Putin će morati da se povuče, ali to će biti moguće samo ako ne bude veće krize ove godine i ako politika Dmitrija Medvedeva ne doživi potpuni krah, kaže za Radio Slobodna Evropa Gleb Pavlovski, disident iz vremena Sovjetskog Saveza. Poslednjih 15 godina Pavlovski je jedan od najvažnijih političkih konsultanata Kremlja. Nazivaju ga i Putinovim Karlom Rouvom (uticajni savetnik Džordža Buša).
Razgovarao Džej Tolson, priredio Dragan Štavljanin
PAVLOVSKI: Da bi se stvorilo demokratsko društvo u bilo kojoj zemlji, neophodno je da građani priznaju državu u kojoj žive. Nakon toga, možete ići dalje. Putin je nasledio podeljenu zemlju u smislu ustava i institucija. Kada mu je istekao mandat, Rusija je bila konsolidovana u smislu državnog jedinstva. Rusiju sada uvažavaju i njeni građani i veći deo sveta.
PAVLOVSKI: Najveći Putinov propust je zanemarivanje manjina, kao što su intelektualci, razne kreativne grupe, inovatori, i tako dalje. On je bio pre svega zainteresovan za stvaranje većine, zbog čega je zapostavljao ove niže slojeve, dijalog sa njima. To je stvorilo vakum koji su počeli da, s jedne strane, popunjavaju radikalne grupe, i, s druge, što je još opasnije, neformalne strukture u okviru državnih i bezbednosnih službi. Kao rezultat, stvorena je atmosfera trijumfalizma. To znači da je država uvažena, ali ne i društvo. To nepriznato društvo sada je postalo problem.
PAVLOVSKI: Medvedev je, da kažem, još na “čiviluku”. Tek je na polovini prvog mandata. Priznat je u zemlji kao predsednik, što je najvažnije, unutar birokratskog aparata – što nije bilo nimalo jednostavno imajući u vidu da je došao na ovu funkciju na preporuku Vladimira Putina. To je opasna situacija. Medvedev stiče reputaciju svojim nezavisnim delovanjem. Počeo je sa ratom u Gruziji, a treba pomenuti i njegove poslednje inicijative. Mislim da je dobro pozicioniran u državnom aparatu što je važno za predsedničke izbore 2012. Glavni problem je njegova bojažljivost i uzdržanost. Podstiče veća očekivanja nego što može da ih ostvari i to sam priznaje. Medvedev je vezao svoju sudbinu za politiku modernizacije i tokom ove godine mora da pokaže neke rezultate, jer na kraju 2010. on i Putin moraju da odluče ko će se povući iz predsedničke trke.
PUTIN ĆE MORATI DA SE POVUČE
PAVLOVSKI: Idealno bi bilo da se pojavi treća osoba kojoj bi Putin i Medvedev prokrčili put. To bi intenziviralo vertikalnu komunikaciju, odnosno dinamiku preko potrebnu ruskom društvu. Smatram, međutim, da to nije moguća opcija. Stoga bi pozitivan scenario bio, nazvao bih ga “uspešna inercija”. To znači da će Medvedev nastaviti da dobija podršku unutar elite, ali i javnosti. Putin će to morati da prihvati kao svršenu stvar. Na kraju, Putin će morati da se povuče, ali to će biti moguće samo ako ne bude veće krize ove godine i ako politika Dmitrija Medvedeva ne doživi potpuni krah.
PAVLOVSKI: Većina napada nije izvedena po nalogu vrha državnog aparata, već “horizontalno”, od strane establišmentana nižim nivoima koji su direktno pogođeni delovanje aktivista za ljudska prava i pisanjem novinara. Zatim, neke vrste klanova, obično nejasnih i nevidljivih biznis grupa koje su tesno povezane sa vlastima. Naravno, izvršioci i naručioci svakog ubistva moraju biti otkriveni i osuđeni. Problem je, međutim, što tokom 1990-ih mediji nisu zauzeli nezavisnu poziciju, uključujući i u ekonomskom smislu. Postojala je stara dogma da će tadašnji predsednik Boris Jeljcin zaštititi medije. Čak i kada je uspevao u tome, stvaran je loš model po kome su mediji zavisili od sponzora. Na kraju, kreiran je svet sponzora u senci povezanih sa političkim borbama i napadima iz scene. Sada je problem za vlasti da spreče te napade jer se već uvrežila neka vrsta ekonomije, odnosno industrije naručivanja ubistava koja je izvan vladine kontrole, ali koja koristi državne strukture. To je veoma opasna situacija, uključujući i opasnost od fašizma i degradacije političkog sistema. Smatram da su vlasti, doduše veoma sporo, uvidele taj problem – tek tokom prošle godine.
