Tema najnovijeg Mosta bila je politika Srbije prema Kosovu. Sagovornici su bili Aleksandra Joksimović, članica Foruma za međunarodne odnose Srbije i bivša pomoćnica ministra inostranih poslova zajednice Srbije i Crne Gore, i Ivan Vejvoda, direktor Balkanskog foruma za demokratiju.
Bilo je reči o tome da li je tvrda kosovska politika postala prepreka na putu Srbije u Evropsku uniju, kako je moguće ostvariti regionalnu saradnju, na kojoj insistira Evropska unija, kada Srbija ne želi da učestvuje na skupovima na kojima Kosovo nastupa kao nezavisna država, koliko je realna priča Borisa Tadića i Vuka Jeremića da bi se, nakon odluke Međunarodnog suda pravde, mogli obnoviti pregovori o statusu Kosova, da li bi se, ako Srbija nastavi sa ovako tvrdom politikom, priznanje Kosova moglo pojaviti kao uslov za prijem Srbije u Evropsku uniju, kao i o tome da li je sadašnjoj vlasti Srbije Kosovo važnije od Evropske unije.
Aleksandra Joksimović: Za mene je iznenađujuće kako je pitanje Kosova postalo centralna tema spoljne politike Srbijeimajući u vidu da su na temi Evropske unije dobijeni svi demokratski izbori od 2000. godine do danas i da građane Srbije neuporedivo više interesuju evropske integracije nego Kosovo. Poruke koje se šalju iz Beograda u vezi sa Kosovom su veoma tvrde i prilično isključive i u tom smislu predstavljaju određenu opasnost - jer ukoliko se ne ispune ciljevi o kojima se govori u tim porukama može doći do razočarenja i, naravno, da nas to onda vodi u ćorsokak.
Ivan Vejvoda: Ja bih rekao, koristeći se primerom holivudskih filmova koji se sad gledaju u tri dimenzije, da treba staviti naočare koje omogućavaju gledanje u tri dimezije. Smatram, naime, da tu ima više nivoa. Tačno je da je sada izraženija retorika u tom pravcu, ali ako pogledamo i druge dve dimenzije, onda vidimo drugačiju dinamiku. Šta pod tim podrazumevam? Ne zaboravimo da je pripremna misija EULEKS-a stigla na Kosovu već negde u sredini mandata Koštuničine vlade i da smo s njom imali potpuno normalan odnos, mada se o tome nije puno govorilo. Onda je došao EULEKS, pa je naša vlada i s njim uspostavila odnose, zatim su se srpski policajci vratili u kosovske policijske snage, pa je na kraju, da bismo dobili bezvizni režim, ostvarena i saradnja u kontroli administrativne granice sa Kosovom. Čini mi se da će mišljenje Međunarodnog suda pravde biti prelomni trenutak nakon kojeg će, ustvari, početi neka vrsta raspleta kosovskog pitanja. Predsednik Tadić je u nekim svojim govorima unazad dva, tri meseca govorio o potrebi veće fleksibilnosti, pa je onda na ambasadorskoj konferenciji rekao, ne sećam se tačno njegovih reči, ali otprilike da očekuje da će 2010. godina biti godina početka rešavanja i da Srbija želi da bude deo rešenja onoga što sledi.
Aleksandra Joksimović: Kolega Vejvoda je spomenuo Međunarodni sud pravde. Očekivanja Srbije su u tom pogledu velika. Meni se, međutim, čini da ono što ćemo dobiti od tog suda neće nijednoj strani omogućiti da proglasi pobedu. Opasna je priča o tome da bi, ukoliko mišljenje suda bude po nas pozitivno, trebalo Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija predložiti rezoluciju kojom se osuđuje nelegalnost proglašenja nezavisnosti Kosova. Takva rezolucija bi praktično bila usmerena protiv članica Evropske unije koje su priznale nezavisnost Kosova, a reč je o 22 zemlje od ukupno 27 koliko ima članova Unije. Ne treba ni pominjati da Evropska unija ne bi blagonaklono gledala na taj potez. Mislim da se treba čuvati koraka koji bi mogli biti remetilački faktor na našem putu ka evropskim integracijama.
