Uspešni Kinezi masovno emigriraju na Zapad

Vilend Vagner (Wieland Wagner) u “Špiglu” (Spiegel Online), priredio: Dragan Štavljanin

Uprkos impresivnom ekonomskom rastu njihove zemlje, mnogi uspešni kineski preduzetnici emigriraju na Zapad. Za njih je kineska vlada isuviše samovoljna i nepredvidiva, zbog čega smatraju da njihovu decu čeka bolja budućnost na Zapadu.

Dok su u subotnje popodne ulice glavnog grada Pekinga uobičajeno prepune ljudi koji šopinguju, šef jedne od najvećih kineskih agencija za posredovanje u dobijanju imigracionih viza, Li Cijaohui (51), u prepunoj prostoriji u kojoj se pristuni tiskaju, uključuje projektor i slike na ekranu iza njega promiču.

Na nekim od tih slika su prikazani on i 100 zaposlenih radnika ove agencije. Na drugima se vide Lijovi poslovni partneri u SAD, zatim Kinezi koji žive u idiličnom američkom predgrađu, kojima je uspešno organizovao odlazak iz domovine.

Lijov slobodan i samouveren nastup oličava zapadni životni stil o kome prisutni u prostoriji sanjaju. Li je prvobitno bio fizičar i emigrirao je u Kanadu 1989. Uspeo je da patentira mikročip, ali, kako kaže, ubrzo mu je posao postao dosadan. Onda je pronašao istinski izazov u pomaganju kineskim preduzetnicima da odu iz zemlje, što je legalno. Takođe, u Kini, koja ima oko 1.3 milijarde stanovnika, svakako je dovoljno onih koji ostaju. Mada planiraju da odu, skoro niko od pristunih u sali ne želi da “sruši sve mostove” sa domovinom. Skoro svi imaju u Kini svoje kompanije, vile i automobile.

Mnogi, u stvari, mogu da zahvale Komunističkoj partiji Kine za svoj uspeh. Ali, osim ekonomskog uspona ka vrhu, oni su razvili i druge potrebe – koje može da oseti samo osoba sa punim stomakom, kako glasi kineska poslovica. To je vrsta “gladi” koja se ne može zadovoljiti u okolnostima jednopartijske diktature.

Kinezi koji planiraju da emigriraju, žude da žive u državi koja ustavom garantuje njihovu zaštitu od kaprica partije. Oni žele da uzživaju u svom bogatstvu u zemljama u kojima je moguće voditi zdraviji život nego u Kini, koja često podseća na jednu ogromu fabriku, sa smradom i prašinom.

SAD i Kanada najpopularnije destinacije

Zbog toga mnogi Kinezi teže da dobiju strano državljanstvo za sebe i svoje porodice. Najpopularnije destinacije su SAD i Kanada. "Touzi yimin" (imigracija kao investicijia) magične su reči koje Li neumorno ponavlja pristunima.

On kaže da nekoliko meseci godišnje proučava pogodne investicione projekte u SAD za svoje klijente – kao što je građevina, čime bi se kineski investitori i njihove porodice kvalifikovali za dugoročne američke vize.

Lijovi klijenti cene diskreciju. Agresivna reklama bi ih samo zaplašila ili navela da se obrate konkurentskim agencijama, kojih u Kini ima oko 800. Neke od njih šalju oglase kao SMS poruke.

Zang Jongjun (41) i njegova porodica su već jednom nogom u inostranstvu. Razgovaramo sa njim u sedištu njegove kompanije na 31 spratu pekinške “Plaze”. Za nekoliko sedmica sa suprugom i dve ćerke započeće novi život u Vankuveru u Kanadi.

Bilo mu je potrebno četiri godine da dobije kanadsku imigracionu kartu sa “javorovim listom”, što je ekvivalent američkoj “zelenoj karti”. Zang je uložio 400 hiljada dolara u kanadski investicioni fond da bi dobio dozvolu za trajni boravak u ovoj zemlji. To mu omogućava da se za tri godine prijavi i za kanadsko državljanstvo.

“Ovo činim zbog svoje dece”, kaže Zang. U Kanadi mogu da dišu čist vazduh i pohađaju škole gde će ih učiti da budu kosmopolite. On će zadržati kinesko državljanstvo i putovaće između Pekinga i Vankuvera, jer ne želi da izgubi izvor svog bogatstva u Kini.

Zangova kompanija ostvaruje nekoliko miliona evra profita praveći softver i uređaje za kinesku nacionalnu lutriju. Mada se skromno oblači, poseduje imovinu u Pekingu i još dva grada. Njegova supruga je domaćica. Parovima u gradovima je zakonski dozvoljeno da imaju samo jedno dete, ali kaznom od 60 hiljada juana (9.500 dolara) – što je suma koju radnik može da zaradi za tri godine – Zang je kupio pravo da ima još jedno dete.

