Cele prošle godine licitiralo se brojkama ljudi koji će ove godine ostati bez posla. Raspon se kreće od deset do 50 hiljada ljudi. Šta kažu oni koji bi lako mogli ostati bez posla iz Rudarsko topioničarskog bazena Bor:
''Ljudi ostaju bez posla, a novih radnih mesta nema. Da li će ih biti u budućnosti, ne znamo. Grad propada. Ko ima nešto na selu, bolje mu je. Teško je danas živeti u Boru.''
''Vlada je najveća mafija na svetu. Gledaju da ovoj sirotinji odavde sve uzmu. Za sada ide loše. Niko ne gleda radnike, već samo sebe, kako će da prođe u tranziciji. Sa 32 godine radnog staža primam 11 hiljada dinara. Tri hiljade je topli obrok.''
Proces tranzicije i restrukturiranja nekadašnjeg rudarskog kolosa, Bazena Bor, se u najmanju ruku može opisati kao tumaranje po rudarskim oknima koja su ostala bez svetla. Šta se dešava sa Bazenom Bor, pitamo Rudolfa Navijalića, predsednika sindikata Nezavisnost:
''Ništa se ne dešava. Imam utisak da se samo kupuje vreme i da se čeka da neko spasonosno rešenje padne s neba.''
Uspeh ovog poslovodstva je, između ostalog i to, što smo odoleli svim pritiscima da se RTB Bor ne zatvori, a proces restrukturiranja je u toku, što predviđa pripremu pojedinih delova za privatizaciju, kaže Borivoje Stojadinović, direktor ovoga holdinga:
''U ovom momentu je dogovoreno da proces privatizacije počne u Fabrici opreme i delova u Boru, kao i u Fabrici žice, jer se navedene firme nalaze u onom delu koji ne pripada liniji bakra i koji treba da potraži svoj samostalni put na tržištu.''
Šta sa drugim delovima sistema, pita se Rudolf Navijalić iz Nezavisnosti:
''Pomalo postajemo skeptični da uopšte na taj način može bilo šta da se reši. U poslednje vreme mislimo da je bolje da se ceo RTB zadržati ovakav kakav jeste jer ima zainteresovanih partnera koji bi ulagali u RTB ovakav kakav je.''
Na svu muku stigao je i izveštaj Svetske banke u kojem se predlaže zatvaranje neprofitabilnih, pozdravlja se građanstvo oba sektora, kao i to da se ka novom Boru krene drugačijim putem, otvaranjem novih ležišta:
''Izveštaj Svetske banke je crn, ali i istinit. On je oslikao pravo stanje u RTB-u danas. Propalo treba zatvoriti, usresrediti se na neka nova ležišta, otvoriti neke nove rudnike.''
Izveštaj se nije dopao poslovodstvu i nekim resornim ministrima koji su, po rečima direktora Stojadinovića, odlučili da prihvate par mera poslovodstva koje su napravljene još pre desetak godina, a jednom prilikom obrazložene kao preživljavanje u hodu. Dok se polako odvaja deo po deo nekadašnjeg giganta, pitamo kako danas izgleda rad u skoro privatizovanoj Fabrici bakarnih cevi koja je poslovala u okviru Rudarsko topioničarskog bazena Bor, a koju je nedavno kupila firma Alpina Group. Predsednik sindikata Nezavisnost Fabrike bakarnih cevi u Majdanpeku:
''Taj proces je dobar za zaposlene, iako je prelazak sa jednog starog sistema na novi za sve novina. Teško se prilagođavaju na novi način rada i na novi način ponašanja u samoj firmi. Dobro je to što firma ima perspektivu. Tu je šansa da za zaposlene bude bolja plata i bolji život. U načinu ophođenja između zaposlenih i poslodavca ima malo problema, ali se nadam da će to doći na svoje.''
* * * * *
O tome da će restrukturiranja javnih preduzeća biti tvrd orah, rečito govori činjenica da je svega nekoliko stotina mehaničara JAT-a već dve nedelje srpsku vladu držalo u šahu. Štrajkači veruju da određene strukture u vladi Srbije i rukovodstvo JAT-a žele da ugase to javno preduzeće, dok vlast odbacuje optužbe i najavljuje ubrzano restrukturiranje i bolje dane za ovu državnu firmu koja postoji 77 godina.
''Mi smo u martu radili za 500 dinara.''
''Plata za februar je bila osam hiljada dinara. Čistačica ima veću lovu. Cilj vlade je da uništi JAT.''
''Neko ima svoj interes. Koliko je firmi trenutno uništeno u ovoj jadnoj Srbiji. Sada su rešili da unište i JAT. Mi ćemo morati našu porodicu da prehranjujemo hlebem i soli.''
Na protest avio mehaničara JAT airways-a pred zgradom vlade Srbije vlast nije odgovorila ispunjenjem zahteva. Na zahtev za povećanjem plata i smenom rukovodstva firme, vlada je odgovorila tromesečnom suspenzijom i pretnjom otkazima svima koji su obustavili rad. Štrajk je proglašen nezakonitim, pa je, uz pomoć nekoliko desetina aviomehaničara koji su rešili da se vrate na posao, JAT podigao deo flote i delimično uspostavio saobraćaj, ali štrajkači, koje predvode Nenad Trajković i Dragan Bogdanović, ne odustaju od svojih zahteva:
''Odgovorno tvrdim da nas je neko namerno gurnuo u štrajk, jer ako hoćete da imate štrajk u JAT-u, nemojte mehaničarima da date plate. Prvenstveno rukovodstvo i određeni nestručni ljudi u vladi uništavaju JAT.''
''Oni pokušavaju da prikažu 600 mehaničara kao potpuno nesposobnim i kao gomilu budala koji ne znaju da rade svoj posao, žele da pokažu kako sedam ljudi može da drži flotu. Bićemo na ovom mestu dokle god ne budemo ubedili nekoga da nam kaže šta hoće od ove aviokompanije.''
Optužbe štrajkača da poslovodstvo JAT-a, u kome je zaposleno 3700 ljudi, i vlada žele, između ostalog, neispunjavanjem njihovih zahteva, da ugase firmu, Vesna Prlja, direktor Medija centra JAT-a, demantuje i naziva ih nelogičnim:
''Nisam parapsiholog da bih odgonetnula šta ko želi. Mogu samo da kažem kako to na licu mesta izgleda. Trenutno se tri hiljade ljudi bori za zaštitu JAT-a. To su ljudi koji u tehnici rade 28 sati i koji povećavaju broj naših aviona u opticaju. Čine apsolutno sve da sačuvaju kompaniju od koje jedu hleb. Na drugoj strani je grupa od oko 600 ljudi koji pljuju te ljude, prete i sprečavaju ih da dođu na posao, koji ne rade. Oni, kao, na taj način spašavaju kompaniju, a ovi koji rade je uništavaju.''
Štrajkači smatraju da se kao jedan od argumenata da njihov strah nije bezrazložan može navesti i činjenica da je nedavno počela da radi privatna aviokompanija AIR Pink kao i to da je baš u vreme štrajka najavljeno osnivanje još jednog privatnog avio prevoznika, AIR Maksi. Sumnjaju da bi ove firme, u vlasništvu domaćih biznismena, mogle preuzeti posao JAT-a koji je dnevno imao letove na tridesetak linija. Predrag Vujović, bivši direktor JAT-a, a sada direktor AIR Maksi-ja, kaže da pojavljivanje novoosnovane kompanije nema veze sa dešavanjima u JAT-u i objašnjava da je reč o regionalnom prevozniku koji će poslovati na drugačijim principima od JAT-a:
''Regionalni saobraćaj podrazumeva povezivanje tačaka koje do sada nisu povezane. Princip rada u toj kompaniji će biti vrlo blizak lokalnoj filozofiji. U svakoj državi ima i tri do više kompanije koje se bave što regionalnim, što poslovnim, što čarter letovima. Ova kompanija bi bila napravljena i nezavisno od toga šta se događa sa JAT-om. Da bi regionalna kompanija dobro poslovala, jako je bitno da postoji kvalitetan i redovan prevoz ljudi.''