Ivan Vejvoda: Kad je reč o mišljenju Međunarodnog suda pravde, tu zaista moramo biti veoma oprezni. U svakom slučaju to mišljenje, bez obzira da li naginjalo više na stranu Srbije ili na stranu Kosova, neće promeni realnost na terenu. Činjenica je da Srbija nema suverenost nad Kosovom južno od Ibra, ona ima samo formalnu suverenost na osnovu Rezolucije 1244. Činjenica je također da sever Kosova nije pod kontrolom Prištine već pod kontrolom međunarodnih organizacija - EULEKS-a, UN-a i KFOR-a.
Ivan Vejvoda: Čak i da mišljenje Međunarodnog suda pravde bude potpuno u korist Srbije, odnosno da taj sud kaže daproglašenje nezavisnosti nije bilo u skladu sa međunarodnim pravom, to neće promeniti realnost na terenu, niti će ijedna od 65 država koje su dosad priznale nezavisnost Kosova povući priznanje. Treba voditi računa o tome da su 22 evropske države, koje su priznale Kosovo, zemlje s kojima mi svakodnevno od jutra do mraka razgovaramo, kojima ćemo se obraćati i nakon savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, one su naše okruženje, odnosno mi smo već, uslovno da kažem, deo Evropske unije s obzirom da smo podneli kandidaturu za članstvo. U tom okviru mora se kretati naša spoljna politika. Koliko ja mogu da detektujem, mislim da ipak postoji rešenost da se ide u susret problemu, jer, kada se kaže da Srbija želi da bude deo rešenja, onda to znači da Srbija želi da bude deo onoga što će dovesti do nekakvog krajnjeg rešenja. Bar ja to tako čitam.
Aleksandra Joksimović: Bojim se da takva vrsta retorike izaziva nedoumice. Slažem sa gospodinom Vejvodom da je nezavisnost Kosova ireverzibilan proces i, kakva god bila odluka Međunarodnog suda pravde, nije za očekivati da će ijedna od zemalja, koje su priznale Kosovo, to priznanje povući. S obzirom da u Evropskoj uniji postoji razumevanje za stav Srbije o Kosovu u kontekstu njene unutrašnje situacije i da su izjave njenih čelnika u tom pogledu prilično odmerene, nije mi jasno zašto sama Srbiju postavlja pitanje priznanja nezavisnosti Kosova kao uslova za njene evropske integracije. Bojim se da bi ta vrsta retorike, ako se nastavi, mogla izazvati revolt kod pojedinih zemalja u Evropskoj uniji, pa da se jednog dana stvarno izađe i sa tim uslovom.
Ivan Vejvoda: U Evropi je bilo sličnih primera, pomenuo bih Severnu Irsku i Tirol. Ti slučajevi nisu bili nimalo jednostavniji, a na kraju se ipak našlo, kako se to kaže, kreativno rešenje. Irska je tu dobar primer. Ivan Vejvoda: U svakom slučaju ta tvrda retorika nije nešto što pomaže. Pogotovo što, čini mi se, u Evropi postoji razumevanje za naše teškoće i izazove. Kad razgovarate sa nekim od funkcionera iz zemalja Evropske unije, oni će vam često reći da rešenje sa proglašenjem nezavisnosti nije bilo najbolje, ali da je tada bilo jedino moguće, slagali se ili ne slagali s tim. Čini mi se da se u tom pogledu moramo rukovoditi onim što je rečeno na najvišim mestima međunarodne zajednice. Pritom mislim na izjavu potpredsednika SAD-a Džozefa Bajdena koji je prilikom posete Srbiji maja prošle godine rekao da niko ne traži od Srbije da prizna nezavisnost Kosova. To je ponovio i francuski predsednik Sarkozi kada je predsednik Tadić prošle godine bio u poseti Francuskoj. I koliko ja vidim, ta politika se nije promenila, odnosno to omogućava Srbiji da ostane pri svom načelnom stavu o nepriznavanju Kosova, ali da se pritom svi - i Beograd i Priština i međunarodna zajednica - okrenu rešavanju konkretnih stvari koje se tiču života ljudi na Kosovu. U Evropi je bilo sličnih primera, pomenuo bih Severnu Irsku i Tirol. Ti slučajevi nisu bili nimalo jednostavniji, a na kraju se ipak našlo, kako se to kaže, kreativno rešenje. Irska je tu dobar primer. Sve dok nije ušla u Evropsku uniju, Republika Irska je tvrdila da Severna Irska njoj pripada i da će jednog dana biti deo njene teritorije, pa su se stvari bitno promenile. Podsetiću da je čuveni Dogovor na Veliki petak postignut 1998. godine proizveo praktičan rezultat tek deset godina kasnije kada su protestant i katolik seli za sto, pritom se ne rukujući, i počeli zajedno da vladaju Severnom Irskom.
