleksandar Vučić završio svoju misiju na Kosovu na način kako to nije uradila nijedna vlast pre njega. A imao je mogućnosti da na dostojanstveniji način reši pitanje Kosova i Metohije. Ognjen Gogić: Ako se ne varam, poslednje veliko obraćanje predsednika Vučića povodom situacije na Kosovu bilo je u septembru 2024. godine nakon incidenata koji su tamo dogodili. On je tada naveo niz mera koje će Srbija da preduzme da bi se poboljšao položaj Srba na Kosovu od kojih se nijedna nije ostvarila. To je pokazalo svu nemoć, pa i poraz srpske politike prema Kosovu. Budući da nema rezultata kojima može da se podići, Vučić nema razloga da previše govori o Kosovu. Poslednjih nekoliko godina vlast u Prištini je sprovodila jednostrane akcije ukidajući srpske institucije i hapseći ljude, a Beograd nije mogao da uradi ništa, pa kad je tako onda ćuti prećutkujući poraz. Nakon pobune studenata i građana u novembru 2024. Vučić i ljudi oko njega nisu koristili Kosovo da bi homogenizovali birače i skrenuli pažnju sa zahteva demonstranata kao što to ranije radili u sličnim situacijama. Ta tema ne može više da se koristi u propagandne svrhe, njena upotrebna vrednost je pala jer ne izaziva veliko interesovanje građana kao što je to nekada bio slučaj. Srećko Đukić: Vučić je svestan da je politika prema Kosovu, koju on oličava zajedno sa svojim prethodnikom Tomislavom Nikolićem, doživela totalni poraz. Nijedna vlast u istoriji Srbije nije toliko promašila što se tiče Kosova i Metohije. Setimo se mitinga u Kosovskoj Mitrovici kada se je Nikolić zaklinjao u boga da će vratiti Kosovo u ustavno-pravni sistem Srbije. Nakon toga sve se obrnuto desilo. Vučić je uradio ono što je Boris Tadić, dok je bio predsednik, odbio Angeli Merkel. To je od početka do kraja pogrešna politika. A ceh plaća Srbija i srpski narod i ne samo srpski narod, već i svi građani Srbije. Suština problema je u tome što se srpska politika nalazi između realnosti i emocija. Emocije su postale politika i strategija i zato smo sa Kosovom i Metohijom došli u apsolutni ćorsokak. Recept za katastrofuOgnjen Gogić: Kada su novembra 2022. godine predstavnici Srba napustili kosovske institucije, ja sam to nazvao pokušajem SAO-izacije severa Kosova. To je delovalo kao nešto što je viđeno na početku ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Namera je bila da Srbi odbiju da priznaju kosovske institucije, da proglase srpsku autonomnu oblast, pa da onda usledi oružana akcija kojom bi se uspostavio novi poredak na severu Kosova. Sve se zapravo počelo da odigrava po tom scenariju. Nakon što su Srbi u novembru 2022. napustili institucije već u decembru su nikle prve barikade. Postalo je jasno da se na Kosovu nalazi naoružana grupa ljudi o kojoj se do tada nije govorilo. U maju 2023. godine došlo je do sukoba ispred opštine Zvečan između Srba i pripadnika KFOR-a, a kulminacija je bila oružani napad u Banjskoj koji je osujećen i nije dostigao one razmere koje je trebalo da ima i po priznanjima samih učesnika, pre svega Milana Radoičića koji je govorio da je to bio pokušaj da se podigne narodna pobuna. To je, dakle, bila neka vrsta oružne pobune na severu Kosova što je zapravo bio recept za katastrofu. Teško je reći ko je bio vinovnik te politike. Da li je ona bila dirigovana iz Beograda ili je veću autonomiju u svemu tome imala grupa na severu Kosova oko Milana Radoičića. Ko god da je za to kriv to je bilo katastrofalno i višestruko se negativno odrazilo na položaj Srba na Kosovu jer je nakon toga usledila serija jednostranih akcija prištinske strane počev od ukidanja platnog prometa sa Srbijom i zabrane dinara do ukidanje svih srpskih institucija na Kosovu. Nekim od tih akcija bio je ozbiljno narušen socijalni i ekonomski položaj Srba na Kosovu. Uvek je bio isti izgovor - da se time sprečava ponavljanje Banjske. Srećko Đukić: Po mom mišljenju SAO-izacija Kosova bila je uvod u ucenjivanje međunarodne zajednice da napravi Zajednicu srpskih opština ili neku vrstu Republike Srpske na Kosovu. Verovatno je postojao takav plan - najpre izlazak Srba iz institucija, pa onda SAO-izacija ili pravljenje Republike Srpske bilo mirnim putem ili oružanim akcijama koje su počele, pa su doživele fijasko i sad od toga svi peru ruke. Na kraju je Srbija izgubila i sever Kosova i autonomiju koju su imale tamošnje opštine. Ja sam 1999. i 2000. proveo na Kosovu tri meseca kao šef predstavništva Ministarstva spoljnih poslova u Ranilugu i stalno sam se suočavao sa apsolutnim nepoverenjem Vlade Srbije prema međunarodnim misijama i prema Albancima. Jedva su mi dozvoljavali da se sretnem i sa predstavnicima UNMIK-a i KFOR-a. I jedni i drugi su za vlast u Beogradu bili neprijatelji. Ali ako su vam i jedni i drugi neprijatelji, nemate s kime da pregovarate. Da bi opstao srpski živalj na Kosovu, morate sarađivati sa predstavnicima međunarodne zajednice i normalizovati odnose sa Albancima. Bez toga nema rešenja kosovskog pitanja. Ali vidimo da vlast ne priznaje greške. I dalje se zavlači glava u pesak i dalje se emocije prodaju za politiku i strategiju. Hvatanje za slamkuOmer Karabeg: Gospodine Gogiću, vi ste često na severu Kosova. Veruju li Srbi sa Kosova Vučiću? Ognjen Gogić: Provodim puno vremena Kosovu. Jedno vreme sam tamo stalno živeo i mogu da vam kažem da su ljudi sve više razočarani. Osećaju da su ostavljeni, da su pušteni niz vodu. Ali kada dođu izbori, bilo na Kosovu ili u Srbiji, oni daju podršku Srpskoj listi i Srpskoj naprednoj stranci. Kao da ponovo poveruju u iste laži ili žele da veruju da će ovaj put biti drugačije. U stvari Srbi na Kosovu ne mogu sebi da dozvole da istovremeno budu u sukobu i sa Beogradom i sa Prištinom. Glasaju za Srpsku listu i Srpsku naprednu stranku da bi održali savezništvo sa Beogradom. Jer kada bi u većoj meri glasali za opoziciju, onda bi imali protiv sebe i Beograd i Prištinu. Nije stvar u tome da li veruju ili ne veruju Vučiću, u pitanju je pragmatizam. Hvataju se za slamku. Prihvataju sve što dođe od vlasti u Beogradu jer drugu opciju nemaju. Srećko Đukić: Srbi na Kosovu su uvek glasali za vlast. Glasali su i za Miloševića i za njegove naslednike. Nikad nisu uspeli da inaugurišu svoj autonomni stav koji bi odgovarao realnoj situaciji. Mislim da veliki “patrioti“ iz Beograda, koji se toliko glasno busaju u prsa da se čuje sve do Kosova, nemaju veze sa životom na Kosovu. Dok sam bio na Kosovu i Metohiji išao sam u najzabitija mesta gde žive Srbi. Shvatio sam koliko oni veruju Beogradu i koliko nikada nisu mogli da osmisle svoju politiku koja ne bi bila politika Srbije. A beogradski političari, koji su definisali politiku Srbije prema Kosovu, u 99 posto slučajeva nisu ni tri dana proveli na Kosovu, niti znaju kako izgleda srpsko selo na Kosovu, kako ljudi tamo žive, kako komuniciraju sa susedima Albancima. Ti ljudi su kosovskim Srbima prodavali emocije, mitove i istoriju umesto da rešavaju njihove muke. "Otpriznavanje"Omer Karabeg: Vučić se ranije svaki čas hvalio kako je ova i ona država povukla priznanje Kosova i da je to rezultat aktivnosti srpske diplomatije. Nekada je to bilo tačno, nekada nije, a sada o tome retko govori. Ognjen Gogić: Jedno vreme se vodila kampanja za takozvano otpriznavanja Kosova. Srpska diplomatije je lobirala uglavnom kod manjih zemalja u razvoju iz Afrike i Azije da povuku svoja priznanja Kosova i neke od tih država su zaista promenile svoj stav i povukle priznanje. To nije bilo preterano značajno jer te zemlje nisu ni imale diplomatske odnose sa Kosovom. Ali to je završeno. Države koje su za neke protivusluge Srbije mogle da povuku priznanje već su to učinile. Novih nema, a u međuvremenu je jedan broj država priznao Kosovo. Tako da efekat kampanje “otpriznavanja“ nije značajan. To nije promenilo niti položaj Kosova u međunarodnim odnosima, niti položaj Srba na Kosovu. Srećko Đukić: Kampanja takozvanog otpriznavanja je dokaz krize srpske spoljne politike. Plasira se teza da što je manji broj država koje su priznale Kosovo time je Kosovo manje država - što nije tačno. Pa se onda kaže da Kosovo nije država zato što nije primljeno u Ujedinjene nacije. Ali ja bih podsetio da ni Savezna Republika Jugoslavija, koja je nastala nakon raspada SFRJ, osam godina nije bila članica Ujedinjenih nacija sve do 1. novembra 2000. kada je ponovo primljena. Po toj logici Savezna Republika Jugoslavija osam godina nije bila država. Švajcarska je 2002. postala članica Ujedinjenih nacija. Značili li to da pre toga nije bila država? Neko u timu oko Aleksandra Vučića smisli neku besmislicu i onda se to reprodukuje u medijima i pravi priča kako Kosovo nije država. A država je po osnovnom opredeljenju ona koja drži vlast na određenoj teritoriji. Ako vlada u Prištini vrši vlast na celoj teritoriji Kosova, onda Kosovo ima sve atribute države. Što je mi ne priznajemo i što je ne priznaje određen broj država - to ništa ne znači. Mi je ne moramo priznati, ali moramo rešiti status Srba koji tamo žive. Kosovski Srbi u ĆacilenduOmer Karabeg: U zaključku, ima li Vučić trenutno ikakvu politiku prema Kosovu ili beži od te teme jer mu je jasno da je tu bitku izgubio? Ognjen Gogić: Ja bih rekao da predsednik Vučić i vlada u Beogradu nemaju nikakvu predstavu šta da rade s Kosovom i kako da se prema njemu postave. Oni u izvesnoj meri finansijski podržavaju Srbe na Kosovu mada se ta podrška često pretvara u sredstvo za ucene i pritiske. Kosovski Srbi su dovođeni u Ćacilend kao da nemaju svoje probleme na Kosovu. Vlada u Beogradu gleda na Srbe na Kosovu samo kao na upotrebna vrednost, oni su za nju važni u onoj meri u kojoj se mogu upotrebiti za održanje vlasti. Mimo toga Kosovo nije predmet preteranog interesovanja. Politika Beograda je doživela potpuni debakl. Mislim pre svega na 2023. godinu kada su se na severu Kosova pojavili naoružani ljudi i kada se spremala pobuna. To se vratilo kao bumerang i izuzetno je naškodilo položaju Srba na Kosovu. Jedini način da im Beograd pomogne bio je da preuzme odgovornost i procesuira odgovorne za Banjsku. Kako se to nije desilo, neko drugi je morao da plati cenu, a to su Srbi koji žive na Kosovu. Oni danas plaćaju cenu pogrešne politike Beograda koji i dalje nastavlja da štiti ljudi koji su odgovorni za Banjsku. Srećko Đukić: Vučić može i da nema nikakvu politiku prema Kosovu jer se on više ne pita o Kosovu. Međunarodna zajednica je rešila pitanje Kosova Briselskim i Ohridskim sporazumom. Sa stanovišta međunarodne zajednice kosovski problem je rešen. U okviru ta dva dokumenta napravljena je normalizacija odnosa između Srbije i Kosova. Što Srbija to ne priznaje i gura pod tepih - to je druga stvar. Ovo nije bilateralni, već međunarodni problem. Međunarodna zajednica će se vratiti rešavanju kosovskog problema i tada će Srbija morati da sprovede dogovore koje su u Ohridu napravili Aleksandar Vučić i njegov partner Albin Kurti. Rešenje za Kosovo postoji, ono je dogovoreno, samo ga treba primeniti. Ognjen Gogić: Strateška greška srpske politike je to što je, kada je prihvatila Ohridski sporazum koji de facto znači priznanju Kosova, istovremeno pripremala oružanu akciju na terenu koja je doživela potpuni debakl. To je nepovratno urušilo međunarodni kredibilitet srpske spoljne politike i mislim da Beogradu, kad je reč o Kosovu, niko više ne veruje. Posledice se nisu osetile odmah. Nije bilo oštrih i burnih reakcija na napad u Banjskoj koji bi, da je uspeo, ostavio katastrofalne humanitarne posledice na terenu. Cena te pogrešne politike plaća se na rate. Došlo je do ukidanja platnog prometa sa Srbijom i zabrane dinara i do gašenje svih srpskih institucija na Kosovu. Na kraju će na dnevni red doći i članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Potrošen je kredit koji je Srbija imala u međunarodnoj zajednici, kada je reč o Kosovu, i stvari dolaze na naplatu. https://www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-srbija-vucic-sjever-/33763243.html https://www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-srbija-vucic-sjever-/33763243.html Sun, 24 May 2026 13:52:50 +0200 MostSrbijaKosovowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakav je odnos predsednika Srbije Aleksandra Vučića prema Kosovu. Sagovornici su u bili Srećko Đukić, bivši ambasador Srbije, i Ognjen Gogić, politički analitičar iz Beograda. https://www.slobodnaevropa.org/a/aleksandar-vucic-srbija-kosovo-studenti-/33762576.html https://www.slobodnaevropa.org/a/aleksandar-vucic-srbija-kosovo-studenti-/33762576.html Sun, 24 May 2026 12:43:12 +0200 Mostwebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome zašto se tri i po decenije nakon raspada Jugoslavije i dalje crtaju karte podjele Bosne i Hercegovine. Sagovornici su bili dva istoričara – Tvrtko Jakovina iz Zagreba i Husnija Kamberović iz Sarajeva. Bilo je riječi o tome koliko zabrinjavaju poruke sa nedavnog Tradfesta u Zagrebu koji je okupio konzervativne teoretičare i aktiviste iz Hrvatske i svijeta i na kome je prezentirana nova mapa podjele Bosne i Hercegovine, zašto se vlada Hrvatske nije ogradila od poruka tog skupa i da li je Katolička crkva, koja se devedesetih godina oštro protivila podjeli Bosne i Hercegovine, promijenila svoj stav. Razgovaralo se i o tome da li su karte podjele Bosne i Hercegovine počele da kruže nakon famoznog sastanka Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića marta 1991. u Karađorđevu na kome je navodno postignut dogovor o podjeli Bosne i Hercegovine, ko je stajao iza takozvanog non papera koji je pojavio aprila 2021. i proširio po evropskim prestonicama i u kojem se govorilo o prekrajanju granica Zapadnog Balkana uključujući i podjelu Bosne i Hercegovine, da li zvanični Beograd ne crta mape podjele Bosne i Hercegovine zato što za njih taj posao obavlja Milorad Dodik, kao i o tome da li priče o podjeli Bosne i Hercegovine može zaustaviti jedino njen ulazak u Evropsku uniju. Omer Karabeg: Povod za ovaj razgovor je karta podjele Bosne i Hercegovine koja je prezentirana na nedavnom Tradfestu u Zagrebu koji je okupio konzervativne teoretičare i aktiviste iz Hrvatske i svijeta. Ta karta teritorijalno dijeli Bosnu i Hercegovinu na hrvatski, srpski i bošnjački dio. Koliko su ozbiljne poruke ovog skupa? Husnija Kamberović: Mislim da značaj tih poruka ne bi trebalo niti preuveličavati, niti ignorirati. Ne bi ih trebalo preuveličavati zato što to nije prvi put da se slične karte pojavljuju bilo kod nas, bilo u susjedstvu, ili negdje vani, ali ih ne bi trebalo ni ignorirati jer je očito u pitanju ispitivanje terena za možda neke ozbiljnije akcije. Kod nas u Bosni i Hercegovini najviše pažnje posvećeno je istupu kardinala Puljića na tom skupu mada se ispostavilo da je njegovo obraćanje namjerno selektivno preneseno kako bi se izazvala negativna reakcija. Poruke sa skupa u Zagrebu su ozbiljna stvar o kojoj treba voditi računa, ali nije toliko ključna da treba dizati čitav svijet na noge zbog toga. Tvrtko Jakovina: Rekao bih da 35 godina ne traje samo isti tip iscrtavanja granica Bosne i Hercegovine, nego da veliki dio naših zemalja 35 godina govori o istim temama sa često slabašnim direktnim posljedicama. Tako bih gledao i na taj skup u Zagrebu. Veliki dio hrvatske politike, možda još i prije nego je Hrvatska postala samostalna država, govori o Bosni i Hercegovini u smislu nekakvih razgraničenja i podjela. Postoji veliki broj takvih pojedinaca, naročito na desnici, ali nisam siguran da je to nešto što se izravno preljeva u aktivnu i stvarnu politiku Katolička crkvaOmer Karabeg: Kako tumačite činjenicu da se zvanični Zagreb nije ogradio od poruka tog skupa o podjeli Bosne i Hercegovine? Naprotiv, tom skupu je prisustvovao i savjetnik ministra vanjskih poslova Hrvatske. Tvrtko Jakovina: To je zbog toga što je vladajući HDZ (Hrvatska demokratska zajednica) matična desna stranka među Hrvatima. Nemate gotovo nijednu ekstremnu desnu stranku čiji političari ili osnivači u jednom trenutku nisu bili u HDZ-u, pa onda iz HDZ-a iskočili, da bi se potom često u HDZ vratili. Takva je bila Hrvatska zora, takav je bio Hrvatski istinski preporod, takav je sada Domovinski pokret. Kada bi se HDZ ogradio od tog skupa, riskirao bi da se te ekstremne satelitske stranke, koje povremeno otpadnu sa njihovog desnog krila, možda ne vrate matičnoj stranci ili da s njom ne koaliraju kada dođe trenutak da se potvrdi HDZ-ovu nadmoć. Mislim da je to jedini razlog. Husnija Kamberović: Bilo bi dobro da je Vlada Hrvatske imala svoj stav o tom skupu. Ali ona nije bila organizator, pa nije imala ni formalnu obavezu da se ograđuje što, naravno, ne znači da neki ljudi iz vlade nisu znali o čemu se radi. Ali za mene je poražavajuća jedna druga činjenica – da se u krugovima Katoličke crkve mijenja stav o Bosni i Hercegovini i da sve više preovlađuje ideja o potrebi podjele Bosne i Hercegovine ili barem stvaranja trećeg, hrvatskog entiteta. A znamo koliko je Katolička crkva, pogotovo početkom devedesetih godina, bila protiv podjele Bosne i Hercegovine i protiv trećeg entiteta. To znamo iz brojnih izvora, o tome svjedoči i dnevnik kardinala Franje Kuharića. Taj stav se danas mijenja i trebalo bi istražiti šta se u međuvremenu desilo da su neki ljudi u Katoličkoj crkvi, uključujući i kardinala Puljića, koji su nekad bili protiv podjele promijenili stav i došli do toga da je treći entitet možda jedno rješenje. Mene više zabrinjava taj stav Katoličke crkve s obzirom i na uticaj koji ona ima među Hrvatima u Bosni i Hercegovini, nego to što se Vlada Hrvatske nije ogradila. KarađorđevoOmer Karabeg: Da li su karte podjele Bosne i Hercegovine počele da kruže nakon sastanka Franje Tuđmana i Slobodana Milošević marta 1991. godine u Karađorđevu? Šta su istoričari utvrdili – da li je tamo stvarno bio postignut dogovor o podjeli Bosne i Hercegovine? Tvrtko Jakovina: Razgovor u Karađorđevu i razgovori koji su u tom kontekstu vođeni sigurno su mogli ohrabriti neke ljude da urade ono što su uradili. Ali ne treba vam razgovor u Karađorđevu. Ratne operacije koje su se iza toga događale i stanje na terenu, koje je nastalo, forsira taj tip rasprava. I to ne bi prestalo čak ni da imate idiličnu situaciju na prostoru Bosne i Hercegovine i Federacije BiH. Husnija Kamberović: Nije nikakva tajna da je bio taj susret u Karađorđevu. O tome su izvjestili mediji, ali je ostala tajna o čemu su oni sve razgovarali i da li su postigli nekakav dogovor. Niko nije pronašao nikakav pisani dokument, ali postoji velika vjerovatnoća da se razgovaralo o podjeli Bosne i Hercegovine. Te informacije su tada stizale i do krugova Katoličke crkve. Opet ću pomenuti kardinala Kuharića koji je svjedočio da su do njega došle vijesti da su u Karađorđevu Tuđman i Milošević razgovarali o podjeli Bosne i Hercegovine. A kao što je kolega Jakovina rekao i ratne operacije, koje su se događale nakon tog razgovora, ostavljale su dojam da je u Karađorđevu postignuta neka vrsta dogovora o podjeli Bosne i Hercegovine. Ali tih razgovora je bilo i