Bilo kako bilo, vlada Srbije je zbog štrajka donela odluku o ubrzavanju restrukturiranja JAT Airways-a i izdvajanje sektora za tehničko održavanje aviona, kao i još nekih delova firme, iz sastava tog javnog preduzeća. Onima koji ni posle ove odluke ne budu želeli da rade, ministar Mlađan Dinkić obećao je otkaz:
''Vlada ne može da dozvoli anarhiju u ovoj državi. Nadam se da će najveći broj aviomehaničara shvatiti da ima poslednju šansu da krene da radi, da pomogne da se flota podigne i da se konačno JAT stavi na zdrave noge.''
Ekonomisti kažu da treba sačekati da bi se videlo da li će odluka o ubrzanju restrukturiranja JAT-a podići firmu sa staklenih nogu. Milan Kovačević, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, smatra da je takav korak trebalo načiniti znatno ranije i zaključuje šta prvo treba uraditi:
''Prvo se treba uspostaviti dobro upravljanje u javnom preduzeću, da onaj koji je preuzeo komandu u javnom preduzeću, koji bi bio samostalan i kvalifikovan direktor uz pomoć svog upravnog odbora, pronađe koncepte reorganizacije, da onda vlasnici, a to je država, odobre takav koncept i da se oni na efikasan način počnu sprovoditi.''
JAT airways godišnje zarađuje oko 200 miliona dolara pa ekonomisti procenjuju da ga se država, uprkos svim sumnjama, neće olako odreći.
* * * * *
Slobodan Lalović je poznat i kao istaknuti sindikalac i istaknuti aktivista sindikata Nezavisnost. Bio je član Komisije za utvrđivanje zloupotreba u privredi, bio je angažovan u organizovanju naplate ekstra profita. Predložio je novi Zakon o radu, od mnogih osporavan i napadan, koji je ipak uspeo da izgura. Tekst zakona pretrpeo je tolike izmene da skoro i ne liči na prvobitan predlog.
RSE: Vlada ni posle deset dana prizemnjivanja JAT-ovih aviona ne može da izađe na kraj sa samo 600 aviomehaničara. U svetlu najava o restrukturiranju velikih javnih preduzeća, u kojima su zaposleni hiljade ljudi, postavlja se pitanje šta će se tu dogoditi na socijalnom planu. Da li je JAT bio samo blagi uvod u ono što ćemo tek videti?
LALOVIĆ: To ne bih tako ocenio. Mislim da JAT ima neke specifičnosti koja nemaju druga javna preduzeća. Mislim da u tim specifičnostima treba tražiti razloge i uzroke ove manifestacije koja prevazilazi štrajk. Ovde se ne radi o štrajku, već o jednom potpunom prekidu rada koji je van bilo kakvih regula. Nije uputno praviti tu vrstu poređenja i ne očekujemo da ćemo na slične probleme naići u restrukturiranju javnih preduzeća u Srbiji, niti u restrukturiranju celokupnog društvenog sektora.
RSE: Činjenica je da je u tom sektoru zaposleno na hiljade ljudi. Logično je očekivati da će doći do velikog otpuštanja radnika. Imate li neku projekciju o tome koliko će ljudi, kao posledica restrukturiranja javnih preduzeća, ostati bez posla?
LALOVIĆ: Prva faza restrukturiranja, koja u nekim preduzećima već traje, jeste odvajanje onih delatnosti koje ne spadaju u osnovne delatnosti tog preduzeća. Pri odvajanju tih delova niko neće ostati bez posla. Svi radnici koji su zatečeni u tim delovima, koji će sada postati radnici samostalnih preduzeća, ostaju na poslu i u radnom odnosu. Druga stvar jeste višak u samoj osnovnoj delatnosti koji će se potom iskazati. Vidite da ovo nije nešto što može završiti velikim talasima otpuštanja. U EPS-u je u toku prva faza dobrovoljnog odlaženja iz preduzeća. Prijavilo se oko 2300 ljudi za dve nedelje koji žele dobrovoljno da odu iz EPS-a. Moje je mišljenje da će se u javnim preduzećima ova prva faza provesti relativno bezbolno.
RSE: Ima li vlada neke egzaktne računice koliko bi ljudi moglo da ostane bez posla, ili za koliko njih nema angažmana u ovim restrukturiranim preduzećima? Licitira se sa ciframa od pet do 50 hiljada ljudi. Nemamo, bar javno, tačnu računicu o kojoj cifri se radi.
LALOVIĆ: Saznanja koja imamo u Ministarstvu rada su zahtevi iz društvenog sektora privrede, kao i iz javnih, državnih, preduzeća. Kada saberemo i jedne i druge, u Ministarstvu rada trenutno imamo podatak da se radi između 45 i 50 hiljada ljudi. To su sve zahtevi za socijalne programe. Sredstava koja treba obezbediti da bi se poštovao ovaj zatečeni socijalni program prethodne vlade su, grubo rečeno jer tačne podatke još nemamo, oko 7 milijardi i 600 miliona dinara. Sada u Tranzicionom fondu imamo oko pet milijardi u budžetu, s tim da očekujemo uvećan rebalans budžeta koji treba da bude ovog leta jer prihodi od PDV-a i privatizacije su veći nego što smo računali na prihodnoj strani. Postoji potpuno jasan politički dogovor u vladi da od tog rebalansa naviše budu obezbeđena sredstva za sprovođenje socijalnih programa i restrukturiranje privrede. To ne znači da nam se u nastavku ove godine neće obratiti još preduzeća.
RSE: Pored dobrovoljnog javljanja u EPS-u, očekuje se i dobrovoljno javljanje i u NIS-u. I u JAT-u je pre ovog štrajka bilo reči o tome da se dobrovoljno javljaju. Takođe se dobrovoljno javljaju i u ŽTP-u. Šta će da bude sa ljudima koji su višak radne snage, a koji se ne jave?
LALOVIĆ: Cifra koju sam izneo odnosi se na javna i na društvena preduzeća. Kada su u pitanju društvena preduzeća do danas nije bilo nikakvog problema u vezi dobrovoljnosti. Samo je pitanje hoće li biti para za otpremnine. Ono što dobijamo iz društvenih preduzeća jesu očajnički zahtevi. Ovde se više ne znaju ni neke elementarne stvari. U ministarstvo dolaze i direktori i sindikati tih preduzeća i očajnički pitaju da li mogu dobiti sredstva za socijalne programe kako bi se na osnovu toga mogli da dimenzioniraju po broju zaposlenih. Traže pomoć ne bi li se privatizovali relativno uspešno. Vrlo često povezuju njihovo spasavanje sa tajmingom. Vrlo često kažu da ukoliko ne dobiju sredstva do određenog dana čeka ih krah posle koga im sredstva za socijalni program i ne trebaju. Pitanje bi trebalo da bude obrnuto. Suština je da u najvećoj meri u društvenom sektoru srpske privrede postoji potpuno jasna svest kod ljudi da više nema alternative i izbora. Pitanje je da li se preduzeće uopšte može spasiti na taj način da se zaposleni dimenzioniraju, da se vidi da li se može naći neko ko će investirati u ta preduzeća kako bi opstali. U javnim preduzećima je problem što postoji element sigurnosti, u smislu uveravanja da država uvek mora o njima da vodi računa. Ono što nas očekuje u sledećoj fazi, posle procesa dobrovoljnosti, koja će slediti tamo gde za tim postoji potreba, je jedan postupak utvrđivanja viškova u skladu sa pozitivnim propisima bez dobrovoljnosti. Ove godine ne može sve to da se obavi jer se radi o velikom obimu tako da to i nije realno. Biće jako dobro ako se to obavi ove i naredne godine. Mislim da su ova i naredna godina dve ključne godine u kojima treba da se obavi najveći deo tog psola.
