Prvo mesto gde idemo je osnovna škola u ovom selu. I tu odmah nailazimo na prvi paradoks kosovske zbilje. Pod jednim krovom, u istim učionicama, uče Albanci i Srbi. Nastavnici izuzetno sarađuju, učenici, sem nekih dečijih nestašluka, takođe imaju dobre odnose. Pitaće se svako: u čemu je onda paradoks? Pa, u istoj zgradi rade dve škole. Preciznije, jedna škola je to, sa dva imena. Za nastavu na srpskom zove se Sveti Sava i istureno je odeljenje osnovne škole iz sela Paralovo. Za nastavu na albanskom jeziku ima drugo ime - “Ibrahim Uruči” - i deo je osnovne škole u selu Bresalce.
Ima još jedna razlika. Naime, nastavnici Srbi primaju dve plate, jednu u iznosu od 14.000 dinara iz Ministarstva obrazovanja Srbije i 160 evra iz budžeta Kosova. Njihove kolege Albanci primaju samo 160 evra. Uče takođe po različitim nastavnim programima, Srbi prema programima Srbije, Albanci programima Kosova.
Tu prestaju sve razlike. Oni izuzetno dobro međusobno sarađuju, imaju dobre odnose, deca se druže i igraju zajedno. Slobodan Stojanović je rukovodilac ove škole i kaže da u selu Poneš živi 210 porodica, sa oko 1.000 stanovnika - od toga 130 su srpske i 80 albanske porodice. U školi nastavu pohađa 145 učenika - 45 na albanskom i 100 na srpskom jeziku.
RSE: Kakvi su odnosi u školi?
STOJANOVIĆ: Izuzetno dobri, kolege Albanci, svi su stari radnici, ja sam takođe star radnik, od 1987. sam u ovoj školi i saradnja je izuzetno dobra, kao da ništa nije bilo.
RSE: Da li je bilo problema na nacionalnoj osnovi ?
STOJANOVIĆ: Niti sa kolegama, niti sa učenicima. I iste nacionalnosti, pa u igri dođe do čarkanja i te stvari, ali zamerke i tako slično, nije. Evo kao što ih vidiš sad, zajedno se igraju, školsko dvorište nam je zajedničko.”
RSE: I pre sukoba na Kosovu odnosi su bili dobri.
STOJANOVIĆ: Kako? Do juče smo bili kao braća, a sada odjednom ne. Tako ja shvatam. Sa kolegom do juče kao brat i kućni prijatelj svakako. Svadba, sahrana, nisu pravili bez nas.
RSE: Kakvi su sada odnosi u selu?
STOJANOVIĆ: Tu i tamo…Ni Albanci međusobno nisu…Onaj je za ovu, ovaj za onu partiju. I Srbi međusobno, pa nisu, jel tako?
Dobre odnose potvrđuje I Sadik Sulejmani, nastavnik u razrednoj nastavi na albanskom jeziku:
“Ovde su odnosi dobri. Što se tiče nastavnog kadra, nemamo nikavih problema i prepreka, sve zajedno rešavamo, posao ide dobro, u istoj kancelariji smo svi zajedno, nemamo nikakve probleme.
Koji su problemi sa kojima se susreću stanovnici ovog sela pitamo, Milaim Shalu?
“Imamo problema u zapošljavanju, ima dosta siromaštva, pomoć nemamo ni od koga”.
Kakvi su sada međusobni odnosi?
“Odnosi nisu tako loši, nemamo problema.”
I za Branka Trajkovića najvei problem je nezaposlenost:
“Kuća je neizmalterisana, ništa nemam, imam troje dece, ne radim nigde, nemamo posao, nemamo para. Pa kad bih mogao da nađem posao, ostao bih ovde. I da ne nađem posao, ja ću da ostanem ovde sve dok mogu, zato što ne mogu dalje da idem, jer nemam para.”
Kako živite sa Albancima?
“Sada za sada, da ti kazem pravo i iskreno, dolaze tu, razgovaramo sa njima, ali ipak nisi siguran da izađeš u šumu i u polje,”
Ima još jedna razlika. Naime, nastavnici Srbi primaju dve plate, jednu u iznosu od 14.000 dinara iz Ministarstva obrazovanja Srbije i 160 evra iz budžeta Kosova. Njihove kolege Albanci primaju samo 160 evra. Uče takođe po različitim nastavnim programima, Srbi prema programima Srbije, Albanci programima Kosova.
Tu prestaju sve razlike. Oni izuzetno dobro međusobno sarađuju, imaju dobre odnose, deca se druže i igraju zajedno. Slobodan Stojanović je rukovodilac ove škole i kaže da u selu Poneš živi 210 porodica, sa oko 1.000 stanovnika - od toga 130 su srpske i 80 albanske porodice. U školi nastavu pohađa 145 učenika - 45 na albanskom i 100 na srpskom jeziku.
RSE: Kakvi su odnosi u školi?
STOJANOVIĆ: Izuzetno dobri, kolege Albanci, svi su stari radnici, ja sam takođe star radnik, od 1987. sam u ovoj školi i saradnja je izuzetno dobra, kao da ništa nije bilo.
RSE: Da li je bilo problema na nacionalnoj osnovi ?
STOJANOVIĆ: Niti sa kolegama, niti sa učenicima. I iste nacionalnosti, pa u igri dođe do čarkanja i te stvari, ali zamerke i tako slično, nije. Evo kao što ih vidiš sad, zajedno se igraju, školsko dvorište nam je zajedničko.”
RSE: I pre sukoba na Kosovu odnosi su bili dobri.
STOJANOVIĆ: Kako? Do juče smo bili kao braća, a sada odjednom ne. Tako ja shvatam. Sa kolegom do juče kao brat i kućni prijatelj svakako. Svadba, sahrana, nisu pravili bez nas.
RSE: Kakvi su sada odnosi u selu?
STOJANOVIĆ: Tu i tamo…Ni Albanci međusobno nisu…Onaj je za ovu, ovaj za onu partiju. I Srbi međusobno, pa nisu, jel tako?
Dobre odnose potvrđuje I Sadik Sulejmani, nastavnik u razrednoj nastavi na albanskom jeziku:
“Ovde su odnosi dobri. Što se tiče nastavnog kadra, nemamo nikavih problema i prepreka, sve zajedno rešavamo, posao ide dobro, u istoj kancelariji smo svi zajedno, nemamo nikakve probleme.
Koji su problemi sa kojima se susreću stanovnici ovog sela pitamo, Milaim Shalu?
“Imamo problema u zapošljavanju, ima dosta siromaštva, pomoć nemamo ni od koga”.
Kakvi su sada međusobni odnosi?
“Odnosi nisu tako loši, nemamo problema.”
I za Branka Trajkovića najvei problem je nezaposlenost:
“Kuća je neizmalterisana, ništa nemam, imam troje dece, ne radim nigde, nemamo posao, nemamo para. Pa kad bih mogao da nađem posao, ostao bih ovde. I da ne nađem posao, ja ću da ostanem ovde sve dok mogu, zato što ne mogu dalje da idem, jer nemam para.”
Kako živite sa Albancima?
“Sada za sada, da ti kazem pravo i iskreno, dolaze tu, razgovaramo sa njima, ali ipak nisi siguran da izađeš u šumu i u polje,”