PAVLOVSKI: Odgovor na ovo pitanje je jednostavan u sematničkom smislu, ali je težak u političkom. Većina u Rusiji želi da ona bude nacionalna država, ali sa imperijalnom kulturom, veličinom i stilom. Ne znam ni za jednu važniju grupu u Rusiji koja bi želela da stvori od nje pravu imperiju i spremna da plati za to ili da rizikuje. Međutim, svaka od tih grupa želi neku vrstu imeprijalne pozicije unutar zemlje. To je veoma složeno pitanje, složenije nego priznanje Rusije kao velike sile. To je neuralgična tačka za nas. Ali, Rusija ne želi da ide preko svojih mogućnosti i jednostavno ne zna kako bi se u tom smislu postavila prema drugim zemljama.
PAVLOVSKI: Interesne sfere – to su naša omiljena mantra. Uvek govorimo o našim interesnim sferama, čak o sferama privilegovanih interesa. Ali, to se veoma retko objašnjava u detaljima, odnosno ti interesi nisu jasno predočeni pre svega onima na koje se to odnosi. Stoga je teško našim partnerima da uspostave odnose sa nama na platformi “naših interesa” – jer jednostavno ne znaju koji su konkretno interesi u pitanju. To je preideologizirano pitanje i zato mora biti kritički preispitano. Na primer, šta su konkretno interesi Rusije u Ukrajini. Ako je reč o tranzitu gasa, to je konkretno pitanje i na taj način ga treba rešavati. Ako se pak radi o stanovništvu Ukrajine koje govori ruski, veoma je plemenito zaštiti njihove interese, ali za uzvrat time ništa nećemo dobiti. Na taj način, zapravo, jačamo našeg takmaca Ukrajinu, jer je dovodimo u situaciju da sprovodi politiku koja će zadovoljiti interese i građana koji govore ukrajinski i ruski jezik. Stoga smatram da je veliki problem kako formulisati naše interese. Sve dok su oni nejasni i većini građana Rusije, niko nije spreman da plati visoku cenu za njihovo ostvarivanje.
Razgovarao Džej Tolson, priredio Dragan Štavljanin
RSE:Koje je najveće dostignuće Vladimira Putina kao predsednika?
PAVLOVSKI: Da bi se stvorilo demokratsko društvo u bilo kojoj zemlji, neophodno je da građani priznaju državu u kojoj žive. Nakon toga, možete ići dalje. Putin je nasledio podeljenu zemlju u smislu ustava i institucija. Kada mu je istekao mandat, Rusija je bila konsolidovana u smislu državnog jedinstva. Rusiju sada uvažavaju i njeni građani i veći deo sveta.
RSE: Koji su glavni nedostaci i propusti napravljeni tokom Putinovog predsednikovanja?
PAVLOVSKI: Najveći Putinov propust je zanemarivanje manjina, kao što su intelektualci, razne kreativne grupe, inovatori, i tako dalje. On je bio pre svega zainteresovan za stvaranje većine, zbog čega je zapostavljao ove niže slojeve, dijalog sa njima. To je stvorilo vakum koji su počeli da, s jedne strane, popunjavaju radikalne grupe, i, s druge, što je još opasnije, neformalne strukture u okviru državnih i bezbednosnih službi. Kao rezultat, stvorena je atmosfera trijumfalizma. To znači da je država uvažena, ali ne i društvo. To nepriznato društvo sada je postalo problem.
Medvedev je vezao svoju sudbinu za politiku modernizacije i tokom ove godine mora da pokaže neke rezultate, jer na kraju 2010. on i Putin moraju da odluče ko će se povući iz predsedničke trke.
RSE: Koje uspehe je ostvario Dmitrij Medvedev, a koji su njegovi propusti?
