Informaciju da Haški tribunal od vlasti u Srbijhi i Crnoj Gori traži deo dokumenata koji se odnose na privatnu arhivu bivšeg predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića, javnosti je prvi saopštio predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić.
“Mi smo od BIA zatražili dokumentacija koja je navodno oduzeta i dobili smo tačno šta je tom prilikom oduzeto, manje-više radi se o nekim topografskim kartama, o nekim knjigama, nikakvim značajnijim dokumentima koja tribunal traži. Mi smo o tome Tribunal obavestili da BIA nije zaplenila nikakvu Miloševićevu privatnu arhivu.”
S druge strane, advokat i nekadašnji republički koministar policije u DOS-ovoj prelaznoj vladi Božo Prelević, ističe da su ovdašnje vlasti možda zaključile da se radi o dokumentima koja nisu interesantna za Hag, ali i postavlja sledeće pitanje:
“Ako tu nema ništa interesantno, onda zašto im ne daju. Nije logično da je gospodin Milošević čuvao nevažne podatke. Možda to za Hag nije interesantno u smislu otkrivanja krivičnih dela koja su počinjena vezana za Hag, ali možda je interesantno za neka druga krivična dela koja se mogu ticati puta novca, što je posebno važno za Hag jer se onda postavlja pitanje svega ostalog.”
Koliko se sećam, prilikom hapšenja Miloševića 2001. godine, nije pronađena nikakva privatna arhiva, kaže Goran Petrović, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti koji je i rukovodio ovom akcijom. On ističe da je u vili Mir koja je bila rezidencija predsednika SR Jugoslavije, ali i mnogih ljudi iz nekadašnjeg Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije pronađena državna arhiva, i podvlači:
“To nije nikakva privatna ahiva Slobodana Miloševića već je on prosto bio u objektu u kome je delom smeštena i takva arhiva. A ako govorimo o nekoj privatnoj arhivi, jasno je da je tokom 12 godina svoje vladavine Slobodan Milošević mogao da napravi fascinantnu arhivu na bazi informacija koje je dobijao ne samo od Službe državne bezbednosti, već i od Vojske, Ministarstva odbrane, vojnih službi, diplomatije i drugih državnih institucija, on je mogao da napravi arhivu koja je, hajde da tako kažemo, ali to je realnost, jača i ozbiljnija od arhive koja se nalazi u državim institucijama jer je koncentrisana na jednom mestu, ali takva arhiva nije pronađena niti je zaplenjena tokom te akcije 2001. godine.”
Jedan od najbližih Miloševićevih saradnika i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije Milorad Vučelić tvrdi da Milošević nikada nije posedovao privatnu arhivu, da je državna arhiva već dostupna Haškom tribunalu i da je moguće da se radi o potpuno privatnim stvarima nekadašnjeg predsednika SR Jugoslavije i Srbije.
“Možda su mu zaplenili, recimo, majčine slike, očeva pisma, možda su mu zaplenili pisma dece ili razglednice, ili pak neka njegova priznanja koja je imao ili pisma nekog Rokfelera ili ovih sa kojima je sarađivao u vreme kad je bio bankar. To je verovatno to što je zaplenjeno kao njegova lična arhiva. Ne postoji nikakva privatna arhiva Slobodana Miloševića.”
Goran Petrović ističe da se u ovom slučaju najverovatnije radi o već ustaljenom stereotipu prema kome se ključni odgovori na mnoga važna pitanja nalaze u dokumentaciji koju kontroliše BIA.
“Ta priča da je ključ opet u Službi državne bezbednosti odnosno u BIA je pogrešna. U BIA se ne nalaze nikakva dokumenta, pogotovo ne neka strašna celokupna privatna arhiva Slobodana Miloševića.”
Naposletku o haotičnom stanju kompletne dokumentacije možda najbolje svedoče reči Rasima Ljajića koji opisuje zatečeno stanje u vojnim arhivama:
“Neverovatno ali istinito da postoje džakovi dokumentacije koji ni dan danas nisu otvoreni. Radi se o dokumentaciji sa Kosova i druga vrsta dokumentacije koja nije uskladištena, nije arhivirana.”
