****
RADOVIĆ: Na žalost, kada sam počela da razmišljam o primerima nečoveštva i ljudskosti, osetila sam da smo još dobro zaglibljeni i da je potreban napor da se odupremo lošim porukama koje su posvuda oko nas, mada dolaze uglavnom iz miljea politike.
Kao primer lošeg vladanja izdvojila bih sakupljanje političkih poena na tragičnom položaju žena i dece žrtava nasilja. Ne treba da trošim reči da izrazim zadovoljstvo da su projekti Sigurnih ženskih kuća, za žene i decu žrtve nasilja u porodici, dobili podršku države. Uostalom, to je rezultat dvadesetogodišnjih napora ovdašnjih feministkinja. Mnogo besplatnog ženskog rada je ugrađeno u obelodanjivanje muškog nasilja u porodici, u zastupanju prava obespravljenih, u afirmisanju prava žena i dece na život bez nasilja, u prozivanju odgovornih institucija i države da rade poslove na koje su se obavezali ratifikujući Konvenciju UN o zabrani svih oblika diskriminacije žena.
Ali kada su ovdašnji političari dograbili temu, sve se u tili čas okrenulo u svoju suprotnost. Gradonačelnica Novog Sada, Maja Gojković, je više meseci držala ključeve završene zgrade sigurne ženske kuće, da bi otvaranje kuće tempirala u sred predizborne kampanje. Sve to vreme neke žene su trpele batine i torture, a kuća je zvrljala prazna. Još gore – to vreme nije iskorišćeno da se pripremi stručni tim koji će biti u stanju da podrži žene i decu žrtve nasilja. Da je tim pripremljen, ne bi se dogodilo da osoba, koja u ime sigurne ženske kuće govori u javnosti, kaže – Žrtvama nasilja se neće dozvoliti da u SŽK budu pasivne. Prvo što se ženi dogodi kada postane žrtva je da gubi pravo na vlastitu odluku. Umesto da je u SŽK podrže, da počne da donosi, prvo malene, pa sve teže odluke o svom životu, na prvom koraku joj prete. To mi samo govori da nije dovoljno napraviti zgrade i opremiti ih. Važnije od zgrada je da žene dobiju odgovarajuću podršku, a za to je potrebno znanje i svest koja nije odnegovano u centrima za socijalni rad. Da su centri za socijalni rad znali da naprave sigurne ženske kuće – napravili bi ih. Zašto kod nas sve mora naopačke? Bogate zemlje su pozvale feministkinje, koje su otvorile prva skloništa, da naprave sistem koji funkcioniše, inače biće kao i u mnogim drugim segmentima društva – bogati i moćni će se slikati, deca će dobiti slatkiše dok traje predizborna kampanja, a na žrtvama nasilja će se i dalje trenirati strogoća.
Iako ono što nazivamo mainstream u meni i dalje budi samo otpor, postoje ljudi koji šire dobre vibracije. Od letos sam u epistolarnoj komunikaciji sa Džemalom Sokolovićem, danas profesorom na univerzitetu u Bergenu, u Norveškoj, tačnije, od našeg intervjua u Danas-u, napravljenog povodom ovdašnjeg izdanja njegove knjige Nacija protiv naroda. Na moje kukanje da ne znam šta bi moralo da se ovde dogodi, pa da ljudi shvate da je nacionalizam zlo, da mi je preko glave diskursa koji ne mari za drugog i drugačijeg, različitog, koji samo u tuđoj avliji zlo vidi, da sam stalno na gubitničkoj strani, on mi piše: "Što se tiče razočarenja u svoje, evo jedne lijepe pouke: Bingdeštajn, austrijski filozof, nakon što se vratio iz Engleske u svoj rodni Tirol, piše sav razočaran Betrandu Raselu, svom mentoru – Ovdje u Tirolu su ljudi zli. Rasel, za utjehu, mu odgovara – Svi ljudi su zli, umrijet ćemo, a oni će nastaviti svoje, ali ni mi nećemo prestati ni kada umremo".