RSE: Šta da rade ljudi koji će biti otpušteni pri politici ovako simboličnih otpremnina koje nisu dovoljne da se razvije nekakav mali biznis? Ministarstvo finansija je najavilo kredite za nezaposlene u visini od pet do 20 hiljada evra, ali videćemo šta će biti između te najave i realnosti. Imate veliki broj malih akcionara i nemate finansijko tržište u Srbiji. Ljudi ne mogu da jedu te akcije koje su bezvredni papir sve dok ne možete njima trgovati i dok ne možete njima poslovati. Bojite li se socijalnih nemira?
LALOVIĆ: Ne bojim se socijalnih nemira jer velika većina građana shvata realnu situaciju. Alternativa ovoj politici restrukturiranja i promena ne postoji. Možemo da okrećemo na glavu stvari ali nema alternative. Što se tiče visine otpremnina i tog dela priče, mislim da nije pogođena suština problema u vašem pitanju. Problem je u tome da ljudi u Srbiji nisu do kraja razumeli da moraju biti mnogo aktivniji u odnosu na sopstvenu situaciju i sopstveni položaj. U Srbiji imamo jednu drugu dimenziju nezaposlenosti koja se odnosi na nacionalne službe i na sutra viškove. To je strukturalna nezaposlenost u Srbiji. U mnogim preduzećima, u mnogim mestima imate potrebu za određenim profilima radnika, ali takvih profila nema. Imate profila koliko hoćete koji ne trebaju nikome na lokalnom tržištu rada. Pre nekoliko dana sam bio u Mašinskoj industriji u Nišu. Kod njih se događa taj proces koji sam opisao. Oni traže pomoć oko socijalnog programa za 400 ljudi koji im ne trebaju, a istovremeno hoće da prime 300 ljudi. Nije stvar tako jednostavna kao što ste pitali. Mnogo je veći problem u ovome o čemu govorim. Ne znam da li su otpremnine velike ili male. Znam samo da prema stanju u zemlji i prema prosečnim zaradama to i nisu tako male otpremnine, pod uslovom da ljudi hoće na ovaj način da se pomere. U našoj nacionalnoj službi zapošljavanja širom Srbije imamo čitave programe prekvalifikovanja i dokvalifikovanja. Osposobljavamo ljude za one poslove koji su potrebni. Za tako nešto i nisu vam potrebne pare. To se radi besplatno. Država finansira tu obuku. Pokušavamo, u okviru ovog ministarstva, da u tim lokalnim sredinama delujemo na ljude da počnu da menjaju odnos prema sopstvenom životu. Mislim da je u tome ključ. Znate da je bilo nekih preduzeća koja su davala veoma visoke otpremnine prilikom privatizacije u Srbiji. Negde su otpremnine činile i sto hiljada evra. Na žalost, vrlo često su služile isključivo određenoj potrošnji. Načinili smo u Ministarstvu rada jednu analizu šta se događalo sa otpremninama od 2001. godine na ovamo. U preko 90 posto slučajeva ti ljudi se sada vraćaju kao problem, bilo da su dobili otpremninu od sto hiljada evra ili od pet hiljada evra. Ukoliko bi ljudi bili svesni ovoga, onda bi mogli kroz udruživanje određenih sredstava da se radno angažuju za svoju egzistenciju. Mi imamo, na žalost, dosta stare radnike. Otpremnine čine, u proseku, oko tri hiljade evra po čovek. Za otvaranje radnog mesta, u zavisnosti od delatnosti, treba od pet do deset hiljada evra. Ako svakom čoveku date po tri hiljade evra i ako se neki od njih udruže, nešto će i uraditi. Sada imamo dosta razvijenu politiku podsticajnih mera u poljoprivrednoj proizvodnji koje se daju bespovratno, do onih sa veoma povoljnim kreditima. Po mojoj oceni, država je dosta aktivna u odnosu na problem i pokušava iz svojih resursa koje ima da pomogne ljudima da reše svoje egzistencionalne probleme, ali i ti ljudi sami moraju nešto učiniti za sebe. Tu je po mom mišljenu problem.
RSE: Mnogi koji su dobili taj novac, potrošili su ga na mercedese, kuće, stanove. Trošilo se uveliko. Ne znam ima li podataka koliko je ljudi otvorilo biznis, ali to znači da vlada nije ljudima dobro objasnila da oni taj novac ne treba da protraće, nego da ga ulože kako se sutra ne bi našli na ulici.
LALOVIĆ: Jedna od mojih najvećih zamerki vladi, kao i prethodnoj vladi iz 2001. godine, je nedovoljno angažovanje u javnosti kako bi objasnila građanima šta moraju da urade, kroz šta mi svi moramo da prođemo i kada ćemo do nečega stići. To je ono što strašno nedostaje u Srbiji. Smatram da bi svi ministri u ovoj vladi, kao i druge javne ličnosti, trebali dnevno da budu na medijima i da ljudima objašnjavaju stanje stvari, jer se ovde radi o suštinskoj promeni sistema. Ono što je bilo na glavi, stavlja se na noge. To je ogromna promena. Ukoliko elita jedne zemlje ne uspe da objasni većini građana šta treba da radi i šta ih očekuje, onda smo u problemu koji vi pominjete. Ovih godina upravo pokušavamo u velikoj meri da promenimo kod ljudi način razmišljanja. Pravimo razne sajmove zapošljavanja, virtualna preduzeća, sve moguće radimo da razdrmamo ljude. Čini mi se da smo izgubili dosta vremena u vezi toga. Sada pokušavamo da stvari popravimo.
RSE: Da li smatrate da su prema novom Zakonu o radu poslodavci u Srbiji zaštićeniji nego poslodavci u zemljama Evropske unije? Treba li tu da ojača uloga sindikata?
LALOVIĆ: U ovom Zakonu o radu, o kome se toliko priča, u najvećoj meri primenjujemo određene standarde te iste Evropske unije. Vršili smo jednu vrstu harmonizacije našeg radnog zakonodavstva sa direktivama i standardima Evropske unije. Mislim da je to jedan ravnotežan tekst i da postoji ravnoteža između pozicije poslodavaca i pozicije radnika. U vezi njega svaki mogući konkretan razgovor i kritički pristup bi trebao da postoji. Ono što nisam uspeo da čujem, za ovih godinu dana otkako radimo taj zakon, od čuvenih poslodavaca određenih grupa šta je to što je problem u tom zakonu. Sve dok smo na nivou opšte priče ne možemo ništa da uradimo. Moramo da pričamo konkretno. Zbog toga što je oko toga ostalo malo nejasnoće, u ministarstvu ćemo da napravimo analizu efekata ovog zakona u odnosu na prethodne zakone i to baš u tom delu kojem se najviše prigovara. To rešenje ćemo prevesti na engleski i nemački jezik i upoznati strane ambasade u Beogradu, kao i privrednike koje to zanima, sa njim. Potpuno su netačne kritičke primedbe privrednika iz Beograda. Sada želim to i da pokažem. Oni su diskutovali na jednom ideološkom nivou, a ja hoću konkretno da im dokažem.
* * * * *
Kako je u Crnoj Gori? Dilema restrukturiranja firmi ili njihove privatizacije u Crnoj Gori se najpre može okarakterisati kao retorička ili teoretska, jer restrukturiranje najvećih kompanija iz grupe velikih sistema zahteva velika finansijska sredstva kojih u državnom budžetu nema. Dok jedan deo stručnjaka ističe da se u većini tranzicionih zemalja pristupalo privatizaciji bez prethodnog restrukturiranja, i to iz sličnih razloga, stručnjaci iz nevladinog sektora smatraju da pored nedostatka finansija crnogorska vlada ne raspolaže ni dovoljnim znanjem za zahvate poput restrukturiranja velikih sistema. Sam proces privatizacije velikih sistema u Crnoj Gori je na pola puta.
