Ukrajinska zamka za Putina

Piše za Ruski servis RSE Jurij Fedorov - vojno-politički analitičar.

O tome da nakon propasti "projekta Novorusije" ruski predsednik Vladimir Putin pokušava da "ubaci" u Ukrajinu separatističke formacije u svojstvu moskovskog "trojanskog konja" napisano je i rečeno više nego dovoljno.

Moskva se nada da će tako paralizovati lokalnu samoupravu, potkopati ukrajinsku državnost, dovesti na vlast u Kijevu proruske snage i, napokon, omogućiti da Ukrajina postane u ruski protektorat.

Plan Kremlja je sasvim razumljiv. Pitanje je samo da li će moći da ga realizuje, jer Kijev veoma dobro shvata šta Moskva želi i ni na koji način nije spreman da joj izađe u susret.

Vojni pritisak na Ukrajinu je trenutno glavni instrument Putina. Delujući po pravilima takozvanog hibridnog rata, Moskva naoružava i obučava separatističke bande, pokušavajući da skrpi od njih manje više efikasnu, funkcionalnu vojsku.

Ipak, iskustvo rata u Donbasu pokazuje da lokalne družine i najamnici pristigli iz Rusije loše ratuju i ne mogu da pariraju ukrajinskoj vojsci.

Poraz ukrajinske vojske kod Ilovajska u avgustu prošle i kod Debaljceva u februaru ove godine rezultat je učešća u borbama regularne ruske armije. U odlučujućim trenucima bilo je angažovano desetak ruskih taktičkih grupa veličine bataljona sa oko deset hiljada vojnika.

Prisustvo jedinica regularne ruske vojske na teritoriji Ukrajine jeste glavni razlog što ukrajinska armija nije u stanju da danas, niti u bližoj budućnosti oslobodi delove Donjecke i Luganjske oblasti koje su trenutno pod kontrolom separatističkih formacija. Ali, bez otvorenog masovnog učešća regularne ruske vojske u ratnim dejstvima, separatisti ne mogu bitno da promene vojno-političku situaciju u regionu.

Kremlj sa svoje strane sve vreme preti Ukrajini oružanim napadom, koncentrišući snage blizu ukrajinske granice i prebacujući teško naoružanje i municiju u region koji kontrolišu separatisti.

Nameće se logično pitanje: kakvim snagama Rusija raspolaže i koje strateške ciljeve ove snage mogu da ostvare?

Ruski i strani stručnjaci se u osnovi slažu da je Moskva imala na granici sa Ukrajinom do 80 hiljada vojnika i oficira, od toga oko 40.000 vojnika u borbenim jedinicama, u periodima maksimalne zaoštrenosti situacije u Donbasu.

Čini se da je to maksimum onoga što Moskva može da iskoristi za operaciju protiv Ukrajine. Ruski vojni analitičar Aleksandr Goljc je naglasio: "Najverovatniji razlog zbog kojeg krimski scenario nije ponovjen na istoku Ukrajine jesu ograničene mogućnosti Rusije. Kremlj jednostavno nema dovoljno trupa za okupaciju Donjeckog i Luganjskog regiona. Važno je naglasiti da su sve elitne jedinice ruske armije već iskorišćene za vojni pritisak na Ukrajinu".

Čak ako ova procena i nije sasvim precizna te prihvatimo mogućnost da je Putinova vojska u stanju da okupira Donjecku i Luganjsku oblast, za to bi morale da se upotrebe sve ili skoro sve ruske vojne snage protiv Ukrajine, kao i da se masovno upotrebi borbena avijacija.

Pošto separatisti nemaju avione, to bi odmah otkrilo kremaljsko licemerstvo da ruska vojska ne sudeluje u ratu u Donbasu. Bili bi neizbežni i ogromni ljudski gubici, koji bi se brojali hiljadama, kao i masovna pogibija civila, naročito u slučaju napada na gradove kao što su Slavjansk ili Mariupolj.

Još manje realistično izgleda Putinova zamisao da obezbedi takozvani koridor prema Krimu, drugim rečima da okupira južne delove Zaporoške i Hersonske oblasti.

Analitičari američkog istraživačkog i obaveštajnog centra Stratfor su izračunali da bi se zauzele ove teritorije potrebno je 36 hiljada vojnika i oficira; da bi seodbili kontranapade ukrajinske vojske i ugušio otpor stanovništva neophodno je 52.000 vojnika (to jest malo više nego što je svojevremeno bilo razmešteno duž ukrajinske granice u najkritčnijim trenucima ovoga sukoba).