Dok je nama Džeme, koji u dalekom Bergenu čuva Balkan u duši, ima nade za utopije, a i za nas.
****
ANTIĆ: Postoji mnogo nečovečnih i čovečnih događaja u tranziciji. Srbija je jedno društvo koje već sedam godina prolazi kroz zvaničnu tranziciju, a već 17 godina se nalazimo u jednom stanju koje je teže od tranzicionog. U proteklih nekoliko nedelja padoše mi na pamet dva događaja koji nisu toliko primećena u našoj javnosti.
Kada je reč o nečoveštvu, moram da primetim da me je najviše pogodio jedan događaj koji dugo nije bio prisutan u medijima. Poznato je da vrlo često, sa velikim željama i dobrim namerama, ne pođe sve dobro i sve se izrodi u svoju suprotnost. Tako je vlada Republika Srbije imala jednu dobru nameru, koja, na žalost, zbog birokratije i zbog našeg siromaštva, za sada baš i nije ispala najbolje, mada ne znači da će tako biti do kraja te akcije. U Srbiji postoji 200 hiljada bračnih parova koji ne mogu nikako da dobiju decu. Procenjeno je da većina njih može taj problem da prevaziđe tako što bi prošli kroz program veštačke oplodnje. To je skupo i u zemljama u kojima je standard viši nego u Srbiji, pa je vlada Srbije odlučila da finansira jedan pokušaj, što je više nego simbolično, pošto, u proseku, tek u drugom-trećem pokušaju takvi bračni parovi uspevaju u tome. Dogodio se jedan vrlo negativan primer. Vlada Srbije je uspela da finansira više od hiljadu parova za godinu dana. Jedna gospođa je nedavno otkrila da je na 1400. mestu u tom programu koji vlada finansira. Pošto po pravilu nije reč o osobama koje su u ranoj mladosti, ona se prepala, da će dok dođe na red, napuniti onih 38 godina, što je gornja granica da uđe u taj program. Kada je otišla kod službenika koji se time bavi, rekao joj je da će možda napuniti i 40 godina dok dođe na red. U ovoj sredini se govori o demografiji, o tome kako se sva zalaganja, i naše politike i naše privrede, svode na to da pomognu bolji život budućih pokolenja, a eto, jedna dobra ideja je dovela do toga da se mnogi ljudi ponadaju, a onda se te njihove nade pokazuju kao prazne i to sve je prešlo u svoju suprotnost. Kao da je neko želeo da pokaže koliko smo kao društvo nemoćni da se suočimo sa problemima. Nedavno sam čitao da u Beogradu, u isto vreme dok tih 200 hiljada ljudi pokušavaju da se obogate za nove stanovnike, godišnje se izvrši više abortusa nego što ima porođaja.
Pristalica sam parlamentarne monarhije i njene restauracije. Prestolonaslednik Aleksandar i njegova supruga, princeza Katarina, su pre nekoliko godina osnovali jedan unitarni fond i negde oko pravoslavnog Božića je princeza Katarina bila u jednoj od bolnica i tamo je sasvim slučajno čula za slučaj jedne devojčice koja ima tešku bolest srca. Dovedena je upravo u vreme praznika. Dobila je neki virus i lekari su se borili za njen život. Lekari su princezu upoznali sa tim jer su znali da postoji nekoliko stručnjaka u inostranstvu koji bi mogli da se izbore da toj devojčici bude produžen život. Princeza je kontaktirala jednog svog poznanika iz Švajcarske i lekar je odmah došao, o svom trošku, i doneo potrebne medikamente. Devojčica je spašena.
Ako bi smo se samo malo više svi potrudili, ne samo da bi svet oko sebe učinili boljim, sigurnijim i srećnijim, i naša država bi mogla da funkcioniše bolje. Prepreka tome nije samo zlovolja ljudi, ali i nebriga. Vrlo često, jedna od važnih teškoća je i birokratija, koja se uvek stvara oko države i državne uprave.