prije susreta u Karađorđevu. O tome svjedoči Tuđmanov razgovor sa delegacijom HDZ-a i SDS-a (Srpska demokratska stranka) iz BiH 8. januara 1991, dan prije proglašenja Republike Srpske. Tada su predstavnici SDS-a, saopćavajući Tuđmanu da će oni sutra proglasiti Republiku Srpsku, sugerirali da bi nešto slično trebalo da naprave i bosanskohercegovački Hrvati. Non paperOmer Karabeg: Nakon završetka rata mape podjele Bosne i Hercegovine pojavljivale su se u raznim prilikama. Najozbiljniji je bio takozvani non paper koji se pojavio aprila 2021. godine i koji se zalagao za prekrajanje granica Zapadnog Balkana što je uključivalo i podjelu Bosne i Hercegovine. Taj papir se proširio i po nekim evropskim prestonicama. Koliko je tačno da je iza njega stajao tadašnji slovenački desničarski premijer Janez Janša? Tvrtko Jakovina: To nije bila osobita tajna. Samo se razmišljalo koji je bio razlog i šta je htio time postići. Takav potez je uvijek kompliciran kad imate političare i zemlje koje time mogu dosta izgubiti ili poslati lošu poruku, a same nisu u mogućnosti nešto promijeniti. Stvar postaje ozbiljna ako iza neke takve inicijative stoje Francuska ili Njemačka. One to neće izravno plasirati nego će zamoliti neku zemlju ili neke političare da to plasiraju. Tada se stvari mogu zakomplicirati. Međutim, u svijetu kakav je danas prilike se do te mjere mogu destabilizirati da uđemo u totalni kaos. Zato vjerujem da će se doći do procjene da je evropskom kontinentu već dosta kaosa i da si nitko ne može priuštiti dodatni kaos u centru Balkana, pa će se stvari nastaviti kao i proteklih 30 godina. Omer Karabeg: Gospodine Kamberoviću, mislite li da je Janša to uradio na svoju ruku ili je neko stajao iza njega? Husnija Kamberović: Teško je odgovoriti na to pitanje jer, kad je riječ o non paperima, nikad se ne zna ko sve stoji iza njih i kako se oni interpretiraju. Desetak godina prije non papera, koji se pripisuje Janezu Janši, bio je jedan izvještaj bivšeg predsjednika Slovenije Milana Kučana koji je krivo interpretiran kao prijedlog o podjeli Bosne i Hercegovine. Ali ključno je da prekrajanju granica, pogotovo na Balkanu, nije moguće bez rata. I zato bi najbolje bilo priču o potrebi promjene granica na Balkanu zaustaviti na vrijeme da ne bi došlo do novog krvoprolića. A jedan novi rat na Balkanu sigurno bi snažno pogodio i Evropu. Beograd bez novih mapaOmer Karabeg: Koliko znam u Srbiji nisu crtane mape podjele Bosne i Hercegovine ili bar nisu objavljivane. To je radio i još uvijek radi Milorad Dodik, lider Republike Srpske. Da li Beograd prećutno podržava njegovo zalaganje za otcjepljenje Republike Srpske i njeno pripajanje Srbiji? Tvrtko Jakovina: To ne mora da radi Beograd kada postoji Republika Srpska koja ne može više i glasnije govoriti o izlišnosti postojanja Bosne i Hercegovine. Mi to praktički slušamo od prvoga dana. Zbog toga u Srbiji nije bilo potrebe da se nešto dodatno crta. Uostalom nove mape u kojima bi se povećala Republika Srpska izazvale bi ne samo žestoku reakciju druge strane, nego bi mogle dovesti do približavanja Hrvata i Bošnjaka. Zbog toga se to u Srbiji ne radi iako vjerojatno postoje mnogi koji smatraju da bi cijela Bosna i Hercegovina trebala da pripada srpskom svetu. A sto se tiče Hrvatske, mi danas ponovo govorimo o 8. svibnju 1945. godine, danu oslobođenja Zagreba, više nego o bilo čemu drugome. Doći će uskoro i Bleiburg koji će, naravno, opet biti centralni događaj. To su stvari koje su ovdje stalno prisutne zato jer jednom dijelu hrvatske i regionalne politike odgovara da to postane lajtmotiv da bi se tim pričama probudio isti tip osjećaja kao što je bio prije 30 godina. To je politika koja troši vrijeme. Ta vrsta politike u Hrvatskoj nije napravila osobite probitke ni prema Bosni i Hercegovini. Naši zagovori takve politike nisu prihvaćeni od naših evropskih partnera. Umjesto da se bavimo korisnijim stvarima mi znamo u kojem mjesecu, u kojem tjednu i u kojem danu koju temu ćemo ponovo otvoriti. Husnija Kamberović: Mislim da podrška Beograda Dodikovom zalaganju za otcjepljenje Republike Srpske više nije ni prećutna. Možda se to ne čuje iz Vučićevih usta, ali to čujemo od ključnih političara u Srbiji – od Vulina, pa dalje. U Srbiji se ne crtaju nove mape jer oni već imaju iscrtane mape i granice. Beograd se s jedne strane grčevito bori da sačuva i učvrsti postojeće granice Republike Srpske, a s druge faktički integrira Republiku Srpsku u prostor Srbije u infrastrukturnom, privrednom, obrazovnom, kulturnom i svakom drugom smislu. Ne znam da li je to u interesu običnih ljudi u Srbiji i Republici Srpskoj, a ne znam ni koliko je to u interesu rukovodstva Republike Srpske. Milorad Dodik stalno prijeti secesijom, a nisam siguran kakva bi bila njegova pozicija ako bi došlo do totalnog uključivanja Republike Srpske u državni okvir Srbije. Zagreb i treći entitetOmer Karabeg: Da li zvanični Zagreb prećutno podržava zalaganje bosanskohercegovačkog HDZ-a za osnivanje trećeg, hrvatskog entiteta u Bosni i Hercegovini? Da li se u Zagrebu smatra da bi jedino u tom slučaju Hrvati u Bosni i Hercegovini bili ravnopravni? Tvrtko Jakovina: Mislim da je jedino pitanje da li HDZ BiH upravlja Zagrebom ili je obrnuto. Drugog pitanja tu nema. Ali to ne mora biti ništa ni posebno neobično, ni čudno. Pa, za vrijeme rata imali smo generale koji su služili i na području Bosne i Hercegovine i na području Hrvatske i prelazili iz jedne vojske u drugu. Sada imate bivšu ambasadoricu Bosne i Hercegovine koja je zastupnica Hrvatske u Europskom parlamentu. To je poruka koju ekstremni desni pokret HDZ šalje svojim biračima ili barem najekstremnijem krilu svoje stranke. Pitanje je samo jesu li te politike uspješne. Osim toga imate demografiju zbog koje uskoro te politike uopće neće biti relevantne. Omer Karabeg: Mislite na iseljavanje Hrvata iz Bosne i Hercegovine? Tvrtko Jakovina: Apsolutno, mnogi su iskoristili mogućnost dvostrukih putnih dokumenta, ali ne događa se ništa specijalno što se ne događa svima drugima. Samo kad vas je malo, to se jako osjeti. Husnija Kamberović: Mislim da je stav zvaničnog Zagreba da bi osnivanjem trećeg entiteta Hrvati konačno postali ravnopravni. Čini mi se da se u tome slažu i vlada i predsjednik Hrvatske. Moje je, međutim, uvjerenje da bi stvaranje trećeg entiteta pogoršalo situaciju mnogih Hrvata u Bosni i Hercegovini. Mislim da bi pogotovo Hrvati u srednjoj Bosni, pa ako hoćete i u Sarajevu, zapravo tek tada bili marginalizirani. Naravno da bi to dovelo i do dodatne marginalizacije Bošnjaka u Hercegovini – u Mostaru, Stocu i drugim gradovima. Dakle, ja mislim da treći entitet nije rješenje i da bi puno bolje bilo tražiti neki drugi put kako bi nestao taj osjećaj Hrvata da su u Bosni i Hercegovini marginalizirani. Tvrtko Jakovina: Očito je da kod Hrvata postoji nezadovoljstvo. Bilo je to vidljivo i sa izborom Željka Komšića za hrvatskog člana Predsjedništva BiH. Uostalom i Plenković i Milanović, koji se međusobno ne mogu podnijeti, svejedno imaju poklapajuće poglede oko politike prema Bosni i Hercegovini. Cunami i poplaveOmer Karabeg: Mislite li da crtanje mapa podjele Bosne i Hercegovine neće prestati sve dok Bosna i Hercegovina jednog dana, a taj dan je daleko, ne uđe u Evropsku uniju? Husnija Kamberović: Ulazak Bosne i Hercegovine u Evropsku uniju sigurno je rješenje. Ali ne treba biti apsolutno uvjeren da bi ulazak u Evropsku uniju značio da će prestati crtanja granica. Svjedočimo koliko su danas čak i među članicama Evropske unije granice itekako važne i sve više dobijaju na značaju. Ali ulazak u Evropsku uniju je daleko i trebalo bi se okrenuti nečemu što je bliže ili izvjesnije. Mislim da je najvažnije da postignemo dogovor o našoj budućnosti. Taj dogovor bi morao imati nekoliko ključnih tačaka. Jedna je eliminacija straha da će vas potisnuti i marginalizirati, druga je garantiranje cjelovitosti države, a treća odbacivanje svih vrsta secesionizma. Mislim da bi se na takvom dogovoru mogla graditi neka nova, prihvatljivija Bosna i Hercegovina koja bi garantirala ravnopravnost svih. Vjerujem da bi to moglo obeshrabriti i obesmisliti diskusije o novim mapama i novim podjelama Bosne i Hercegovine. Tvrtko Jakovina: Provincija Aceh u Indoneziji godinama je zagovarala otcjepljenja zbog islamskih zakona koji su tamo stroži i nafte koju imaju i sve je to tako trajalo do cunamija nakon čega su shvatili da je solidarnost sa ostatkom Indonezije puno važnija jer se sami ne bi mogli izvući iz takve krize. S obzirom da mi vjerojatno nikad nećemo imati cunami da bi nas prirodna katastrofa ujedinila i da nemamo novu generaciju političara, čini mu se da ćemo nastaviti živjeti kao i do sada uz manju ili veću trešnju našeg vlaka koja stoji ili se po inerciji kreće vrlo sporo. To je zapravo najviše što možemo očekivati. Husnija Kamberović: Slična situacija bila je u Bosni i Hercegovini 2014. kada su bile velike poplave. Tada su ljudi pokazali nevjerovatnu solidarnost, gradovi iz Federacije pomagali su gradovima u Republici Srpskoj i obratno, nesreća je ujedinila Bosnu i Hercegovinu, ali su političke elite to brzo zaboravile. Zato bih pravio razliku između potrebe građana da prevazilaze granice koje ih razdvajaju i potrebe političara da stalno crtaju nove granice. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-mapa-podjela-bih/33758340.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-mapa-podjela-bih/33758340.html Sun, 17 May 2026 11:58:52 +0200 MostBosna i HercegovinaAktuelnowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) https://www.slobodnaevropa.org/a/most-bih-podjela/33757617.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-bih-podjela/33757617.html Sun, 17 May 2026 11:56:55 +0200 MostAudiowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome dokle će porodica Dodik vladati Republikom Srpskom. Sagovornici su bili Stefan Blagić, predsednik udruženja ReStart Srpska iz Banjaluke, i Mladen Bubonjić, politički analitičar takođe iz Banjaluke. Bilo je riječi o tome da li Milorad Dodik priprema svog sina Igora da ga naslijedi na čelu vladajućeg Saveza nezavisnih socijaldemokrata, da li je Igor, koji je organizacioni sekretar SNSD-a, već postao drugi čovek u toj partiji, kako funkcioneri u vrhu stranke, posebno partijski veterani, prihvataju Igora Dodika i da li se Željka Cvijanović, članica Predsjednštva BiH, koja se smatra Dodikom najbližom saradnicom i koja se jedno vrijeme pominjala kao njegova nasljednica, pomirila s tim da joj njegov sin Igor bude budući šef. Razgovaralo se i o tome ima li Igor Dodik ugled u javnosti ili se na njega gleda samo kao na sina moćnog oca, da li bi samostalno mogao da vodi stranku, da li će ga vladajuća stranka kandidovati za funkciju predsjednika Republike Srpske na izborima oktobra ove godine, kao i tome da li porodica Dodik smatra Republiku Srpsku svojim dinastičkim posjedom. Omer Karabeg: Da li Milorad Dodik priprema svog sina Igora da ga naslijedi na čelu Saveza nezavisnih socijaldemokrata? Stefan Blagić: Prema potezima koje povlači Dodik stariji izgleda da se ide upravo u tom smjeru. Pravo pitanje je zašto Dodik želi da ga naslijedi neko od najbližih članova njegove porodice, a ne neko iz političke partije na čijem čelu je već više od četvrt vijeka. Čini se da Dodik nema povjerenja u svoje najbliže saradnike vjerovatno zato što su danas najbliži Dodikovi saradnici politički preletači. Zato on priprema teren da ga naslijedi sin Igor jer jedino u njega ima apsolutno povjerenje. Mislim da je Dodikov propust što za tri decenije, koliko je predsjednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata, nije uspio da nađe nikog kome će vjerovati i ko bi bio sposoban da ga naslijedi na čelu partije. Sin moćnog ocaMladen Bubonjić: Dodik svakako priprema sina da ga naslijedi. I to je vidljivo ne od juče. Odavno se o tome ne samo spekuliše, već se i vuku potezi u tom pravcu. Milorad Dodik već duže vremena vodi sina na mnogobrojne sastanke i političke događaje. Februara 2024. Igor je postavljene za organizacionog sekretara SSND-a i ima odriješene ruke kad je riječ o organizaciji stranke, raspoređivanju kadrova i pregovaranju. Zašto se to radi? Prije svega da bi se sačuvalo sve ono što je Dodik stekao tokom svoje dugogodišnje vladavine, da sve ostane u porodici. Politika u tome značajno pomaže. To je neka vrsta nasljedne demokratije za koju se Milorad Dodik opredijelio. Omer Karabeg: Da li je Igor Dodik praktično drugi čovjek u stranci, odmah iza oca Milorada? Stefan Blagić: Iako funkcija, koju Igor Dodik obavlja, to ne govori, mlađi Dodik je de facto postao drugi čovjek SNSD-a. To otvara mnoga pitanja. Prvo je kako će na to reagovati stariji kadar SNSD-a, recimo, Nikola Špirić, Sredoje Nović ili Nebojša Radmanović kojima je tri decenije komandovao Dodik, a sada treba da im komanduje njegov sin. Oni će to teže prihvatiti nego mlađa garnitura koja je pristupila SSND-a prije pet, šest, sedam godina. Mislim da će oni biti skloniji da poštuju buduće liderstvo Dodika mlađeg, nego ovi stariji. Problem je i kako će se obaviti tranzicija vlasti u partiji. Mnogi autokratski i hibridni režimi budu uzdrmani prilikom tranzicije vlasti zato što neki funkcioneri ne žele da prihvate nasljednika koga je odabrao šef partije, pa dolazi do turbulencija unutar stranke. Dodik mlađi bi se moga naći u sličnom problemu. Mislim da će u tom pogledu biti ključni oktobarski izbori – da li će se Igor Dodik kandidovati za neku od funkcija, recimo, za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srpske i kako će se ponašati kad dobije taj mandat. Mladen Bubonjić: Igor Dodik je svakako drugi čovjek u stranci ako ne formalno, onda neformalno, ne toliko što ga poštuju, već što se boje odmazde Dodika starijeg. Još uvijek se zna ko je apsolutni šef, gospodar ne samo stranke, već i Republike Srpske. Savez nezavisnih socijaldemokrata nije obična politička stranka, već interesna grupa koja je sačinjena od mnogobrojnih klanova. U okviru SNSD-a postoje čak klanovi sa dijametralno suprotnim interesima koji se međusobno sukobljavaju radi moći, pozicija i privilegija. Za Igora Dodika će biti problem kako namiriti sve te klanove. Tačno je da mu mlada garda SSND-a u značajnoj mjeri daje podršku. Pitanje je da li će uspjeti da skrajne stariju generaciju, da ih namiri i amortizuje njihovu opstrukciju. Stariji Dodik je to decenijama uspješno radio naizmjenično im prijeteći i nagrađujući ih. Da li mlađi Dodik ima toliko političkog umijeća, lukavosti i mudrosti da sve to izbalansira – to ćemo tek vidjeti. Željka CvijanovićOmer Karabeg: Da li bi ustoličenjem Igora Dodika bila pogođena Željka Cvijanović, članica Predsjedništva BiH i najbliža saradnica njegovog oca? Stefan Blagić: Željka Cvijanović se prije godinu dana nametala kao jedno od imena koje je najozbiljnije konkurisalo za poziciju predsjednika SNSD-a. To je bilo nakon presude Miloradu Dodiku kojom mu je zabranjeno obavljanje javnih funkcija, pa se nagađalo da li može ostati na čelu stranke. Tada je ona isplivala kao potencijalna zamjena, a čini mi da ni ona sama nije bila operisana od ambicije da postane predsjednica stranke. Uostalom, ona je na izborima 2022. godine kao kandidatkinja za članicu Predsjedništva BiH dobila više glasova nego što je Milorad Dodik dobio kao kandidat za predsjednika Republike Srpske. To joj zaista daje leigitimitet tako da ne treba da čude njene ambicije. Međutim, ako Dodik stariji ne odluči da joj prepusti čelo stranke, njena ambicija se neće ostvariti. A on, to sam već rekao, nikome toliko ne vjeruje kao sopstvenom sinu. Omer Karabeg: Gospodine Bubonjiću, mislite bi se Željka Cvijanović pomirila da joj Dodikov sin bude šef? Mladen Bubonjić: Mislim da bi. Jer ona zna da ne može da zadovolji sve interese i prohtjeve različitih frakcija u stranci da bi dobila većinsku podršku. Milorad Dodik još uvek ima kapacitet i za nagrađivanje i za kažnjavanje. Željka Cvijanović možda ima podršku nekih frakcija, ali je nema u okviru cijelog SNSD-a. Mislim da je toga i te kako svjesna i ne vjerujem da će rizikovati da ugrozi svoju sadašnju poziciju. Stefan Blagić: Ali ne treba zanemariti da Milorad Dodik ipak ima izvjesno povjerenje u Željku Cvijanović čim je s njom išao na one sastanke u SAD. Ona je imala značajnu ulogu u skidanju sankcija Dodiku i njegovoj porodici i mislim da joj je on zahvalan. Tako da nju ne bi trebalo potpuno eliminisati. Ali da nije favorit – definitivno nije. PedigreOmer Karabeg: Ima li Igor Dodik ikakav ugled u javnosti ili na njega gledaju samo kao na sina moćnog oca? Stefan Blagić: Igor Dodik nije bio toliko aktivan u javnosti, tek treba da ga vidimo da li će uspjeti da stekne bar dio harizme i popularnosti koju je imao i još uvijek ima njegov otac. Igor, doduše, ima pedigre koji njegov otac nije imao. Školovan je inostranstvu i za razliku od oca ima lijepe manire. Da li je u marketinškim agencijama pripreman za preuzimanje stranke – zaista ne znam. Ali ima određene kvalitete. Međutim, ima i nekoliko otežavajućih okolnosti. Koliko god izgledalo da mu politički put olakšava to što je sin Milorada Dodika, to je istovremeno i opterećenje. Jer grijesi njegovog oca će se pripisivati i sinu mada on vjerovatno nije bio ni punoljetan u vrijeme kada mu je otac bio premijer Republike Srpske. Osim toga, ne treba zaboraviti da je u medijima Igor Dodik dovođen u vezu sa kompanijom Prointer koja je dobila dosta novca iz budžeta zahvaljujući veoma povoljnim ugovorima sa entitetskim institucijama. Sumnjalo se na nepotizam i korupciju. Mladen Bubonjić: Prije svega, šta podrazumijevamo pod javnošću? Ako pod javnošću podrazumijevamo lojalne SNSD-ovce, oni će na Igora Dodika gledati onako kako im se kaže. Ako Milorad Dodik i njemu bliski mediji kažu da je Igor Dodik ne samo poželjno, nego i jedino pravo rješenje, oni će to prihvatiti. A dio javnosti koji se protivi vlastima biće protiv toga rešenja kao što je i protiv svega što dolazi od vlasti. Javnost je u Republici Srpskoj oštro podijeljena, pa će takve biti i reakcije na Igora Dodika. Omer Karabeg: A da li opozicija na njega gleda kao na ozbiljnog protivnika ili samo kao na sina moćnog oca? Mladen Bubonjić: Svakako da na njega gleda kao na sina moćnog oca i kao na dio vladajuće strukture. Opozicija će ga tretirati kao protivnika. Zasada ne mogu da mu imputiraju sve ono što mogu njegovom ocu, iako, kao što je pomenuo kolega Blagić, postoje spekulacije o njegovoj povezanosti sa firmom koja je dobila značajna sredstva iz budžeta. Ali jasno je da je će Igor Dodik biti postavljen na čelnu poziciju da bi se nastavio s istim trendom. Predsjednik svegaOmer Karabeg: Da li bi se moglo dogoditi da na oktobarskim izborima ove godine vladajuća stranka kandiduje Igora Dodika za predsjednika Republike Srpske? Stefan Blagić: O tome se nešto pričalo unazad mjesec, dva, ali sumnjam da će ga kandidovati jer ga nije bilo dovoljno u javnosti, a mislim da dosta ljudi ne