Aleksandra Joksimović: Činjenica je da Beograd, kad je u pitanju priznanje Kosova, ima daleko oštrije reakcijeprema susedima nego prema drugim državama. To otežava bilateralnu, ali i regionalnu saradnju, a posebno organizaciju regionalnih skupova, jer Srbija ne želi da se pojavljuje na onim skupovima na kojima lideri Kosova učestvuju kao predstavnici nezavisne države. U tom smislu može se pojaviti problem samoizolacije.
Ivan Vejvoda: Tu ste u pravu. Tu postoji selektivna politika. Nije potpuno jasno na osnovu kojih parametara se tako postupa. Ali, kad je reč o samoizolaciji, čini mi se da je od 2000. godine, uz sve uspone i padove, generalna politika bila da se izađe iz izolacije i na kraju dogurasmo i do bezviznog režima i do kandidature. I čini mi se da je to trend koji se nastavlja. Dve su prepostavke koje omogućavaju ovakav veoma oprezni optimizam. Prvo, sve su zemlje u regionu rekle da je za njih Evropska unija osnovni pravac, i drugo, jednako važno, svi, pritom i Beograd i Priština, su rekli da će sva pitanja i izazove rešavati isključivo na miran, diplomatski i legalan način. I čini mi se da iz tog rakursa treba posmatrati ono što sledi.
Aleksandra Joksimović: Kad je reč o rešavanju kosovskog problema često se pominju različiti primeri - Kipar, Nemačke, Irska, Tirol. Posebno se pominje slučaj Kipra kao primer koji bi se mogao primeniti na Srbiju pri njenom integrisanju u Evropsku uniju. Ja, međutim, mislim da je upravo na tom primeru Evropa videla kakvim se sve teškoćama izlaže kada se u njenim granicama nađe problem koje prethodno nije rešen i verujem da se više neće tako lako odlučiti na jednu takvu varijantu.
Ivan Vejvoda: Ja bih se potpuno složio sa gospođom Joksimović da Evropa ne želi još jedan Kipar. Mislim da to nijeprimer na koji treba da se ugledamo. Umesto toga treba da nastojimo da taj problem rešimo na evropski način. Svi ovi slučajevi koje smo pomenuli, i Severna Irska i Tirol, bili su veoma komplikovani, imali su duboke istorijske korene, pa ipak su njihovi akteri našli u sebi političke hrabrosti da nađu rešenja koja, možda, nisu sve zadovoljila, ali u svakom slučaju svi su manje nezadovoljni nego da su stvari ostale nerešene. Znači, dijalog je apsolutno neophodan samo treba videti u kojim okvirima i modalitetima će se voditi. I zato mislim da ćemo vrlo brzo, u sledećih četiri do šest meseci, videti najviše zvaničnike Srbije i Kosova u istoj prostoriji, ma koliko nam to sada iz ove perspektive, koju vi zovete ćorsokak, izgledalo nemoguće.