****
ILIĆ: Danas je kod nas vrlo teško govoriti i razlikovati čovečne od nečovečnih događaja, mada je to za mene vrlo bitno u kontekstu događaja o kojima ću govoriti. Jedna stvar je dodela NIN-ove nagrade Svetislavu Basari za roman Uspon i pad Parkinsonove bolesti. Druga stvar je otvoreno pismo Biljane Srbljanović profesoru Vladeti Jankoviću, povodom događaja batinjanja glumaca u novosadskom Pozorištu mladih.
Zašto je prihvatanje Svetislava Basare da primi NIN-ovu nagradu ove godine za mene neetičan čin? Zbog čitave institucije NIN-ove nagrade, od njenih korena, 1954. godine, pa na dalje, jedan Svetislav Basara u vreme svog uspona nije mogao da je dobije jer je njegov kritički diskurs bio usmeren ka nekim centrima moći u ovoj kulturi, kojih se on odrekao nakon 2000. godine, kada je postao ambasador i otišao na to mesto. Danas, kada prima tu nagradu, smatram da je vrlo neetično što prihvata da uzme tu nagradu, a naročito njegovo obrazloženje koje je dao na tom prijemu koje kaže da je došlo vreme da se književnost pozabavi otkrivanjem novih svetova, da se politika prepusti istoričarima, a istorija političarima. Smatram da se radi o kolapsu Basareve poetike i o jednom činu verifikovanja jedne institucije koja to ne zaslužuje. NIN-ova nagrada je toliko puta do sada pokazala da se radi o sprovođenju jedne loše politike u kulturi. Interesantno je pratiti kako se kritički diskurs kod Basare pomerao, od uspona u Fami o biciklistima, do potpunog kolapsa u Usponu i padu Parkinsonove bolesti. Sama figura Dobrice Ćosića, o kojoj Basara govori 10-15 godina unazad, je postala deo Basarine poetike. Pojavljuje se u Fami o biciklistima i u mnogim drugim tekstovima Svetislava Basare. Posle 2000. godine ta figura se potiskuje iz njegovog diskursa i na kraju dolazi do jedne pomirljivosti, koju smo mogli da vidimo u Utisku nedelje, kada Basara, gotovo otvoreno, na poziv Olivere Bečković, odobrava i poziva ljude da čitaju grešnike u književnosti. Tu je bio i Teofil Pančić, bez neophodnog kritičnog aparata koji bi morao da stoji ispred tih knjiga. Mislim da je to vrlo loše i doprinosi neetičnim činovima u našoj kulturi. Obrazloženje NIN-ove nagrade, koje je pročitao Milan Vlajičić, je takođe neetično. On je poentirao potpuno drugačije vrednosti. To je rekao i kada je ta nagrada dodelena, ali Basari je uručena zbog ne znam kojeg razloga.
Kada govorim o etičnom, čovečnom ili moralnom činu, izdvojio bih pismo Biljane Srbljanović profesoru Vladeti Jankoviću. Pismo je interesantno iz više razloga. Pozvala je Vladetu Jankovića, kao čoveka koji je nekada predavao Dramu, koji po njoj možda još uvek pripada profesiji, da javi onome ko je neobavešten da bi zaustavio kerove i igračku koja je otišla predaleko. Smatram da je ovo pismo vrlo etičan čin koji proizlazi iz Biljanine poetike, iz njenog stava u literaturi i da stav koji je izrekla u pismu ima i moralne političke implikacije, a videćemo kako će se odraziti na delovanje profesora Vladete Jankovića, šta će on uraditi i da li pozivanje na etičnost u profesiji ima izgleda kada je taj čovek, ili njemu slični ljudi, u pitanju.
****
Jedno je sigurno – nečovečnost je sklona prerušavanju u čovečnost, a čovečnost, najčešće, prolazi neprimećena ili krivo shvaćena. To je, valjda, i razlog da je Borhesova Istorija bezčašća, ili Istorija gadosti, narasla na bezbroj stranica, ali se baš s toga ova tema primera čovečnosti i nečovečnosti mora neprestano i iznova preispitivati.
