Nikola Burazer, programski direktor beogradskog Centra savremene politike, za “Zašto?” objašnjava zbog čega je makedonska opozicija uspjela da mirnim i demokratskim putem smijeni VMRO DPMNE nakon dugogodišnje vladavine sa koja je kritikovana zbog autoritarnih i nedemokratskih tendencija, kakva je uloga Evropska unije u tome i da li je sličan scenarij moguć u nekim drugim zapadnobalkanskim zemljama.
- Režim
Pre svega, to što se dogodilo u Makedoniji je veoma značajno jer je to zapravo prvi primer da je jedan takav režim koji se klasifikuje kao autoritarni ili semiautoritarni, izgubio vlast, i to ne samo na Balkanu, nego i šire ako pogledate Mađarsku, Poljsku itd.
Mnogi su se pitali da li je uopšte moguće da takav režim izgubi vlast, i da prosto mirno prepusti vlast opoziciji.
Tako da je značajno to što je Makedonija prva država koja je imala nekakvu promenu na vlasti, odnosno da je jedan takav jedan režim izgubio vlast i otišao u opoziciju manje-više mirnim putem, ako izuzmemo dešavanja u Parlamentu gde je bilo nasilja i gde je zapravo sprečena eskalacija nasilja.
- Relevantna snaga
Koji su razlozi zbog čega se tako nešto nije dogodilo u drugim državama? Pre svega bih izdvojio dva razloga.
Prvi razlog je taj što je u Makedoniji postojala sve to vreme dosta jaka opozicija, oličena u jednoj velikoj opozicionoj stranci koja je godinama organizovala proteste i jačala svoju podršku, i u tom smislu se ona pokazala kao relevantna opoziciona snaga, koja je prosto u stanju da preuzme vlast u nekom trenutku.
Tako nešto se nije dogodilo niti u Srbiji, niti u Crnoj Gori, i ne izgleda kao da će nešto tako biti moguće u neko dogledno vreme.
- Nasilje
Druga stvar je možda još važnija, a to je što je u Makedoniji zapravo Evropska unija ta koja je prvi put promenila svoj stav prema jednoj vladi i aktivno učestvovala u tome da se izgrade, odnosno naprave uslovi za fer i poštene izbore, i da se dođe do nekog demokratskog rešenja krize, takođe i da vrlo aktivno podrži opoziciju u ključnim trenucima kada je vladajuća stranka bila spremna čak i da izazove nasilje da bi ostala na vlasti.
- Procesi
Tu je reakcija Evropske unije, recimo priznavanje Taleta Džaferija za predsednika Parlamenta koje je došlo gotovo istovremeno, bila veoma značajna.
Ali ne samo to, već i celokupna podrška EU u smislu podržavanja fer i poštenih izbora, stvaranja adekvatnog ambijenta i dolaska do sporazuma vlade i opozicije.
Takva uloga EU nije bila vidljiva ni u jednoj državi, jer su najčešće slični režimi dobijali podršku Evropske unije za svoj reformski put put bez mnogo ukazivanja na neke nedemokratske procese, dok je u Makedoniji Evropska unija vrlo jasno i glasno dala do znanja da su neke stvari neprihvatljive. To je jedan od glavnih faktora zbog čega je u Makedoniji došlo do promene.
- Alternativa
U Makedoniji taj ceo proces još nije završen, u smislu da je vlada tek na vlasti nekih šest meseci, tako da je dalek put pred njom da se zapravo ta promena nekako konsoliduje i da dođemo do nekih konkretnijih rezultata u smislu evropskih integracija.
Što se tiče drugih država, mislim da je jedan od najvećih problema u tome što nije vidljiva adekvatna alternativa u smislu neke jake opozicione stranke koja može biti viđena kao alternativa postojećoj vlasti.
- Stav
Takva neka stranka i takav neki pokret ne postoje u Srbiji.
Ali ni u Crnoj Gori se ne može govoriti o nekom jakom opozicionom pokretu, bar ne o nekom koji je prihvatljiv Evropskoj uniji.
Tako da je to možda razlog zbog čega ne očekujem da će Evropska unija promeniti svoj stav prema ovim državama.
- Scenario
Sad naravno postoji još jedna mogućnost, a to je da daljim nedemokratskim tendencijama u nekim od ovih država može doći do neke ključne tačke, gde će prosto biti jasno Evropskoj uniji da tako više ne može, i da će takve tedencije morati da se zaustave, kao što je bilo u Makedoniji još pre par godina sa skandalom sa prisluškivanjem, kada je prosto postalo jasno da to ide u nekom pravcu koji posle više neće moći da se zaustavi.
Možda bi takav neki scenario, eskalacija tih nedemokratskih tendencija mogla da dovede do tačke gde bi zvaničnici Evropske unije bili u stanju da kažu „stop“, „dosta je bilo“, i da se aktvinije uključe u izgradnju demokratskih institucija i uslova.