“Mi smo od BIA zatražili dokumentacija koja je navodno oduzeta i dobili smo tačno šta je tom prilikom oduzeto, manje-više radi se o nekim topografskim kartama, o nekim knjigama, nikakvim značajnijim dokumentima koja tribunal traži. Mi smo o tome Tribunal obavestili da BIA nije zaplenila nikakvu Miloševićevu privatnu arhivu.”
S druge strane, advokat i nekadašnji republički koministar policije u DOS-ovoj prelaznoj vladi Božo Prelević, ističe da su ovdašnje vlasti možda zaključile da se radi o dokumentima koja nisu interesantna za Hag, ali i postavlja sledeće pitanje:
“Ako tu nema ništa interesantno, onda zašto im ne daju. Nije logično da je gospodin Milošević čuvao nevažne podatke. Možda to za Hag nije interesantno u smislu otkrivanja krivičnih dela koja su počinjena vezana za Hag, ali možda je interesantno za neka druga krivična dela koja se mogu ticati puta novca, što je posebno važno za Hag jer se onda postavlja pitanje svega ostalog.”
Koliko se sećam, prilikom hapšenja Miloševića 2001. godine, nije pronađena nikakva privatna arhiva, kaže Goran Petrović, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti koji je i rukovodio ovom akcijom. On ističe da je u vili Mir koja je bila rezidencija predsednika SR Jugoslavije, ali i mnogih ljudi iz nekadašnjeg Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije pronađena državna arhiva, i podvlači:
“To nije nikakva privatna ahiva Slobodana Miloševića već je on prosto bio u objektu u kome je delom smeštena i takva arhiva. A ako govorimo o nekoj privatnoj arhivi, jasno je da je tokom 12 godina svoje vladavine Slobodan Milošević mogao da napravi fascinantnu arhivu na bazi informacija koje je dobijao ne samo od Službe državne bezbednosti, već i od Vojske, Ministarstva odbrane, vojnih službi, diplomatije i drugih državnih institucija, on je mogao da napravi arhivu koja je, hajde da tako kažemo, ali to je realnost, jača i ozbiljnija od arhive koja se nalazi u državim institucijama jer je koncentrisana na jednom mestu, ali takva arhiva nije pronađena niti je zaplenjena tokom te akcije 2001. godine.”
Jedan od najbližih Miloševićevih saradnika i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije Milorad Vučelić tvrdi da Milošević nikada nije posedovao privatnu arhivu, da je državna arhiva već dostupna Haškom tribunalu i da je moguće da se radi o potpuno privatnim stvarima nekadašnjeg predsednika SR Jugoslavije i Srbije.
“Možda su mu zaplenili, recimo, majčine slike, očeva pisma, možda su mu zaplenili pisma dece ili razglednice, ili pak neka njegova priznanja koja je imao ili pisma nekog Rokfelera ili ovih sa kojima je sarađivao u vreme kad je bio bankar. To je verovatno to što je zaplenjeno kao njegova lična arhiva. Ne postoji nikakva privatna arhiva Slobodana Miloševića.”
Goran Petrović ističe da se u ovom slučaju najverovatnije radi o već ustaljenom stereotipu prema kome se ključni odgovori na mnoga važna pitanja nalaze u dokumentaciji koju kontroliše BIA.
“Ta priča da je ključ opet u Službi državne bezbednosti odnosno u BIA je pogrešna. U BIA se ne nalaze nikakva dokumenta, pogotovo ne neka strašna celokupna privatna arhiva Slobodana Miloševića.”
Naposletku o haotičnom stanju kompletne dokumentacije možda najbolje svedoče reči Rasima Ljajića koji opisuje zatečeno stanje u vojnim arhivama:
“Neverovatno ali istinito da postoje džakovi dokumentacije koji ni dan danas nisu otvoreni. Radi se o dokumentaciji sa Kosova i druga vrsta dokumentacije koja nije uskladištena, nije arhivirana.”