Crnogorski Telecom, jedno od najboljih preduzeća iz reda velikih sistema, od danas više nije u crnogorskom vlasništvu. Današnjim zaključivanjem transakcije između crnogorske vlade i Mađar Telecoma, mađarska kompanija je i formalno postala vlasnik crnogorskog Telecoma za 114 miliona evra i uz obavezu da u narednih pet godina investiraju još 67 miliona eura. Mađar Telecom je vlasništvo njemačkog Deutche telecoma, koji spada u kategoriju svjetskih najmoćnijih telekomunikacionih operatera, i koji je najvjerovatnije doprinio da Mađar Telecom bude smatran apsolutnim favoritom od samog početka privatizacionog procesa crnogorskog Telecoma, koji u svom sastavu ima tri zavisna preduzeća u većinskom vlasništvu: operatera mobilne telefonije, dominantan Internet provajder u Crnoj Gori i mrežu telefonskih govornica. Vlasnik je i petine crnogorske Komercijalne banke. Darko Uskoković, crnogorski ministar ekonomije:
''Jutros je izvršen prijenos akcija. Na taj način je obezbjeđen i prijenos sredstava u visini od 140 miliona eura sa prelaznog računa koja su bila deponovana od momenta potpisivanja ugovora do danas. Na taj način danas očekujemo prihod od 114 miliona eura koji će se iskoristiti za razvoj infrastrukture, prvenstveno u Crnoj Gori.''
Telecom, kao i ostala crnogorska preduzeća iz kategorije velikih sistema, nije bio predmet prethodnog restrukturiranja. Vlada se odlučila na privatizaciju pronalaženjem strateških partnera koji će potom obaviti posao restrukturiranja. Dragan Lajević, izvršni direktor Fonda za razvoj, smatra da je osnovni razlog za takav potez u nedostatku finansijskih sredstava:
''Rekao bih da ta drama postoji mnogo dugo u tradicionalnoj Evropi i da argumenti za, kao i argumenti protiv, postoje. Objektivna činjenica je to da se u najvećem broju zemalja u tranziciji išlo na direktnu privatizaciju iz prostog razloga što država nema onu količinu sredstava koja su potrebna da bi se napravila efikasna restrukturalizacija. Restrukturiranje uvijek efikasnije napravi onaj koji je kupac nego država.''
Dio stručne javnosti je, pored ocjene da Telecom još uvijek ne treba prodavati, kritikovao predloženi model privatizacije Telecoma jer je privatizacioni paket predviđao infrastrukturne dijelove: sistem kablova, optički sistem i međunarodne tranzitne centrale. Dodatne kontraverze su se javile nakon odluke vlade da sredstva dobijena privatizacijom Telecoma upotrijebi za izgradnju dijela puta od Podgorice do Kolašina. Javile su se određene sumnje da će se novac trošiti za finansiranje određenih političkih projekata. Među protivnicima ovakvog načina utroška sredstava našao se i Međunarodni monetarni fond. U međuvremenu su se pojavili i srani investitori zainteresovani za ulaganje u crnogorsku putnu infrastrukturu, tako da i dalje ostaje neizvjesno kako će vlada plasirati 114 miliona evra od prodaje većinskog dijela Telecoma. Grupa za promjene je od početka bila među najglasnijim protivnicima predloženog modela privatizacije Telecoma. Nebojša Medojević, izvršni direktor ove nevladine organizacije, slabost državnih finansija vidi samo kao jedan od razloga privatizacije velikih sistema bez prethodnog restrukturiranja:
''Ovdje se radi o infrastrukturnim preduzećima, gdje je veliki broj građana korisnik usluga tih preduzeća koja su imala javnu funkciju i obavljali su javni interes. Zato ih je trebalo prije privatizacije restrukturirati. Posebno je trebalo deregulisati te monopole i osposobiti nezavisne regulativne agencije da imaju dovoljno kapaciteta i znanja da mogu da regulišu ponašanje tih subjekata na tržištu u interesu građana i korisnika tih usluga. U Crnoj Gori se to nije desilo iz razloga što vlada nije imala ideje, niti znanja, kako da ih restrukturira jer je to dosta sofisticiran i složen društveni posao. Vlada gospodina Đukanovića je prepoznata od nas kao izuzetno nestručna, nesposobna i nekompetentna vlada, posebno kada je u pitanju upravljanje i restrukturiranje velikih sistema. Pokazali su veliko neznanje i nesposobnost da riješe, inače dosta složene, probleme.''
Prije Tecoma, privatizacija nikšičke željezare je završena sredinom prošle godine kada je vlada odlučila da kontrolni paket od 58 posto akcija željezare proda ruskoj kompaniji Midland Resources. Željezara je prodata za simboličnih hiljadu eura sa obavezom novog vlasnika da na poslu u stalnom radnom odnosu zadrži 2000 radnika. Midland nije prihvatio dugove željezare od oko 75 miliona eura, ali jeste obavezu da do kraja 2008. godine uloži 30,5 miliona eura. Dio stručne javnosti je ovu privatizaciju ocijenio kao poklon investitoru, a najavljene investicije kao sredstva za obično tekuće održavanje. Dragan Lajević smatra da je u preostalim privatizacijama najvažnije naročito voditi računa o transparentnosti procesa, punoj uključenosti stručne javnosti i kvalitetu tenderske dokumentacije:
''Ono što je jako važno je to da svi veliki sistemi budu prodani po proceduri uz značajno prisustvo stručne javnosti koja će u obliku tenderske procedure moći da utiče na kvalitet samog tendera, jer kvalitet dokumentacione ponude opredjeljuje potencionalnog kupca. U Crnoj Gori postoji značajan broj velikih sistema koji će biti restrukturirani kroz kombinaciju stečaja i likvidacije. Postoji jedan broj preduzeća za koje će se pojaviti strateški partneri, kao što su elektroprivreda, rudnici uglja ili kombinat aliminijuma. ''
Nakon skoro 2,5 mjeseca od uspostavljanja ponude konačni rezultat tendera za prodaju većinskog dijela najznačajnijeg crnogorskog preduzeća, podgoričkog Kombinata alminijum, na koji se javio samo jedan potencionalni investitor, još uvijek nije poznat. Ruska kompanija Rusalija je ponudila da preuzme 65 posto akcija KAPA-e koja godišnje proizvodi oko 120 hiljada tona alminijuma i fabrike prerade za 48,5 miliona eura uz investicije od 55 miliona eura. Tokom pregovora, kao sporna pokazale se namjera Rusalije da KAPA-om upravlja njihova kiparska kompanija Salomon, za koju nisu dali sto postotne garancije. Zatim minimalna cijene struje definisana strategijom, kao i ekološki program, nacrtom ruske ponude nisu precizirani, kao ni plan investicija za pogone prerade. Privatizaciju Kombinata alminijuma, koji predstavlja polovinu ukupne crnogorske privrede, od početka su pratile brojne kontraverzne optužbe i zahtjevi za privremenom obustavom procesa. Na meti kritičara su bile preniske garantovane cijena električne energije, nelimitiranost eksploatacije rudnika boksita, odsustvo obaveze prema domaćim prerađivačkim kapacitetima i prije svega nerealno visoki dugovi kombinata od, po nekim procjenama, skoro 140 miliona koji su, navodno, naduvani ugovorima štetnim po kombinat, a u korist najvećih povjerilaca KAPA: podgoričke Elektre, švajcarskog Lenkora i londosnke Standard banke. Nebojša Medojević kao uslov za ublažavanje, po njegovoj procjeni, pogubnih efekata privatizacije, ističe neophodnost promjene vlasti:
''Štete od takvih brzopletih privatizacija tek će biti viđene u Crnoj Gori u narednim godinama. Uvijek postoji mogućnost da neka nova vlada, mjerama ekonomske politike, prvenstveno poreskim, kao i mjerama koje se tiču uvođenja standarda u funkcionisanje tih preduzeća, zatim ohrabrivanjem konkurencije u tim oblastima, može značajno da popravi situaciju.''