Aleksandra Joksimović: kada bi se danas pred građane Srbije postavila alternativa Kosovo ili Evropska unija, verujem da bi Evropska unija ipak odnela prevagu. Photo: DanasAleksandra Joksimović: Ćorsokak o kojem razgovaramo se ogleda u činjenici da je, zahvaljujući političkim elitama i delu intelektualne javnosti, po pitanju Kosova društvo ponovo podeljeno na patriote i one koji to nisu. Meni je potpuno jasno da bi svakoj vladi bilo veoma teško da preuzme istorijsku odgovornost i da se suoči sa tako teškim problemom kao što je pitanje Kosova, ali, s druge strane, veoma je važno problemima ići u susret, ne gurati ih pod tepih i ne očekivati da će rešenja doći sama od sebe. Uostalom, bilo kakvo udvaranje, kada je u pitanju Kosovo, predstavlja za svaku vlast ozbiljnu opasnost imajući u vidu da su upravo na pitanju Kosova neke od prethodnih vlada gubile izbore. Ja bih rekla da je, kad je reč o Kosovu, neophodna velika hrabrost da se izađe pred građane i prikaže realna situacija. Podsetila bih na ono što je govorio pokojni premijer Đinđić: “Radi ono što misliš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži“. Ja se iskreno nadam da ćemo imati dovoljno hrabrosti da se suočimo sa činjenicom da mi već 10 godina nemamo suverentit niti ikakave ingerencije nad Kosovom. Uostalom, kada bi se danas pred građane Srbije postavila alternativa Kosovo ili Evropska unija, verujem da bi Evropska unija ipak odnela prevagu.
Ivan Vejvoda: Ne bih se u potpunosti složio sa vama u toj oceni. Od trenutka proglašenja nezavisnosti Kosova stvari su se ipak kretale u pravcu rešavanja praktičnih pitanja. Možda presporo, možda sa meandriranjem, ali ipak se išlo dalje. Nedavno je u Beogradu bio Iv de Kermabon, šef misije EULEKS-a. Tome nije pridavana velika medijska pažnja, ali je on imao susrete i u Minstarstvu pravde i u Ministarstvu unutrašnjih poslova, pa se, pretpostavljam, razgovaralo o vrlo konkretnim pitanjima. Zatim, krajem prošle godine postignut je dogovor između Ministarstva unutrašnjih poslova i EULEKS-a oko kontrole prelaza na administrativnoj granici što je bio ključ da bi se dobio beli šengenski režim. Pre toga u julu mesecu prošle godine Srbi su se vratili u policijske snage Kosova. Ja bih po tome sudio da se stvari kreću u pravcu otvaranja praktičnih pitanja i njihovog rešavanja. Verovatno presporo, ali tendencija je u tom pravcu. Čini mi se, da ponovim, da iščekivanje mišljenja Međunarodnog suda pravde u ovom trenutku usporava taj proces, jer obe strane, Beograd posebno, očekuju da vide šta će biti, ali verujem da će se nakon toga taj proces intenzivnije nastaviti.
Aleksandra Joksimović: Moram da podsetim da je Beograd veoma dugo odbijao svaku ideju o EULEKS-u i da su određeni potezi saradnje sa EULEKS-om bili iznuđeni jer su bili uslov za belu šengensku listu. Istina, imamo potpisan protokol o policiji, međutim problemi carine i pravosuđa su i dalje u nekakvom stanju hibernacije.
Aleksandra Joksimović: Bojim se da se u ovom trenutku nedovoljno razmišlja o onome što se zove plan B. Šta ukolikodođe do velikog razočarenja? Ako mišljenje bude neutralno, što se može očekivati, svaka strana će pokušati da ga predstavi onako kako joj to odgovara. Bojim se samo da bi pokušaj Srbije da to mišljenje predstavi kao svoju veliku pobedu moglo da nas odvede u nove probleme i konfrontacije.
Ivan Vejvoda: Mogu samo da se nadam da ima. To se sad ne vidi. Nešto se može naslutiti iz nekih izjava predsednika Tadića. Kao što sam već podsetio, on pominje potrebu veće fleksibilnosti i kaže da Srbija želi da bude deo rešenja. Tu eventualno možemo da hvatamo naznake da se pomalja nekakva drugačija politika. Mi naravno možemo samo da špekulišemo da li postoji manje ili više jasan plan, dva ili tri plana. Ono što ja očekujem, i tu se slažem sa gospođom Joksimović, jeste da mi, kao buduća članica Evropske unije, moramo da sarađujemo sa ključnim zemljama Unije, pa i sa onim s kojima se ne slažemo oko Kosova.
