RSE: Gospodine Janjiću, koliko Vam realno izgleda informacija o navodnom planu Sjedinjenih Američkih Država o Kosovu kao trećoj federalnoj jedinici, naravno, pored Srbije i Crne Gore?
JANJIĆ: Ja moram da kažem da se i u Sjedinjenim Američkim Državama i u Briselu i svuda razrađuje više mogućnosti. Rade se takozvane projekcije mogućih rešenja, podvlačim budućih, znači biće nekoliko faza. Jeste, treća jedinica je u igri i to u nekoliko varijanti. Jedna varijanta, ako se pokaže to može da bude takozvano konačno rešenje, je da to bude treća republika ili treća država u okviru jedne labavije unije, ali ima i nekih međuvarijanti koje podrazumevaju da na taj takozvani novi privremeni status Kosova, gde bi on imao pojačanu autonomiju ili skoro paradržavnost bude takođe unutar državne zajednice.
Ono što je bitno, jedan od razloga je da Evropska unija i Vašington rade sve što mogu da ostane neka vrsta zajednice između Srbije i Crne Gore, jeste i više mogućnosti za rešavanje Kosova. Drugo, ono što oni žele to je da se ne podudare ta dva procesa. Eventualno odvajanje Crne Gore i na primer rešavanje budućeg statusa ili mirovna konferencija. I da kažem direktno: to rešenje i jeste velikim delom u interesu međunarodne zajednice, jer se time upravlja krizom, to znači da se produžava, ali da se smanjuje njen razorni efekat po region. Drugo, zna se da Albance to neće zadovoljiti ili barem ne sada. Zatim, odgovara to sigurno i Srbiji i Beogradu, jer ona može da kaže da je sačuvala ili privremeno sačuvala ili povratila uticaj na Kosovo. Problem Crne Gore je tu malo delikatniji. Ja sam razumeo žurbu Crne Gore ka nezavisnoti, između ostalog, kao i nesigurnost, pa i strah od takve opcije, jer ako bi se takva opcija brzo dogodila Crna Gora bi se našla u težoj situaciji od bilo koje druge članice. Prvo, međunarodna pažnja nikako sad ne bi bila fokusirana na Crnu Goru. Ona bi sva išla ka Kosovu. Novac, investicije bi išle tamo i Crna Gora bi se našla na zaleđu te trojne kolone. Mislim da to nije njen interes.
Traži se neko dosta asimetrično rešenje. Ja očekujem da se ova faza, koja počinje sada i završiće se najduže za godinu dana, okonča nekom vrstom paradržavnosti Kosova koje će Albanci zvati uslovna nezavisnost, Srbiji produženje protektorata, a da se u međuvremenu postigne dogovor o uniji nezavisnih država Srbije i Crne Gore čime bi se Crnoj Gori omogućilo da u tih tri, četiri godine ili pet, koliko bi trajao taj privremeni status, ojača svoju međunarodnu poziciju, unutrašnju, ekonomsku i političku stabilnost i razvoj, tako da bi onda ona mogla sa mnogo više kapaciteta da dočeka i tu sledeću fazu, znači drugoj od sada, u kojoj bi Kosovo moglo da dođe do tog statusa.
Da zaključim, jeste to u igri, ali imam mnogo razvijeniju skalu od ove o kojoj govore sada političari u Srbiji i nema iza nje ideje da se time potpuno odlaže pitanje nezavisnosti Kosova, ali iza nje stoji ideja upravljanja kosovskom krizom pred tim najdelikatnijim elementom kosovske krize koji se zove status i ekstremizam povezan sa pitanjem statusa.
RSE: Da li bi, po Vašem mišljenju, trojna zajednica nezavisnih država bila prihvatljiva za sve tri strane?
JANJIĆ: Mogu da kažem da ona može biti prihvatljiva u nekoj perspektivi, da će ona trenutno naići na mnoge otpore, pre svega, na ozbiljnu zabrinutost i preispitivanje Podgorice, potom direktan otpor Albanaca, a verovatno i otpor u Srbiji onih koji misle da je moguća reintegracija Kosova. U jednoj perspektivi, ako govorimo o desetak ili petnaest godina, sigurno da može da bude prihvatljiva jer smanjuje tenzije, stabilizuje region, povećava investicije, a ne sprečava... Svako bi išao svojim kolosekom u Evropsku uniju. Glavna smetnja prihvatanja ovog problema jeste trenutni raspored političkih ideologija i snaga na sva tri mesta.