''Ljudi ostaju bez posla, a novih radnih mesta nema. Da li će ih biti u budućnosti, ne znamo. Grad propada. Ko ima nešto na selu, bolje mu je. Teško je danas živeti u Boru.''
''Vlada je najveća mafija na svetu. Gledaju da ovoj sirotinji odavde sve uzmu. Za sada ide loše. Niko ne gleda radnike, već samo sebe, kako će da prođe u tranziciji. Sa 32 godine radnog staža primam 11 hiljada dinara. Tri hiljade je topli obrok.''
Proces tranzicije i restrukturiranja nekadašnjeg rudarskog kolosa, Bazena Bor, se u najmanju ruku može opisati kao tumaranje po rudarskim oknima koja su ostala bez svetla. Šta se dešava sa Bazenom Bor, pitamo Rudolfa Navijalića, predsednika sindikata Nezavisnost:
''Ništa se ne dešava. Imam utisak da se samo kupuje vreme i da se čeka da neko spasonosno rešenje padne s neba.''
Uspeh ovog poslovodstva je, između ostalog i to, što smo odoleli svim pritiscima da se RTB Bor ne zatvori, a proces restrukturiranja je u toku, što predviđa pripremu pojedinih delova za privatizaciju, kaže Borivoje Stojadinović, direktor ovoga holdinga:
''U ovom momentu je dogovoreno da proces privatizacije počne u Fabrici opreme i delova u Boru, kao i u Fabrici žice, jer se navedene firme nalaze u onom delu koji ne pripada liniji bakra i koji treba da potraži svoj samostalni put na tržištu.''
Šta sa drugim delovima sistema, pita se Rudolf Navijalić iz Nezavisnosti:
''Pomalo postajemo skeptični da uopšte na taj način može bilo šta da se reši. U poslednje vreme mislimo da je bolje da se ceo RTB zadržati ovakav kakav jeste jer ima zainteresovanih partnera koji bi ulagali u RTB ovakav kakav je.''
Na svu muku stigao je i izveštaj Svetske banke u kojem se predlaže zatvaranje neprofitabilnih, pozdravlja se građanstvo oba sektora, kao i to da se ka novom Boru krene drugačijim putem, otvaranjem novih ležišta:
''Izveštaj Svetske banke je crn, ali i istinit. On je oslikao pravo stanje u RTB-u danas. Propalo treba zatvoriti, usresrediti se na neka nova ležišta, otvoriti neke nove rudnike.''
Izveštaj se nije dopao poslovodstvu i nekim resornim ministrima koji su, po rečima direktora Stojadinovića, odlučili da prihvate par mera poslovodstva koje su napravljene još pre desetak godina, a jednom prilikom obrazložene kao preživljavanje u hodu. Dok se polako odvaja deo po deo nekadašnjeg giganta, pitamo kako danas izgleda rad u skoro privatizovanoj Fabrici bakarnih cevi koja je poslovala u okviru Rudarsko topioničarskog bazena Bor, a koju je nedavno kupila firma Alpina Group. Predsednik sindikata Nezavisnost Fabrike bakarnih cevi u Majdanpeku:
''Taj proces je dobar za zaposlene, iako je prelazak sa jednog starog sistema na novi za sve novina. Teško se prilagođavaju na novi način rada i na novi način ponašanja u samoj firmi. Dobro je to što firma ima perspektivu. Tu je šansa da za zaposlene bude bolja plata i bolji život. U načinu ophođenja između zaposlenih i poslodavca ima malo problema, ali se nadam da će to doći na svoje.''
* * * * *
O tome da će restrukturiranja javnih preduzeća biti tvrd orah, rečito govori činjenica da je svega nekoliko stotina mehaničara JAT-a već dve nedelje srpsku vladu držalo u šahu. Štrajkači veruju da određene strukture u vladi Srbije i rukovodstvo JAT-a žele da ugase to javno preduzeće, dok vlast odbacuje optužbe i najavljuje ubrzano restrukturiranje i bolje dane za ovu državnu firmu koja postoji 77 godina.
''Mi smo u martu radili za 500 dinara.''
''Plata za februar je bila osam hiljada dinara. Čistačica ima veću lovu. Cilj vlade je da uništi JAT.''
''Neko ima svoj interes. Koliko je firmi trenutno uništeno u ovoj jadnoj Srbiji. Sada su rešili da unište i JAT. Mi ćemo morati našu porodicu da prehranjujemo hlebem i soli.''
Na protest avio mehaničara JAT airways-a pred zgradom vlade Srbije vlast nije odgovorila ispunjenjem zahteva. Na zahtev za povećanjem plata i smenom rukovodstva firme, vlada je odgovorila tromesečnom suspenzijom i pretnjom otkazima svima koji su obustavili rad. Štrajk je proglašen nezakonitim, pa je, uz pomoć nekoliko desetina aviomehaničara koji su rešili da se vrate na posao, JAT podigao deo flote i delimično uspostavio saobraćaj, ali štrajkači, koje predvode Nenad Trajković i Dragan Bogdanović, ne odustaju od svojih zahteva:
''Odgovorno tvrdim da nas je neko namerno gurnuo u štrajk, jer ako hoćete da imate štrajk u JAT-u, nemojte mehaničarima da date plate. Prvenstveno rukovodstvo i određeni nestručni ljudi u vladi uništavaju JAT.''
''Oni pokušavaju da prikažu 600 mehaničara kao potpuno nesposobnim i kao gomilu budala koji ne znaju da rade svoj posao, žele da pokažu kako sedam ljudi može da drži flotu. Bićemo na ovom mestu dokle god ne budemo ubedili nekoga da nam kaže šta hoće od ove aviokompanije.''
Optužbe štrajkača da poslovodstvo JAT-a, u kome je zaposleno 3700 ljudi, i vlada žele, između ostalog, neispunjavanjem njihovih zahteva, da ugase firmu, Vesna Prlja, direktor Medija centra JAT-a, demantuje i naziva ih nelogičnim:
''Nisam parapsiholog da bih odgonetnula šta ko želi. Mogu samo da kažem kako to na licu mesta izgleda. Trenutno se tri hiljade ljudi bori za zaštitu JAT-a. To su ljudi koji u tehnici rade 28 sati i koji povećavaju broj naših aviona u opticaju. Čine apsolutno sve da sačuvaju kompaniju od koje jedu hleb. Na drugoj strani je grupa od oko 600 ljudi koji pljuju te ljude, prete i sprečavaju ih da dođu na posao, koji ne rade. Oni, kao, na taj način spašavaju kompaniju, a ovi koji rade je uništavaju.''
Štrajkači smatraju da se kao jedan od argumenata da njihov strah nije bezrazložan može navesti i činjenica da je nedavno počela da radi privatna aviokompanija AIR Pink kao i to da je baš u vreme štrajka najavljeno osnivanje još jednog privatnog avio prevoznika, AIR Maksi. Sumnjaju da bi ove firme, u vlasništvu domaćih biznismena, mogle preuzeti posao JAT-a koji je dnevno imao letove na tridesetak linija. Predrag Vujović, bivši direktor JAT-a, a sada direktor AIR Maksi-ja, kaže da pojavljivanje novoosnovane kompanije nema veze sa dešavanjima u JAT-u i objašnjava da je reč o regionalnom prevozniku koji će poslovati na drugačijim principima od JAT-a:
''Regionalni saobraćaj podrazumeva povezivanje tačaka koje do sada nisu povezane. Princip rada u toj kompaniji će biti vrlo blizak lokalnoj filozofiji. U svakoj državi ima i tri do više kompanije koje se bave što regionalnim, što poslovnim, što čarter letovima. Ova kompanija bi bila napravljena i nezavisno od toga šta se događa sa JAT-om. Da bi regionalna kompanija dobro poslovala, jako je bitno da postoji kvalitetan i redovan prevoz ljudi.''
