Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Strategija bezbednosti SAD - manje dokument, više Obamin govor


Barak Obama (pozadi) na sastanku sa timom za nacionalnu bezbednost, januar 2010.
Priredio: Dragan Štavljanin

Nova strategija američke nacionalne bezbednosti više iskazuje Obamine stavove, u čije je ime pisana, nego šta SAD moraju da čine u budućnosti, piše Džejms Trob (James Traub) u „Foreign Policy“.

Ja nisam toliko razočaran ’Strategijom nacionalne bezbednosti’, koju je Bela kuća objavila prošle sedmice – kao što su mnogi kritičari i na desnici ali u centru. Međutim, bio sam zaprepašćen u kojoj meri je dokument ’prošaran’ citatima predsednika Baraka Obame.

Cilj ovog izveštaja je svakako da se odbaci bukačka i ratoborna Strategija nacionalne bezbednosti Džordža Buša iz 2002. godine. No, Bušova administracija je prva usvojila format herojskog idealozovanja. (’Mi se borimo, kao što smo se uvek borili, za pravedni mir’ – predsednik Buš, Vest Point. ’Mi se nećemo izvinjavati zbog našeg stila života, niti ćemo se kolebati u njegovoj odbrani’ – predsednik Obama, Inauguralna adresa).

Ovaj četvorogodišnji dokument je prepun obmana tako da čitalac teško može da razume njegovo stvarno značenje. Uporedimo Bušovu strategiju iz 2002. ili Obaminu iz 2010. sa NSC-68, koji je 1950. godine pisao tim Stejt departmenta i Pentagona predvođenih hladnoratovskim intelektualcem Polom Nicom (ovaj dokument je držan u tajnosti 25 godina).

Cilj NSC-68 je bio da istakne specifičan geopolitički cilj: imajući u vidu ambicije Sovjetskog Saveza za svetskom dominacijom, to znači da je ’poraz slobodnih institucija bilo gde smatran njihovim porazom svuda’. Ovaj dokument je odbacio predlog Džordža Kenana za umerenijom i jeftinijom formom odvraćanja (containment), čije su konture prvi put objavljene u Kenanovom ’Dugom telegramu’ 1947.

Autori NSC-68 su predočili strategiju za ostvarivanje željenih ciljeva, koja je podrazumevala značajno povećanje potrošnje na odbranu i diplomatiju a što bi omogućili vladini projekti za pospešivanje ekonomije. NSC-68 je možda bio preglomazan i radikalan. Zbog toga je predsednik Ajzenhauer odbacio ovaj veoma skupi projekat. No, autori su uspeli da prezentiraju svoju viziju veoma ubedljivo i jasno. Ti dani su prošli.

U kategoriji pogrešno usmerena, ali veoma moćna, verovatno bi trebalo da Bušovoj strategiji iz 2002. odamo i poneko priznanje, jer u nastojanju da se predoči novi set kriterijuma za preventivni udar, autori su objasnili da stari kriterijumi postaju nebitni zbog novih neprijatelja i novih kapaciteta. Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001, naravno da su potencijalni kritičari agresivne politike uglavnom bili prinuđeni na uzdržanost, što je Bušovoj administraciji omogućilo neophodnu slobodu delovanja.
Barak Obama

Obama ne uživa taj luksuz i dokument o nacionalnoj bezbednost, koji je uglavnom pisao zamenik njegovog savetnika za nacionalnu bezbednost Ben Rouds (Rhodes), pažljivo nastoji da ne odvrati one koji nisu već ubeđeni u valjanost ovog akta. Na neprihvatljive dogme iz prošlosti se više aludira nego što se otvoreno odbacuju. Tako se u Strategiji nacionalne bezbednosti ističe: ’godinama su neki od metoda - u težnji ka garantovanju naše bezbednosti - kompromitovali našu privrženost vrednostima koje promovišemo i naše vođstvo u težnji da ih ispunimo’. Međutim, ne pominje se koji su ti metodi niti ko ih je primenjivao.

Ukratko, Obamina Strategija nacionalne bezbednosti, čita se kao Obamin govor. Traži se da ostavimo po strani nulte izbore (zero sum choices) i uverimo svakoga da su njegove brige saslušane odnosno da su razmotrene. Ton ovog dokumenta je bodreći, osećanje uzvišeno, smer nejasan. Strategija nacionalne bezbednosti ne ukazuje čitaocu šta će Administracija uraditi u ovom ili onom delu sveta, odnosno pod kojim uslovima. Umesto toga nastoji da objasni zašto Predsednik (Obama) čini to što čini. Ogromna snaga i vrlina ovog dokumenta je, kao i Obamin govor, što nudi alternativni način razumevanja okolnosti u kojima živimo – svetski pogled.

Naglašavanje opasnosti dovodi u opasnost

Robert Kejgan kaže da Amerikanci shvataju – za razliku od Evropljana – da živimo u hobsovskom svetu u kome se haos jedino može držati pod kontrolom koristeći moć – mada je moć oblikovana i limitirana principima. Zbog realističnog prizivanja ’sveta kakav jeste’ za razliku od ’sveta kakav bismo želeli da bude’, Obamina Strategija nacionalne bezbednosti je mnogo biliža učenju Džona Loka, zbog njegove vere u moć ugovora, odnosno partija koje ga potpisuju – nego Tomasu Hobsu. Obamina administracija želi da njena strategija bude iščitana kao alternativa zlokobnog hobsovskoj viziji iz Bušove doktrine 2002. Jedno poglavlje Obaminog dokumenta je čak naslovljeno: ’Odolevanje strahu i preteranoj reakciji’.