Aleksandra Joksimović: Nadam da postoji dovoljno razuma, da postoji plan B, mada mi se čini da u vladi postoji strah i od razmišljanja o nekakvom planu B kako se ne stekao utisak da vlada ne veruje u sopstvenu strategiju koja je u ovom trenutku prilično tvrda. Ja se iskreno nadam da nas ova politika neće dovesti do potpunog ćorsokaka jer bi to za Srbiju i njenu evropsku integraciju bilo potpuno pogubno.
Ivan Vejvoda: To može tako da izgleda samo na površini. Rekao bih da po dubini to nije tačno. Čini mi da sve ono što se događalo poslednjih 10 godina, od 2000. godine na ovamo, govori o jednom potpuno drugačijem pristupu od onoga koji smo do tada imali, pristupu koji ne vodi u izolaciji već podrazumeva otvaranje i saradnju. Ovo što sada imamo je situacija koja možda potraje mesec, dva, tri, ali osećam i prosto vidim u raznim naznakama da se priprema jedan mnogo angažovaniji pristup u saradnji sa ključnim saveznicima, pre svega sa zemljama Evropske unije i Sjedinjenim Američkim Državama.
Pročitajte i ovo
Jeremić u Koštuničinom "zagrljaju"
Bilo je reči o tome da li je tvrda kosovska politika postala prepreka na putu Srbije u Evropsku uniju, kako je moguće ostvariti regionalnu saradnju, na kojoj insistira Evropska unija, kada Srbija ne želi da učestvuje na skupovima na kojima Kosovo nastupa kao nezavisna država, koliko je realna priča Borisa Tadića i Vuka Jeremića da bi se, nakon odluke Međunarodnog suda pravde, mogli obnoviti pregovori o statusu Kosova, da li bi se, ako Srbija nastavi sa ovako tvrdom politikom, priznanje Kosova moglo pojaviti kao uslov za prijem Srbije u Evropsku uniju, kao i o tome da li je sadašnjoj vlasti Srbije Kosovo važnije od Evropske unije.
Omer Karabeg: Zašto se vlast u Srbiji toliko grčevito drži priče o Kosovu i svaki čas ponavlja da je Kosovo sastavni deo Srbije i da Srbija nikada i ni po koju cenu neće odustati od Kosova?
Aleksandra Joksimović: Za mene je iznenađujuće kako je pitanje Kosova postalo centralna tema spoljne politike Srbije
Poruke koje se šalju iz Beograda u vezi sa Kosovom su veoma tvrde i prilično isključive i u tom smislu predstavljaju određenu opasnost - jer ukoliko se ne ispune ciljevi o kojima se govori u tim porukama može doći do razočarenja i, naravno, da nas to onda vodi u ćorsokak.
Ivan Vejvoda: Ja bih rekao, koristeći se primerom holivudskih filmova koji se sad gledaju u tri dimenzije, da treba staviti naočare koje omogućavaju gledanje u tri dimezije. Smatram, naime, da tu ima više nivoa. Tačno je da je sada izraženija retorika u tom pravcu, ali ako pogledamo i druge dve dimenzije, onda vidimo drugačiju dinamiku. Šta pod tim podrazumevam? Ne zaboravimo da je pripremna misija EULEKS-a stigla na Kosovu već negde u sredini mandata Koštuničine vlade i da smo s njom imali potpuno normalan odnos, mada se o tome nije puno govorilo. Onda je došao EULEKS, pa je naša vlada i s njim uspostavila odnose, zatim su se srpski policajci vratili u kosovske policijske snage, pa je na kraju, da bismo dobili bezvizni režim, ostvarena i saradnja u kontroli administrativne granice sa Kosovom. Čini mi se da će mišljenje Međunarodnog suda pravde biti prelomni trenutak nakon kojeg će, ustvari, početi neka vrsta raspleta kosovskog pitanja. Predsednik Tadić je u nekim svojim govorima unazad dva, tri meseca govorio o potrebi veće fleksibilnosti, pa je onda na ambasadorskoj konferenciji rekao, ne sećam se tačno njegovih reči, ali otprilike da očekuje da će 2010. godina biti godina početka rešavanja i da Srbija želi da bude deo rešenja onoga što sledi.