gleda na Igora ni blagonaklono, ni sa simpatijama jer je sin Milorada Dodika. Igor Dodik još uvijek nije toliko jaka politička ličnost da bi ga SNSD u ovom trenutku kandidovao za predsjednika Republike Srpske. On možda ima izvjestan autoritet unutar SSND-a, ali u široj javnosti on nije toliko prepoznatljiv – ni blizu kao njegov otac. Mislim da bi SNSD napravio grešku ukoliko bi odlučio da ga kandiduje. Siguran sam da imaju istraživanja koja im to govore. Zbog toga se kao mogući njihov kandidat za predsjednika Republike Srpske sve više pominje aktuelni višestruki premijer Savo Minić. Mladen Bubonjić: Mislim da je sve moguće, pa i Igorova kandidatura, ali ipak sam bliži stavu da će ličnosti iz SNSD-a, koje su politički vidljivije, biti stavljene u prvi plan. Međutim, uopšte nije bitno ko bi iz SSND-a bio na mjestu predsjednika Republike Srpske. Vidimo da se sadašnji predsjednik Siniša Karan gotovo ne pojavljuje u javnosti i ništa ga se ne pita. Dok je Ana Trišić-Babić bila v.d. predsjednika, vidjeli smo da je na svim putovanjima ona bila Dodikova pratnja iako Dodik formalno nije imao nikakvu funkciju. Suština je u tome da je Dodik neformalni i predsjednik, i premijer, i član Predsjedništva BiH, i predsjednik kućnog savjeta i svega. Tako da u suštini nije bitno ko će biti na kom mjestu. Dinastički posjedOmer Karabeg: Dosta zavisi i od Beograda. Da li Igor Dodik ima veze u Beogradu? Da li bi on dobio podršku Beograda ako bi ga otac ustoličio za naslednika? Stefan Blagić: Sigurno da ima kontakte u Beogradu. I poslovne, a i političke. Ali sve te veze dolaze preko njegovog oca, u to nema nikakve sumnje. Otac mu je obezbijedio mnogo linija koje ga spajaju sa Beogradom, pa će mu, kad bude na čelu stranke, mnoga vrata biti otvorena. Međutim, pitanje je koliko će to vrijediti ako se tamošnja vlast promijeni na izborima. Mladen Bubonjić: Ako Igor Dodik i ima neke kontakte u Beogradu, to je samo posredno preko svog oca. Još uvijek ga Beograd ne percipira kao značajnu političku ličnost. Rekao bih da u tome zaostaje i za nekim opozicionim prvacima. Omer Karabeg: I na kraju, da li se može desiti da nakon Dodika oca Republikom Srpskom vlada Dodik sin, pa će se čitav entitet pretvoriti u porodično vlasništvo? Stefan Blagić: Mislim da će to zavisti od Igora Dodika. Jer onog trenutka kad otac definitivno ode sa političke scene i kada više ne bude imao moć kakvu ima danas, samo će od Igora zavisiti kojim putem će krenuti stranka u političkom i svakom drugom smislu. Mladen Bubonjić: Svakako postoji mogućnost da Republika Srpska postane porodično vlasništvo. Oni nemaju drugi izbor nego da na sve moguće načine čuvaju moć i vlast zato što gubitkom moći ne gube samo političke pozicije i bogatstvo, nego i mnogo više, čak i slobodu. To je bitka ne samo za ostanak na vlasti, nego i za egzistencijalni opstanak. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-bih-rs-milorad-igor-dodik/33747630.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-bih-rs-milorad-igor-dodik/33747630.html Sun, 03 May 2026 12:15:19 +0200 MostBosna i HercegovinaAktuelnowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome dokle će porodica Dodik vladati Republikom Srpskom. Sagovornici su bili Stefan Blagić, predsednik udruženja ReStart Srpska iz Banjaluke, i Mladen Bubonjić, politički analitičar takođe iz Banjaluke. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-milorad-igor-dodik/33746959.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-milorad-igor-dodik/33746959.html Sun, 03 May 2026 11:20:50 +0200 AudioBosna i HercegovinaMostwebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome kakve pouke studenti i opozicija u Srbiji mogu da izvuku iz nedavnih izbora u Mađarskoj na kojima je premijer Viktor Orban posle 16 godina autoritarne vladavine izgubio vlast. Sagovornici su bili Jelena Đorđević, dugogodišnja profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i Marko Vujić, docent na tom fakultetu. Bilo je reči o tome da li je pad Orbana uzdrmao predsednika Srbije Aleksandra Vučića s obzirom da su njih dvojica godinama blisko sarađivali i međusobno se pomagali, da li je Vučića teže poraziti na izborima nego Orbana s obzirom da apsolutno kontroliše sve institucije u Srbiji, da li je jedini recept za poraz Vučića da sve opozicione stanke u Srbiji na izborima stanu iza studentske liste kao što je kompletna opozicija u Mađarskoj stala iza najveće opozicione stranke Tisa i njenog lidera Petera Magyara. Razgovaralo se i o tome da li bi antirežimska opozicija u Srbiji imala najviše šanse da na izborima pobedi Vučića i Srpsku naprednu stranku ako bi na čelu studentske liste bio rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić, da li bi Vučić mogao da raspiše izbore tokom leta kada je deo građana na godišnjim odmorima, kao i o tome da li bi Aleksandar Vučić u slučaju da izgubi izbore priznao poraz i otišao u opoziciju kao što je to uradio Viktor Orban. Omer Karabeg: Viktor Orban, sada već bivši premijer Mađarske, i Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, bili su bliski saradnici i prijatelji. Da li je pad Orbana uzdrmao Vučića s obzirom da su obojica autoritarni lideri koji su dugo na vlasti? Jelena Đorđević: Vučić je svakako jako uzdrman pre svega zbog toga što mađarski primer pokazuje da postoji mogućnost da se autoritarni političari i šefovi država posle izvesnog vremena sklone sa političke scene. Međutim, postoje velika razlike između Mađarske i Srbije uprkos činjenici da se radi o podjednako snažnim autoritarnim sistemima. Brutalnost i krvoločnost naše vlasti je mnogo veća nego što je to bio slučaj sa Mađarskom. Znam da je Orban preuzeo sve državne institucije i poistovetio svoju partiju, odnosno sebe, sa državom, ali ne znam da li je imao falange crnokošuljaša, da li je mlatio svoje građane po ulicama, upadao ljudima u stanove, smenjivao profesore u školama da bi ih zamenio nepismenim ljudima i izbacivao sa posla najbolje lekare da bi zapošljavao one koji su podobni kao što to radi vlast u Srbiji. Ona je do te mere uticala na degradaciju moralnosti da će posledice biti dugoročne. Mada je autoritarnost i u Mađarskoj i u Srbiji ista, mada su metodi slični, čini mi se da je naša situacija mnogo gora. Marko Vujić: Sasvim je sigurno da je Orbanov pad uzdrmao Vučića jer je Viktor Orban bio najznačajniji partner Aleksandra Vučića ako govorimo o liderima zemalja Evropske unije. Njegov pad sa vlasti znači da Vučić u ovom trenutku više nema nijednog značajnog saveznika u Evropskoj uniji koji može da mu pomogne da sačuva vlast. I Orban i Vučić vodili su politiku čiji je jedini cilj da što duže ostanu na vlasti. Odnosi između Srbije i Mađarske sveli su se na odnose ta dva čoveka. Saradnja dve države uglavnom je bila bazirana na interesima ta dva lidera. Dva dana uoči mađarskih izbora videli smo onaj fingirani događaj sa eksplozivom u blizini gasovoda kod Kanjiže. Plan nije uspeo i to je bio poslednji pokušaj duplog pasa između Viktora Orbana i Aleksandra Vučića. Međutim, Orbanov pad nije samo uzdrmao Vučića i njegovu nomenklaturu, on je, što je još bitnije, dao jednu vrstu poletnosti protivnicima režima u Srbiji jer su videli da postoji mogućnost da se autoritarni režimi sruše kada postoji jaka volja i odlučnost građana da raskrste s takvim režimom. Izlaznost na izborima u Mađarskoj bila je gotovo 80 posto, najveća otkako postoji višestranački sistem u toj zemlji. To najbolje pokazuje koliko su građani Mađarske bili rešeni da se oslobode jednog nakaradnog režima. Da je pameti...Omer Karabeg: Orban je pao tako što su sve opozicione stranke stale iza Petera Magyara i njegove stranke Tisa, pa su se izbori pretvorili u referendum za i protiv Orbana. Da li to znači da bi i opozicija u Srbiji trebalo da stane iza studentske liste koja uživa najveću popularnost? Jelena Đorđević: Jasno je da bi to bilo najbolje rešenje. Vidimo, međutim, da tu postoje problemi i ja ne bih toliko insistirala na tome mada postoje neki dobri i pozitivni znaci da jedan broj opozicionih stranaka ima nameru da napravi zaokret i pridruži se studentima. Videćemo kako će to biti. Ali ukoliko do toga ne dođe, treba prihvati situaciju onakvom kakva jeste. Ali na koji način? Moramo da napravimo referendumsku atmosferu agresivnom kampanjom svih zainteresovanih za promenu vlasti - od mene i moje dece do studenata, članova opozicionih stranaka, građana do poslednjeg čoveka u Srbiji koji želi da se ova strašna vlast najzad promeni. Ne vredi da ih stalno pozivamo - ujedinite se, ujedinite se. Moramo biti spremni ako se to ne dogodi. A bićemo spremni jedino ako budemo nesebični i ukoliko pred sobom imamo jedan jedini cilj, a to je da se oslobodimo ovog najstrašnijeg jarma koji je doveo Srbiju do apsolutne propasti - do propasti naših ličnih života, do propasti države, do propasti čitavog društva koje je postalo zavađeno do te mere da je situacija zaista postala vrlo opasna. Marko Vujić: Da je pameti i da je zrelosti pre svega stranačkih lidera, mislim na tradicionalne partije, dogovor bi već bio postignut. Međutim, s obzirom na egocentrizam lidera naših tradicionalnih političkih stranaka i neku vrstu narcisoidnosti malih razlika koju gaje između sebe, do jedinstvene liste će, nažalost, teško doći. Naravno, od nje ne treba odustati, do poslednjeg trenutka treba insistirati na toj jednoj listi. Jer upravo je iskustvo Mađarske pokazalo šta znači jedna lista. Ali ne moramo se pozivati na iskustvo Mađarske, dovoljno je da pogledamo rezultate lokalnih izbora u Srbiji a, ako se ne varam, bilo ih je petnaestak u poslednje dve godine. Pokazalo se da su najbolji rezultati postignuti tamo gde je stvorena referendumska atmosfera jer se išlo s jednom listom. Tamo su studenti i opozicija osvajali i do 50 posto glasova. Tako da bi se trebalo zalagati za jedinstvenu listu dok god postoji mogućnost i prostor za pregovaranje. Ali poznavajući naše opozicione stranačke lidere rekao bih da je izvesnija varijanta sa tri izborne liste gde bi jedna lista bila studentska, druga građanske opozicije, a treća desne opozicije nacionalne orijentacije. Međutim, kako vidimo, ovi sa desnog krila ne mogu da se dogovore da budu na jednoj listi, pa bi postojala mogućnost da antirežimski blok ide na izbore sa četiri liste. To bi dovelo do disperziju glasova koja bi pogodovala Srpskoj naprednoj stranci i to nikako ne bi smelo da se dogodi. Ponavljam, idealno bi bilo da bude jedna lista, a ako ne, onda maksimalno tri liste. Slušam ove režimske analitičare koji govore - ne može se povlačiti paralela između Srbije i Mađarske jer studentski pokret nema lidera kao što je Peter Magyar. Ali to nije tako. Magyarova pobeda je bazirana upravo na onome što ističe i studentski pokret. Prve dve tačke i njegovog i studentskog programa su borba protiv korupcije i ispitivanje porekla imovine, odnosno silnog bogatstva koje je stekao veliki broj pojedinaca tokom Orbanovog i Vučićevog režima. Te dve tačke programa su maltene identične kod oba pokreta i to je ono što zanima i građane Mađarske i građane Srbije. RektorOmer Karabeg: Mnogi smatraju da je hendikep Srbije što nema jednog lidera iza koga bi svi stali kao što je to Peter Magyar u Mađarskoj. Ima mišljenja da bi rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić, koji je podrškom studentima i čvrstim stavom prema režimu stekao veliku popularnost, mogao biti srpski Peter Magyar. Reklo bi se da i Evropska komisija pozitivno gleda na Đokića. Da li bi lista koju bi on predvodio na izborima imala najviše šanse protiv Aleksandra Vučića? Jelena Đorđević: Đokić svakako ne liči na Magyara. On je akademska ličnost, nije političar, ali je čovek koji je pokazao dostojanstvo u svim ovim događajima kod nas. On nije ni na koji način uprljan čovek. Ja nisam sigurna da bi mogao da poseti 16 gradova nedeljno kao što je to, kako kažu, radio Magyar. Ali to uopšte nije bitno s obzirom da Đokić zaista ima ugled i malo je onih koji mogu nešto da mu zamere. Kad bi on predvodio studentsku listu, mislim da bi zaista mogao da zadovolji tako raznoliko biračko telo kao što je naše. Srbija se, nažalost, do sada vezivala za destruktivne ličnosti kao što su Milošević i Vučić. Ljudi se sa njih vezuju zato što se plaše. "Bezgranična ljubav" prema Vučiću pre svega je rezultat činjenice što je bar polovina ljudi, koji glasaju za njega, uplašeno. Srbija je siromašna zemlja koja je trenutno u mnogo goroj ekonomskoj situaciji, nego pre sedam, osam, deset godina. Ljudi se plaše za svoju egzistenciju, a danas su plaše i za svoj život. Vidimo da se pale radnje, da se pale autobusi, da se upada u stanove, da se mlati. Javni diskurs, pa čak i onaj sa skupštinskih govornica, može da izazove zaista tragične posledice. Ljudi od ugleda koji pripadaju intelektualnoj eliti do sada nisu dobro prolazili u našem narodu. Moguće je da Đokić bude izuzetak zbog svog karaktera, odmerenosti i stručnosti. On je čovek koga ljudi poštuju i zaista zaslužuje da bude na čelu liste. Ali da bi antirežimski blok pobedio, moramo biti uključeni svi mi sa velikim M. Celokupno društvo mora biti u kampanji od najmlađeg do najstarijeg. Marko Vujić: Ni bih pravio paralelu između Đokića i Magyara. Profesorka Đorđević je lepo rekla da ne vidi rektora kao nekoga ko u političkoj kampanji obiđe 16 gradova nedeljno. U poslednje dve godine, otkako je formirao Tisu kao svoju političku partiju, Peter Magyar je obišao svaki kutak Mađarske. Rektor Đokić je čovek iz akademske sfere, profesor univerziteta, među njima je razlika u godinama, ali, rekao bih, i u temperamentu. Đokić je novo lice koje nema nikakve repove, posebno ne političke. Premda ne treba sumnjati da će mu, ako bude nosilac studentske ili antirežimske liste ukoliko bude jedna kolona, iznaći barem pet, šest lažnih neuralgičnih tačaka kao što pronađu svakom kritičaru režima. Ali na to se ne treba obazirati. Njegov veliki kvalitet je neverovatna smirenost u donošenju odluka i blaga, pomirljiva retorika, ali vrlo jasna i dosledna. On je, rekao bih, startovao sa jedne minus situacije. Kada je postao rektor, njegova pozicija uopšte nije bila tako sjajna budući da su neki mediji proglasili da je rektor po ukusu Aleksandra Vučića, ali je on svojim radom pokazao da je pre svega profesionalac i da s pravom zaslužuje da bude na čelu takve institucije kao što je Univerzitet u Beogradu. Pokazao je kako se prilježnim radom, zasnovanim na kompetentnosti i profesionalnosti, mogu da ostvare sjajni rezultati. U komplikovanoj situaciji, u kojoj se univerzitet našao, delovao je odlučno i smireno. On nije čovek zapaljivog karaktera. Mi u Srbiji volimo takve lidere, tražimo ljude koji treba da nas vode. Rekao bih da od Karađorđa do danas nekako kontinuirano imamo želju za čobaninom našeg stada, pitamo se ko je taj koji će da nas vodi. Nikako da shvatimo da moramo izgraditi institucije koje će funkcionisati po zakonu, da te institucije treba da nose sistem, a ne moćni pojedinci. Datum izboraOmer Karabeg: Vučić je ovih dana izjavio da će se do Đurđevdana, znači do 6. maja, ili neki dan kasnije, znati kada će biti raspisani izbori. Pre toga je najavio da bi izbori mogli da budu do 10. jula ili od septembra do kraja godine. Dosada je otezao, a sada mu se, izgleda, žuri. Da li želi da studente i opoziciju uhvati na spavanju pošto još nema dogovora kako će izaći na izbore? Jelena Đorđević: Postoje dva odgovora na ovo pitanje. Prvi je - Vučiću ne možemo ništa verovati. To što je on obećao da će 6. maja reći kada će biti izbori ne znači da će to stvarno i da se dogodi. To je prvi odgovor, a drugi je da verovatno hoće da uhvati studente na spavanju, mada mi u stvari ne znamo do koje mere su oni uspavani, i da zakaže izbore usred ispitnog roka i usred leta kada uglavnom populacija, koja bi glasala protiv njega, ide na godišnji odmor. Apsolutno me ne bi čudilo da mu njegove mračne kalkulacije govore da bi to bio najbolji momenat za izbore. I bojim se da će možda zaista tako i da bude zbog toga što se njegova cela politika svodi na blef, kalkulacije i laži. Ne znam da li to može jer mislim da po zakonu mora da postoje bar tri meseca da se pripremi kampanja. Ali s obzirom da oni menjaju i pravila, i zakone, i Ustav po sopstvenoj želji, to me ne bi začudilo. Možemo, dakle, očekivati sve najgore, ali isto tako možemo očekivati da se 6. maja ništa neće ništa dogoditi i da će on i dalje odlagati izbore. Marko Vujić: Mislim da Vučić bira najmanje loše rešenje po sebe. Ne najbolje, jer ne vidim bilo koji trenutak koji je dobar za raspisivanje izbora za Srpsku naprednu stranku i njega lično. Njihov rejting je u ovom trenutku toliko nizak da ne znam koji bi datum izbora za njih mogao biti povoljan. Da li je možda najmanje loše rešenje da izbore raspiše u periodu godišnjih odmora? Ali onda bi trebao imati podatke koliko bi njegovih glasača, a koliko antirežimskih bilo na godišnjem odmoru. Što se tiče studenata, oni su pokazali da su spremni da izgube i semestar, pa i celu školsku godinu da bi se izborili za bolje društvo u koje veruju. Ja, međutim, ne verujem da će Vučić raspisati izbore u ovoj godini. On ih može odugovlačiti sve do kraja 2027. Mislim da će tako i biti ukoliko se nešto krupno geopolitički ne promeni. Jer na unutrašnjoj političkoj sceni ne vidim nikakav faktor koji može da promeni odnos snaga kad je reč o podršci Srpskoj naprednoj stranci i antirežimskom bloku. Da zaključim, verovatno je najmanje loše rešenje za Aleksandra Vučića i njegovu stranku da izbori budu u periodu godišnjih odmora. Ukoliko ih tada ne bude, ne verujem da ćemo ih uopšte imati u ovoj kalendarskoj godini. 