“Trošak je vredeo”, kaže on.

Izdajnici ili srećnici?

“Globalno vreme”, glasilo Komunističke partije Kine, nedavno je objavilo rezultate onlajn istraživanja prema kome ovaj egzodus bogatih izaziva zavist kod mnogih građana. List citira izjavu jednog anonimnog učesnika ankete: “Mnogi od onih koji žele da emigriraju nisu ništa drugo nego izdajnici. Ostavite vaš novac ovde ako želite da odete”.

Zbog ovakvog prozivanja, oni koji žele da napuste Kinu nerado o tome javno govore. Zang, takođe, tek uvijeno nagoveštava zašto želi da osigura sebi i svojoj porodici prebivalište u Kanadi.

“U okolnostima u kojima vlast sve određuje, na kraju nema jasnog standarda, nema osećaja sigurnosti”.

Poslednjih godina, kineske vlasti su uspele da izvuku milione ljudi iz siromaštva. Sa sloganom “jedan svet, jedan san”, Kina je je slavila ne samo održavanje Olimpijskih igara 2008. u Pekingu, već ubrzani uspon ka statusu supersile. Usred pometnje zbog globalne finansijske krize, pojedini zapadni političari i biznismeni otišli su tako daleko da hvale navodnu superiornost kineskog autoritarnog sistema.

Međutim, u stvarnosti, deca onih koji su prosperirali u kineskoj ekonomskoj revoluciji, sanjaju takođe o zapadnim slobodama. Latentni cinizam prema kineskoj komunističkoj partiji uveliko se širi i izvan krugova bogatih, postajući preovlađujuće osećanje i među srednjom klasom koja je u usponu.

Van Kiang je pseudonim 36-to godišnjaka, koji nije želeo da mu se objavi pravo ime. On, takođe, planira da ode i nastani se sa porodicom u Kvebeku u Kanadi.

Radi kao deo menažmenta – i u to u gornjem ešalonu - državne telefonske kompaniju, čije je sedište u neboderu. Vang je popularan među kolegama i, u suštini, ima zagarantovan posao do penzije. Ipak, on i njegova supruga jedino razmišljaju kako što pre da odu.

“Sve je počelo”, priseća Vang, “kada nam se rodila ćerka i po prvi sam uzeo njenu ručicu. Iznenada sam shvatio da ni pod kojim okolnostima ne želim da odrasta u Kini”.

On ističe da nije govorio u firmi o svojim namerama da ode, ali svakim danom je sve uvereniji da je to dobra odluka.

Vang pominje jednog od kolega koji se hvalio da je poslao dete u skupu elitnu školu u Pekingu. “Gde je tu pravda”, pita se Vang. “Bez veza, deca nemaju dobre mogućnosti u kineskom obrazovnom sistemu”.

Dok sedi u kafiću sa novinarom “Špigla”, Vang se okreće da proveri da li je neko od njegovih kolega u blizini. Ističe da mora da ostane oprezan, ali mu je sve teže da prikrije nezadovoljstvo. Uviđa da svaki sledeći dan u njegovom životu ima manje smisla. Kao primer navodi izbore za lokalne kongrese (skupštine), kao farsu na kojoj zvanični Peking propagandistički potencira poslednih meseci.

“Omogućavaju nam da glasamo, ali ne znamo ni jednog jedinog kandidata”, naglašava Vang.

Dodaje da je nekoliko njegovih prijatelja već emigriralo u Kanadu i “niko od njih ne pokušava da me odvrati od mog plana”. Vang planira da na kraju dovede u Kanadu i roditelje, kako bi mogli da imaju koristi od bogatog sitema socijalne zaštite.

Partijski lideri i američki san

Li, šef agencije za posredovanje, kaže nakon prezentacije da “svaki put kada mediji napišu nešto o uspešnim imigrantima, dobijamo još zahteva za pomoć u izdavanju viza”.

Čak i mnogi komunistički funkcioneri šalju svoju decu na školovanje u inostranstvo.

Ćerka potpredsednika Kine Ksi Jinpinga - koji je odabran da uskoro preuzme lidersku poziciju i nedavno je posetio Vašington – studira na Univerzitetu u Harvardu.

Drugi primer je Bo Ksilaj, istaknuti političar i čelnik Čongkinga, velikog grada na jugoistoku Kine.

On može da traži od svojih sugrađana da se okupljaju svako jutro u gradskim parkovima i pevaju revolucionarne pesme, ali njegov sin Guagua studira na Harvardu.

Zbog toga što mnogi ključni članovi komunističke partije sanjaju američki san za svoju decu, nastao je vic u Kini: dobro je da se dani za posete roditelja elitnim univezitetima, kao što su Harvard, Jel i Prinston, ne podudaraju sa konvencijama Komunističke partije Kine, jer bi u tom slučaju polovina mesta u Velikom holu naroda u Pekingu bila prazna.