Bilo kako bilo, vlada Srbije je zbog štrajka donela odluku o ubrzavanju restrukturiranja JAT Airways-a i izdvajanje sektora za tehničko održavanje aviona, kao i još nekih delova firme, iz sastava tog javnog preduzeća. Onima koji ni posle ove odluke ne budu želeli da rade, ministar Mlađan Dinkić obećao je otkaz:
''Vlada ne može da dozvoli anarhiju u ovoj državi. Nadam se da će najveći broj aviomehaničara shvatiti da ima poslednju šansu da krene da radi, da pomogne da se flota podigne i da se konačno JAT stavi na zdrave noge.''
Ekonomisti kažu da treba sačekati da bi se videlo da li će odluka o ubrzanju restrukturiranja JAT-a podići firmu sa staklenih nogu. Milan Kovačević, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, smatra da je takav korak trebalo načiniti znatno ranije i zaključuje šta prvo treba uraditi:
''Prvo se treba uspostaviti dobro upravljanje u javnom preduzeću, da onaj koji je preuzeo komandu u javnom preduzeću, koji bi bio samostalan i kvalifikovan direktor uz pomoć svog upravnog odbora, pronađe koncepte reorganizacije, da onda vlasnici, a to je država, odobre takav koncept i da se oni na efikasan način počnu sprovoditi.''
JAT airways godišnje zarađuje oko 200 miliona dolara pa ekonomisti procenjuju da ga se država, uprkos svim sumnjama, neće olako odreći.
* * * * *
Slobodan Lalović je poznat i kao istaknuti sindikalac i istaknuti aktivista sindikata Nezavisnost. Bio je član Komisije za utvrđivanje zloupotreba u privredi, bio je angažovan u organizovanju naplate ekstra profita. Predložio je novi Zakon o radu, od mnogih osporavan i napadan, koji je ipak uspeo da izgura. Tekst zakona pretrpeo je tolike izmene da skoro i ne liči na prvobitan predlog.
RSE: Vlada ni posle deset dana prizemnjivanja JAT-ovih aviona ne može da izađe na kraj sa samo 600 aviomehaničara. U svetlu najava o restrukturiranju velikih javnih preduzeća, u kojima su zaposleni hiljade ljudi, postavlja se pitanje šta će se tu dogoditi na socijalnom planu. Da li je JAT bio samo blagi uvod u ono što ćemo tek videti?
LALOVIĆ: To ne bih tako ocenio. Mislim da JAT ima neke specifičnosti koja nemaju druga javna preduzeća. Mislim da u tim specifičnostima treba tražiti razloge i uzroke ove manifestacije koja prevazilazi štrajk. Ovde se ne radi o štrajku, već o jednom potpunom prekidu rada koji je van bilo kakvih regula. Nije uputno praviti tu vrstu poređenja i ne očekujemo da ćemo na slične probleme naići u restrukturiranju javnih preduzeća u Srbiji, niti u restrukturiranju celokupnog društvenog sektora.
RSE: Činjenica je da je u tom sektoru zaposleno na hiljade ljudi. Logično je očekivati da će doći do velikog otpuštanja radnika. Imate li neku projekciju o tome koliko će ljudi, kao posledica restrukturiranja javnih preduzeća, ostati bez posla?
LALOVIĆ: Prva faza restrukturiranja, koja u nekim preduzećima već traje, jeste odvajanje onih delatnosti koje ne spadaju u osnovne delatnosti tog preduzeća. Pri odvajanju tih delova niko neće ostati bez posla. Svi radnici koji su zatečeni u tim delovima, koji će sada postati radnici samostalnih preduzeća, ostaju na poslu i u radnom odnosu. Druga stvar jeste višak u samoj osnovnoj delatnosti koji će se potom iskazati. Vidite da ovo nije nešto što može završiti velikim talasima otpuštanja. U EPS-u je u toku prva faza dobrovoljnog odlaženja iz preduzeća. Prijavilo se oko 2300 ljudi za dve nedelje koji žele dobrovoljno da odu iz EPS-a. Moje je mišljenje da će se u javnim preduzećima ova prva faza provesti relativno bezbolno.
RSE: Ima li vlada neke egzaktne računice koliko bi ljudi moglo da ostane bez posla, ili za koliko njih nema angažmana u ovim restrukturiranim preduzećima? Licitira se sa ciframa od pet do 50 hiljada ljudi. Nemamo, bar javno, tačnu računicu o kojoj cifri se radi.
LALOVIĆ: Saznanja koja imamo u Ministarstvu rada su zahtevi iz društvenog sektora privrede, kao i iz javnih, državnih, preduzeća. Kada saberemo i jedne i druge, u Ministarstvu rada trenutno imamo podatak da se radi između 45 i 50 hiljada ljudi. To su sve zahtevi za socijalne programe. Sredstava koja treba obezbediti da bi se poštovao ovaj zatečeni socijalni program prethodne vlade su, grubo rečeno jer tačne podatke još nemamo, oko 7 milijardi i 600 miliona dinara. Sada u Tranzicionom fondu imamo oko pet milijardi u budžetu, s tim da očekujemo uvećan rebalans budžeta koji treba da bude ovog leta jer prihodi od PDV-a i privatizacije su veći nego što smo računali na prihodnoj strani. Postoji potpuno jasan politički dogovor u vladi da od tog rebalansa naviše budu obezbeđena sredstva za sprovođenje socijalnih programa i restrukturiranje privrede. To ne znači da nam se u nastavku ove godine neće obratiti još preduzeća.
RSE: Pored dobrovoljnog javljanja u EPS-u, očekuje se i dobrovoljno javljanje i u NIS-u. I u JAT-u je pre ovog štrajka bilo reči o tome da se dobrovoljno javljaju. Takođe se dobrovoljno javljaju i u ŽTP-u. Šta će da bude sa ljudima koji su višak radne snage, a koji se ne jave?
LALOVIĆ: Cifra koju sam izneo odnosi se na javna i na društvena preduzeća. Kada su u pitanju društvena preduzeća do danas nije bilo nikakvog problema u vezi dobrovoljnosti. Samo je pitanje hoće li biti para za otpremnine. Ono što dobijamo iz društvenih preduzeća jesu očajnički zahtevi. Ovde se više ne znaju ni neke elementarne stvari. U ministarstvo dolaze i direktori i sindikati tih preduzeća i očajnički pitaju da li mogu dobiti sredstva za socijalne programe kako bi se na osnovu toga mogli da dimenzioniraju po broju zaposlenih. Traže pomoć ne bi li se privatizovali relativno uspešno. Vrlo često povezuju njihovo spasavanje sa tajmingom. Vrlo često kažu da ukoliko ne dobiju sredstva do određenog dana čeka ih krah posle koga im sredstva za socijalni program i ne trebaju. Pitanje bi trebalo da bude obrnuto. Suština je da u najvećoj meri u društvenom sektoru srpske privrede postoji potpuno jasna svest kod ljudi da više nema alternative i izbora. Pitanje je da li se preduzeće uopšte može spasiti na taj način da se zaposleni dimenzioniraju, da se vidi da li se može naći neko ko će investirati u ta preduzeća kako bi opstali. U javnim preduzećima je problem što postoji element sigurnosti, u smislu uveravanja da država uvek mora o njima da vodi računa. Ono što nas očekuje u sledećoj fazi, posle procesa dobrovoljnosti, koja će slediti tamo gde za tim postoji potreba, je jedan postupak utvrđivanja viškova u skladu sa pozitivnim propisima bez dobrovoljnosti. Ove godine ne može sve to da se obavi jer se radi o velikom obimu tako da to i nije realno. Biće jako dobro ako se to obavi ove i naredne godine. Mislim da su ova i naredna godina dve ključne godine u kojima treba da se obavi najveći deo tog psola.