'Doviđenja, vidimo se u nekom drugom filmu'Omer Karabeg: Kakav god bio, Orban se gospodski poneo prilikom poraza. Čim su stigli rezultati, odmah je priznao poraz i čestitao pobedniku. Nije bilo nikakvog odugovlačenja, niti pokušaja manipulisanja. Kako bi se Vučić ponašao kada bi izgubio izbore? Da li bi priznao poraz? Jelena Đorđević: Ne. On ne bi priznao poraz. Obojica su autokrate, korumpirani, sebe su identifikovali sa državom. Sve to stoji. Međutim, u pitanju su dve različite ličnosti. Vučićev mentalni sklop je drugačiji. Njime vladaju ne samo volja za moć i želja za vlašću, već i osvetoljubivost i bolesna narcisoidnost. Pošto ima falange crnokošuljaša, pošto je policiju potpuno pretvorio u svoju ličnu vojsku, on može da se na najagresivniji nasilnički način suprotstavi izbornim rezultatima. On bi učinio sve što je u njegovoj moći da stane na put pobednicima izbora ukoliko bi to bio antirežimski blok. Nemam ni trunčice poverenja da bi on kao gospodin čovek mogao da kaže - čestitam vam. Marko Vujić: Ukoliko bi Vučićev poraz bi tako ubedljiv kao što je bio Orbanov. mislim da postoji šansa da bi mogao da džentlmenski prihvati poraz. Orban je priznao i uputio čestitke dva sata nakon zatvaranja birališta kada su stigli rezultati iz onih uporišta gde je očekivao pobedu i kada je video da apsolutno gubi na svim frontovima. Nisam siguran da li bi tako postupio da je rezultat bio, recimo, 54:46 i da u tom slučaju ne bi išao na marifetluke raznih vrsta. Ali kada je rezultat 60 prema 30 posto i kada je razlika u korist Magyara bila nekih milion glasova, šta mu je drugo preostalo? Nije mogao govoriti ni o kakvoj izbornoj krađi jer je on napravio izborni sistem koji mu odgovara, naprosto nije imao bilo kakav manevarski prostor da ospori izborne rezultate. Ukoliko u Srbiji budu neizvesni rezultati, nisam siguran da ćemo imati miran kraj izbora. Kad to kažem, ne priželjkujem nikakvo nasilje iako ga već godinu dana imamo na ulicama gde tokom protesta policija prekoračuje ovlašćenja, pa građani imaju utisak da su protiv njih kriminalci, a ne policajci. Omer Karabeg: Vi mislite da bi Vučić priznao poraz ako bi bila ogromna razlika kao u Orbanovom slučaju, a ne bi ako bi rezultat bio tesan. Marko Vujić: To mogu da zamislim, ali u svakom slučaju ne mogu da zamislim da bi Vučić postupio kao Boris Tadić koji je, kada 2012. godine izgubio izbore od Tomislava Nikolića rezultatom 51:49, čestitao svom rivalu, a građanima se obratio rečima: “Doviđenja, ljudi, vidimo se u nekom drugom filmu“. Jelena Đorđević: Milo mi je što mladi kolega uzima u obzir mogućnost da Vučić izgubi sa tako velikom razlikom kao Orban. Marko Vujić: Nada umire poslednja. A mislim da nas naši studenti motivišu da verujemo u nešto takvo. https://www.slobodnaevropa.org/a/srbija-madjarska-vucic-madjar-magyar-protesti-izbori-rektor-djokic/33742356.html https://www.slobodnaevropa.org/a/srbija-madjarska-vucic-madjar-magyar-protesti-izbori-rektor-djokic/33742356.html Sun, 26 Apr 2026 09:43:03 +0200 MostSrbijaIntervjuAktuelnowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) https://www.slobodnaevropa.org/a/most-omer-karabeg-jelena-djordjevic-marko-vujic-vucic/33741901.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-omer-karabeg-jelena-djordjevic-marko-vujic-vucic/33741901.html Sun, 26 Apr 2026 09:41:31 +0200 MostAudiowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome kolika je moć BIA-e, Bezbednosne informativne agencije u Srbiji. Sagovornici u bili advokat Božo Prelević koji je nakon pada Miloševića bio ministar policije u prelaznoj vladi Srbije, i Predrag Petrović, direktor istraživanja Beogradskog centra za bezbednosni politiku. Bilo je reči o tome kako se tajna policija meša u politički život, zašto nadzire proteste studenta i građana i naziva ih obojenom revolucijom, pod kojim uslovima BIA ima pravo da prisluškuje građane i kako zloupotrebljava to pravo, kao i o tome da li po zakonu ima ovlašćenje da legitimiše i privodi građane što radi na protestima. Razgovaralo se i o tome da li su građani obavezni da se odazovu kada ih pripadnici BIA-e zovu na takozvane prijateljske razgovore, zašto je BIA na takve razgovore zvala čak i tužioce, da li ti pozovi služe za zastrašivanje, zbog čega se tajna policija u Srbiji više bavi pobunjenim studentima i građanima, nego narko grupama i organizovanim kriminalom, kao i tome da li je Bezbednosno informativna agencija u službi jedne stranke i jednog čoveka. Omer Karabeg: Da li se Bezbednosna informativna agencija, odnosno tajna policija, meša u politički život u Srbiji ili se isključivo bavi zaštitom bezbednosti države što je njen posao po zakonu? Božo Prelević: Ne bismo mi živeli u ovakvoj zemlji kada bi se Bezbednosna informativna agencija bavila onim što piše u zakonu. Ne samo BIA, nego i druge obaveštajne službe pretežno se bave očuvanjem vlasti stranke koja je na vlasti. Predrag Petrović: BIA se već dugi niz godina bavi pre svega zaštitom režima i ljudi bliskih vladajućoj partiji. Neprijatelj broj 1Omer Karabeg: Kako se BIA odnosi prema protestima studenata i građana? Božo Prelević: BIA se prema njima ponaša onako kako vlast od nje traži - kao prema neprijatelju koga treba ne samo nadzirati, nego i gušiti i kompromitovati na razne načine, pre svega putem medija. Predrag Petrović: BIA se odnosi prema studentima kao prema unutrašnjem neprijatelju. Na svečanosti povodom Dana BIA-e u oktobru prošle godine emitovan je propagandni film u kome se o studentskom pokretu govori kao o destruktivnom elementu i ističe da je BIA zajedno sa predsednikom države uspela da spreči takozvanu obojenu revoluciju. Dakle, sasvim je jasno da je studentski pokret neprijatelj broj 1 za ovaj režim. Nemam iluziju da bi BIA bila još represivnija prema studentima da Srbija nije u Evropi i da nije okružena članicama Evropske unije i NATO pakta. Božo Prelević: Ne mislim da su samo studenti meta Bezbednosne informativne službe, već i profesori i nastavnici, pa i zborovi građana, u stvari svi oni koji bi mogli da predstavljaju neku alternativu režimu. Ovde je vrlo važno ubiti svaku alternativu - da li se radi o studentima, profesorima, nastavnicima, delovima crkve ili poljoprivrednicima. Svi oni su meta Bezbednosno informativne agencije. Postavlja se pitanje šta raditi sa vlašću koja je uverena da joj pripada država, koja misli da može da rasprodaje i rudna bogatstva, i vodu, i vazduh i koja može da otcepljuje delove teritorije. Vlast ne bi to mogla da radi kad uz nju ne bi stajale paravojne kriminalne organizacije u čijem delovanju svoje prste imaju i obaveštajne službe. To se može desiti samo u zemlji u kojoj vlast apsolutno kontroliše najveći deo medija i koja sada pokušava da kupi i ono malo nezavisnih medija i od njih napravi neke nove medijske kuće. A mi smo već videli na šta to liči. Oni pokušavaju od njih da naprave Studio B, B92, Politiku, donekle NIN. I, naravno, ključni faktor celog tog eksperimenta, kakav ne postoji u Evropi, a bogami teško i u Aziji, su finansije koje su stečene ne samo na ilegalan način, nego i nedozvoljenom prodajom javnih dobara. Prisluškivanje i legitimisanjeOmer Karabeg: Bavi li se BIA prisluškivanjem građana? Predrag Petrović: Naravno. U Bezbednosnoj informativnoj agenciji postoji monitoring centar koji poseduje uređaje za digitalni nadzor građana. Imaju i specijalni program za nadzor mobilnih telefona. Amnesty International je tvrdio da je BIA razvila saradnju i sa ruskim službama bezbednosti. Prilikom nadzora često se ne poštuje zakonski propis da mora da postoji sudski nalog za prisluškivanje. Nedavno je smo imali slučaj dvoje studenata iz Novog Pazara koji su uhapšeni na osnovu prisluškivanog razgovora za koji prema tvrdnji njihovih advokata nije postaja sudska naredba. Omer Karabeg: Imaju li pravo pripadnici Bezbednosne informativne agencije da legitimišu građane na protestima? Božo Prelević: To u suštini nije zabranjeno jer legitimisanje u Srbiji nije rešeno na način kako je urađeno u mnogim evropskim zemljama gde je ono moguće samo ako ste nešto učinili. Kod nas je moguće svugde legitimisati građane. Predrag Petrović: Samo pripadnici BIA-a koji se bave borbom protiv organizovanog kriminala i terorizma imaju sva policijska ovlašćenja uključujući legitimisanje i hapšenje. Drugi pripadnici BIA-e primenjuju ta ovlašćenja kao tajna policija u svrhu zastrašivanja. Božo Prelević: Kad govorimo o ovlašćenjima Bezbednosne informativne agencije, meni je malo muka od te teme. Zakon o Bezbednosnoj informativnoj agenciji nije usvojen za vreme vladavine Srpske napredne stranke, već 2002. godine za vreme Demokratske stranke. I ja mislim da su mnoge stvari, koje nam se dešavaju, posledica nesnalaženja ili gluposti posle 5. oktobra. Ja sam 2002. godine između ostalog i zbog tog zakona podneo neopozivu ostavku i napustio mesto savetnika ministra za legislativu i međunarodne odnose. BIA nije trebala da bude tajna policija. Ona je trebala da se bavi zaštitom teritorijalnog integriteta zemlje, privrednim kriminalom, ekološkim kriminalom, kontraobaveštajnim informacijama, od koga je ova zemlja ugrožena, s kim se viđaju naši najviše pozicionirani političari. Da je tadašnja vlast tražila takvu BIA-u, ona bi je i dobila. Ona je, međutim, tražila sadašnju BIA-u koja se zajedno sa Vojnom obaveštajnom službom, između ostalog, koristi i za zastrašivanje. Znam da se mnogim ljudima u Bezbednosnoj informativnoj agenciji to ne sviđa, pa su je neki napustili, a neki su skrajnuti na druga mesta. Znam da su u Vojnoj obaveštajnoj službi neki penzionisani. Njima ne odgoavra da rade u službi koja ima nekontrolisanu moć. Ako ta služba odgovora samo vlastima i vladajućoj stranci na uštrb građana Srbije, onda tu nešto ozbiljno nije u redu. Kad ne postoji parlamentarna i unutrašnja kontrola, onda uopšte nema kontrole službe bezbednosti. Onda dobijete službu bezbednosti po meri onih koji su najskloniji uzurpaciji vlasti. JovanjicaOmer Karabeg: Kome BIA po zakonu odgovara? Predrag Petrović: Bezbednosna informativna agencija najpre bi trebalo da odgovara vladi jer vlada treba da formuliše i kreira bezbednosno obaveštajnu politiku zemlje. Naravno tu je i Narodna skupština koja potvrđuje budžet ne samo BIA-e, nego svih državnih i javnih institucija. Zakon daje dosta značajne nadležnosti u kontroli Bezbednosne informativne agencije i Zaštitniku građana. Upravo je ta institucija, dok je na njenom čelu bio Saša Janković, imala značajne rezultate u kontroli i BIA-e i vojnih službi bezbednosti. Ne treba zaboraviti ni Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Dakle, nije reč samo o jednoj instituciji, već o mreži institucija koja treba da kontroliše bezbednosne i obaveštajne službe kako one ne bi postale instrument u rukama vladajuće partije. Nije problem u zakonima, već u praksi koja je posledica klizanja Srbije ka autoritarizmu u poslednjih desetak godina. Božo Prelević: Kad pitate kome je odgovorna BIA, da ne teoretišemo previše. Kada je pronađena plantaža marihuane u Jovanjici, nju su čuvala dva pripadnika BIA-e koji su bili na radnom zadatku i koji nisu ni narko dileri, niti povezani sa prodajom te droge. A inspektori koji su otkrili Jovanjicu su i dan danas pod obezbeđenjem jer im prete smrću. To vam sve govori. Inače, BIA-u, pored institucija koje je pomenuo kolega Petrović, treba da kontrolišu i tužilaštva i sudovi. Interesantno je nema nikakvih postupaka protiv pripadnika BIA-e s obzirom da je njihov pritisak na građane koji protestuju u stvari zloupotreba službenog položaja što je kažnjivo. 'Prijateljski' razgovoriOmer Karabeg: Pripadnici BIA-e često zovu građane na takozvane prijateljske razgovore. Da li su građani obavezni da se odazovu? Božo Prelević: Naravno da nisu. To ne postoji kao zakonska obaveza. S druge strane, kad vas pozivaju, pripadnici BIA-e će vam reći da to nije nikakav obavezujući razgovor koji će se pretvoriti u neki postupak, već da je to na principu dobrovoljnosti. Ali kad pogledate koga oni zovu, vidite da zovu one koji se bune protiv vlasti. Predrag Petrović: Kad govorimo o pozivu građana na takozvane prijateljske razgovore, simptomatična je učestalost tih poziva i koga zapravo pozivaju. Očigledno je da se radi o zloupotrebi bezbednosne službe. Omer Karabeg: Nedavno su prilikom izbora za Visoki savet tužilaštva pripadnici BIA-e zvali pojedine tužioce na razgovor. Da li imaju pravo da to čine? Predrag Petrović: Naravno da nemaju pravo da pozivaju nosioce pravosudnih pozicija, pogotovo kad ih pozivaju da bi im sugerisali za koga će da glasaju. To je potpuno nezakonito. BIA ima ovlašćenje da prikuplja obaveštenja i podatke od pravnih i fizičkih lica, ali to ne sme biti prinudno. Božo Prelević: Kad je reč o pozivanju tužilaca, BIA niti ima pravo, niti je to zabranjeno. Zabranjeno je ono što su oni hteli tim pozivima, a hteli su da utiču na izbore za Visoki savet tužilaštva. Hteli su da obezbede prolaz onim tužiocima koji su bliski vlasti ne bi li vlast koristila te tužioce za kršenje osnovnih prava i sloboda građana u sudskim postupcima, za šikaniranje građana i optuživanje bez osnova. Dakle, nije problem sam čin pozivanja na razgovor, već motiv. Time rušite tužilačku organizaciju, a kad rušite tužilačku i sudijsku organizaciju, rušite pravni sistem i pravnu državu, rušite ono što biste po zakonu morali da čuvate. BIA, znači, radi suprotno od onoga što je njena zakonska obaveza i to je krivično delo. Njihov posao je zaštita države, a ne njeno rušenje. Jasno je da nijedan diktator neće od obaveštajne službe tražiti da postupa po zakonu. Niti će to tražiti od tužilaca i sudija. Kod nas visoki državni funkcioneri putem medija prete tužiocima i sudijama. Nedavno su mimo zakonske procedure i mimo Ministarstva pravde usvojeni takozvani Mrdićevi zakoni samo zato da tužioci ne bi postupali u skladu sa zakonom i gonili funkcionere koji su prekršili zakon. To je takođe krivično delo koje se zove ometanje dokazivanja. Da radi svoj posao, BIA bi morala da pokrene postupke protiv ljudi koji rade takve stvari umesto da bude u centru toga. Imamo, dakle, užasnu zloupotrebu obaveštajnih službi s namerom da Srbija ne bi bila pravna država. Ne da bi bila, nego da ne bi bila. Sve to je pokušaj učvršćivanja diktature. A, bogami, nikad ne znamo kad će diktatura da preraste u fašizam. Ova vlast je u sukobu sa delom crkve, studentima, profesorima univerziteta, nastavnicima, nestranačkim ličnostima, najvećim delom međunarodne scene, Evropskom komisijom, Evropskim parlamentom i sa većinom komšija. Ovaj režim ima problem kako da posle izbora u Mađarskoj zadrži vlast. Da bi ostao na vlasti, oslanjaće se na ljude koji su u obaveštajnim službama i koji su spremni da pogaze sopstvenu zakletvu ne bi li velikom vođi obezbedili pobedu na izborima. U službi jednog čovekaOmer Karabeg: U zaključku. u čijoj je službi Bezbednosna informativna agencija? Predrag Petrović: Ona služi vrhu vladajuće partije, predsedniku Vučiću i krugu njegovih najbližih saradnika. Ona služi za zaštitu njihove moći i bogatstva. Božo Prelević: Bezbednosna informativna agencija služi samo jednom čoveku i njegovim prohtevima. Mi smo u stvari taoci tog čoveka. Ali, šire gledano, građani Srbije su sami sebe utamničili. Jer upravo oni jednim delom glasaju za čoveka koji ima takve obaveštajne službe i takve medije, koji njima manipuliše i koji održava izbore koji se ne mogu nazvati poštenim. Pitanje je da li oni glasaju za tog čoveka zato što su hipnotisani medijima, zato što su dobili dve ili tri hiljade dinara ili džak brašna ili zato što rade u državnim organizacijama, pa su, da ne bi dobili otkaz, primorani da glasaju za sopstvenog dželata. Mislim da Srbija piše knjigu o zloupotrebi i tehnologije, i finansija, i kriminala, i službi bezbednosti u održanju na vlasti samo jednog čoveka i jedne porodice. https://www.slobodnaevropa.org/a/bia-srbija-tajna-policija-agencija/33735157.html https://www.slobodnaevropa.org/a/bia-srbija-tajna-policija-agencija/33735157.html Sun, 19 Apr 2026 13:51:40 +0200 MostSrbijaAktuelnowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome kolika je moć BIA-e, Bezbednosne informativne agencije u Srbiji. Sagovornici u bili advokat Božo Prelević koji je nakon pada Miloševića bio ministar policije u prelaznoj vladi Srbije, i Predrag Petrović, direktor istraživanja Beogradskog centra za bezbednosni politiku. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-tajna-policija-srbija-/33734522.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-tajna-policija-srbija-/33734522.html Sun, 19 Apr 2026 13:01:27 +0200 MostAudiowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tenzijama između Srbije i Hrvatske. Sagovornici su bili Vesna Pusić, bivša ministrica vanjskih poslova Hrvatske, i Žarko Korać, dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bilo je reči o tome da li su sadašnji odnosi između Beograda i Zagreba na najnižem nivou od završetka ratova devedesetih godina, zašto Vučić govori o Hrvatskoj kao o najvećem neprijatelju Srbije, kako zvanični Zagreb i javnost u Hrvatskoj reaguju na njegove izjave i da li je hrvatski predsednik Zoran Milanović zabio autogol kada je otkazao susret regionalnih lidera koji je trebalo da se u maju održi u Hrvatskoj sa obrazloženjem da trenutno ne postoje uslovi za Vučićev dolazak u Hrvatsku što je Vučić iskoristio da pojača kampanju protiv Hrvatske. Razgovaralo se i o tome kako je u Srbiji postalo normalno da predstavnici vlasti i režimski mediji nazivaju pobunjene studente i opoziciju ustašama, kako predstavnici ultradesnice u Hrvatskoj vređaju Srbe, kao i o tome koliko su odnosi između Srbije i Hrvatske ključni za stabilnost regiona. Omer Karabeg: Da li su sadašnji odnosi između Srbije i Hrvatske na najnižem nivou od završetka ratova devedesetih? Vesna Pusić: Znam da je to tema koja se provlači, ali u Hrvatskoj gotovo da uopće nema riječi o odnosima između Hrvatske i Srbije. Bilo je nešto komentara uglavnom podsmješljivih kada se pojavila neka raketa koju je Vučićeva vlast nazvala Zagrepčanka, ili možda netko drugi, jer navodno može pogoditi Zagreb što smatram da je između glupog i lošeg ukusa. Ali izvan toga de facto zapravo nema mnogo informacija, niti uopće govora o odnosima između Hrvatske i Srbije kako u službenoj komunikaciji koja dolaze od strane vlasti tako i u medijima i uopće u javnosti. Pojavila se i vijest da je Srbija stavila Hrvatsku na listu zemalja koje su sigurnosni rizik, ali izvan toga ništa puno više. Neprijateljska zemljaŽarko Korać: Što se tiče Srbije, Vučić je potpuno instrumentalizovao te odnose za svoju politiku. Vučić je od Šešelja nasledio opsednutost Hrvatskom i on očigledno iz te matrice ne može da izađe. Kada mu treba podrška u javnom mnjenju ili kada mu pada popularnost, on odjednom počinje da govori o Hrvatskoj. On pobunjene studente zove ustašama, a za rektora Beogradskog univerziteta kaže da je ustaša. Što se tiče Hrvatske, predsednik Zoran Milanović dosta često spominje Srbiju. Premijer Plenković prilično retko i, moram reći, na konstruktivan način. Milanović povremeno govori tačne stvari o Srbiji, ali povremeno sasvim netačne. Rekao bih da je njegov odnos prema Srbiji, kao i odnos prema Izraelu, postao deo njegovog političkog sukoba sa premijerom Plenkovićem. Tako da se zapravo Srbija pojavila kao deo sukoba koji je potpuno unutrašnji hrvatski sukob. Ali da se vratim Vučiću. On je potpuno instrumentalizovao odnos prema Hrvatskoj. To mu je potrebno jer mu pada podrška. Njegova stranka je, istina, nedavno pobedila na lokalnim izborima u 10 malih opština, ali on je nesiguran i misli da će mu napad na Hrvatsku podići rejting. On radi sa Hrvatskom ono isto što Orban radi sa Ukrajinom koji govori da ga ruši Ukrajina što je stvarno sumanuto. Mislim da su ljudi u Srbiji indiferentni prema Vučićevim napadima na Hrvatsku. Video sam jedno istraživanje u kome je građanima postavljeno pitanje u koju bi zemlju najradije otišli da rade. Kod nas je na prvom mestu uvek bila Nemačka, a prema tom istraživanju ljudi bi najradije otišli da rade u Hrvatsku. Da građani veruju Vučiću da je Hrvatska neprijateljska zemlja, ne bi išli tamo da rade, niti bi toliko ljudi tamo išlo na godišnji odmor. Milanovićev autogol?Omer Karabeg: Predsednik Hrvatske Zoran Milanović ovih dana je