Kaže da je mnogo puta pokušao da pronađe posao. Ponekad mu to pođe za rukom, ali su to uglavnom poslovi na par dana. Pomoć niotkud, a kod kuće čeka porodica, čak pet mališana.
“To znači da moraš da kradeš, da otimaš, da nekoga prevariš na svaki način. To znam da ne bi voleo svako. Znači druge nama, ili da ostaviš decu i gledaš decu kako ti umiru od gladi ili počneš da kradeš, da prevariš, da otimaš, da bi svoju decu izdržavao.”
Svaki njegov dan je surova borba za opstanak.
“Prvo ujutro kad se probudim razmišljam o tome šta će danas moja deca da jedu za ručak. Znači to mi je prvo što razmišljam. I onda krenem bez cilja. Odem negde pred mrak, ukradem neku stoku, neku kokošku. Ako nas ne uhvati milicija dok ne prodamo dobro je, ako nas uhvati milicija mi moramo i za to da odgovaramo.”
Ima i situacija koje nisu nimalo bezazlene, posebno onda kada ga uhvate u krađi.
“Ja sam po bakarnu žicu morao da odem čak negde tamo prema ... zato što ovamo nije bilo. I kad sam otišao tamo da uzmem žicu, videli su me neki ljudi, prijavili me. Taj dan ne mogu da zaboravim uopšte jer sam ga mnogo propatio. Samo ja znam koliko sam propatio taj dan. Znači uhvatili me, maltretirali me, celu noć su me bili, šutirali me po bubrezima, terali su me da priznam i ono što nisam skinuo a ja sam uhvaćen samo sa 20 kilograma bakarne žice.”
Šta si morao još da priznaš?
“Morao sam da priznam da sam skidao žicu ko zna koliko kilometara je tamo bilo napisano. Nisam ja samo taj koji je Radovan. Tu su i pucali na mene, leteli meci preko glave, ali valjda me Bog sačuvao jer imam petoro dece. Nisu me pogodili.”
Jel’ ne može drugačije da se živi?
“Pa u ovoj današnjoj situaciji ne može. Ja sam mnogo puta pokušao da tražim posao, privatno da radim. Tu i tamo ja sam i našao posao da radim privatno, ali to je bilo sve jedan dan, dva dana, tri dana, i više posla nije bilo. A to nije bilo već ni za hranu, a kamoli za obuću, odeću i tako neke stvari.”
Naš sagovornik kaže da je želeo da započne novi i drugačiji život, ali tamo gde je zakucao još uvek važe stara pravila.
“Kad sam izašao direktoru, upravnik mi je rekao dođi ti kod mene, spremi hiljadu evra i nema problema, videćemo. Ja ću ti srediti samo to nemoj da sazna neko, jer inače nema od toga ništa. Ako hoćeš već da radiš, da spasiš svoju porodicu, itd. A ja te pare nemam.”
I onda ispočetka. Odlazi ranom zorom ili u sumrak. Ni njegovi najbliži ne znaju kuda.
“Da, kad on ide ja celu noć ne spavam, samo čekam pandure kad naiđu. Kad naiđu oni viču na mene. Kažu, ti ga kriješ.”
Vi ne radite nigde?
“Nigde.”
A muža nema po nekoliko dana?
“Pa, nema. Šta da radim kad ga nema. Plačemo, gledamo, čekamo, nema ga.”
“Kad nije tu tata ja ustanem, pustim televizor, ne mogu da spavam bez tate.”
A ti?
“I ja tako. Poneki put nemam šta da jedemo, poneki put imamo. Moramo i mi da trpimo.”
A njegov život je hodanje po žici. Na ivici ili van zakona. Sa strahom od svakog novog dana.
“Dan je užasan. Mislim svaki dan, ne samo jedan dan. Ja ne mogu više nšta da razmišljam. Znači ja živim život bez cilja. Što god da me snađe ja iznenađen nisam. Znači nemam gde. Tu sam. Ako nađem neki posao da radim radiću. Ako ne nađem, ja moram da idem da kradem, da se snalazim, pa kako mi daje Bog. Šta da radim?”