RSE: Šta da rade ljudi koji će biti otpušteni pri politici ovako simboličnih otpremnina koje nisu dovoljne da se razvije nekakav mali biznis? Ministarstvo finansija je najavilo kredite za nezaposlene u visini od pet do 20 hiljada evra, ali videćemo šta će biti između te najave i realnosti. Imate veliki broj malih akcionara i nemate finansijko tržište u Srbiji. Ljudi ne mogu da jedu te akcije koje su bezvredni papir sve dok ne možete njima trgovati i dok ne možete njima poslovati. Bojite li se socijalnih nemira?
LALOVIĆ: Ne bojim se socijalnih nemira jer velika većina građana shvata realnu situaciju. Alternativa ovoj politici restrukturiranja i promena ne postoji. Možemo da okrećemo na glavu stvari ali nema alternative. Što se tiče visine otpremnina i tog dela priče, mislim da nije pogođena suština problema u vašem pitanju. Problem je u tome da ljudi u Srbiji nisu do kraja razumeli da moraju biti mnogo aktivniji u odnosu na sopstvenu situaciju i sopstveni položaj. U Srbiji imamo jednu drugu dimenziju nezaposlenosti koja se odnosi na nacionalne službe i na sutra viškove. To je strukturalna nezaposlenost u Srbiji. U mnogim preduzećima, u mnogim mestima imate potrebu za određenim profilima radnika, ali takvih profila nema. Imate profila koliko hoćete koji ne trebaju nikome na lokalnom tržištu rada. Pre nekoliko dana sam bio u Mašinskoj industriji u Nišu. Kod njih se događa taj proces koji sam opisao. Oni traže pomoć oko socijalnog programa za 400 ljudi koji im ne trebaju, a istovremeno hoće da prime 300 ljudi. Nije stvar tako jednostavna kao što ste pitali. Mnogo je veći problem u ovome o čemu govorim. Ne znam da li su otpremnine velike ili male. Znam samo da prema stanju u zemlji i prema prosečnim zaradama to i nisu tako male otpremnine, pod uslovom da ljudi hoće na ovaj način da se pomere. U našoj nacionalnoj službi zapošljavanja širom Srbije imamo čitave programe prekvalifikovanja i dokvalifikovanja. Osposobljavamo ljude za one poslove koji su potrebni. Za tako nešto i nisu vam potrebne pare. To se radi besplatno. Država finansira tu obuku. Pokušavamo, u okviru ovog ministarstva, da u tim lokalnim sredinama delujemo na ljude da počnu da menjaju odnos prema sopstvenom životu. Mislim da je u tome ključ. Znate da je bilo nekih preduzeća koja su davala veoma visoke otpremnine prilikom privatizacije u Srbiji. Negde su otpremnine činile i sto hiljada evra. Na žalost, vrlo često su služile isključivo određenoj potrošnji. Načinili smo u Ministarstvu rada jednu analizu šta se događalo sa otpremninama od 2001. godine na ovamo. U preko 90 posto slučajeva ti ljudi se sada vraćaju kao problem, bilo da su dobili otpremninu od sto hiljada evra ili od pet hiljada evra. Ukoliko bi ljudi bili svesni ovoga, onda bi mogli kroz udruživanje određenih sredstava da se radno angažuju za svoju egzistenciju. Mi imamo, na žalost, dosta stare radnike. Otpremnine čine, u proseku, oko tri hiljade evra po čovek. Za otvaranje radnog mesta, u zavisnosti od delatnosti, treba od pet do deset hiljada evra. Ako svakom čoveku date po tri hiljade evra i ako se neki od njih udruže, nešto će i uraditi. Sada imamo dosta razvijenu politiku podsticajnih mera u poljoprivrednoj proizvodnji koje se daju bespovratno, do onih sa veoma povoljnim kreditima. Po mojoj oceni, država je dosta aktivna u odnosu na problem i pokušava iz svojih resursa koje ima da pomogne ljudima da reše svoje egzistencionalne probleme, ali i ti ljudi sami moraju nešto učiniti za sebe. Tu je po mom mišljenu problem.
RSE: Mnogi koji su dobili taj novac, potrošili su ga na mercedese, kuće, stanove. Trošilo se uveliko. Ne znam ima li podataka koliko je ljudi otvorilo biznis, ali to znači da vlada nije ljudima dobro objasnila da oni taj novac ne treba da protraće, nego da ga ulože kako se sutra ne bi našli na ulici.
LALOVIĆ: Jedna od mojih najvećih zamerki vladi, kao i prethodnoj vladi iz 2001. godine, je nedovoljno angažovanje u javnosti kako bi objasnila građanima šta moraju da urade, kroz šta mi svi moramo da prođemo i kada ćemo do nečega stići. To je ono što strašno nedostaje u Srbiji. Smatram da bi svi ministri u ovoj vladi, kao i druge javne ličnosti, trebali dnevno da budu na medijima i da ljudima objašnjavaju stanje stvari, jer se ovde radi o suštinskoj promeni sistema. Ono što je bilo na glavi, stavlja se na noge. To je ogromna promena. Ukoliko elita jedne zemlje ne uspe da objasni većini građana šta treba da radi i šta ih očekuje, onda smo u problemu koji vi pominjete. Ovih godina upravo pokušavamo u velikoj meri da promenimo kod ljudi način razmišljanja. Pravimo razne sajmove zapošljavanja, virtualna preduzeća, sve moguće radimo da razdrmamo ljude. Čini mi se da smo izgubili dosta vremena u vezi toga. Sada pokušavamo da stvari popravimo.
RSE: Da li smatrate da su prema novom Zakonu o radu poslodavci u Srbiji zaštićeniji nego poslodavci u zemljama Evropske unije? Treba li tu da ojača uloga sindikata?
LALOVIĆ: U ovom Zakonu o radu, o kome se toliko priča, u najvećoj meri primenjujemo određene standarde te iste Evropske unije. Vršili smo jednu vrstu harmonizacije našeg radnog zakonodavstva sa direktivama i standardima Evropske unije. Mislim da je to jedan ravnotežan tekst i da postoji ravnoteža između pozicije poslodavaca i pozicije radnika. U vezi njega svaki mogući konkretan razgovor i kritički pristup bi trebao da postoji. Ono što nisam uspeo da čujem, za ovih godinu dana otkako radimo taj zakon, od čuvenih poslodavaca određenih grupa šta je to što je problem u tom zakonu. Sve dok smo na nivou opšte priče ne možemo ništa da uradimo. Moramo da pričamo konkretno. Zbog toga što je oko toga ostalo malo nejasnoće, u ministarstvu ćemo da napravimo analizu efekata ovog zakona u odnosu na prethodne zakone i to baš u tom delu kojem se najviše prigovara. To rešenje ćemo prevesti na engleski i nemački jezik i upoznati strane ambasade u Beogradu, kao i privrednike koje to zanima, sa njim. Potpuno su netačne kritičke primedbe privrednika iz Beograda. Sada želim to i da pokažem. Oni su diskutovali na jednom ideološkom nivou, a ja hoću konkretno da im dokažem.
* * * * *
Kako je u Crnoj Gori? Dilema restrukturiranja firmi ili njihove privatizacije u Crnoj Gori se najpre može okarakterisati kao retorička ili teoretska, jer restrukturiranje najvećih kompanija iz grupe velikih sistema zahteva velika finansijska sredstva kojih u državnom budžetu nema. Dok jedan deo stručnjaka ističe da se u većini tranzicionih zemalja pristupalo privatizaciji bez prethodnog restrukturiranja, i to iz sličnih razloga, stručnjaci iz nevladinog sektora smatraju da pored nedostatka finansija crnogorska vlada ne raspolaže ni dovoljnim znanjem za zahvate poput restrukturiranja velikih sistema. Sam proces privatizacije velikih sistema u Crnoj Gori je na pola puta.