otkazao sastanak lidera Zapadnog Balkana, koji je trebalo da se u maju održi u Hrvatskoj, navodeći da trenutno ne postoje uslovi za dolazak predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Hrvatsku. Neki smatraju da je to bio autogol zato što je time išao na ruku Vučiću. Vesna Pusić: Može biti da je išao na ruku Vučiću. Predsedniku Milanoviću ne bi bilo strano da puca autogolove. On je dosta poznat po tome. Predsjednik Vučić može to upotrebiti u svrhu svoje propagande u Srbiji, ali ta tema, kao što sam rekla, nema apsolutno nikakvu privlačnu snagu u Hrvatskoj. Inače, u hrvatskim medijima su se pratile studentske demonstracije u Srbiji. Katkad i uz komentar - pogledajte, kako su u Srbiji ljudi aktivni, a kod nas ništa. Bilo je i divljenja hrabrosti studenata naročito na početku prije nego što je to u velikoj mjeri penetrirano od strane države i vlasti. Ali Milanović za to što je uradio ne može dobiti ni pol glasa. On je to uradio možda zato da na neki način pokaže da ima utjecaj na vanjsku politiku i da može neke odluke donijeti. Jer po hrvatskom ustavu predsjednik i vlada su sukreatori vanjske politike. To lijepo zvuči, ali u stvarnom životu vlada provodi vanjsku politiku. Predsjednik može svašta reći, ali na kraju glavne stvari radi vlada. Tu predsjednik nema pretjeranog utjecaja, ali ovo što je uradio bilo je u okviru njegovih nadležnosti. Treba imati u vidi i da je on tu odluku donio nakon saopćenja Ministarstva vanjskih poslova Srbije da je Hrvatska stavljena na listu nesigurnih država za putovanje. Omer Karabeg: Da li je u Srbiji postalo potpuno normalno da se Hrvatska naziva ustaškom državom? To rade visoki funkcioneri, to rade i režimski mediji. Žarko Korać: Oni ne zovu Hrvatsku ustaškom državom. Oni zovu ustašama pobunjene studente i institucije koje ih podržavaju. To je sada postao gotovo standardni vokabular režimske propagande. To je toliko besmisleno da treba da budeš zaista Vučićev fanatik da bi poverovao u takvu besmislicu. Vlast prikazuje Hrvatsku kao neprijateljsku zemlju. Ali građani u to ne veruje. Život ide svojim tokom. Broj srpskih turista u Hrvatskoj raste. Vučić zapravo to ne može da zaustavi. Ultradesnica u HrvatskojOmer Karabeg: Ima li u Hrvatskoj uvreda na račun Srba, da Srbe nazivaju četnicima? Vesna Pusić: Ima sigurno. U prvom redu od strane nekakvih malih ekstremističkih izvanparlamentarnih stranaka. Omer Karabeg: Mislite na gradonačelnika Sinja Miru Bulja? Vesna Pusić: To je takav profil ljudi kao što je Bulj. Ima takvih tipova. Ali to apsolutno nije neki standardni govor, niti je to na bilo koji način uobičajeno u Hrvatskoj. Iako je, naravno, bilo je vrijeme kada se mnogo češće i mnogo više koristila takva retorika. Ali to vrijeme je prošlo. Ljude možete uhvatiti na jednu te istu glupost ili svinjariju možda pet, šest puta. Ali sto puta ne možete. Nakon nekog vremena ljudi naprosto prestaju na to reagirati. Bulj je neka vrsta oriđinala u hrvatskoj politici kako se to u Dalmaciji kaže, neka vrsta smiješne buffo figure. Omer Karabeg: Da li jačanje ultradesnice u Hrvatskoj, posebno sve ono što se dešavalo oko Thompsonovih koncerata, ugrožava Srbe u Hrvatskoj? Vesna Pusić: Teško mi je reći da li ih ugrožava. Ja mislim da ugrožava sve nas, da nije posebno upereno protiv Srba u Hrvatskoj. U prvom redu ugrožava demokraciju i građansko društvo u Hrvatskoj. To je velika opasnost za Hrvatsku kao demokratsku državu i za hrvatsku budućnost. Time se ne napada jedan segment društva, već pristojna, demokratski uređena budućnost na koju bi Hrvatska mogla reflektirati. Šešeljev učenikOmer Karabeg: Da li režimski mediji i vlast u Srbiji koriste to što događa oko Thompsona, pa pojačavaju propagandu protiv Hrvatske? Žarko Korać: To što se desilo na Thompsonovom koncertu u Zagrebu, taj broj ljudi, to je svakako bilo jako neugodno. Ali režim u Srbiji nije u stanju da svoju propagandu učini iole prihvatljivom onim neodlučnima ili onima koji ga na pola podržavaju, već to radi na divljački način. I onda kažu da je to dokaz da je Hrvatska ustaška država. Što naravno nije nikakav dokaz. Hrvatska nije ustaška država. U Srbiji ima sociologa, politikologa, psihologa koji mogu da naprave razumnu analizu zašto je odjednom desnica toliko porasla u Hrvatskoj, ali vlast ne zove te ljude. Kažem, Hrvatska je Vučićeva fiksacija. On je 10 godina bio Šešeljev najbliži saradnik, on mu je bio uzor, a Hrvatska je apsolutno Šešeljeva fiksacija. On nikad ne prestaje da govori o Hrvatskoj. Vučić je nasledio taj vokabular i tu naraciju radikala iz devedesetih godina. Međutim, to sada više ne prolazi. Čovek ode na letovanje u Hrvatsku kolima sa srpskim tablicama i niko ga ni pogleda, a kamoli nešto drugo. A oni pričaju da će Srbin, čim kolima uđe u Hrvatsku, tog sekunda biti ugrožen. Omer Karabeg: Nedavno je Ministarstvo inostranih poslova Srbije preporučilo građanima Srbije da ne putuju u Hrvatsku. Kako je to primljeno u Hrvatskoj s obzirom da Srbi dolaze u Hrvatsku i kao turisti i kao sezonski radnici? Vesna Pusić: To zvuči dosta apsurdno, pa se u medijima na to reagiralo sa podsmjehom kao na nešto što je vezano za unutrašnju političku situaciju u Srbiji, što ima veze sa izborima u Srbiji, a nema neke naročite veze s nama. Kineske raketeOmer Karabeg: Vučić je optužio Hrvatsku da se sprema da napadne Srbiju. Počeo je to da priča nakon što su marta prošle godine Hrvatska, Albanija i Kosovo potpisali Deklaraciji o saradnji u oblasti odbrane. Od tada Vučić stalno ponavlja kako se Hrvatska sprema da napadne Srbiju. Žarko Korać: Vučić je kupio kinesku hipersoničnu raketu i stavio je na stare lovce MIG-ove. Ne znam koliko toga ima. Problem je sa tom raketom što je to ofanzivno oružje. U principu mi u regionu kupujemo defanzivno oružje. Njegovi tabloidi su to stavili na naslovnu stranu hvaleći se da nam sada niko ništa ne može. Podsetio bih da smo mi već jednom ratovali s NATO paktom i ne vidim da je Srbija u tom ratu pobedila. Potpisala je Kumanovski sporazum koji je bio jasna vojna kapitulacija. Naravno, Vučiću ne pada na pamet da ratuje s NATO paktom jer odlično zna kako bi Srbija prošla u tome ratu i kako bi on lično prošao. Sve je to farsa. Međutim, upravo je sklopio sporazum sa najvećom izraelskom kompanijom za proizvodnju oružja, zove se Elbit Systems, da oni naprave fabriku za proizvodnju dronova u Srbiji. Tako da Vučić nastavlja sa naoružavanjem. Omer Karabeg: Veruju li ljudi Vučiću kad priča da će Hrvatska da napadne Srbiju? Žarko Korać: Mislim da niko živ u Srbiji u to ne veruje. Zašto bi nas napala? Ljudi nisu baš toliko blesavi. Hrvatska je u NATO paktu. Srbija je potpuno okružena NATO zemljama. To je potpuno besmisleno. Ne biste ratovali s Hrvatskom, nego faktički sa NATO paktom. To znači i sa Crnom Gorom koja je u NATO paktu. To njegovo trućanje da smo mi najjača oružana sila u regionu je stvarno besmisleno. On sve to priča samo da bi očuvao vlast. Vesna Pusić: Sporazum o vojnoj saradnji između Hrvatske, Albanije i Kosova ne može da ugrozi nikoga u regionu. Taj sporazum samo ponavlja nešto što se de facto događa neko vrijeme - riječ je o zajedničkim treninzima i raznoj vrsti suradnje koja apsolutno ne može ugroziti nikoga. Slušajući priče o tome da li Hrvatska ugrožava nekog i da li bi Vučić ratovao pitam se oko čega bi se ratovalo? Šta bi bila svrha tog rata? Ne kažem da momentalno kod puno većih nego što smo mi nije postalo popularno voditi ratove u kojima nemaš pojma što zapravo hoćeš i zašto si ih započeo, ali u Hrvatskoj se zaista ne govori o ratovanju, nikome ne pada na pamet ništa slično. Šta bi to bilo? Zašto bi se vodili ratovi, ima li neka ideja šta bi se postiglo tim ratovima? Ništa od toga nije na dnevnom redu u Hrvatskoj. Hrvatska je, naravno, ne zbog Srbije, nego zbog globalne situacije i zbog promjena u okviru evropskog sigurnosnog planiranja počela mnogo više ulagati u naoružanje, nego što je to činila prije. U prvom redu zato što se smatra da NATO više nije takva garancija sigurnosti kako je nekad bio i da će se Evropa morati mnogo više brinuti za vlastitu sigurnost. Tako da je sa tog stanovišta pitanje sigurnosti i naoružanja mnogo više u centru pažnje danas, nego što je bilo pred koju godinu. Ali ponavljam, to nema veze sa Srbijom. A ovo sa kineskim raketama - ne znam bi li bih plakala ili se smijala. Pouke iz devedesetihOmer Karabeg: Koliko su odnosi između Srbije i Hrvatske važni za stabilnost u regionu? Žarko Korać: Sigurno su veoma važni. Oni će dobiti na važnosti slabljenjem NATO pakta. Otvara se pitanje ko bi u regionu mogao pokušati da to iskoristiti. Slažem se sa gospođom Pusić da je teško zamisliti koji bi bili ciljevi rata u regionu, ali prvi put to sasvim ne isključujem. Da ste me pitali pre iranskoga rata, rekao bih da tako nešto ne dolazi u obzir. Ali sada više nisam sasvim siguran jer očekujem vrlo jako slabljenje NATO pakta u trenutku kada još uvek besni rat između Ukrajine i Rusije i kada su baltičke države i Poljska, pa i neke druge, u velikoj meri zabrinute zbog toga. Velike sile su do sada na ključan način oblikovale Balkan. Setimo se Pariske konferencija po završetku Prvog svetskog rata, setimo se Jalte. Tito je bio izuzetak jer je Jugoslavija samostalno vodila rat. Ali i njena sudbina je u krajnjoj liniji zavisila od odluka velikih sila. A ja se pomalo plašim šta će se dešavati u našem regionu kad velike sile, zaokupljene nekim svojim interesima, prestanu da se bave Balkanom i kada principi međunarodnih odnosa počnu da se napuštaju. Omer Karabeg: Znači vi mislite da će slabljenje NATO pakta prouzrokovati neke nove tenzije u regionu? Žarko Korać: Da. Ali ne mislim na rat. To je besmisleno, ne vidim šta bi bio smisao tog rata. Mi smo imali rat u regionu. U Bosni je to koštalo oko 100.000 života. Jako mi je teško da zamislim nekoga ko bi se upustio u taj poduhvat. Ali postoje takvi ljudi. Pitam se da li su građani ovog regiona izvukli pouke iz onoga što se događalo devedesetih godina. Nadam se da su shvatili koliko je opasno krvoprolića koje mi priređujemo jedni drugima u čitavom 20. veku. Kad bi bilo pameti...Vesna Pusić: Mislim da su odnosi između Srbije i Hrvatske odlučujući za stabilnost regiona. Kad bi bilo pameti, ili da kažem optimistično, ako jednog dana bude pameti, onda će ti odnosi biti ključni za stabilnost ove regije. Stvari se dramatično mijenjaju. NATO danas u velikoj mjeri postoji samo na papiru, ali postoji nukleus jednog drugog obrambenog saveza. To je koalicija voljnih, coalition of willing, na šta se još uvijek gleda pomalo sumnjičavo. Ali ja od početka tvrdim da je to jedan novi NATO, novi obrambeni savez čiji transatlantski partner nije više Amerika, nego Kanada. Postoji i novi koncept o suradnji srednjih sila ili srednjih država o kojem je govorio kanadski premijer Mark Carney. Postoji i koncept o parcijalnim savezima među državama koji se odnose na pojedina pitanja. U tom kontekstu regionalna sigurnosna saradnja postaje izuzetno značajna za male zemlje kakve su Hrvatska i Srbija. Iluzorno je očekivati da će netko veliki doći i tebe braniti zato što si se potukao sa susjedom. Nikoga neće biti briga za kvalitetu života u tvojoj zemlji ako sam nisi u stanju napraviti modus vivendi sa svojim susjedima. Pomenula bih jedan primjer koji bi mogao biti koristan i za nas u regiji. Nakon toliko godina svađa između država Perzijskog zaljeva i Irana, katarski ministar je pred nekoliko dana - prije nego što se sve ovo dogodilo sa Trumpovim prijetnjama i njegovim odustajanjem - rekao da je Iran država koja traje desetine stoljeća, točno 28 stoljeća, da su svi oni u regiji susjedi, da nitko neće nestati i da moraju pronaći način da žive zajedno. Na to ih je prisilila dramatična promjena u globalnim odnosima koja se dogodila u njihovom dvorištu i nad njihovim glavama. Takva situacija se može dogoditi i u našem dvorištu i nad našim glavama. Zato mislim da su, bez obzira na sve ludosti i političko profitiranje, odnosi između Hrvatske i Srbije ne samo ekonomsko pitanje jer imaju preko dvije milijarde eura razmjene, već i sigurnosno pitanje. Njihova sigurnosna suradnje morala bi postati sigurnosni oslonac za ovu regiju. Jer za sve nas koji živimo u ovoj regiji nitko drugi se neće pobrinuti. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-tenzije-studenti-ustase-hrvatska-srbija/33730018.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-tenzije-studenti-ustase-hrvatska-srbija/33730018.html Sun, 12 Apr 2026 11:34:41 +0200 MostSrbijaHrvatskaAktuelnowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tenzijama između Srbije i Hrvatske. Sagovornici u bili Vesna Pusić, bivša ministrica vanjskih poslova Hrvatske, i Žarko Korać, dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-rse-pusic-korac-tenzije-hrvatska-srbija/33729432.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-rse-pusic-korac-tenzije-hrvatska-srbija/33729432.html Sun, 12 Apr 2026 11:31:39 +0200 Mostwebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o tome da li su prošlonedeljni lokalni izbori u deset opština u Srbiji pokazali da se vlast konsolidovala i da je spremna da raspiše parlamentarne izbore. Sagovornici su bili Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku, i Milomir Mandić, istraživač u Istraživačko izdavačkom centru Demostat. Bilo je reči o tome da li je Srpska napredna stranka imala razloga da tako bučno proslavi pobedu u svih deset opština, zašto su studenti i opozicija postigli dobar rezultat, zašto je Vučiću stalo da pobedi u svakoj, pa i najmanjoj opštini u Srbiji, pa se ponaša kao da bi poraz u samo jednoj opštini bio katastrofa za njegov režim, kao i o tome u kojoj meri su represija i nasilje vlasti uoči izbora i na dan glasanja uticali na rezultate izbora. Razgovaralo se i o tome da li će Srpska napredna stranka biti u stanju da na parlamentarnim izborima pokrije sve opštine u Srbiji svojim ljudima i batinašima kao što je to učinila na prošlonedeljnim lokalnim izborima, da li su ti izbori pokazali da studenti i opozicija imaju šansu da pobede Vučića na parlamentarnim izborima samo ako nastupe sa jedinstvenom listom, kao i o tome šta se krije iza Vučićeve najave da bi parlamentarni izbori mogli biti i do Vidovdana. Omer Karabeg: Predsednik Vučić i Srpska napredna stranka su vrlo bučno proslavili pobedu na lokalnim izborima u deset opština koji su održani prošle nedelje. Da li je bilo razloga za toliko slavlje? Dragan Popović: Naravno da nije. To slavlje bilo je nategnuto jer su rezultati izbora pokazali da se nastavlja trend pada poverenja u Srpsku naprednu stranku. On nije toliko velik, ali ja to ni ne očekujem. Ne verujem da Vučićeva ogromna mašinerija može pasti ispod 45 posto. Ali oni su sigurno zabrinuti zbog toga što po prvi put sa druge strane imaju ozbiljnu alternativu. Nikada do sada u tih 10 opština, gde su Srpska napredna stranka, Socijalistička partija i radikali uvek bili dominantni, opozicija nije ostvarila tako dobre rezultate kao na prošlonedeljnim izborima. Studenti i opozicija dobili su između 30 i 50 posto glasova u tim opštinama. Milomir Mandić: Cilj Srpske napredne strane bio je da zadrži vlast u svih 10 opština. Taj cilj su ostvarili. S druge strane, opozicija je ostvarila značajno bolje rezultate u odnosu na lokalne izbore 2022. i parlamentarne 2023. godine. Međutim, opozicija – kada kažem opozicija mislim na studente i političke partije – može to da shvati kao dobitak samo ukoliko izvuče pouku iz ovih izbora. Pitanje života i smrtiOmer Karabeg: Zašto je Vučiću toliko stalo da pobedi ne samo na opštim izborima, nego i u svakoj opštini? Zašto je za njega pobeda u svakoj, pa i najmanjoj opštini, pitanje života i smrti? Zašto je za njega katastrofa poraz makar i u najmanjoj opštini? Dragan Popović: To, naravno, nije njegov izum. Tako se ponašaju svi autoritarni vladari širom sveta, ali on je posebno fokusiran na to. U Srbiji je višestranačka demokratija suspendovana. Političke stranke su tokom četrnaestogodišnje Vučićeve vladavine praktično uništene. Ne samo opozicione, nego i Srpska napredna stranka. Imate nekakvu gomilu obožavatelja lika i dela Aleksandra Vučića koji su nekad Srpska napredna stranka, a nekad Pokret za narod. Oni su ono što im on kaže da jesu. U takvoj situaciji izbori nisu takmičenje političkih ideja i političara, već su predstavljeni kao pitanje opstanka naroda i države. Kada je predsednik Vučić prošle nedelje uveče proglasio pobedu, on je rekao: "Zamislite kakva bi bila katastrofa da smo izgubili makar jednu opštinu". On to svojim biračima predstavlja kao katastrofu za državu. A reč je o tome da, ako se u piramidi vlasti koja se ne zasniva na poverenju, nego na strahu i ucenama, pojavi pukotina na bilo kojoj strani, preti opasnost da se cela piramida uruši. Koliko god Vučićeva piramida vlasti delovala moćno, ona je ipak na staklenim nogama. Milomir Mandić: Kada u jednom proporcionalnom izbornom sistemu postoji partija koja ima preko 45 ili 50 posto podrške, to su visoko postavljene lestvice koje zahtevaju velike finansijske i ljudske resurse što izaziva tenzije u društvu. U hibridnim režimima sa autoritarnom strukturom pristalica i autoritarnim liderom gubitak jedne opštine smatra se velikim porazom, pa se teži ka tome da se ne izgubi čak ni jedna mesna zajednica. Videli smo šta je sve Srpska napredna stranka radila na prošlonedeljnim izborima u nastojanju da po svaku cenu ostane na vlasti. To je bila borba za svaki glas. Ucenjivanje, zastrašivanje, podmićivanjeOmer Karabeg: U kojoj meri je na rezultate izbora uticala represija režima uoči izbora i na samim izborima? Da li su se građani uplašili? Dragan Popović: Njihova represija usmerena je na dve strane. Najpre prema ljudima koji za njih glasaju. Ta represija se ogleda u ucenama, pritiscima i zloupotrebi sistema socijalne zaštite jer veliki broj ljudi u Srbiji prima socijalnu pomoć. Oni ih uoči izbora obilaze po kućama i traže da izađu na birališta i za njih glasaju. Postoji i represija prema zaposlenim u javnim službama i državnim preduzećima na koje se vrši pritisak da izađu na birališta i glasaju za Srpsku naprednu stranku. Druga vrsta represije je prema protivnicima. To je primena sile, zastrašivanje policijom i batinašima – ljudima pod maskama i u kapuljačama. To je imalo efekta na prošlonedeljnim izborima, ali, rekao bih, nikad manjeg. Vlast i pojačava represiju zato što vidi da ona nema dovoljno efekta. Ljudi pružaju otpor bez obzira na visoku cenu koju ponekad plaćaju. Završavaju u urgentnim centrima zbog nasilja Srpske napredne stranke, ali uprkos tome otpor nikada nije bio jači. Tako da represija utiče na rezultate izbora, ali ima veći uticaj na glasače Srpske napredne stranke, nego na njene protivnike. Milomir Mandić: Represije je svakako imala uticaj na rezultate izbora, ali mnogo manji nego pre pojave studentskog pokreta. Došlo je do neke vrste oslobađanja od straha. Naveo bih tri vrste pritisaka za vreme svakih izbora koji su posebno