Aleksandra Joksimović: Kolega Vejvoda je spomenuo Međunarodni sud pravde. Očekivanja Srbije su u tom pogledu velika. Meni se, međutim, čini da ono što ćemo dobiti od tog suda neće nijednoj strani omogućiti da proglasi pobedu. Opasna je priča o tome da bi, ukoliko mišljenje suda bude po nas pozitivno, trebalo Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija predložiti rezoluciju kojom se osuđuje nelegalnost proglašenja nezavisnosti Kosova. Takva rezolucija bi praktično bila usmerena protiv članica Evropske unije koje su priznale nezavisnost Kosova, a reč je o 22 zemlje od ukupno 27 koliko ima članova Unije. Ne treba ni pominjati da Evropska unija ne bi blagonaklono gledala na taj potez. Mislim da se treba čuvati koraka koji bi mogli biti remetilački faktor na našem putu ka evropskim integracijama.
Ivan Vejvoda: Kad je reč o mišljenju Međunarodnog suda pravde, tu zaista moramo biti veoma oprezni. U svakom slučaju to mišljenje, bez obzira da li naginjalo više na stranu Srbije ili na stranu Kosova, neće promeni realnost na terenu. Činjenica je da Srbija nema suverenost nad Kosovom južno od Ibra, ona ima samo formalnu suverenost na osnovu Rezolucije 1244. Činjenica je također da sever Kosova nije pod kontrolom Prištine već pod kontrolom međunarodnih organizacija - EULEKS-a, UN-a i KFOR-a.
Omer Karabeg: Ministar inostranih poslova Vuk Jeremić i predsednik Boris Tadić govore da očekuju da bi se nakon presude Međunarodnog suda pravde ponovo mogli otvoriti razgovori o statusu Kosova. Da li su ta očekivanja realna?
Ivan Vejvoda: Čak i da mišljenje Međunarodnog suda pravde bude potpuno u korist Srbije, odnosno da taj sud kaže da
S obzirom da u Evropskoj uniji postoji razumevanje za stav Srbije o Kosovu u kontekstu njene unutrašnje situacije, nije mi jasno zašto sama Srbiju postavlja pitanje priznanja nezavisnosti Kosova kao uslova za njene evropske integracije.
Evropa ne želi još jedan Kipar
Omer Karabeg: Ali ministar inostranih poslova Vuk Jeremić nedavno je rekao da, ako Srbija treba da bira između Evropske unije i Kosova, ona će izabrati Kosovo, znači prioritet je Kosovo.
Aleksandra Joksimović: Bojim se da takva vrsta retorike izaziva nedoumice. Slažem sa gospodinom Vejvodom da je nezavisnost Kosova ireverzibilan proces i, kakva god bila odluka Međunarodnog suda pravde, nije za očekivati da će ijedna od zemalja, koje su priznale Kosovo, to priznanje povući. S obzirom da u Evropskoj uniji postoji razumevanje za stav Srbije o Kosovu u kontekstu njene unutrašnje situacije i da su izjave njenih čelnika u tom pogledu prilično odmerene, nije mi jasno zašto sama Srbiju postavlja pitanje priznanja nezavisnosti Kosova kao uslova za njene evropske integracije. Bojim se da bi ta vrsta retorike, ako se nastavi, mogla izazvati revolt kod pojedinih zemalja u Evropskoj uniji, pa da se jednog dana stvarno izađe i sa tim uslovom.
Omer Karabeg: Evropska unija insistira na regionalnoj saradnji zemalja Zapadnog Balkana, a čini se da je to nemoguće ostvariti sve dok vlada Srbije tako burno reaguje na svaki akt susednih zemalja kojim one potvrđuju da Kosovo tretiraju kao nezavisnu državu.