JANJIĆ: Ja moram da kažem da se i u Sjedinjenim Američkim Državama i u Briselu i svuda razrađuje više mogućnosti. Rade se takozvane projekcije mogućih rešenja, podvlačim budućih, znači biće nekoliko faza. Jeste, treća jedinica je u igri i to u nekoliko varijanti. Jedna varijanta, ako se pokaže to može da bude takozvano konačno rešenje, je da to bude treća republika ili treća država u okviru jedne labavije unije, ali ima i nekih međuvarijanti koje podrazumevaju da na taj takozvani novi privremeni status Kosova, gde bi on imao pojačanu autonomiju ili skoro paradržavnost bude takođe unutar državne zajednice.
Ono što je bitno, jedan od razloga je da Evropska unija i Vašington rade sve što mogu da ostane neka vrsta zajednice između Srbije i Crne Gore, jeste i više mogućnosti za rešavanje Kosova. Drugo, ono što oni žele to je da se ne podudare ta dva procesa. Eventualno odvajanje Crne Gore i na primer rešavanje budućeg statusa ili mirovna konferencija. I da kažem direktno: to rešenje i jeste velikim delom u interesu međunarodne zajednice, jer se time upravlja krizom, to znači da se produžava, ali da se smanjuje njen razorni efekat po region. Drugo, zna se da Albance to neće zadovoljiti ili barem ne sada. Zatim, odgovara to sigurno i Srbiji i Beogradu, jer ona može da kaže da je sačuvala ili privremeno sačuvala ili povratila uticaj na Kosovo. Problem Crne Gore je tu malo delikatniji. Ja sam razumeo žurbu Crne Gore ka nezavisnoti, između ostalog, kao i nesigurnost, pa i strah od takve opcije, jer ako bi se takva opcija brzo dogodila Crna Gora bi se našla u težoj situaciji od bilo koje druge članice. Prvo, međunarodna pažnja nikako sad ne bi bila fokusirana na Crnu Goru. Ona bi sva išla ka Kosovu. Novac, investicije bi išle tamo i Crna Gora bi se našla na zaleđu te trojne kolone. Mislim da to nije njen interes.
Traži se neko dosta asimetrično rešenje. Ja očekujem da se ova faza, koja počinje sada i završiće se najduže za godinu dana, okonča nekom vrstom paradržavnosti Kosova koje će Albanci zvati uslovna nezavisnost, Srbiji produženje protektorata, a da se u međuvremenu postigne dogovor o uniji nezavisnih država Srbije i Crne Gore čime bi se Crnoj Gori omogućilo da u tih tri, četiri godine ili pet, koliko bi trajao taj privremeni status, ojača svoju međunarodnu poziciju, unutrašnju, ekonomsku i političku stabilnost i razvoj, tako da bi onda ona mogla sa mnogo više kapaciteta da dočeka i tu sledeću fazu, znači drugoj od sada, u kojoj bi Kosovo moglo da dođe do tog statusa.
Da zaključim, jeste to u igri, ali imam mnogo razvijeniju skalu od ove o kojoj govore sada političari u Srbiji i nema iza nje ideje da se time potpuno odlaže pitanje nezavisnosti Kosova, ali iza nje stoji ideja upravljanja kosovskom krizom pred tim najdelikatnijim elementom kosovske krize koji se zove status i ekstremizam povezan sa pitanjem statusa.
RSE: Da li bi, po Vašem mišljenju, trojna zajednica nezavisnih država bila prihvatljiva za sve tri strane?
JANJIĆ: Mogu da kažem da ona može biti prihvatljiva u nekoj perspektivi, da će ona trenutno naići na mnoge otpore, pre svega, na ozbiljnu zabrinutost i preispitivanje Podgorice, potom direktan otpor Albanaca, a verovatno i otpor u Srbiji onih koji misle da je moguća reintegracija Kosova. U jednoj perspektivi, ako govorimo o desetak ili petnaest godina, sigurno da može da bude prihvatljiva jer smanjuje tenzije, stabilizuje region, povećava investicije, a ne sprečava... Svako bi išao svojim kolosekom u Evropsku uniju. Glavna smetnja prihvatanja ovog problema jeste trenutni raspored političkih ideologija i snaga na sva tri mesta.
