S.V.L, osuđena na četiri godine zatvora, kod kuće je ostaila šestogodišnjeg dečaka. Kaže da joj je teško i da neprestano razmišlja o njemu.
“Dete je bilo privrženo meni kao osobi, sada je sticajem okolnosti kod mojih roditelja koji se staraju lično o njemu dok ja ne izađem. Teško mi pada... mali je dosta privržen meni. Ali tata, tate nema nigde, tata se ne pojavljuje, tata je odsutan.”
S.V.L. je u Zavod došla u poodmakloj trudnoći. Uslovima u Zavodu je zadovoljna.
“Ovaj tretman ovde, dobar je, solidan , kako bi ti rekla. Sticajem okolnosti za bebu koja se rodi ima sve.“
Buduća majka trudi se da ne razmišlja o tome da će dete s njom otići u zatvor, a ne na slobodu.
“Trenutno, za sada imam to u glavi, ali eto. Razmišljam sada o nekim drugim stvarima. Razmišljam da će beba doći na svet, ja ću biti ovde pored bebe i...”
Svetlana Ridl se porodila pre nekoliko dana. Do porođaja je bila smeštena u posebno odeljenje u kome je njoj i ostalim trudnicama i porodiljama obezbeđena stalna medicinska nega i nadzor. Tretmanom u zavodu je zadovoljna. Na odsluženje kazne je došla u poodmakloj trudnoći. Osuđena je na devet i po meseci zbog neovlašćenog posedovanja oružja, a kod sebe je imala “kašikaru”.
“Čisto onako sam je uzela. Neka je rekoh, šta znam, već bilo bombardovanje tad, pa kupila je.”
Pored mogućnosti da kaznu odloži na tri godine i porodi se na slobodi, rešila je da to učini u zatvoru. Osuđenice se porađaju u požarevačkoj bolnici, a posle par dana vraćaju se u zavod. Bebe u zavodu provode prvu godinu života ne odvajajući se od majki. O deci brigu vode negovateljice, takođe osuđena lica.
A. N. će u zavodu biti do kraja novembra. Osuđena je na godinu i po dana. Njena šestomesečna devojčica rođena je u Požarevcu, a starija kćerka joj je privremeno oduzeta. Nije želela da nam kaže zbog čega je osuđena, ali nam je rekla da presuda ima veze sa odnosom koji je imala prema starijoj devojčici oduzimanjem roditeljstva. Ipak, kaže da joj devojčica neodstaje.
“Ona će 26. novembra napuniti tri godine, već je velika. Sad sam joj najpotrebnija, a nisam pored nje.”
Najteže je bilo što je nakon porođaja njenom suprugu bilo onemogućeno da vidi dete.
“Tad sam bila u porodilištu. On je došao čak iz Novog Sada došao u Požarevac u Dom zdravlja, i onako preko stakla, znači nismo imali onaj kontakt pravi nego preko stakla, preko prozora, kad je video, ja sam jednostavno počela da plačem. I kad god pomislim, sada, i dan-danas jako mi je teško što je to tako moralo. Nije mu bilo baš svejedno ali znate da muškarci retko plaču.”
Činjenica da šestomesečna beba pored nje znači joj mnogo.
“Mnogo brže prolazi vreme sa njom. Po ceo dan sam sa njom, znači presvlačenje, hranjenje, kupanje, povijanje.”
Oko 180 osuđenica u zavodu su zbog razbojništava, ubistava, krađa i drugih krivičnih dela. Od više od 5.000 osuđenih lica u Srbiji njih manje od 200 su žene. One u ovom zavodu imaju šivaću radionicu, sportske terene, sale za aerobik, televizijske sale i prostore u kome provode slobodno vreme. Najbliži kontakt sa spoljnim svetom je takozvana soba na tri sata, u kojoj prilikom dozvoljenih poseta provode vreme sa svojim najbližima.
“Dete je bilo privrženo meni kao osobi, sada je sticajem okolnosti kod mojih roditelja koji se staraju lično o njemu dok ja ne izađem. Teško mi pada... mali je dosta privržen meni. Ali tata, tate nema nigde, tata se ne pojavljuje, tata je odsutan.”
S.V.L. je u Zavod došla u poodmakloj trudnoći. Uslovima u Zavodu je zadovoljna.
“Ovaj tretman ovde, dobar je, solidan , kako bi ti rekla. Sticajem okolnosti za bebu koja se rodi ima sve.“
Buduća majka trudi se da ne razmišlja o tome da će dete s njom otići u zatvor, a ne na slobodu.
“Trenutno, za sada imam to u glavi, ali eto. Razmišljam sada o nekim drugim stvarima. Razmišljam da će beba doći na svet, ja ću biti ovde pored bebe i...”
Svetlana Ridl se porodila pre nekoliko dana. Do porođaja je bila smeštena u posebno odeljenje u kome je njoj i ostalim trudnicama i porodiljama obezbeđena stalna medicinska nega i nadzor. Tretmanom u zavodu je zadovoljna. Na odsluženje kazne je došla u poodmakloj trudnoći. Osuđena je na devet i po meseci zbog neovlašćenog posedovanja oružja, a kod sebe je imala “kašikaru”.
“Čisto onako sam je uzela. Neka je rekoh, šta znam, već bilo bombardovanje tad, pa kupila je.”
Pored mogućnosti da kaznu odloži na tri godine i porodi se na slobodi, rešila je da to učini u zatvoru. Osuđenice se porađaju u požarevačkoj bolnici, a posle par dana vraćaju se u zavod. Bebe u zavodu provode prvu godinu života ne odvajajući se od majki. O deci brigu vode negovateljice, takođe osuđena lica.
A. N. će u zavodu biti do kraja novembra. Osuđena je na godinu i po dana. Njena šestomesečna devojčica rođena je u Požarevcu, a starija kćerka joj je privremeno oduzeta. Nije želela da nam kaže zbog čega je osuđena, ali nam je rekla da presuda ima veze sa odnosom koji je imala prema starijoj devojčici oduzimanjem roditeljstva. Ipak, kaže da joj devojčica neodstaje.
“Ona će 26. novembra napuniti tri godine, već je velika. Sad sam joj najpotrebnija, a nisam pored nje.”
Najteže je bilo što je nakon porođaja njenom suprugu bilo onemogućeno da vidi dete.
“Tad sam bila u porodilištu. On je došao čak iz Novog Sada došao u Požarevac u Dom zdravlja, i onako preko stakla, znači nismo imali onaj kontakt pravi nego preko stakla, preko prozora, kad je video, ja sam jednostavno počela da plačem. I kad god pomislim, sada, i dan-danas jako mi je teško što je to tako moralo. Nije mu bilo baš svejedno ali znate da muškarci retko plaču.”
Činjenica da šestomesečna beba pored nje znači joj mnogo.
“Mnogo brže prolazi vreme sa njom. Po ceo dan sam sa njom, znači presvlačenje, hranjenje, kupanje, povijanje.”
Oko 180 osuđenica u zavodu su zbog razbojništava, ubistava, krađa i drugih krivičnih dela. Od više od 5.000 osuđenih lica u Srbiji njih manje od 200 su žene. One u ovom zavodu imaju šivaću radionicu, sportske terene, sale za aerobik, televizijske sale i prostore u kome provode slobodno vreme. Najbliži kontakt sa spoljnim svetom je takozvana soba na tri sata, u kojoj prilikom dozvoljenih poseta provode vreme sa svojim najbližima.