bili vidljivi na prošlonedeljnim izborima. To su ucenjivanje, zastrašivanje i podmićivanje, odnosno korumpiranje birača. Ali ono što ne smemo da zaboravimo je da se podrška Vučiću ne bazira samo na pritiscima. Značajan deo podrške je dobrovoljan i zasnovan na emocijama. Karakteristično je za protekle izbore da su studentski pokret i opozicija bili mnogo bolje organizovani nego ranije. Nije bilo isto u svim opštinama, ali izdvojio bih Aranđelovac, Kulu, Bajinu Baštu i Sevojno. Otpor represiji je bio mnogo uspešniji nego ranije. Omer Karabeg: Koliko je na rezultate izbora uticala činjenica da je vlast povećala penzije uoči izbora, a penzioneri čine značajan deo birača? Dragan Popović: Uvek je bilo povećanja penzija i socijalnih davanja pred svake izbore. To je populistička mera, a naprednjaci su 2012. došli na vlast na populističkom talasu. Drugo je pitanje da li je to uz ovu inflaciju dovoljno. Ne bih rekao da time mogu da privuku nove glasače, ali ne bih potcenio uticaj na one koji za njih već glasaju. Milomir Mandić: Mislim da je povećanje penzija pre svega uticalo na dosadašnje pristalice Srpske napredne stranke. To su većinom stariji ljudi koji očekuju pomoć od države, kao i građani srednjeg i nižeg obrazovanje iz ruralnih i prigradskih sredina. Ali birači nisu bili korumpirani samo povećanjem penzija i socijalnih davanja. U nekim opštinama su uoči izbora podeljene i 13. plate. Ne treba zaboraviti da Srpska napredna stranka kontroliše lokalne samouprave i javna preduzeća i ustanove u opštinama u kojim su održani izbori. Bilo je raznih finansijskih podsticaja i to je dalo rezultat. Ohrabrujući rezultatOmer Karabeg: Očekivalo bi se da će velika izlaznost, koja je bila u svakoj od deset opština, doneti pobedu studentskoj i opozicionoj listi bar u jednoj opštini. Međutim, to se nije desilo. Dragan Popović: Te opštine su bile jako težak teren za opoziciju. Sem Bora, sve ostalo su bile dosta jaka uporišta Srpske napredne stranke, pa je teško bilo očekivati pobedu opozicije u bilo kojoj od njih. Ali u četiri opštine situacija je maltene pola-pola. U tim opštinama Srpska napredna stranka i njeni koalicioni partneri imaju samo jednog odbornika više od opozicije. To je ohrabrujući rezultat kada se ima u vidu da je u svih deset opština bila skoncentrisana cela država, da je Srpska napredna stranka koristila sve javne resurse i da su u pograničnim opštinama dovodili ljude iz Republike Srpske da za njih glasaju. Milomir Mandić: Podsetio bih na lokalne izbore u Kosjeriću i Zaječaru juna prošle godine u jeku studentskih protesta. Tada je u Kosjeriću, pre ponavljanja izbora na jednom biračkom mestu, rezultat bio 49:49 što je nezapamćen rezultat opozicije u zadnjih 14 godina otkako su naprednjaci na vlasti. Tada su studenti i opozicione političke partije nastupili zajedno. To je bio sjajan rezultat. To se posle ponovilo i u Mionici. Na prošlonedeljnim izborima studenti i opozicija su u nekim opštinama dobili preko 40, a negde i blizu 50 posto. Navešću primer Aranđelovca. Vučić je procenio da bez socijalista, radikala i Zavetnika, koji su i na prošlim izborima bili zajedno sa Srpskom naprednom strankom, ne može da pobedi. Jedva je pobedio, ali je izgubio veliki deo biračkog tela. To se desilo u još nekim opštinama. 2:0 foreOmer Karabeg: Da li će Srpska napredna stranka imati dovoljno snage i sredstava da na parlamentarnim izborima nastupi tako snažno u svakoj opštini Srbije kao što je to učinila u 10 opština prošle nedelje? Milomir Mandić: Mislim da nema snage da s tom silinom nastupi u svih 145 opština i 29 gradova koliko ih ima u Srbiji. Teže će im biti kada se snaga bude rasula. Ali će im lakše biti nego opoziciji zato što je ona u neravnopravnom položaju. Srpska napredna stranka je u startu u prednosti, ona ima, sportskim rečnikom rečeno, 2:0 fore. Pre svega ima medije. Svi mediji sa nacionalnom frekvencijom su pod kontrolom vlasti. Na njima nema mesta ni za kakvu opoziciju. Dragan Popović: Apsolutno je nemoguće da na parlamentarnim izborima Srpska napredna stranka u svim opštinama i gradovima nastupi sa intenzitetom s kakvim je prošle nedelje nastupila u deset opština. S druge strane, prednost studentskog pokreta i opozicije je što su oni decentralizovani. Njihovi aktivisti misle svojom glavom, bore se za svoje opštine i gradove. Naprednjaci su vojska. Idu gde im se kaže. Na prošlonedeljnim izborima takoreći pola Vojvodine je bilo u Boru, sva javna preduzeća iz Subotice imala su obavezu da pošalju svoje ljude u Bor da vrše pritisak, vode kampanju od vrata do vrata i zastrašuju meštane. Bilo ih je i iz drugih gradova. U Boru su SNS-ovci iz Pančeva pretukli novinare i studentske aktiviste. Ali na parlamentarnim izborima neće moći da ih šalju. Moraće da ostanu u svojim opštinama i gradovima. Imaju oni dosta ljudi jer su im na raspolaganju svi javni resursi Srbije, ali neće to biti nivo pritiska kao u 10 opština. Nemaju 150 kolona motora bez registarskih tablica kakve smo videli na izborima prošle nedelje. Referendumska atmosferaOmer Karabeg: Da li su ovi izbori pokazali da studenti i opozicija imaju šanse da obore Vučića na parlamentarnim izborima jedino ako izađu sa jednom listom? Milomir Mandić: Mi iz Demostata to stalno govorimo. Ali nije naše da određujemo nekome kako će da nastupi na izborima. Mi samo radimo istraživanja. A ona pokazuju da je najbolje rešenje jedna lista svih opozicionih aktera. To stvara referendumsku atmosferu. To su pokazali izbori u Kosjeriću i Mionici, a to se videlo i na prošlonedeljnim izborima. Kad kažem jedna lista, ne zanima me da li će da je naprave studenti, pa da je podrže opozicione partije ili će napraviti zajedničku listu. Najvažnije je da bude jedna lista i referendumska atmosfera jer referendumska atmosfera izvodi ljude na birališta. Dakle, jedna lista je recept za pobedu. To pokazuju istraživanja javnog mnjenja i rezultati 15 lokalnih izbora koji su održani u zadnjih godinu dana. Omer Karabeg: Gospodine Popoviću, mislite li i vi da je jedna lista recept za obaranje Vučića? Dragan Popović: Ne umem da vam dam definitivan odgovor. Referendumska atmosfera je jako važna, a nju je teško napraviti bez jedne liste. S druge strane, ima i drugih primera. Pomenuo bih crnogorski primer gde je opozicija išla u tri kolone i pobedila. Po meni najvažnije je da postoji dogovor između različitih opozicionih aktera. Bilo da se ide sa jednom listom ili sa dve najvažnije je da to bude rezultat dogovora i da svim građanima bude jasno da je u pitanju dogovor. Onda i sa dve liste može da se pravi referendumska atmosfera. Ali ipak čini mi se da jedna lista ima prednost. BlickrigOmer Karabeg: Da li je Vučić toliko ohrabren pobedom na prošlonedeljnim izborima – naziva je pobedom 10:0 – da će uskoro raspisati parlamentarne izbore? Ovih dana je rekao bi izbori mogli da budu i do Vidovdana. Milomir Mandić: Postoji scenario da izbori budu i krajem maja. Kada će biti raspisani, zavisi od nekoliko faktora. Vučić nije jedini faktor od koga to zavisi. Po mom mišljenju postoje tri faktora. Jedan je Vučić koji kao predsednik države raspisuje izbore, drugi je masovnost i intenzitet eventualnih protesta i treći Brisel i zemlje Evropske unije. Kada su počeli protesti, Vučić je najavio da će izbori biti do kraja 2025, pa onda da će biti u aprilu ili maju 2026, a nakon toga je pominjao je da će biti sledeće godine zajedno sa predsedničkim izborima. On stalno menja izjave. Možda će ići na izbore za nekih mesec-dva, da to bude nekakav blickrig gde bi sa širokom koalicijom, sa kakvom je išao na prošlonedeljne lokalne izbore, pokušao da iznenadi opoziciju koja još nije napravila dogovor, da ih, da tako kažem, neorganizovane i nepripremljene uhvati na spavanju. A možda i računa da bi mu bilo bolje da sada ide na izbore i zbog toga što će se na jesen zbog ratova na Bliskom istoku i u Ukrajini verovatno povećati inflacija i pogoršati standard građana. Mislim da još uvek ne zna. Čeka istraživanja. Dragan Popović: Ako Vučić narednih meseci raspiše izbore, raspisaće ih iz straha od toga kakva će biti situacija na jesen i u zimu. On sve teže kontroliše situaciju i treba mu neka vrsta reseta. A to su vanredni parlamentarni izbori. Ali teško je prognozirati. Njegova odluka će zavisiti od mnogo faktora, pre svega od istraživanja javnog mnjenja, pa i od toga kako će da prođe Orban na izborima 12. aprila. Pad Orbana bio bi mu ozbiljan psihološki udarac. I to bi mnoge ljude u Srbiji mobilisalo protiv njega. Vučić će da uzme u obzir mnoge faktore kada bude odlučivao o raspisivanju izbora, ali ja mislim da će ova godina svakako biti izborna. A studentima, opoziciji i celom građanskom frontu, koji pokušava da se izbori za demokratiju u Srbiji, ostaje da se rukovode onom čuvenom Titovom izrekom – živimo kao da će sto godina biti mir, spremajmo se kao da će sutra da izbije rat. Dakle, studenti i opozicija moraju da budu spremni da izađu na izbore kad god budu, makar i za mesec dana. https://www.slobodnaevropa.org/a/most-srbija-izbori-jedinstvena-lista-opozicija/33724758.html https://www.slobodnaevropa.org/a/most-srbija-izbori-jedinstvena-lista-opozicija/33724758.html Sun, 05 Apr 2026 12:43:44 +0200 MostSrbijaAktuelnowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kako se Evropska unija odnosi prema pokušaju predsednika Srbije Aleksandra Vučića da uspostavi potpunu kontrolu nad pravosuđem u Srbiji. Sagovornice su bile Vesna Rakić Vodinelić, profesorka prava iz Beograda i Branka Latinović, bivša ambasadorka Srbije. Bilo je reči o tome zašto je Evropska komisija, nakon odlučnih zahteva da se suspenduju takozvani Mrdićevi zakoni koji ugrožavaju nezavisnost pravosuđa, promenila mišljenje i pristala da sačeka izveštaj Venecijanske komisije o tim zakonima? Kako je predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić priznala proceduralne greške u donošenju tih zakona dok i dalje brani njihovu suštinu, i kako je vlast, ne čekajući mišljenje Venecijanske komisije, već ostvarila glavni cilj Mrdićevih zakona - slabljenje i marginalizovanje Tužilaštva za organizovani kriminal koje vodi postupke protiv istaknutih pripadnika režima. Razgovaralo se i o tome da li će vlast potpuno ignorisati mišljenje Venecijanske komisije ili će ipak prihvatiti neke preporuke? Kako se Bezbednosna informativna agencija meša u rad tužilaštva, kao i o tome da li će Evropska komisija i ovog puta Vučiću progledati kroz prste kao što je učinila mnogo puta dosada. Omer Karabeg: Kada su krajem januara ove godine, i pored upozorenja iz Brisela, usvojeni takozvani Mrdićevi zakoni kojima se ukida i ono malo nezavisnosti pravosuđa, zvaničnici Evropske unije su oštro reagovali i zatražili suspenziju tih zakona da bi ubrzo prihvatili vladin predlog da se sačeka mišljenje Venecijanske komisije. Zašto je Evropska komisija pristala na taj Vučićev manevar i nije insistirala na hitnoj suspenziji tih zakona? Vesna Rakić Vodinelić: Kada je vlast u Srbiji nameravala da izvrši ozbiljnu promenu pravosudnog sistema koji je uspostavljen ustavnim amandmanima 2022. i oslabi mehanizme nezavisnosti i samostalnosti sudova i tužilaštava, za te zakone bilo je potrebno mišljenje Venecijanske komisije. Tada se Srpska napredna stranka poslužila lukavstvom, pa predlog tih zakonskih promena Skupštini nije uputila vlada, nego poslanička grupe koju je reprezentovao poslanik Uglješa Mrdić. To je shvaćeno kao zaobilazni put kojim se izbegava traženje mišljenja Venecijanske komisije. Očigledno je da se vlasti u Srbiji žurilo. Kada su zakoni usvojeni i kada jer u Briselu zazvonio alarm, zvaničnici Evropske unije su bili u dilemi da li da odlučno zahtevaju da se ti zakoni stave van snage ili da se prvo obrate Venecijanskoj komisiji. Prevladalo je drugo mišljenje verovatno iz političkih razloga i to je bila greška zato što je jedan deo Mrdićevih zakona - i to onaj koji je za vlast najvažniji, a koji se tiče Tužilaštvu za organizovani kriminal - već primenjen. Naime, četiri tužioca koja vode vrlo značajne predmete koji se tiču pada nadstrešnice u Novom Sadu i slučaja Generalštab odstranjeni su iz tog Tužilaštva. To će neminovno dovesti do produženja tih postupaka ako ne i do potpunog odustajanja od gonjenja tako da je vlast zapravo već dobila ono što je najviše želela. Venecijanska komisijaBranka Latinović: Ne bih rekla da je Evropska komisija u svemu udovoljila zahtevu vlasti Srbije. Ona jeste pristala da se problem, koji je nastao usvajanjem Mrdićevih zakona, prebaci Venecijanskoj komisiji, odnosno da se zatraži njeno mišljenje. Ali u saopštenju Evropske komisije postoji i drugi deo u kome se zahteva da se hitno zaustavi primena Mrdićevih zakona. Mada vlast gleda da iz cele situacije izađe što manje oštećena, ona će morati da prihvati mišljenje Venecijanske komisije i da inkorporira u zakone najvažnije stvari iz tog mišljenja. Omer Karabeg: Ali vlast je već sprovela deo Mrdićevih zakona. Branka Latinović: Jeste, ali kada stigne mišljenje Venecijanske komisije, ona će sigurno morati da napravi korak nazad, odnosno da one stvari koje je već uradila ponovo razmotri, promeni ili ukine. Sve zavisi od toga kakvo će biti mišljenje Venecijanske komisije, ali sam sigurna da ono neće ići na ruku vlasti. Naprotiv, ono će joj stvoriti mnogo problema i glavobolje. Nedavno je predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić tokom boravka u Briselu javno priznala da je Skupština pogrešila što pre usvajanja zakona nije tražila mišljenje Venecijanske komisije i što nije sprovedena javna debata. Priznala je da je procedura usvajanja Mrdićevih zakona imala jako puno manjkavosti mada od tog priznanja mi nemamo ništa. A što se tiče promena koje je vlast izvršila u Tužilaštvu za organizovani kriminal, mislim da je to samo odlaganje problema. Jer pitanje pada nadstrešnice u Novom Sadu je na agendi Evropske komisije koja očekuje da proces utvrđivanja odgovornosti bude transparentan i da se donesu odluke koje javnost očekuje. Omer Karabeg: Gospođa Latinović je pomenula izjavu Ane Brnabić prilikom njene nedavne posete Briselu. Ona je rekla da su pogrešili u proceduri i obećala da će nakon mišljenja Venecijanske komisije biti organizovana javna diskusija o zakonima. Pa zar to nije apsurd? Javna diskusija se organizuje pre donošenja zakona, a ne nakon njihovog usvajanja u Narodnoj skupštini. Vesna Rakić Vodinelić: To mi liči na predsednicu Skupštine. Reč je o jeftinim malverzacijama. Ona je priznala samo proceduralne greške. Nije se osvrtala na sadržinu zakona koja otkriva loše namere vlasti. Ono što piše u tim zakonima ide mnogo šire i dalje od Tužilaštva za organizovani kriminal. Sužena je nadležnost Vrhovnog javnog tužioca i predviđena podela Trećeg osnovnog sudu u Beogradu na Treći i Četvrti. Naravno, kada se podeli sud, onda se stvaraju dva nova javna tužilaštva i vlast će nastojati da glavni tužioci u tim tužilaštvima budu po njenoj volji. Verujem da je do toga došlo zbog toga što sadašnja glavna tužiteljka Trećeg osnovnog tužilaštva u Beogradu nije po volji Nenada Stefanovića, glavnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, koji neskriveno postupa po uputstvima vlasti. Bojim se da je ono što se dogodilo sa odstranjivanjem četiri tužioca iz Tužilaštva za organizovani kriminal, koji su pokazivali najveću nezavisnost, fait accompli. Ono do čega je vlasti najviše stalo, a to je slabljenje položaja Tužilaštva za organizovani kriminal, neće biti promenjeno. Jer da biste to promenili morali biste prvo da promenite zakon. a onda bi morao da zaseda Visoki savet tužilaštva i da menja svoju odluku kojom četvorici tužilaca prestaje mandat u Tužilaštvu za organizovani kriminal. Ne verujem da će se to desiti između ostalog i zato što bi to bilo retroaktivno dejstvo koje naš Ustav ne dopušta. Omer Karabeg: Gospođo Latinović, mislite li da bi vlast poništila odluke donete na osnovu Mrdićevih zakona ukoliko bi Venecijanska komisija to predložila, a Evropska komisija prihvatila? Branka Latinović: Ona bi morala to da učini iz više razloga. Pre svega zbog toga što je vladavina prava slaba strana čitavog našeg procesa pristupanja Evropskoj uniji. To je jedan od glavnih razloga što Srbija još nije otvorila klaster tri iako je ispunila sve tehničke uslove. Ukoliko se nastavi sa potezima kao što je slabljenje Tužilaštva za organizovani kriminal, bojim se da će Srbija doći u situaciju da bude vraćena na poglavlja 23 i 24 koje je već otvorila. Sve što se radi vezano za Mrdićeve zakone može da ima dugoročne štetne posledice za naš pregovarački proces i napredak na putu u Evropsku uniju. Vesna Rakić Vodinelić: Jako bih volela da se dogodi scenario o kome je govorila gospođa Latinović, ali bojim da će, i kada bi vlast prihvatila sugestije Venecijanske komisije i odustala od nekih mera predviđenih Mrdićevim zakonima, Tužilaštvo za organizovani kriminal ostati kolateralna šteta. Naša vlast će sve učiniti kako bi zadovolji Evropsku uniju, ali neće odustati od svog glavnog cilja - slabljenja Tužilaštvu za organizovani kriminal. Nadam se da će, s obzirom na rasprostranjenost korupcije u Srbiji, Evropska komisija shvatiti koliko je opasno da Tužilaštvo za organizovani kriminal ostane bez svojih ključnih tužilaca. Sve zavisi o toga koliko će u organima Evropske unije biti svesti o tome i energije u tihom ratu između tih organa i vlasti u našoj zemlji. Pritisak BIA-eOmer Karabeg: Čini mi se da sudije, tužioci i advokati nisu pružili previše jak otpor Mrdićevim zakonima. Bilo je protesta, ali oni nisu bili dovoljno masovni. Vesna Rakić Vodinelić: Ti protesti zaista nisu bili masovni. U istoriji Srbije nije uobičajeno da tužioci i sudije masovno ustaju pod protiv sopstvene vlasti. Međutim, ne treba zaboraviti da je pre godinu dana 650 tužilaca i sudija potpisalo javni proglas protiv podjarmljivanja pravosuđa od strane vlasti. Omer Karabeg: Da li se većina sudija i tužilaca boji da neće napredovati ili da će izgubiti posao ako se usprotive nalozima vlasti? Pritisak je snažan, umešala se i Bezbednosna informativna agencija - BIA koja je zvala neke tužioce na razgovor. To su zaista jaki pritisci. Branka Latinović: Sigurno su ti pritisci snažni posebno kada se ima u vidu da predstavnici BIA-e na takav način komuniciraju sa sudijama i tužiocima. Izgleda da to postaje praksa. O tome smo saznali iz izjave Vrhovne javne tužiteljke Zagorke Dolovac koja je rekla da ima saznanja da su tužioci iz Kragujevca bili pozvani na razgovor sa predstavnicima BIA-e. To je najblaže rečeno nedostatak kulture jer u takvim situacijama po pravilu treba da bude prisutan starešina organa sa čijim članovima se obavlja takav razgovor. Vesna Rakić Vodinelić: Nije samo stvar u tome što Vrhovna javna tužiteljka, za koju kao pravnica nemam mnogo lepih reči, nije bila pozvana na taj sastanak. Ona je izjavila da je tu informaciju dobila od glavne tužiteljke Apelacionog suda u Kragujevcu. To ne znači da takvih poziva na razgovor nije bilo i u drugim