“To znači da moraš da kradeš, da otimaš, da nekoga prevariš na svaki način. To znam da ne bi voleo svako. Znači druge nama, ili da ostaviš decu i gledaš decu kako ti umiru od gladi ili počneš da kradeš, da prevariš, da otimaš, da bi svoju decu izdržavao.”
Svaki njegov dan je surova borba za opstanak.
“Prvo ujutro kad se probudim razmišljam o tome šta će danas moja deca da jedu za ručak. Znači to mi je prvo što razmišljam. I onda krenem bez cilja. Odem negde pred mrak, ukradem neku stoku, neku kokošku. Ako nas ne uhvati milicija dok ne prodamo dobro je, ako nas uhvati milicija mi moramo i za to da odgovaramo.”
Ima i situacija koje nisu nimalo bezazlene, posebno onda kada ga uhvate u krađi.
“Ja sam po bakarnu žicu morao da odem čak negde tamo prema ... zato što ovamo nije bilo. I kad sam otišao tamo da uzmem žicu, videli su me neki ljudi, prijavili me. Taj dan ne mogu da zaboravim uopšte jer sam ga mnogo propatio. Samo ja znam koliko sam propatio taj dan. Znači uhvatili me, maltretirali me, celu noć su me bili, šutirali me po bubrezima, terali su me da priznam i ono što nisam skinuo a ja sam uhvaćen samo sa 20 kilograma bakarne žice.”
Šta si morao još da priznaš?
“Morao sam da priznam da sam skidao žicu ko zna koliko kilometara je tamo bilo napisano. Nisam ja samo taj koji je Radovan. Tu su i pucali na mene, leteli meci preko glave, ali valjda me Bog sačuvao jer imam petoro dece. Nisu me pogodili.”
Jel’ ne može drugačije da se živi?
“Pa u ovoj današnjoj situaciji ne može. Ja sam mnogo puta pokušao da tražim posao, privatno da radim. Tu i tamo ja sam i našao posao da radim privatno, ali to je bilo sve jedan dan, dva dana, tri dana, i više posla nije bilo. A to nije bilo već ni za hranu, a kamoli za obuću, odeću i tako neke stvari.”
Naš sagovornik kaže da je želeo da započne novi i drugačiji život, ali tamo gde je zakucao još uvek važe stara pravila.
“Kad sam izašao direktoru, upravnik mi je rekao dođi ti kod mene, spremi hiljadu evra i nema problema, videćemo. Ja ću ti srediti samo to nemoj da sazna neko, jer inače nema od toga ništa. Ako hoćeš već da radiš, da spasiš svoju porodicu, itd. A ja te pare nemam.”
I onda ispočetka. Odlazi ranom zorom ili u sumrak. Ni njegovi najbliži ne znaju kuda.
“Da, kad on ide ja celu noć ne spavam, samo čekam pandure kad naiđu. Kad naiđu oni viču na mene. Kažu, ti ga kriješ.”
Vi ne radite nigde?
“Nigde.”
A muža nema po nekoliko dana?
“Pa, nema. Šta da radim kad ga nema. Plačemo, gledamo, čekamo, nema ga.”
“Kad nije tu tata ja ustanem, pustim televizor, ne mogu da spavam bez tate.”
A ti?
“I ja tako. Poneki put nemam šta da jedemo, poneki put imamo. Moramo i mi da trpimo.”
A njegov život je hodanje po žici. Na ivici ili van zakona. Sa strahom od svakog novog dana.
“Dan je užasan. Mislim svaki dan, ne samo jedan dan. Ja ne mogu više nšta da razmišljam. Znači ja živim život bez cilja. Što god da me snađe ja iznenađen nisam. Znači nemam gde. Tu sam. Ako nađem neki posao da radim radiću. Ako ne nađem, ja moram da idem da kradem, da se snalazim, pa kako mi daje Bog. Šta da radim?”