PAVLOVSKI: Medvedev je, da kažem, još na “čiviluku”. Tek je na polovini prvog mandata. Priznat je u zemlji kao predsednik, što je najvažnije, unutar birokratskog aparata – što nije bilo nimalo jednostavno imajući u vidu da je došao na ovu funkciju na preporuku Vladimira Putina. To je opasna situacija. Medvedev stiče reputaciju svojim nezavisnim delovanjem. Počeo je sa ratom u Gruziji, a treba pomenuti i njegove poslednje inicijative. Mislim da je dobro pozicioniran u državnom aparatu što je važno za predsedničke izbore 2012. Glavni problem je njegova bojažljivost i uzdržanost. Podstiče veća očekivanja nego što može da ih ostvari i to sam priznaje. Medvedev je vezao svoju sudbinu za politiku modernizacije i tokom ove godine mora da pokaže neke rezultate, jer na kraju 2010. on i Putin moraju da odluče ko će se povući iz predsedničke trke.
PUTIN ĆE MORATI DA SE POVUČE
RSE: Ko će biti kandidat Jedinstvene Rusije na izborima 2012?
PAVLOVSKI: Idealno bi bilo da se pojavi treća osoba kojoj bi Putin i Medvedev prokrčili put. To bi intenziviralo vertikalnu komunikaciju, odnosno dinamiku preko potrebnu ruskom društvu. Smatram, međutim, da to nije moguća opcija. Stoga bi pozitivan scenario bio, nazvao bih ga “uspešna inercija”. To znači da će Medvedev nastaviti da dobija podršku unutar elite, ali i javnosti. Putin će to morati da prihvati kao svršenu stvar. Na kraju, Putin će morati da se povuče, ali to će biti moguće samo ako ne bude veće krize ove godine i ako politika Dmitrija Medvedeva ne doživi potpuni krah.
RSE: Zašto je ubijeno toliko novinara i aktivista za ljudska prava u Rusiji, a da skoro niko nije odgovarao?
PAVLOVSKI: Većina napada nije izvedena po nalogu vrha državnog aparata, već “horizontalno”, od strane establišmenta
RSE: Da li je sadašnje rukovodstvo u Kremlju zadovoljno da Rusija bude snažna nacionalna država ili želi da bude imperija, ili nacionalna država se jasno definisanim sferama uticaja?
PAVLOVSKI: Odgovor na ovo pitanje je jednostavan u sematničkom smislu, ali je težak u političkom. Većina u Rusiji želi da ona bude nacionalna država, ali sa imperijalnom kulturom, veličinom i stilom. Ne znam ni za jednu važniju grupu u Rusiji koja bi želela da stvori od nje pravu imperiju i spremna da plati za to ili da rizikuje. Međutim, svaka od tih grupa želi neku vrstu imeprijalne pozicije unutar zemlje. To je veoma složeno pitanje, složenije nego priznanje Rusije kao velike sile. To je neuralgična tačka za nas. Ali, Rusija ne želi da ide preko svojih mogućnosti i jednostavno ne zna kako bi se u tom smislu postavila prema drugim zemljama.
RSE: Da li to znači da Rusija ne potencira na sferama uticaja izvan njenih granica?
PAVLOVSKI: Interesne sfere – to su naša omiljena mantra. Uvek govorimo o našim interesnim sferama, čak o sferama privilegovanih interesa. Ali, to se veoma retko objašnjava u detaljima, odnosno ti interesi nisu jasno predočeni pre svega onima na koje se to odnosi. Stoga je teško našim partnerima da uspostave odnose sa nama na platformi “naših interesa” – jer jednostavno ne znaju koji su konkretno interesi u pitanju. To je preideologizirano pitanje i zato mora biti kritički preispitano. Na primer, šta su konkretno interesi Rusije u Ukrajini. Ako je reč o tranzitu gasa, to je konkretno pitanje i na taj način ga treba rešavati. Ako se pak radi o stanovništvu Ukrajine koje govori ruski, veoma je plemenito zaštiti njihove interese, ali za uzvrat time ništa nećemo dobiti. Na taj način, zapravo, jačamo našeg takmaca Ukrajinu, jer je dovodimo u situaciju da sprovodi politiku koja će zadovoljiti interese i građana koji govore ukrajinski i ruski jezik. Stoga smatram da je veliki problem kako formulisati naše interese. Sve dok su oni nejasni i većini građana Rusije, niko nije spreman da plati visoku cenu za njihovo ostvarivanje.