apelacionim tužilaštvima u Srbiji, već samo da je glavna tužiteljka iz Kragujevca bila jedina koja je to javila Vrhovnoj javnoj tužiteljki. I to je ono što je zapravo strašno i što je velika opasnost za pravosuđa u Srbiji - da vas neko iz izvršne vlasti pozove i traži od vas da date instrukcije vašim podređenim tužiocima kako da glasaju na izborima za Visoki savet tužilaštva koji bi trebalo da bude nezavisno telo koje vodi računa o samostalnosti tužilaca. Nije u pitanju podela informativno važnih podataka, već naređenje zavijeno u oblande. To je zaista skandal, a koliko je snažan pritisak vlasti pokazalo se na poslednjoj sednici Visokog saveta tužilaštva, na kojoj se odlučivalo o sudbini četvorice tužilaca Tužilaštava za organizovani kriminal, kada je jedan od članova tog saveta, inače tužilac koji je smatran nezavisnim, prilikom glasanja bio uzdržan i tako omogućio da ta četiri tužioca budu odstranjena iz Tužilaštva za organizovani kriminal. Stvar je potpuno očigledna i veoma zabrinjavajuća. Način na koji su Mrdićevi zakoni primenjeni prema Tužilaštvu za organizovani kriminal je nešto što bi po mom mišljenju moralo da privuče pažnju i Venecijanske i Evropske unije. Omer Karabeg: Da li Brisel u ovoj velikoj svetskoj krizi nema vremena da se bavi Srbijom što onda Vučić koristi i jača svoju vlast? Branka Latinović: Ova neočekivana eskalacija rata na Bliskom istoku bacila je u zasenak i rat u Ukrajini, da ne govorimo o Zapadnom Balkanu. ali to ne znači da oni koji su u Evropskoj uniji nadležni za Zapadni Balkan ne prate svaku od država našeg regiona, naravno i Srbiju. Sve se beleži i ništa se ne zaboravlja. Gledanje kroz prsteOmer Karabeg: I na kraju, da li će Evropska unija i ovog puta Vučiću progledati kroz prste kao što je to do sada dosta puta učinila? Vesna Rakić Vodinelić: Postavljate mi pitanje na koje ne mogu da imam odgovor. Slažem se da se ništa neće zaboraviti. Međutim, mene interesuje kakve će zahteve Evropska komisija, na osnovu mišljenja Venecijanske komisije, postaviti srpskoj vlasti. To mnogo zavisi od ljudi koji rade u birokratskom sistemu Evropske unije - da li će se oni baviti procedurom čije je nedostatke priznala i predsednica Skupštine ili realizacijom Mrdićevih zakona koja je u toku. Ako se budu bavili samo procedurom, onda će to biti blag pritisak, ali ako se usmere na posledice primene tih zakona koje su već nastupile, onda bi se možda mogao očekivati jači pritisak nego do sada. Omer Karabeg: A da li očekujete da će progutati ono što je urađeno sa Tužilaštvom za organizovani kriminal? Vesna Rakić Vodinelić: Više sam pesimistična, nego optimistična. Bojim se da će se zadovoljiti otklanjanjem nekih nedostataka tih zakona, ali ne i otklanjanjem posledica koje su već nastupile. Branka Latinović: Mislim da će sve zavisiti od mišljenja Venecijanske komisije i kako će se vlast odnositi prema njenim preporukama. Ako vlast ispuni neke zahteve, onda bi Evropska komisija u prvoj fazi mogla da Vučiću progleda kroz prste. Ali ne verujem da će Evropska komisija to zaboraviti. A ako Evropska komisija na kraju to i oprosti režimu u Srbiji, to sigurno neće sve članice Evropske unije. Neke od njih će to zadržati, da tako kažem, u institucionalnoj memoriji i s vremena na vreme pokretati to pitanje. Posebno kada se radi o otvaranja famoznog klastera tri koji nikako da otvorimo upravo zbog vladavine prava. https://www.slobodnaevropa.org/a/evropska-unija-srbija-pravosudni-zakoni/33718682.html https://www.slobodnaevropa.org/a/evropska-unija-srbija-pravosudni-zakoni/33718682.html Sun, 29 Mar 2026 14:00:57 +0200 Mostwebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu se razgovaralo o tome kako se Evropska unija odnosi prema pokušaju predsednika Srbije Aleksandra Vučića da uspostavi potpunu kontrolu nad pravosuđem u Srbiji. Sagovornice su Vesna Rakić Vodinelić, profesorka prava iz Beograda i Branka Latinović, bivša ambasadorka Srbije. https://www.slobodnaevropa.org/a/aleksandar-vucic-evropska-unija-pravosudje-srbija-/33718051.html https://www.slobodnaevropa.org/a/aleksandar-vucic-evropska-unija-pravosudje-srbija-/33718051.html Sun, 29 Mar 2026 13:59:13 +0200 MostAudiowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o slobodi medija u Srbiji i Hrvatskoj. Sagovornici su bili Željko Bodrožić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, i Hrvoje Zovko, predsjednik Hrvatskog novinarskog društva. Bilo je reči o tome kakav je odnos vlasti prema medijima, koliko je medija pod kontrolom vlasti u Srbiji, a koliko u Hrvatskoj, kako su nezavisni novinari u Srbiji izloženi pritiscima, pretnjama i progonima, a u Hrvatskoj sudskim tužbama funkcionera i drugih moćnika koji nastoje da ih uplaše i ućutkaju, da li u Hrvatskoj postoji podela na režimske i nezavisne novinare kao što je to slučaj u Srbiji, kako tabloidi u Srbiji raspisuju poternice za onima koji kritikuju vlast i zašto toga nema u Hrvatskoj. Razgovaralo se o tome koliko vremena na televiziji provodi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a koliko premijer Hrvatske Andrej Plenković, kakav je odnos medija u Hrvatskoj prema ultradesnici i fašističkoj ideologiji, a kakav u Srbiji, da li ratni zločinci gostuju na televizijama, koliko je javni televizijski servis dostupan opoziciji u Srbiji, a koliko u Hrvatskoj i zašto se ljudi zaposleni u medijima, koji u službi vlasti, ne mogu zvati novinarima. Omer Karabeg: Kakav je u Srbiji odnos vlasti prema medijima? Željko Bodrožić: U jednoj reči neprijateljski. Na ivici je da potpuno postane sličan onom iz devedesetih kada su neki novinari i likvidirani. Imamo neprestane napade na nezavisnu medijsku scenu. To se je u prvim godinama vlasti naprednjaka najpre ogledalo u finansijskim pritiscima da bi, kako je vreme odmicalo, nezavisni novinari sve više bili izloženi bezbednosnom riziku, Da ne govorimo o tome da im je potpuno onemogućen pristup javnom novcu jer na lokalnim, regionalnim i republičkim konkursima novac dobijaju režimski mediji. Zbog svega toga neki novinari su poklekli i postali deo ogromne propagandne mašinerije koja je u službi Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. TužibabeOmer Karabeg: Kakav je u Hrvatskoj odnos vlasti prema medijima? Hrvoje Zovko: Situacija je neusporedivo bolja nego u Srbiji. To nam naravno nije neka utjeha. Ovdašnja vlast ima priličan utjecaj na situaciju u kojoj je medijski sektor u Hrvatskoj podosta devastiran. Hrvatska radiotelevizija je pod izravnom kontrolom vladajuće stranke mada se u nekim udarnim emisijama kao gosti pojavljuju i oporbeni zastupnici. Problem je premijer kao najmoćnija osoba u državi koji ima potrebu često docirati medijima i tumači im što su, a što nisu teme. Prema indexu medijskih sloboda Reportera bez granica iz prosinca 2025. Hrvatska je doživjela pad od 12 mjesta i praktički se je prvi put našla u kategoriji zemalja sa teškom medijskom situacijom. Poseban problem su SNAPP tužbe koje su način zastrašivanja novinara, medija i pripadnika civilnih organizacija. Postoji nekoliko kategorija ljudi koji podižu te tužbe. Najčešći tužitelji su političari. To su serijski tužitelji. Pomenuo bih Milijana Brkića, bivšeg potpredsjednik HDZ-a i potpredsjednika Sabora, koji je u jednom momentu imao preko 30 tužbi protiv novinara i medija. Prije šest, sedam godina u vrijeme ravnatelja Kazimira Bačića Hrvatska radiotelevizija podigla je 36 tužbi protiv vlastitih novinara, novinarskih udruženja i drugih medija sa odštetnim zahtjevima od preko 300.000 eura. I Sveučilište u Zagrebu u vrijeme kada je rektor bio Damir Boras dizalo je tužbe protiv novinara i medija. Tu su i razni tajkuni, ali i suci i sutkinje. Naravno da ima sjajnih sudaca i sutkinja i sjajnih presuda u korist novinarske struke, ali postoje i suci koji su, da tako kažem, tužibabe. Recimo, Ivan Marković, sudac Županijskog suda u Zadru, podigao je 26 tužbi protiv novinara i medija. Hrvatska je dvije godine zaredom imala neslavnu titulu šampiona u SLAPP tužbama na evropskoj razini. Jedne godine šampion je bila Hrvatska radiotelevizija, a druge Zvonko Vrban, predsjednik Županijskog suda u Osijeku koji je pored ostalog tužio i našeg istaknutog kolegu Dragu Hedla i redakciju Telegram. To su bili odštetni zahtjevi od po stotinu tisuća eura i više. Prema podacima Hrvatskog novinarskog društva mi u ovom trenutku imamo najmanje 696 tužbi od kojih je veliki broj SLAPP tužbi. Cilj tih tužbi je iscrpljivanje, zastrašivanje i nametanje cenzure. A da ne govorimo kakav to ima stravičan efekt na medije na lokalnoj razini gdje jedna presuda može značiti ključ u bravu. Ali bez obzira na sve to, zahvaljujući hrabrim novinarkama i novinarima, u Hrvatskoj je veliki broj moćnika bio smijenjen i morao je otići s funkcije upravo zbog njihovih istraživačkih tekstova. Veliki broj ministara u zadnjih 10 godina u mandatu gospodina Plenkovića otišao je sa funkcije zbog pritiska javnosti nakon tekstova naših kolegica i kolega. Poanta je u tome da političari uopće ne razumiju ulogu medija. Uloga medija je da izvještavaju u interesu javnosti, a ne da budu njihov servis. S druge strane, moram da kažem da Hrvatsko novinarsko društvo ima jako dobru suradnju s policijom. Policija u velikom broju slučajeva odradi svoj dio posla, a onda stvar zapne u bespućima pravosuđa. Ali prema nekim presudama to je počelo da se mijenja, ali sporo. Pretorijanska gardaOmer Karabeg: Kako se u Srbiji policija i pravosuđe odnose prema napadima na novinare, a često ima i fizičkih napada? Željko Bodrožić: U Srbiji novinari moraju da strepe od državnog aparata. Jer policija se poslednjih godina pretvorila u pretorijansku gardu i ne štiti ni građane, a ni novinare kada su napadnuti. Naprotiv, nakon pada nadstrešnice i pogibije 16 ljudi u Novom Sadu zabeleženo je mnogo policijskih napada na novinare. Očigledno postoji sinhronizacija između navijačkih grupa i huligana i policije kada su u pitanju napadi na studente, demonstrante i novinare. A kada neki slučaj dođe na sud, onda nastaje problem sa tužilaštvom jer je u tužilaštvu kao i u policiji manji deo ljudi voljan da radi profesionalno. O tome govori činjenica da su od stotinu i nešto predmeta napada na novinare samo jedan ili dva imali sudski epilog. Mi nemamo zaštitu državnog aparata. Dobar deo profesionalnih novinara je na udaru moćne, zločeste vlasti. Ona je privatizovala policiju koja nas ne štiti od napada huligana koji su takođe pod upravom režima. Omer Karabeg: Postoji li u Srbiji podela na režimske i nezavisne novinare? Kojih je više - onih koji su u službi režima ili onih koji rade po pravilima profesije? Željko Bodrožić: Čini mi se da od kraja osamdesetih ta podela nikad nije prestajala. Neki ljudi koji su tada bili u službi govora mržnje, nacionalizma i rata i danas su ne samo prisutni na medijskoj sceni, nego su dobili i naslednike. I danas takozvani novinari služe Velikoj Srbiji i srpskom svetu. Rade u medijima koji otvoreno propagiraju Vučićev režim ili u ušminkanim medijima koji to ne rade otvoreno, ali su u službi iste propagande. Mislim da je odnos 95 prema 5 posto u korist medija koji su u službi režima. Omer Karabeg: Čini mi se da oni imaju i svoje udruženje? Željko Bodrožić: Osnovali neko svoje udruženje. Ono više postoji kao opsena, nemaju prostorije, ne rade ništa što podrazumeva osnovni rad udruženja novinara, nego izdaju saopštenja da bi javnosti pokazali da postoje. Nevidljiva ruka vlastiOmer Karabeg: Postoji li u Hrvatskoj podela na režimske i nezavisne medije kao u Srbiji. Hrvoje Zovko: Ne postoji. Postoje mediji koji su kritički prema vlasti, a postoji i televizijski javni servis kojeg, kao što sam već rekao. kontrolira vlast. Ima i drugih medija koji su skloniji vlasti ili se kod njih vidi utjecaj vlasti. Ali podjela o kojoj govorite ne postoji. Naravno da ima medija gdje se osjeti nevidljiva ruka vlasti, ali ne na način Informera u Srbiji koji vodi otvorenu hajku protiv NUNS-a, televizije N1 i Nove, dnevnika Danas ili tjednika Radar i Vreme. To u Hrvatskoj ne postoji. Ali postoji ambicija vlasti da disciplinira medijsku zajednicu. Znači postoje neovisni mediji, postoje mediji koji su manje neovisni, ali ne postoji situacija da se, kada kritizirate premijera ili predsjednika, na nekoj hrvatskoj inačici Informera raspiše tjeralica protiv vas. Ja danas mogu slobodno kritizirati premijera i ne vjerujem da će večeras u Dnevniku Hrvatske radiotelevizije, štogod ja mislio o kući u kojoj sam radio više od 20 godina, biti objavljena moja slika uz svojevrsnu tjeralicu. Ali je činjenica da bi premijer želio biti urednik svih medija i da je u više navrata etiketirao medije ne baš lijepim rječima. Hrvatska je doživjela svojevrsni pad kada govorimo o neovisnosti medija. Pogotovo onih na lokalnoj razini čije je finansiranje u veliko mjeri ovisno od političkih stranaka, odnosno garnitura na vlasti. Omer Karabeg: Postoje li pored Hrvatskog novinarskog društva i režimska udruženja? Hrvoje Zovko: Mi smo Hrvatsko novinarsko društvo i to govori dovoljno. Mi smo glavna novinarska organizacija, to smo bili i ostali, ali smo bili meta raznih napada, pogotovo nacionalističkih. U nekoliko navrata formirane su nekakve udruge koje nikad nisu zaživjele. Bili su to jednokratni pokušaj raznih ljudi na vlasti ili pri vlasti da na neki način delegitimiraju Hrvatsko novinarsko društvo, ali to se uvijek neslavno završavalo. Znate šta - ili si novinar ili nisi. Ako si novinar onda moraš preispitivati svakoga ko je na vlasti. Novinar nije sluga vlasti. Tablodi i njihove televizijeOmer Karabeg: Medijsku scenu u Srbiji posebno obeležava tabloidno novinarstvo koje je u službi vlasti. Tablodi napadaju kritičare režima i iznose protiv njih najgore lažne optužbe. Koliki je uticaj tabloida na javnost? Imaju li oni velike tiraže? Željko Bodrožić: Ne znam da li se uopšte ta šarena politička propaganda može nazvati tabloidima jer pravi tabloidi ipak donosi neke informacije. A ovo je čista partijska propaganda. Najpre je napravljeno pet, šest šarenih tabloidnih novina koje su iz dana u dan obesmišljavale politiku i demokratiju u Srbiji. A onda je njihov pogubni uticaj počeo da se multiplicira preko televizijskih programa. Jer mnogi od njih sada imaju i svoje televizijske stanice. Uz to i nacionalne televizije služe za promociju tih skarednih tabloida i njihovih urednika. Dakle, počinje u štampanoj formi, a onda se tokom dana to prenosi i razvija na televizijskim kanalima gde dominiraju tabloidne teme i ljudi koji uređuju te novine. Omer Karabeg: Znači postoji direktna veza između tabloida i televizijskih programa? Željko Bodrožić: To je mreža. Srbija je premrežena naprednjačkim medijima - lokalnim i regionalnim. Svi oni imaju istovetne vesti koje stižu iz jednog centra. Pretpostavlja se da je taj centar Predsedništvo Srbije. Jedni te isti naslovi se ponavljaju u svim tim medijima od lokala do velike državne televizije. Hrvoje Zovko: Mi u Hrvatskoj to nemamo. Nema kod nas televizija kao što je televizija Informer u kojoj gostuju ratni zločinci kao što je Vojislav Šešelj. Imamo Hrvatski tjednik, huškački medij o kojem mislim sve najgore. To za mene nije novinarstvo. Postoje neke emisije na lokalnom nivou gdje se emitira suspektni sadržaj. Ima minornih medija i portala koji huškaju i koji neistomišljenike nazivaju neprijateljima države. Često etiketiraju Hrvatsko novinarsko društvo - to im je omiljena meta. Bilo je nekih voditelja koji su postali ikone desnice upravo preko mreže lokalnih medija i bili su dosta utjecajni na desnom političkom spektru u Hrvatskoj. Ali medija u smislu Informera i tih raznoraznih dobrovoljnih davatelja tuđe krvi kod nas nema. Inače, koliko znam, Aleksandar Vučić je prošle godine, čini mi se, bio 400 puta u raznim kombinacijama u živim televizijskim programima. Andrej Plenković je skoro svako veče na televiziji, ali imamo sreću da ga nismo vidjeli 400 puta uživo. Gospodar televizijeOmer Karabeg: Može li Vučić da ide na televiziju kad god hoće? Željko Bodrožić: Vučić kontroliše javni servis RTS, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom i sve takozvane nezavisne medije koji su pod okriljem Telekoma. Sve te televizije su uvezane i na svakoj od njih gostuje Aleksandar Vučić nekada u toku dana i po dva, tri puta. Obaška su njegove konferencije za novinare koje se prenose uživo, njegovi susreti i putovanja. Vučić je gospodar naše medijske scene, njegovo prezime je ubedljivo najčešće izgovarana reč u Srbiji. Ta neprekidna medijska ofanziva je nešto što će se sigurno izučavati barem na našim medijskim fakultetima jer to do sada neviđeno. Pomenuo sam Telekomove televizije što je poseban fenomen u Srbiji. Otkako je državna kompanija Telekom 2023. dobila zakonsko pravo da osniva medije, imamo poplava kanala na kablovskim televizijama koji vrte jedno te isto. Junak tih programa je Šešelj i stotine istih kao on. Oni i dalje seju zlo koje je krenulo od kraja osamdesetih. Mržnja se neprekidno emituje i prema svim oponentima Aleksandra Vučića. Hrvoje Zovko: Mi nemamo premijera 400 puta uživo u televizijskim programima, ali nema televizijskog Dnevnika bez njega, jer je zapravo Dnevnik Hrvatske radiotelevizije njegov svojevrsni dnevni boravak. Imamo poplavu nacionalističkog ludila. Domovinski pokret, dio vladajuće koalicije, javno se hvali kako je jedan od njegovih velikih uspjeha što su uspjeli srezati sredstva tjedniku Novosti koji izdaje Srpsko narodno vijeće i koji je trn u oku svim nacionalistima. To je zastrašujuća situacija. Imate predstavnike vladajuće koalicije, čiji pripadnici pjevaju ode ratnom zločincu i izdajniku Anti Paveliću, koji se hvale kako će uništiti sredstva i spriječiti dovod kisika Novostima. Oni hoće novu kroatizacija, da određuju ko je podoban, a ko nije, hoće zapravo lov na vještice. Imali smo mi to u nedavnoj prošlosti što je sraman dio naše povjesti. Ali ipak nemamo situaciji da su gosti u televizijskim programima ratni zločinci poput kapetana Dragana, krvnika sa Ovčare Šljivančanina i Šešelja koji je u Vukovaru iz transportera u maniri zadnje kukavice vikao preko megafona - ubijte i zadajte im zadnji udarac. Još nismo dotle došli i nadam se da nećemo ni doći u situaciju da ratni zločinci gostuju u televizijskim programima kao relevantni analitičari. Ali imamo revizionizma i obračuna sa neistomišljenicima koji se prikazuju kao neprijatelji države. Zapravo mi više nemamo u društvu debatu i javnu polemiku. Ako započnete neku debatu koja ide kontra dominantne priče i dominantne istine, onda će vas proglasiti ili da ste četnik ili da ste izdajnik ili da ste loš Hrvat. A može vam se lako dogoditi da vam, ako nekoga kritizirate, na kućnu adresu stigne poziv sa suda jer vas je taj, koga ste kritizirali, tužio. Tvrd orahOmer Karabeg: U zaključku, koliko su mediji u Hrvatskoj slobodni? Hrvoje Zovko: Mediji u Hrvatskoj nisu slobodni u onoj mjeri kako bih ja želio. Imaju velikih problema od financijskih do želje vlasti da ih kontrolira, ali