Aleksandra Joksimović: Činjenica je da Beograd, kad je u pitanju priznanje Kosova, ima daleko oštrije reakcije
Činjenica je da Beograd, kad je u pitanju priznanje Kosova, ima daleko oštrije reakcije prema susedima nego prema drugim državama. To otežava bilateralnu, ali i regionalnu saradnju, a posebno organizaciju regionalnih skupova.
Omer Karabeg: Primećujem ipak da se Srbija i u reakcijama na politiku susednih zemalja prema Kosova ponaša dosta selektivno. Najoštrije reaguje na kosovsku politiku Crne Gore i Hrvatske, dok Sloveniji gleda kroz prste, a ponekad i Makedoniji. Recimo, nedavno otvaranje makedonske ambasade u Prištini prošlo je bez reakcija Srbije.
Ivan Vejvoda: Tu ste u pravu. Tu postoji selektivna politika. Nije potpuno jasno na osnovu kojih parametara se tako postupa. Ali, kad je reč o samoizolaciji, čini mi se da je od 2000. godine, uz sve uspone i padove, generalna politika bila da se izađe iz izolacije i na kraju dogurasmo i do bezviznog režima i do kandidature. I čini mi se da je to trend koji se nastavlja. Dve su prepostavke koje omogućavaju ovakav veoma oprezni optimizam. Prvo, sve su zemlje u regionu rekle da je za njih Evropska unija osnovni pravac, i drugo, jednako važno, svi, pritom i Beograd i Priština, su rekli da će sva pitanja i izazove rešavati isključivo na miran, diplomatski i legalan način. I čini mi se da iz tog rakursa treba posmatrati ono što sledi.
Aleksandra Joksimović: Kad je reč o rešavanju kosovskog problema često se pominju različiti primeri - Kipar, Nemačke, Irska, Tirol. Posebno se pominje slučaj Kipra kao primer koji bi se mogao primeniti na Srbiju pri njenom integrisanju u Evropsku uniju. Ja, međutim, mislim da je upravo na tom primeru Evropa videla kakvim se sve teškoćama izlaže kada se u njenim granicama nađe problem koje prethodno nije rešen i verujem da se više neće tako lako odlučiti na jednu takvu varijantu.
Dijalog je neophodan
Omer Karabeg: Gospođa Joksimović kaže da Evropa nikako ne bi želela da se ponovi kiparski slučaj. Postavlja se onda pitanje može li Evopska unija da u svoje članstvo primi Srbiju sa teretom nerešenog kosovskog problema. Kad dođe, recimo, do onih upitnika, koje mora da ispuni svaki kandidat, Srbija će na kraju morati da odgovori na pitanje gde su njene granice. Šta će Srbija na napiše - da je Kosovo unutar njenih granica. Može li Evropska unija da prihvati takav odgovor?
Ivan Vejvoda: Ja bih se potpuno složio sa gospođom Joksimović da Evropa ne želi još jedan Kipar. Mislim da to nije
Mislim da ćemo vrlo brzo, u sledećih četiri do šest meseci, videti najviše zvaničnike Srbije i Kosova u istoj prostoriji, ma koliko nam to sada iz ove perspektive, koju vi zovete ćorsokak, izgledalo nemoguće.
Omer Karabeg: Zašto nema spremnosti da se rešavaju praktična, životna pitanja koja nemaju veze ni sa statusom, ni sa politikom, ali podrazumevaju dijalog?