RADOVIĆ: Na žalost, kada sam počela da razmišljam o primerima nečoveštva i ljudskosti, osetila sam da smo još dobro zaglibljeni i da je potreban napor da se odupremo lošim porukama koje su posvuda oko nas, mada dolaze uglavnom iz miljea politike.
Kao primer lošeg vladanja izdvojila bih sakupljanje političkih poena na tragičnom položaju žena i dece žrtava nasilja. Ne treba da trošim reči da izrazim zadovoljstvo da su projekti Sigurnih ženskih kuća, za žene i decu žrtve nasilja u porodici, dobili podršku države. Uostalom, to je rezultat dvadesetogodišnjih napora ovdašnjih feministkinja. Mnogo besplatnog ženskog rada je ugrađeno u obelodanjivanje muškog nasilja u porodici, u zastupanju prava obespravljenih, u afirmisanju prava žena i dece na život bez nasilja, u prozivanju odgovornih institucija i države da rade poslove na koje su se obavezali ratifikujući Konvenciju UN o zabrani svih oblika diskriminacije žena.
Ali kada su ovdašnji političari dograbili temu, sve se u tili čas okrenulo u svoju suprotnost. Gradonačelnica Novog Sada, Maja Gojković, je više meseci držala ključeve završene zgrade sigurne ženske kuće, da bi otvaranje kuće tempirala u sred predizborne kampanje. Sve to vreme neke žene su trpele batine i torture, a kuća je zvrljala prazna. Još gore – to vreme nije iskorišćeno da se pripremi stručni tim koji će biti u stanju da podrži žene i decu žrtve nasilja. Da je tim pripremljen, ne bi se dogodilo da osoba, koja u ime sigurne ženske kuće govori u javnosti, kaže – Žrtvama nasilja se neće dozvoliti da u SŽK budu pasivne. Prvo što se ženi dogodi kada postane žrtva je da gubi pravo na vlastitu odluku. Umesto da je u SŽK podrže, da počne da donosi, prvo malene, pa sve teže odluke o svom životu, na prvom koraku joj prete. To mi samo govori da nije dovoljno napraviti zgrade i opremiti ih. Važnije od zgrada je da žene dobiju odgovarajuću podršku, a za to je potrebno znanje i svest koja nije odnegovano u centrima za socijalni rad. Da su centri za socijalni rad znali da naprave sigurne ženske kuće – napravili bi ih. Zašto kod nas sve mora naopačke? Bogate zemlje su pozvale feministkinje, koje su otvorile prva skloništa, da naprave sistem koji funkcioniše, inače biće kao i u mnogim drugim segmentima društva – bogati i moćni će se slikati, deca će dobiti slatkiše dok traje predizborna kampanja, a na žrtvama nasilja će se i dalje trenirati strogoća.
Iako ono što nazivamo mainstream u meni i dalje budi samo otpor, postoje ljudi koji šire dobre vibracije. Od letos sam u epistolarnoj komunikaciji sa Džemalom Sokolovićem, danas profesorom na univerzitetu u Bergenu, u Norveškoj, tačnije, od našeg intervjua u Danas-u, napravljenog povodom ovdašnjeg izdanja njegove knjige Nacija protiv naroda. Na moje kukanje da ne znam šta bi moralo da se ovde dogodi, pa da ljudi shvate da je nacionalizam zlo, da mi je preko glave diskursa koji ne mari za drugog i drugačijeg, različitog, koji samo u tuđoj avliji zlo vidi, da sam stalno na gubitničkoj strani, on mi piše: "Što se tiče razočarenja u svoje, evo jedne lijepe pouke: Bingdeštajn, austrijski filozof, nakon što se vratio iz Engleske u svoj rodni Tirol, piše sav razočaran Betrandu Raselu, svom mentoru – Ovdje u Tirolu su ljudi zli. Rasel, za utjehu, mu odgovara – Svi ljudi su zli, umrijet ćemo, a oni će nastaviti svoje, ali ni mi nećemo prestati ni kada umremo".