S ovim proračunima možemo da se složimo ili ne, ali oni ističu dva ključna momenta. Prvi je da zadržavanje okupiranih teritorija i uspostavljanje kontrole nad njima zahteva 30-40 procenata više vojske nego samo zauzimanje.

Drugo - ako Putin reši da se upusti u nove ratne avanture u Ukrajini, to će najverovatnije iziskivati koncentrisanje većeg dela ruske kopnene vojske u jednom delu i slabljenjem pozicija na ostalim važnim strateškim pravcima. I, napokon, kremaljska vrhuška ne može da ne uzme u obzir krajnje negativnu reakciju Zapada na eskalaciju ratnih dejstava protiv Ukrajine.

Usledilo bi neizbežno pooštravanje sankcija koje i bez toga imaju loš efekat po državnu ekonomiju, zatim dalja izolacija na međunarodnoj areni, obezbeđivanje savremenog efikasnog naoružanja Ukrajini.

Stoga nema ničeg iznenađujućeg u politici Kremlja: on računa da će se ukrajinsko društvo razočarati u sadašnje rukovodstvo zbog ekonomskih poteškoća, nerešenih socijalnih problema, vojne situacije na istoku kao i sporih refomri i da će na vlast u Ukrajini doći proruski krugovi.

Ekonomska i politička situacija u Ukrajini svakako jeste više nego složena. Raste razočaranje u sadašnje državno rukovodstvo izazvano sporim reformama, izostankom odlučnije borbe protiv korupcije, nesposobnošću vlade i predsednika da uspostave mir i pravni poredak u Donbasu.

Međutim, izvestan pad rejtinga predsednika Porošenka i vlade ne prati rast popularnosti proruskih snaga u Ukrajini.

Primetno (oko tri puta) se smanjio broj pristalica ekonomske integracije s Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom. Ako je od septembra 2013. broj pristalica ulaska u EU porastao sa 41 na 47 procenata (istina, to i nije neki značajniji skok), istovremeno se podrška ulaska u Carinski savez smanjila sa 35 na 12 procenata, a čak dva i po puta - sa 18 odsto 2011. na 43 odsto u 2015. je porastao broj ispitanika koji su se izjasnili za ulazak Ukrajine u NATO pakt.

Ispitivanje javnog mnjenja koje je sproveo Kijevski međunarodni institut sociologije u maju 2015. godine je pokazalo da opozicioni blok, formiran od ostataka Partije regiona (bivšeg predsednika Janukoviča) i koji je proruski nastrojen, može da računa na ne više od 10 odsto glasova, dok partije demokratske i evropske orijentacije zajedno uživaju više od 80 procenata podrške onih koji su spremni da izađu na izbore.

Drugim rečima, u ukrajinskoj društvenoj svesti su se desile suštinske promene. Ako bi u Ukrajini i došlo do promene rukovodstva, na vlast najverovatnije neće doći proruski krugovi, već političke snage koje će se možda još odlučnije zalagati od sadašnje vlasti za korenite reforme političkog i ekonomskog sistema i integraciju sa Evropom.

Rezime svega je da se Kremlj našao u zamci koju je sam postavio. Anektovanje poluostrva je u Rusiji izazvalo porast šovinističke histerije, a rejting Putina je naglo porastao. Međutim, uspesi predsednika Rusije su stali na ovome. Osim toga, ne zna se koliko će dugo ova histerija trajati: u suštini Krim ne treba nikom u Rusiji, jer je njegovo pripajanje teško breme za domaću ekonomiju.

I masovna raspoloženja u Rusiji nisu postojana: danas, kako su na sebi iskusili i Gorbačov i Jeljcin, masa pozdravlja vođu - sutra ga proklinje.

Stoga će Putin, pre ili kasnije, morati da odgovori na veoma neprijatno pitanje: zašto je zapravo bilo potrebno anektovanje Krima ako za njega treba da se plaća novim hladnim ratom u kojem Rusija ne može da pobedi, sankcijama koje zadaju udarac i onako krhkoj ruskoj ekonomiji, mogućim negodovanjem širokih masa prouzrokovanim padom životnog standarda?

Putin će moći da se izbori sa svim ovim jedino ako postigne zapažen uspeh u Ukrajini. Ali, Kremlj ne raspolaže realnim instrumentima kojima bi ga ostvario, a lider koji čini grube strateške greške i nije sposoban da postigne ciljeve koje je sam sebi postavio nije potreban ni društvu, niti njegovoj političkoj eliti.