Iskreno naglašavanje opasnosti, samo po sebi dovodi nas u opasnost. Hobsovski metodi u težnji ka osiguranju američke bezbednosti – bilo da je reč o torturi ili zveckanju oružjem – doprineli su, sasvim suprotno, da je svet zapravo manje bezbedan. (Vredno je pomenuti da je do 2006. Bušova administracija u dovoljnoj meri bila limitirana neuspesima u Iraku i na drugim mestima, tako da je njena druga Strategija nacionalne bezbednosti bila više usmerena na političke nego na vojne odgovore na probleme tiranije i ekstremizma. Međutim, Buš i njegovi saradnici ne mogu nikada da promene imidž koji su stekli zbog prvog dokumenta iz 2002).
Ključni fenomen u našem svetu nije borba između snaga slobode i terora i autoritarizma – kao što je Buš 2002. često isticao – već dinamika globalizacije, koja stvara nove pretnje ali i nove mogućnosti. Živimo sa prenaglašenom svešću o pretnjama, a premalom o mogućnostima.

U dokumentu Obamine adminsitracije se ističe da se SAD previše fokusiraju na jednu pretnju koja iziskuje vojni odgovor. Napori da se poraze ’nasilni ekstremisti’, uključujući al-kaidu, ’samo su jedan element našeg strateškog okruženja koje ne može da definiše američki angažman u svetu’. Ostali elementi – proliferacija nuklearnog naoružanja, ’zavisnost od fosilnih goriva’, klimatske promene, propale države, pandemije – primoravaju SAD da koristi mnogo širi spektar instrumenata, uključujući diplomatiju i razvoj.

Ključni fenomen u našem svetu nije borba između snaga slobode i terora i autoritarizma – kao što je Buš 2002. često isticao – već dinamika globalizacije, koja stvara nove pretnje ali i nove mogućnosti: tehničke inovacije, mobilnost ljudi, uspon novih sila. Živimo sa prenaglašenom svešću o pretnjama, a premalom o mogućnostima.

Strategija, kako tvrde i kritičari i obožavaoci, u velikoj meri se oslanja na domaći front. U ovom dokumentu se ističe: ’To što se dešava unutar naših granica, opredeliće našu snagu i uticaj izvan njih’. No, to takođe implicira da američka bezbednost mnogo više zavisi od njene sopstvene moći, a manje od upotrebe hobsovske sile, kako se prethodno smatralo.
Džordž Buš u vreme predsedničkog mandata, 2008. godina

Obnavljanjem ekonomije biće obnovljena i američka snaga. Mada je Obama mnogo skeptičniji nego Buš kada je reč o kapacitetu SAD da širi demokratiju u svetu – njegova Strategija nacionalne bezbednosti afirmiše stav da ’najefikasniji način da Sjedinjene Američke Države promovišu naše vrednosti, jeste da živimo u skladu sa njima’.

"Lutanje" u pravom smeru

Obamina Strategija nacionalne bezbednosti izražava veru u pravila koja su bila sasvim tuđa duhu Bušovog dokumenta iz 2002. Obamin tim precizira, isto kao i Bušov, da ’SAD moraju da zadrže pravo da deluju unilateralno ako je neophodno da odbrane našu naciju i naše interese’. Međutim, u ovom dokumentu se dalje naglašava da ’ćemo biti privrženi standardima koji regulišu upotrebu sile’ – jer ’čineći to jačamo one koji se ponašaju u skladu sa međunarodnim standardima, istovremeno izolujući i slabeći one koji se ponašaju suprotno’.

Obama je idealista kada je reč o mogućnosti uspostavljanja međunarodnog poretka koji počiva na pravilima i pravu, kao što je njegov prethodnik bio idealista u promovisanju demokratije.
Premisa je da ograničenja koja nameću poštovanje pravila, kao i na njemu zasnovanog međunarodnog poretka – adekvatna su legitimitetu koji proizilazi iz takve uzdržanosti. U tipično ’Vilsonovskom’ duhu, u dokumentu se opisuje međunarodni poredak ne samo kao izvor dodatnog legitimiteta za američke težnje već kao ’cilj kome težimo u skladu sa sopstvenom snagom i zaslugama’. Predsednik (Obama) se zalaže za novu eru u stvaranju globalnih institucija kako bi se ’modernizovala infrastruktura za međunarodnu saradnju u 21 veku’.

Naravno, možete naći mnogo stavova iz Bušovog dokumenta iz 2002. u Obaminom iz 2010. U najnovijem dokumentu se ističe da SAD ’moraju da nastave da jemče globalnu bezbednost’ i moraju da ’očuvaju našu konvencionalnu vojnu superiornost’. Obama ne predlaže da se SAD povuku sa svoje pozicije globalnog lidera. Međutim, treba zaista da budete gluvi i slepi pa da zaključite, kao što je to učinio Njusvik (Newsweek) u poslednjem boruju da ’ima više sličnosti nego razlika između dve nacioanlne strategije (Bušove i Obamine)’. Bušov dokument iz 2002. je bio odgovor na terorističke napade 11. septembra. Obamina srategija je odgovor na taj neuspeli odgovor.

Ovaj predsednik (Obama) je idealista kada je reč o mogućnosti uspostavljanja međunarodnog poretka koji počiva na pravilima i pravu, kao što je njegov prethodnik bio idealista u promovisanju demokratije. Jedan po ugledu na Loka, drugi na Hobsa, ali oba su na svoj način, pod uticajem Vilsona (Vudro). Događaji mogu da pokažu da je Obama bio naivan u svom uverenju, kao što je bio i Buš. Mi koji smo prepuni nade za Obaminu spoljnu politiku – možemo reći da on u najmanju ruku ’luta’ u pravom smeru.
XS
SM
MD
LG