Dok je nama Džeme, koji u dalekom Bergenu čuva Balkan u duši, ima nade za utopije, a i za nas.
****
ANTIĆ: Postoji mnogo nečovečnih i čovečnih događaja u tranziciji. Srbija je jedno društvo koje već sedam godina prolazi kroz zvaničnu tranziciju, a već 17 godina se nalazimo u jednom stanju koje je teže od tranzicionog. U proteklih nekoliko nedelja padoše mi na pamet dva događaja koji nisu toliko primećena u našoj javnosti.
Kada je reč o nečoveštvu, moram da primetim da me je najviše pogodio jedan događaj koji dugo nije bio prisutan u medijima. Poznato je da vrlo često, sa velikim željama i dobrim namerama, ne pođe sve dobro i sve se izrodi u svoju suprotnost. Tako je vlada Republika Srbije imala jednu dobru nameru, koja, na žalost, zbog birokratije i zbog našeg siromaštva, za sada baš i nije ispala najbolje, mada ne znači da će tako biti do kraja te akcije. U Srbiji postoji 200 hiljada bračnih parova koji ne mogu nikako da dobiju decu. Procenjeno je da većina njih može taj problem da prevaziđe tako što bi prošli kroz program veštačke oplodnje. To je skupo i u zemljama u kojima je standard viši nego u Srbiji, pa je vlada Srbije odlučila da finansira jedan pokušaj, što je više nego simbolično, pošto, u proseku, tek u drugom-trećem pokušaju takvi bračni parovi uspevaju u tome. Dogodio se jedan vrlo negativan primer. Vlada Srbije je uspela da finansira više od hiljadu parova za godinu dana. Jedna gospođa je nedavno otkrila da je na 1400. mestu u tom programu koji vlada finansira. Pošto po pravilu nije reč o osobama koje su u ranoj mladosti, ona se prepala, da će dok dođe na red, napuniti onih 38 godina, što je gornja granica da uđe u taj program. Kada je otišla kod službenika koji se time bavi, rekao joj je da će možda napuniti i 40 godina dok dođe na red. U ovoj sredini se govori o demografiji, o tome kako se sva zalaganja, i naše politike i naše privrede, svode na to da pomognu bolji život budućih pokolenja, a eto, jedna dobra ideja je dovela do toga da se mnogi ljudi ponadaju, a onda se te njihove nade pokazuju kao prazne i to sve je prešlo u svoju suprotnost. Kao da je neko želeo da pokaže koliko smo kao društvo nemoćni da se suočimo sa problemima. Nedavno sam čitao da u Beogradu, u isto vreme dok tih 200 hiljada ljudi pokušavaju da se obogate za nove stanovnike, godišnje se izvrši više abortusa nego što ima porođaja.
Pristalica sam parlamentarne monarhije i njene restauracije. Prestolonaslednik Aleksandar i njegova supruga, princeza Katarina, su pre nekoliko godina osnovali jedan unitarni fond i negde oko pravoslavnog Božića je princeza Katarina bila u jednoj od bolnica i tamo je sasvim slučajno čula za slučaj jedne devojčice koja ima tešku bolest srca. Dovedena je upravo u vreme praznika. Dobila je neki virus i lekari su se borili za njen život. Lekari su princezu upoznali sa tim jer su znali da postoji nekoliko stručnjaka u inostranstvu koji bi mogli da se izbore da toj devojčici bude produžen život. Princeza je kontaktirala jednog svog poznanika iz Švajcarske i lekar je odmah došao, o svom trošku, i doneo potrebne medikamente. Devojčica je spašena.
Ako bi smo se samo malo više svi potrudili, ne samo da bi svet oko sebe učinili boljim, sigurnijim i srećnijim, i naša država bi mogla da funkcioniše bolje. Prepreka tome nije samo zlovolja ljudi, ali i nebriga. Vrlo često, jedna od važnih teškoća je i birokratija, koja se uvek stvara oko države i državne uprave.
