Na hapšenju Miroslava Miškovića izgradio je fantastičan politički rejting, da bi sada drugom iz tajkunskog dvojca, Milanu Beku, učesniku mnogih problematičnih privatizacija i jednom većih poreskih dužnika, ponudio da vodi propalo državno preduzeće “Železnice Srbije”. Da smejanje u lice građanima i jačanju institucija bude još ciničnije, premijer Srbije ovo radi dok priča o profesionalizaciji javnih preduzeća i raspisivanju konkursa za izbor njihovih direktora. Šta se dogodilo Aleksandru Vučiću?
Oponaša li srpski premijer Vladimira Putina pokušavajući na ovaj način da utera u poslušnost domaće oligarhe ili, kao i prethodnici mu, ne može, odnosno, ne želi, da se iščupa iz simbioze sa njima? Ili nikome drugome ne može da utrapi takvu gubitašku firmu? Šta god da je razlog okretanja ćurka u pogledu njegovog odosa prema tajkunima, zašto javnosti prodaje spin o konkursima, profesionalizaciji javnih preduzeća i nultoj tački tolerancije korupcije?
U svojim ranim radovima politički odnos prema tajkunima Vučić ne da nije mistifikovao, nego je na njemu izrastao u najpopularnijeg političara ovih prostora u poslednjih deset godina. Tokom izbornekampanje građane je hrabrio da daju glas Srpskoj naprednoj stranci jer time biraju da li će Srbijom upravljati tajkuni preko svojih političkih poslušnika ili narod.
Nedugo potom, međutim, pojaviće se na sastanku sa krupnim biznismenima i tražiti od njih predloge za privredni oporavak Srbije.
Milan Beko, biznismen koji je, zajedno sa Miškovićem, protagonista mnogih sumnjivih privatizacija, čije preispitivanje je naložila i Evropska unija, a koje su i Vučiću bile glavni šlagvort, saslušavan je u vezi sa nekima od njih, ali će na biznis-forumu na Kopaoniku pre nekoliko meseci izjaviti da nije kandidat za hapšenje.
Otkud to zna, pitanje je od milion dolara, ali je svakako činjenica da ne samo da nije osumničen, optužen ili uhapšen nego da ga je premijer Srbije unapredio u kandidata za direktora u jednom od najvećih državnih preduzeća.
Kako izbor tajkuna za direktora javnog preduzeća korespondira s Vučićevom najavom da će smanjiti uticaj oligarha, ostaje zagonetka“, konstatovao je nedavno i Franfurter Allgemeine Zeitung.
Ako se ova zagonetka za trenutak i stavi na stranu, javlja se nova: zašto Vučić veruje da će Beko na noge uspraviti “Železnice Srbije”, jednog od najvećih gubitaša među javnim preduzećima, koje je prošle godine uprkos državnim subvencijama od 13 milijardi dinara napravilo gubitak od bezmalo osam milijardi? Čime je Beko zaslužio ovu šansu ako je svoje preduzeće, “Luku Beograd”, čije preuzimanje je u spisku onih famoznih sumnjivih privatizacija, doveo u stečaj i ako duguje državi za porez šest miliona evra?
Salto mortale
Najzad ili pre svega, kako se Vučićeva priča o konkursima za direktore javnih preduzeća, dakle o jačanju institucije konkrusa, slaže sa činom njegovog izbora gospodina Beka pre konkursa?
Za Jelisavetu Vasilić iz Saveta za borbu protiv korurpcije nema dileme: te dve stvari nikako ne idu zajedno:
“Ako je istinska želja da se direktori javnih preduzeća biraju na konkursima, onda nema mesta nikakvom određivanju kandidata unapred, zato što će se mnogi uplašiti i neće konkurisati”, kaže ona.
A što se tiče gospodina Beka, Savet je radio nekoliko izveštaja o problematičnim privatizacijama kojima je on obuhvaćen, podseća naša sagovornica:
“2005. godine su bile te privatizacije koje smo istražili, a sada je 2014! Dakle, devet godina ovo društvo nije imalo snage da utvrdi i kaže: e, on je krivično odgovarao i ne može! Prema tome, nikakav problem sada nemam da on bude direktor ‘Železnica Srbije’ zato što čovek nije krivično odgovarao. Ako on pobedi na konkursu, ako bude najbolji, onda nemamo ništa protiv”, kaže Vasilić.
Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište na to što premijer Vučić promoviše tajkuna Beka za direktora javnog preduzeća ovako se osvrće:
“Vidim opet jedan salto mortale koji se desio. Ja se sećam pre tri meseca da je bila dilema: tajkuni ili SNS, pa mi je problem da spojim te stvari. Sećam se i da je druga tačka bila ispitivanje 24 sporne privatizacije – od tog nema ništa onda. Dakle, to su za mene stvari koje nikako ne mogu da se stave u isti koš. Pokušavate da se igrate Putina u Srbiji, a niti imate nuklearno oružje, niti imate izvoz mineralnih sirovina, pa da možete neefikasnost koja je imanentna takvom organizovanju države da kompenzirate na druge načine”, kaže on.
Izbor direktora pre konkursa još jedan je dokaz da je takva praksa, nažalost, postala standard u Srbiji:
“To je nastavak procesa uništavanja institucija u Srbiji koji, da budem iskren, nije otpočeo Vučić nego ga je otpočeo Boris Tadić, ali je u vreme Vučića to samo nastavljeno. Dakle, to je sistematsko uništavanje svih institucija koje čine tržišnu privredu i koje omogućavaju prosperitet jednom društvu”, ocenjuje Stevanović.
