Mnogo vike ni za šta

Jer, kraj ove godine napadno liči na njen početak: Vojislav Koštunica i dalje je premijer mada su mnogi bili sigurni da je njegova vlada na staklenim nogama; Ratko Mladić i dalje je na slobodi; predsednik Boris Tadić i dalje traga za sopstvenom i za politikom svoje stranke, pokušavajući da zadrži popularnost i istovremeno se udalji od inercije ostatka establišmenta; radikali i dalje rastu i cvetaju, parazitirajući na neizbežnim mukama tranzicije ali i na izbežnoj jalovosti demokratskih struktura; Kosovo i Crna Gora i dalje su - gledano iz Beograda - ni na nebu ni na zemlji; Milošević i Šešelj su i dalje u Hagu, niti osuđeni niti oslobođeni niti lišeni svog grotesknog mesijanstva. A ni sa građanima se nije mnogo toga promenilo - oni uglavnom cokću i kolutaju očima, s tim da je intenzitet tih neverbalnih političkih iskaza sada nešto jači nego ranije, jer je protokom vremena sve nekako ogoljenije.

Ako treba tražiti neku uslovnu novinu, nju je moguće ponajpre naći u posvemašnjoj blamantnoj autodestrukciji aktuelnog saziva Skupštine Srbije, a otuda - što je mnogo važnije i mnogo opasnije - posredno i parlamentarizma kao takvog, jer se ovaj javnosti prikazuje ne kao najefikasniji i najdemokratskiji postojeći mehanizam upravljanja društvom, nego kao trivijalna pijaca na kojoj su korupcija i razne bizarne privilegije sasvim ozakonjeni. Naravno, nije da je Skupština ranije bila dika i ponos, ali ono što je od nje nastalo tokom odlazeće godine uistinu još nije viđeno, ni u miloševićevskom ni u postmiloševićevskom vremenu. E sad, dovoljno je prisetiti se da manje-više sve novije diktature započinju sistematskom kompromitacijom parlamentarizma, pa da se posmatrač rezignirano zapita ima li uopšte pilota u ovom avionu kojim Srbija navodno leti ka Evropskoj uniji. Ili se posada samo pravi da zna kuda ide, a zapravo haotično glavinja od danas do sutra, nadajući se da će na kraju sve ispasti dobro, kao u nekakvoj bajci za odrasle.

Rezime dve hiljade i pete na političkoj sceni Srbije mogao bi, dakle, i ovako da glasi: vlast se ne usuđuje da pravi nagle pokrete, bojeći se da nešto ne razbije, ne uviđajući da je sve ionako već polomljeno, pa je krajnje vreme da se pravi nešto novo; proevropska opozicija samozadovoljno prede kako bi ona radila sve to isto, samo malo bolje i brže, a to nikoga preterano ne motiviše; radikali i dalje postojano ne moraju da rade ništa nego da samo budu to što jesu i takvi kakvi su, i da čekaju da im vlast sama padne u krilo, kad svima drugima dosadi. A taj dan možda i nije tako daleko.