****
ILIĆ: Danas je kod nas vrlo teško govoriti i razlikovati čovečne od nečovečnih događaja, mada je to za mene vrlo bitno u kontekstu događaja o kojima ću govoriti. Jedna stvar je dodela NIN-ove nagrade Svetislavu Basari za roman Uspon i pad Parkinsonove bolesti. Druga stvar je otvoreno pismo Biljane Srbljanović profesoru Vladeti Jankoviću, povodom događaja batinjanja glumaca u novosadskom Pozorištu mladih.
Zašto je prihvatanje Svetislava Basare da primi NIN-ovu nagradu ove godine za mene neetičan čin? Zbog čitave institucije NIN-ove nagrade, od njenih korena, 1954. godine, pa na dalje, jedan Svetislav Basara u vreme svog uspona nije mogao da je dobije jer je njegov kritički diskurs bio usmeren ka nekim centrima moći u ovoj kulturi, kojih se on odrekao nakon 2000. godine, kada je postao ambasador i otišao na to mesto. Danas, kada prima tu nagradu, smatram da je vrlo neetično što prihvata da uzme tu nagradu, a naročito njegovo obrazloženje koje je dao na tom prijemu koje kaže da je došlo vreme da se književnost pozabavi otkrivanjem novih svetova, da se politika prepusti istoričarima, a istorija političarima. Smatram da se radi o kolapsu Basareve poetike i o jednom činu verifikovanja jedne institucije koja to ne zaslužuje. NIN-ova nagrada je toliko puta do sada pokazala da se radi o sprovođenju jedne loše politike u kulturi. Interesantno je pratiti kako se kritički diskurs kod Basare pomerao, od uspona u Fami o biciklistima, do potpunog kolapsa u Usponu i padu Parkinsonove bolesti. Sama figura Dobrice Ćosića, o kojoj Basara govori 10-15 godina unazad, je postala deo Basarine poetike. Pojavljuje se u Fami o biciklistima i u mnogim drugim tekstovima Svetislava Basare. Posle 2000. godine ta figura se potiskuje iz njegovog diskursa i na kraju dolazi do jedne pomirljivosti, koju smo mogli da vidimo u Utisku nedelje, kada Basara, gotovo otvoreno, na poziv Olivere Bečković, odobrava i poziva ljude da čitaju grešnike u književnosti. Tu je bio i Teofil Pančić, bez neophodnog kritičnog aparata koji bi morao da stoji ispred tih knjiga. Mislim da je to vrlo loše i doprinosi neetičnim činovima u našoj kulturi. Obrazloženje NIN-ove nagrade, koje je pročitao Milan Vlajičić, je takođe neetično. On je poentirao potpuno drugačije vrednosti. To je rekao i kada je ta nagrada dodelena, ali Basari je uručena zbog ne znam kojeg razloga.
Kada govorim o etičnom, čovečnom ili moralnom činu, izdvojio bih pismo Biljane Srbljanović profesoru Vladeti Jankoviću. Pismo je interesantno iz više razloga. Pozvala je Vladetu Jankovića, kao čoveka koji je nekada predavao Dramu, koji po njoj možda još uvek pripada profesiji, da javi onome ko je neobavešten da bi zaustavio kerove i igračku koja je otišla predaleko. Smatram da je ovo pismo vrlo etičan čin koji proizlazi iz Biljanine poetike, iz njenog stava u literaturi i da stav koji je izrekla u pismu ima i moralne političke implikacije, a videćemo kako će se odraziti na delovanje profesora Vladete Jankovića, šta će on uraditi i da li pozivanje na etičnost u profesiji ima izgleda kada je taj čovek, ili njemu slični ljudi, u pitanju.
****
Jedno je sigurno – nečovečnost je sklona prerušavanju u čovečnost, a čovečnost, najčešće, prolazi neprimećena ili krivo shvaćena. To je, valjda, i razlog da je Borhesova Istorija bezčašća, ili Istorija gadosti, narasla na bezbroj stranica, ali se baš s toga ova tema primera čovečnosti i nečovečnosti mora neprestano i iznova preispitivati.