Crnogorski Telecom, jedno od najboljih preduzeća iz reda velikih sistema, od danas više nije u crnogorskom vlasništvu. Današnjim zaključivanjem transakcije između crnogorske vlade i Mađar Telecoma, mađarska kompanija je i formalno postala vlasnik crnogorskog Telecoma za 114 miliona evra i uz obavezu da u narednih pet godina investiraju još 67 miliona eura. Mađar Telecom je vlasništvo njemačkog Deutche telecoma, koji spada u kategoriju svjetskih najmoćnijih telekomunikacionih operatera, i koji je najvjerovatnije doprinio da Mađar Telecom bude smatran apsolutnim favoritom od samog početka privatizacionog procesa crnogorskog Telecoma, koji u svom sastavu ima tri zavisna preduzeća u većinskom vlasništvu: operatera mobilne telefonije, dominantan Internet provajder u Crnoj Gori i mrežu telefonskih govornica. Vlasnik je i petine crnogorske Komercijalne banke. Darko Uskoković, crnogorski ministar ekonomije:
''Jutros je izvršen prijenos akcija. Na taj način je obezbjeđen i prijenos sredstava u visini od 140 miliona eura sa prelaznog računa koja su bila deponovana od momenta potpisivanja ugovora do danas. Na taj način danas očekujemo prihod od 114 miliona eura koji će se iskoristiti za razvoj infrastrukture, prvenstveno u Crnoj Gori.''
Telecom, kao i ostala crnogorska preduzeća iz kategorije velikih sistema, nije bio predmet prethodnog restrukturiranja. Vlada se odlučila na privatizaciju pronalaženjem strateških partnera koji će potom obaviti posao restrukturiranja. Dragan Lajević, izvršni direktor Fonda za razvoj, smatra da je osnovni razlog za takav potez u nedostatku finansijskih sredstava:
''Rekao bih da ta drama postoji mnogo dugo u tradicionalnoj Evropi i da argumenti za, kao i argumenti protiv, postoje. Objektivna činjenica je to da se u najvećem broju zemalja u tranziciji išlo na direktnu privatizaciju iz prostog razloga što država nema onu količinu sredstava koja su potrebna da bi se napravila efikasna restrukturalizacija. Restrukturiranje uvijek efikasnije napravi onaj koji je kupac nego država.''
Dio stručne javnosti je, pored ocjene da Telecom još uvijek ne treba prodavati, kritikovao predloženi model privatizacije Telecoma jer je privatizacioni paket predviđao infrastrukturne dijelove: sistem kablova, optički sistem i međunarodne tranzitne centrale. Dodatne kontraverze su se javile nakon odluke vlade da sredstva dobijena privatizacijom Telecoma upotrijebi za izgradnju dijela puta od Podgorice do Kolašina. Javile su se određene sumnje da će se novac trošiti za finansiranje određenih političkih projekata. Među protivnicima ovakvog načina utroška sredstava našao se i Međunarodni monetarni fond. U međuvremenu su se pojavili i srani investitori zainteresovani za ulaganje u crnogorsku putnu infrastrukturu, tako da i dalje ostaje neizvjesno kako će vlada plasirati 114 miliona evra od prodaje većinskog dijela Telecoma. Grupa za promjene je od početka bila među najglasnijim protivnicima predloženog modela privatizacije Telecoma. Nebojša Medojević, izvršni direktor ove nevladine organizacije, slabost državnih finansija vidi samo kao jedan od razloga privatizacije velikih sistema bez prethodnog restrukturiranja:
''Ovdje se radi o infrastrukturnim preduzećima, gdje je veliki broj građana korisnik usluga tih preduzeća koja su imala javnu funkciju i obavljali su javni interes. Zato ih je trebalo prije privatizacije restrukturirati. Posebno je trebalo deregulisati te monopole i osposobiti nezavisne regulativne agencije da imaju dovoljno kapaciteta i znanja da mogu da regulišu ponašanje tih subjekata na tržištu u interesu građana i korisnika tih usluga. U Crnoj Gori se to nije desilo iz razloga što vlada nije imala ideje, niti znanja, kako da ih restrukturira jer je to dosta sofisticiran i složen društveni posao. Vlada gospodina Đukanovića je prepoznata od nas kao izuzetno nestručna, nesposobna i nekompetentna vlada, posebno kada je u pitanju upravljanje i restrukturiranje velikih sistema. Pokazali su veliko neznanje i nesposobnost da riješe, inače dosta složene, probleme.''
Prije Tecoma, privatizacija nikšičke željezare je završena sredinom prošle godine kada je vlada odlučila da kontrolni paket od 58 posto akcija željezare proda ruskoj kompaniji Midland Resources. Željezara je prodata za simboličnih hiljadu eura sa obavezom novog vlasnika da na poslu u stalnom radnom odnosu zadrži 2000 radnika. Midland nije prihvatio dugove željezare od oko 75 miliona eura, ali jeste obavezu da do kraja 2008. godine uloži 30,5 miliona eura. Dio stručne javnosti je ovu privatizaciju ocijenio kao poklon investitoru, a najavljene investicije kao sredstva za obično tekuće održavanje. Dragan Lajević smatra da je u preostalim privatizacijama najvažnije naročito voditi računa o transparentnosti procesa, punoj uključenosti stručne javnosti i kvalitetu tenderske dokumentacije:
''Ono što je jako važno je to da svi veliki sistemi budu prodani po proceduri uz značajno prisustvo stručne javnosti koja će u obliku tenderske procedure moći da utiče na kvalitet samog tendera, jer kvalitet dokumentacione ponude opredjeljuje potencionalnog kupca. U Crnoj Gori postoji značajan broj velikih sistema koji će biti restrukturirani kroz kombinaciju stečaja i likvidacije. Postoji jedan broj preduzeća za koje će se pojaviti strateški partneri, kao što su elektroprivreda, rudnici uglja ili kombinat aliminijuma. ''
Nakon skoro 2,5 mjeseca od uspostavljanja ponude konačni rezultat tendera za prodaju većinskog dijela najznačajnijeg crnogorskog preduzeća, podgoričkog Kombinata alminijum, na koji se javio samo jedan potencionalni investitor, još uvijek nije poznat. Ruska kompanija Rusalija je ponudila da preuzme 65 posto akcija KAPA-e koja godišnje proizvodi oko 120 hiljada tona alminijuma i fabrike prerade za 48,5 miliona eura uz investicije od 55 miliona eura. Tokom pregovora, kao sporna pokazale se namjera Rusalije da KAPA-om upravlja njihova kiparska kompanija Salomon, za koju nisu dali sto postotne garancije. Zatim minimalna cijene struje definisana strategijom, kao i ekološki program, nacrtom ruske ponude nisu precizirani, kao ni plan investicija za pogone prerade. Privatizaciju Kombinata alminijuma, koji predstavlja polovinu ukupne crnogorske privrede, od početka su pratile brojne kontraverzne optužbe i zahtjevi za privremenom obustavom procesa. Na meti kritičara su bile preniske garantovane cijena električne energije, nelimitiranost eksploatacije rudnika boksita, odsustvo obaveze prema domaćim prerađivačkim kapacitetima i prije svega nerealno visoki dugovi kombinata od, po nekim procjenama, skoro 140 miliona koji su, navodno, naduvani ugovorima štetnim po kombinat, a u korist najvećih povjerilaca KAPA: podgoričke Elektre, švajcarskog Lenkora i londosnke Standard banke. Nebojša Medojević kao uslov za ublažavanje, po njegovoj procjeni, pogubnih efekata privatizacije, ističe neophodnost promjene vlasti:
''Štete od takvih brzopletih privatizacija tek će biti viđene u Crnoj Gori u narednim godinama. Uvijek postoji mogućnost da neka nova vlada, mjerama ekonomske politike, prvenstveno poreskim, kao i mjerama koje se tiču uvođenja standarda u funkcionisanje tih preduzeća, zatim ohrabrivanjem konkurencije u tim oblastima, može značajno da popravi situaciju.''