Ivan Vejvoda: Ne bih se u potpunosti složio sa vama u toj oceni. Od trenutka proglašenja nezavisnosti Kosova stvari su se ipak kretale u pravcu rešavanja praktičnih pitanja. Možda presporo, možda sa meandriranjem, ali ipak se išlo dalje. Nedavno je u Beogradu bio Iv de Kermabon, šef misije EULEKS-a. Tome nije pridavana velika medijska pažnja, ali je on imao susrete i u Minstarstvu pravde i u Ministarstvu unutrašnjih poslova, pa se, pretpostavljam, razgovaralo o vrlo konkretnim pitanjima. Zatim, krajem prošle godine postignut je dogovor između Ministarstva unutrašnjih poslova i EULEKS-a oko kontrole prelaza na administrativnoj granici što je bio ključ da bi se dobio beli šengenski režim. Pre toga u julu mesecu prošle godine Srbi su se vratili u policijske snage Kosova. Ja bih po tome sudio da se stvari kreću u pravcu otvaranja praktičnih pitanja i njihovog rešavanja. Verovatno presporo, ali tendencija je u tom pravcu. Čini mi se, da ponovim, da iščekivanje mišljenja Međunarodnog suda pravde u ovom trenutku usporava taj proces, jer obe strane, Beograd posebno, očekuju da vide šta će biti, ali verujem da će se nakon toga taj proces intenzivnije nastaviti.
Aleksandra Joksimović: Moram da podsetim da je Beograd veoma dugo odbijao svaku ideju o EULEKS-u i da su određeni potezi saradnje sa EULEKS-om bili iznuđeni jer su bili uslov za belu šengensku listu. Istina, imamo potpisan protokol o policiji, međutim problemi carine i pravosuđa su i dalje u nekakvom stanju hibernacije.
Omer Karabeg: Reklo bi se da Vlada Srbije čeka mišljenja Međunarodnog suda pavde sa priličnim optimizmom. Međutim, vrlo je izvesno, to ste se i vi složili u ovom razgovoru, da će to mišljenje biti prilično neutralno, da verovatno neće dati pravo ni jednoj, ni drugoj strani. Da li Srbija, odnosno njena vlada, ima strategiju za dan posle?
Aleksandra Joksimović: Bojim se da se u ovom trenutku nedovoljno razmišlja o onome što se zove plan B. Šta ukoliko
Bojim se samo da bi pokušaj Srbije da mišljenje Međunarodnog suda pravde predstavi kao svoju veliku pobedu moglo da nas odvede u nove probleme i konfrontacije.
Ivan Vejvoda: Mogu samo da se nadam da ima. To se sad ne vidi. Nešto se može naslutiti iz nekih izjava predsednika Tadića. Kao što sam već podsetio, on pominje potrebu veće fleksibilnosti i kaže da Srbija želi da bude deo rešenja. Tu eventualno možemo da hvatamo naznake da se pomalja nekakva drugačija politika. Mi naravno možemo samo da špekulišemo da li postoji manje ili više jasan plan, dva ili tri plana. Ono što ja očekujem, i tu se slažem sa gospođom Joksimović, jeste da mi, kao buduća članica Evropske unije, moramo da sarađujemo sa ključnim zemljama Unije, pa i sa onim s kojima se ne slažemo oko Kosova.
Omer Karabeg: I na kraju da se vratimo pitanju iz naslova teme - da li je politika Srbije prema Kosovu dospela u ćorsokak?
Aleksandra Joksimović: Nadam da postoji dovoljno razuma, da postoji plan B, mada mi se čini da u vladi postoji strah i od razmišljanja o nekakvom planu B kako se ne stekao utisak da vlada ne veruje u sopstvenu strategiju koja je u ovom trenutku prilično tvrda. Ja se iskreno nadam da nas ova politika neće dovesti do potpunog ćorsokaka jer bi to za Srbiju i njenu evropsku integraciju bilo potpuno pogubno.
Ivan Vejvoda: To može tako da izgleda samo na površini. Rekao bih da po dubini to nije tačno. Čini mi da sve ono što se događalo poslednjih 10 godina, od 2000. godine na ovamo, govori o jednom potpuno drugačijem pristupu od onoga koji smo do tada imali, pristupu koji ne vodi u izolaciji već podrazumeva otvaranje i saradnju. Ovo što sada imamo je situacija koja možda potraje mesec, dva, tri, ali osećam i prosto vidim u raznim naznakama da se priprema jedan mnogo angažovaniji pristup u saradnji sa ključnim saveznicima, pre svega sa zemljama Evropske unije i Sjedinjenim Američkim Državama.
Pročitajte i ovo
Jeremić u Koštuničinom "zagrljaju"