novinarska zajednica je još uvijek tvrd orah i vjerujem da će takva biti i u budućnosti, da ćemo opstati i da ćemo i dalje svojim radom nervirati moćnike kako na lokalnoj tako i na nacionalnoj razini. Željko Bodrožić: U Srbiji postoje slobodni mediji. Oni su u manjini, ali su u ovim mračnim vremenima osvetlali obraz profesiji. Nažalost, imamo ogroman broj nazovi medija koji su pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića. Hrvoje Zovko: Želio bih nešto dodati. Meni je užasavajuće što se često govori o medijskoj industriji i da je tržište to koje će regulirati sve, pa novinarstvo ispada kao neki mali privjesak. Tržište neće ništa regulirati. Tržište je dovelo do toga da su mediji ugroženi, da su radni uvjeti katastrofalni. Bez jasnih i transparentnih poticaja od strane ćemo imati velikih problema. Hrvatsko novinarsko društvo se zalaže za pošteno, profesionalno i odgovorno novinarstvo. Ali ne možemo stvari prepustiti tržištu jer vidimo njegove rezultate. Želim pričati o novinarstvu, a ne o medijskoj industriji jer je to dimna zavjesa na koju ja kao predsjednik HND-a, ali kao i novinar ne želim pristati. https://www.slobodnaevropa.org/a/novinari-srbija-hrvatska-most-medij-sloboda/33706677.html https://www.slobodnaevropa.org/a/novinari-srbija-hrvatska-most-medij-sloboda/33706677.html Sun, 15 Mar 2026 11:36:16 +0100 MostSrbijaHrvatskaAktuelnowebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o slobodi medija u Srbiji i Hrvatskoj. Sagovornici su bili Željko Bodrožić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Hrvoje Zovko, predsednik Hrvatskog novinarskog društva. Bilo je reči o tome kakav je odnos vlasti prema medijima, koliko je medija pod kontrolom vlasti u Srbiji, a koliko u Hrvatskoj? Kako su nezavisni novinari u Srbiji izloženi pritiscima, pretnjama i progonima, a u Hrvatskoj sudskim tužbama funkcionera i drugih moćnika koji nastoje da ih uplaše i ućutkaju. Da li u Hrvatskoj postoji podela na režimske i nezavisne novinare kao sto je to slučaj u Srbiji? Kako tabloidi u Srbiji raspisuju potenice za onima koji kritikuju vlast i zašto toga nema u Hrvatskoj. https://www.slobodnaevropa.org/a/mediji-srbija-hrvatska-odnos-vlasti-most-/33704578.html https://www.slobodnaevropa.org/a/mediji-srbija-hrvatska-odnos-vlasti-most-/33704578.html Sun, 15 Mar 2026 11:35:42 +0100 Mostwebteam@rferl.org (Omer Karabeg) U Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kakav je odnos između studentskog pokreta i opozicije u Srbiji. Sagovornici su bili dva profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu: Zoran Stojiljković i Dušan Spasojević. Bilo je reči o tome zašto studenti odbijaju saradnju sa opozicijom na parlamentarnim izborima dok su u nekim opštinama spremni da na lokalne izbore izađu zajedno sa opozicionim partijama? Da li se studenti boje sa će dobiti manje glasova ako na parlamentarne izbore izađu zajedno sa opozicijom? Kao i o tome koliko su u pravu oni koji se zalažu da opozicija u Srbiji uopšte ne izlazi na izbore sa svojim kandidatima, već da podrži studentsku listu pominjući primer Mađarske gde se uoči aprilskih izbora najveći deo opozicionih partija odrekao svojih kandidata u korist Petera Mađara i njegove stranke Tisa koja prema anketama ima najviše šansi da pobedi Viktora Orbana. Razgovaralo se o tome zašto studentski pokret još uvek ne izlazi sa odavno najavljenom listom svojih kandidata na kojoj treba da budu ugledne nestranačke ličnosti, da li se boje će, ako objave njihova imena pre raspisivanja izbora, vlast i njeni mediji odmah krenuti u kampanju blaćenja tih ličnosti, da li će se studenti i opozicija dogovoriti da javno ne iznose nesuglasice jer to može da im umanji izborne šanse, imaju li protivnici vlasti šanse na pobedu i ako ne bude jedinstvenog opozicionog fronta, kao i o tome da li će Aleksandar Vučić mirno otići sa vlasti ukoliko izgubi izbore. Omer Karabeg: Studentski pokret odbija saradnju sa opozicijom na parlamentarnim izborima. Zašto studenti ne mogu da nađu zajednički jezik sa opozicijom? Zoran Stojiljković: Ne bih baš rekao da odbijaju svaki kontakt sa predstavnicima opozicije. Ta saradnja je postojala na prošlim lokalnim izborima i verovatno će do nje doći i na predstojećim lokalnim izborima krajem marta. Osnovni razlog što studenti ne žele saradnju na parlamentarnim izborima je što procjenjuju da bi njihova lista dobila manje glasova ako bi ušli u predizbornu koaliciju bilo sa evrofiličnom ili evrofobičnom opozicijom jer veruju da njihov rejting veći od opozicionog. Dušan Spasojević: Istraživanja pokazuju da deo birača studentske liste ne bi glasao za tu listu ako bi na njoj bili opozicioni kandidati. Taj deo nije velik, ali nije ni zanemarljiv. Među studentima postoje snažne grupe koje se protive saradnji sa opozicijom iz različitih razloga. Neki razlozi su ideološke prirode, pa desni studenti ne bi želeli da sarađuju sa građanskom opozicijom, a levi sa desnom nacionalnom opozicijom. Osim toga među studentima postoji nepoverenje u sadašnje političke aktere. To se odnosi ne samo opoziciju, nego i na civilno društvo, medije, a i na Evropsku uniju. Međutim, činjenica da nema zajedničke liste ne znači da uoči parlamentarnih izbora nije moguće uspostaviti saradnju i koordinaciju i postići dogovor nenapadanju. Siguran sam da će iskustva sa lokalnih izbora, gde studenti sarađuju sa opozicijom, pomoći da se smanji jaz između studentskog pokreta i opozicije. Očevi i decaOmer Karabeg: Pomenuli ste da studenti hoće da na lokalnom nivou sarađuju sa opozicijom. Nedavno je postignut dogovor u Bajinoj Bašti i u Boru da studenti i opozicija zajedno izađu na lokalne izbore 26 marta. Zašto studenti hoće sa opozicijom na lokalnim, a neće na parlamentarnim izborima? Zoran Stojiljković: Na lokalu je pritisak vlasti daleko izraženiji pogotovo kada imate lokalne izbore samo u nekoliko opština, pa vlast može svu svoju moć, sve svoje resurse i sve svoje batinaše da koncentriše u tim opštinama. Zbog toga je u tim sredinama potreba za jedinstvom daleko veća. Naše opozicione stranke po pravilu nemaju razvijenu infrastrukturu i mrežu odbora po unutrašnjosti tako da je neophodna saradnja koja prevazilazi ideološko granice kako između njih samih tako i između njih i studenata. Pored toga u unutrašnjosti je i medijska izolacija veća - tako da su sve to razlozi zašto se lakše i direktnije sarađuje na lokalnom nivou. Dušan Spasojević: Jasno je da je na lokalnom nivou lakše praviti koalicije. To su relativno male sredine u kojima se ljudi znaju i gde su roditelji pobunjenih studenata često predsednici ili funkcioneri lokalnih opozicionih stranaka. U tim sredinama barijere su manje i lakše se prevazilaze, a manje su i ideološke razlike. Osim toga vlast targetira pre svega lidere stranaka na nacionalnom nivou tako da oni u očima onih građana, koja se informiše sa režimskih medija, postaju nosioci negativnih sentimenata, pa su viđeni kao problematični za saradnju. U tom kontekstu predsednik lokalnog odbora Demokratske stranke Srbije ili Stranke slobode i pravde nema problem kakav imaju lideri tih stranaka Miloš Jovanović i Dragan Đilas koji su stalno da udaru vlasti. Mađarski modelOmer Karabeg: Ima glasova da opozicija uopšte ne bi trebalo da sa svojim kandidatima izlazi na izbore, već bi trebalo da podrži studentsku listu. Pri tome se pominje Mađarska gde je najveći deo opozicije odustao od svojih kandidata u korist Petera Mađara i njegove stranke Tisa za koju su ocenili da ima naviše šansi protiv Viktora Orbana, pa ne žele da se rasipaju opozicioni glasovi. Čini mi se da je Demokratska stranka bliska toj opciji jer njen lider Srđan Milivojević stalno ponavlja da su spremni da sve svoje resurse stave na raspolaganje studentima. Da li je mađarski model primenjiv u Srbiji? Dušan Spasojević: Mađarski model nije u potpunosti primenjiv u Srbiji zato što Mađarska ima većinski izborni sistem koji favorizuje velike stranke koje mogu da izazovu Orbanov Fides i da ga pobede u direktnoj borbi. Srbija ima proporcionalni sistem sa jako niskim izbornim cenzusom, pa bi u našem slučaju bolji bio scenario, koji smo videli na izborima u Crnoj Gori 2020, što bi značilo da se opozicija tako organizuje da svi pređu cenzus i da onda dobivši mandate pokušaju da formiraju parlamentarnu većinu. Mislim da je veoma važno kakva je ambicija studentskog pokreta. Da li je njihov cilj kratkotrajna vlada koja bi samo uspostavila demokratske osnove, a potom raspisala nove izbore ili je reč o nekoj transformativnoj vladi koja treba da ima pun mandat. Ako je reč o prvom scenariju, imao bih razumevanja za poziv opoziciji da se povuče i da podrži nešto što je kratkotrajno. Ako je reč o drugom scenariju, a čini mi se da je on sada dominantan među studentima, to jeste da se nakon izbora formira vlada sa punim mandatom koja treba da izvrši dublje društvene promene, onda mi se čini da postaju jako važna ideološka pitanja koja dele studente, a o kojima se oni ne izjašnjavaju. I to će onda po logici političkog delovanja otvoriti veći prostor za opoziciju i to pre svega za proevropsku. I zato bih pre bio za crnogorski, nego za mađarski scenario. Zoran Stojiljković: Ako je reč o širokom pokretu, kakav je studentski pokret i njihova lista, koji bi nakon pobede na izborima u kratkom roku od, recimo, godinu i po dana počistio Augijeve štale korupcije, pa onda raspisao nove izbore, onda je bi to bilo nešto na šta bi opozicione partije mogle da pristanu. Između ostalog sumnjam da bi studentska lista, kakva je nagoveštena, mogla izdržati četiri godine nakon izbora. Ali mislim da nije realno tražiti od etabliranih parlamentarnih stranaka da se odreknu učešća u politici na duži period. Inače, moj stav prema opoziciji je jasan. Mislim da neko ko 20 godina neuspešno radi posao treba da se povuče. Tu mislim na stranke i lidere koji su bili na vlasti pre 2012. Manje sam kritičan prema strankama koje su nastale u zadnjih 5, 6 godina, pogotovo prema partijama kao što je Zeleno levi front koji je nastao iz građanskog pokreta. Ne znam zašto bi bio problematičan politički angažman u Zeleno levom frontu mojih mlađih koleginica i kolega poput Biljane Đorđević ili Đorđa Pavićevića od nekog ko će se pojaviti na studentskoj listi. Mislim da će izbori biti krajnje neizvesni s obzirom na nivo polarizacije u društvu. Za mene je bitno kako će izgledati dan posle izbora imajući u vidu karakter vlasti i presiju koju vrši na obrazovanje, pravosuđe, tužilaštvo i na svaki deo društva koji pokazuje autonomiju i samostalnost. Neće to biti izbori kao do sada kada smo nakon glasanja išli kući. Ne može se to završiti bez velike mobilizacije. Studentska listaOmer Karabeg: Studenti su odavno najavili da na republičke izbore izlaze sa svojom listom na kojoj će biti ugledne nestranačke ličnosti, ali još uvek ne saopštavaju koje su to ličnosti. Kada ih pitaju zašto ne izlaze sa imenima, oni kažu da ne žele da to urade pre nego što izbori budu zakazani jer se boje da će, ako to sada učine, režim odmah krenuti da blati njihove kandidate. Da li je to jedini razlog? Dušan Spasojević: Mislim da ima više razloga. Jedan je taktički - da ne otkrivate svoje adute, a neka imena će zaista privući dosta pažnje javnosti. Vlast bi sigurno odmah targetirala te ljude. Ali možemo da pretpostavimo da vlast već zna ko su ljudi o kojima se razmišlja da budu na studentskoj listi jer, kao što prisluškuju opoziciju, prisluškuju i studente. Uostalom, snimci prisluškivanih razgovora emituju se po režimskim tabloidima. Drugi razlog je što u studentskom pokretu postoje dileme o tome kako posložiti listu, pre svega koga staviti na vrh što je važno za program liste koji je delimično spreman, ali ne u potpunosti. Ima indicija da studenti razmišljaju da se u javnosti pojavi nekoliko njihovih kandidata koji bi govorili u ime pokreta. Ali čim prestanu da budu predominantno studentski pokret i kada izađu u javnost sa ličnostima koji nisu studenti, oni ulaze u fazu koja će biti prilično izazovna, pa mi iz te perspektive izgleda logično da odlažu objavljivanje kandidata da bi se povećalo interesovanje javnosti kao kad se čeka neki značajan događaj. I zato mi se čini da to što još ne objavljuju imena kandidata ne pravi problem rejtingu studentskog pokreta. Zoran Stojiljković: O nekim imenima koja će biti na vrhu liste dugo se govori. Radi se o ljudima koji vole da se o njima govori što nije nebitno. Mislim da je pametna taktika da se suzdržite od objavljivanja imena kandidata jer izbori nisu na vidiku, a znamo da će vlast satanizovati sve kandidatkinje i kandidate sa studentske liste pokušavajući da im pronađe nesimpatične biografske detalje. Uostalom, može se postaviti i kontrapitanje - a gde je lista vlasti. Ima li na njoj bilo kog uglednika ili nekog ko ima solidnu profesionalnu biografiju? Mislim da je racionalno da se sa imenima izađe onoga trenutka kad se izbori raspišu ili nešto ranije. Inače, kad je reč o studentskoj listi, do javnosti dopire nešto što ima ciničnu konotaciju - da studente predstavljaju sedamdesetogodišnjaci što se može shvatiti na ovaj ili onaj način. Za mene je najbitnije da kandidati sa studentske liste imaju program i čini mi se da je studentski pokret već počeo da izlazi sa nekim elementima programa. I to dosta decidirano i jasno. Ovoga puta nije to opšta priča o korupciji, nego o nečemu što ovde nikad nije zaživelo, a to je lustracija i utvrđivanje porekla imovine, odnosno traganje za putevima novca čije se poreklo ne može opravdati. Kao čovek koji je sklon levici i sindikatima očekujem da će do 1. maja i oko 1. maja studenti otvoriti pitanja kao što su - da li ćemo imati više linearnih socijalnih davanja, da li će konačno biti uveden progresivni porez, da li će se oporezivati prazni stanovi kojima se drži cena stanova i cena najma. Sve su sto pitanja koja interesuju običan svet. Pakt o nenapadanjuOmer Karabeg: Ako studenti i opozicija ne mogu zajedno, da li bi mogli da se dogovore da se javno ne napadaju jer svako javno neslaganje među njima može samo da koristi režimu? Dušan Spasojević: Ja mislim da je to nužan korak i nadam se da će do njega doći u onom trenutku kada budu raspisani izbori i kada budu objavljene kandidatske liste. Poslednjih meseci vidimo uspone i padove u njihovim odnosima. Ponekad to deluje kao prilično aktivan konflikt pre svega na društvenim mrežama, a onda se stvari smire. Kada se približe izbori moraće da se uspostavi komunikacija, a nadam se i koordinacija jer je potpuno jasno da sukob između ta dva bloka smeta i jednom i drugom. Verujem da će studenti, kada se konstituišu kao izborni politički akter, imati više kapaciteta i političke hrabrosti da prave poteze koji su im sada možda deluju rizično. Omer Karabeg: Gospodine Stojiljkoviću, mislite li i vi da je neophodan pakt o nenapadanju između studenata i opozicije? Zoran Stojiljković: Naravno, ako hoćete da budete uverljivi. Prevelika srdačnost i sklanjanje rezervi prema poslovično gubitničkoj opoziciji bio bi pogrešan potez. Ali studenti i opozicija treba da se sarađuje oko izbornih uslova, da se međusobno ne napadaju i da se zna ko je suprotna strana. Jasno je da proevropske stranke mogu da imaju kapacitet između 15 i 20 posto glasova. Velika je nepoznanica desna, nacionalna opozicija koja bi mogla da uđe u međusobne sukobe i padne ispod cenzusa. Prema takvim strankama treba imati oprez. Mora postojati garancija da se onaj ko hoće opozicioni status neće nakon izbora naći na drugoj stran jer se na dosadašnjim izborima dešavalo da se stranka, koja je zanoćili kao opozicija, ujutru probudi u krilu vlasti. Treba računati i na to da će, ako rezultat izbora bude neizvestan, mnogo zavisti od malih igrača, pre svega od nacionalnih manjina, čija je strategija da uvek budu bliske vlasti. S druge strane, moglo bi se desiti i da neke partije, koje su sada u bloku vladajućeg kartela, promene mišljenje. Pri tome mislim na činjenicu da postoje izvesna sporenja i razmimoilaženja unutar Socijalističke partije Srbije, ključnog partnera vlasti. Dan posleOmer Karabeg: Očigledno je da neće biti jedinstvenog opozicionog fronta na izborima mada opozicija to uporno traži jer bi to po mnogim ocenama bila najveća šansa za promenu režima. Imaju li protivnici režima šanse na pobedu i ako izađu na izbore u više kolona? Dušan Spasojević: Mislim da imaju. Logično bi bilo da se ide sa tri liste. Ukoliko se kolone organizuju tako da nema bačenih glasova i da sve pređu cenzus, bila bi to osnova za dobar izborni rezultat. Posebno je važno šta će se desiti ukoliko za većinu bude potrebna neka od manjinskih stranaka ili neki deo Socijalističke partije Srbije? Da li treba da se SPS odbije ako bi njegovo prihvatanje omogućilo smenu režima Aleksandra Vučića? Ja mislim da treba biti vrlo pragmatičan i razmotriti i taj scenario jer je Socijalistička stranka Srbije dosta jaka i po svemu sudeći imaće prilično glasova, a samim tim i mandata. Svi akteri koji sebe smatraju opozicionim moraju da budu otvoreni i pragmatični i spremni za vrlo široku saradnju kao što je to bilo 2000, pa i 2008. da bi se sačuvalo nasleđe 5. oktobra. Zoran Stojiljković: Naredni izbori će biti ekstremno važni, a, kao što sam rekao, posebno će biti važna dan posle izbora. Nisam siguran da je vladajuća garnitura spremna da mirno siđe sa vlasti i liši se ogromnih privilegija. Kod nas već 10,12 godina postoji direkta veza između pada demokratije i rasta sistemske, endemske korupcije. Ovde vlast ne stanuje na ustavnim adresama, postoje masovne klijentelističke mreže, državni aparat policije nije legalan jer postoje kriptopolicijske snage, angažuju se ljudi iz kriminalnog miljea - tako da ne znam da li smena vlasti može mirno proći. Najvažnije je da se stvori relativno normalna predizborna klima. Plašim se, međutim, da će posle promena u United Media uoči izbora biti ugašena sva medijska svetla. Biće neophodna saradnja svih opozicionih snaga uz poštovanje nenapadanja kao i spremnost da se prihvati svaki glas koji potreban za parlamentarnu većinu. Dušan Spasojević: Veoma me zabrinjava ono što se dešava poslednjih meseci. Čini mi se da će vladajuća garnitura na sve načine pokušati da zadrži vlast i sve zavisi od izbornog rezultata i od spremnosti građana da brane izbornu volju. Pre godinu dana vlast je praktično bila na kolenima, bili su jako uplašeni da im je došao kraj, ali su u međuvremenu uspeli da se konsoliduju i sada zatežu konopac i pojačavaju kontrolu. Izborni dan će biti izuzetno važan, ali izborna noć i dan posle biće još važniji. Zoran Stojiljković: Važno je da studenti i opozicija dobiju mnogo više glasova od Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera jer u tom slučaju vlast neće moći da primeni veći stepen represije. https://www.slobodnaevropa.org/a/vucic-srbija-vlast-izbori-/33690562.html https://www.slobodnaevropa.org/a/vucic-srbija-vlast-izbori-/33690562.html Sun, 01 Mar 2026 12:32:50 +0100 Mostwebteam@rferl.org (Omer Karabeg)