Mada je Komisija za istinu i pomirenje formirana na insistiranje tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice, nakon preuzimanja vlasti od strane njegove partije na republičkom nivou, nije ništa učinjeno da se formira neko slično telo. Stoga pitanja preovladavanja ratne prošlosti koja sigurno imaju direktne veze sa jakim otproma prema suđenjima za ratne zločine prepuštena nevladinim organizacijama i savesti građana ove zemlje. No to očigledno nije dovoljno da bi se uopšte pokrenuo sa mrtve tačke proces suočavanja sa onim što se događalo u ratu, pa smo od savetnika republičkog premijera Vojislava Koštunice Vladete Jankovića potražili odgovor na pitanje zašto državni organi izbegavaju da se bave ovim temama:
“Pod okolnostima pod kojima smo mi danas tako nešto bi bilo potrebno, ali toliko je prečih stvari i toliki su pritisci kako spolja tako i iznutra, da ja jednostavno ne vidim prostor za tu vrstu inicijative. Šta nas sve čeka, Hag, Kosovo, Republika Srpska, odnosi u okviru državne zajednice, privredna situacija, to je takvo bombardovanje i sad vi treba da rešavati pitanje istorijske odgovornosti. Ona jesu u vezi sa svim tim, ali zato je prosto potreban jedan momenat predaha kada bi se moglo to uraditi na valjan način.”
Pre nego što je sasvim utihnula a potom se i neprimetno ugasila, Komisija za istinu i pomirenje nije uspela da ostvari svoj mandat i ispuni program, jer je njen rad od početka pratilo nepoverenje prema sastavu i druga osporavanja. Nekadašnji član ovog tela Aleksandar Lojpur uprkos svemu ne vidi razloga zbog kojih je ova institucija prestala sa radom.
“Mogu samo da pretpostavim da se radi o neshvatanju značaja procesa istine i pomirenja u svim postkonfliktnim društvima kao što je naše, od strane najviših predstavnika vlasti u Srbiji.”
Reditelj Lazar Stojanović smatra da nije nimalo slučajno to što vlasti u Srbiji nisu zainteresovani da se institucionalno bave temama istine i pomirenja:
“Lako je dokazati da je to nameran propust. Nije ništa specifično za Srbiju ili novo u istoriji da se u struktuiranju pravnih ustanova ili u pisanju zakona čine namerni propusti. Mi jednostavno imamo posao koji su napravili ljudi koji se inače pravom bave, koji su stručnjaci za to, tako da sami sebi vežu ruke i da kažu pa mi bismo, ali evo ne možemo jer institucionalno ne možemo. Kod nas eto pribegava se pravnim trikovima. Tako da je to jedno od osnovnih pitanja zbog kojih Srbija umesto da krene u 21. vek polako klizi ka 19.”
Savetnik republičkog premijera Vojislava Koštunice Vladeta Janković neće se složiti sa tim da bavljenje temama istina i pomirenja nije državna briga.
“Ja čvrsto verujem da to jeste državno pitanje i da je mnogo bolje da se time bavi država nego da se bave nevladine organizacije, da se bave ad hok grupe, pojedinci, političke stranke, jer tu odmah ulaze u igru elementi koji ne vode ka istini nego vode nekom sticanju profita političke vrste, u nekim slučajevima i ličnog profita, promocijama, privatnim i poluprivatnim i cilj se gubi iz vida. Zato misli da bi bilo mnogo bolje da se ustanovi takva jedna državna komisija.”
Nepostojanje komisije za istinu i pomirenje samo je vrh ledenog brega. U osnovi toga leži pre svega uporno odbijanje aktuelne vlasti da sarađuje sa Međunarodnim sudom za ratne zločine, mada savetnik republičkog premijera Vojislava Koštunice Vladeta Janković nastoji da odvoji pitanje moralne odgovornosti od sasvim konkretnih procesa pred Haškim tribunalom.
“Postojanje suda u Hagu, Tužilaštva, itd. to je tehnička strana cele stvari. Pitanje pravne odgovornosti, krivice i kazne u pravnom smislu, a ova komisiaj bi trebala da se bavi nečim drugim, dubljim, onim što stoji iza i iznad svega toga, a to je pitanje moralne odgovornosti.”
No koliko god procesi za ratne zločine ulazili u sferu pojedinačne odgovornosti, vlast u Srbiji, kako primećuje pravnik Aleksandar Lojpur, ne pokazuje spremnost ka prevladavanju tereta ratne prošlosti.
“Neisporučivanje tih ljudi Haškom tribunalu, izbegavanje da se oni predaju, prinudno, pošto očigledno neće sami da se predaju, jeste nepostupanje po sopstvenom zakonu. Kad država ne postupa po sopstvenom zakonu onda može da se kaže zaista da je to neka nespremnost za suočavanje sa sopstvenom prošlošću i sa svime onime što se radilo devedesetih godina i u ime srpskog naroda.”
“Pod okolnostima pod kojima smo mi danas tako nešto bi bilo potrebno, ali toliko je prečih stvari i toliki su pritisci kako spolja tako i iznutra, da ja jednostavno ne vidim prostor za tu vrstu inicijative. Šta nas sve čeka, Hag, Kosovo, Republika Srpska, odnosi u okviru državne zajednice, privredna situacija, to je takvo bombardovanje i sad vi treba da rešavati pitanje istorijske odgovornosti. Ona jesu u vezi sa svim tim, ali zato je prosto potreban jedan momenat predaha kada bi se moglo to uraditi na valjan način.”
Pre nego što je sasvim utihnula a potom se i neprimetno ugasila, Komisija za istinu i pomirenje nije uspela da ostvari svoj mandat i ispuni program, jer je njen rad od početka pratilo nepoverenje prema sastavu i druga osporavanja. Nekadašnji član ovog tela Aleksandar Lojpur uprkos svemu ne vidi razloga zbog kojih je ova institucija prestala sa radom.
“Mogu samo da pretpostavim da se radi o neshvatanju značaja procesa istine i pomirenja u svim postkonfliktnim društvima kao što je naše, od strane najviših predstavnika vlasti u Srbiji.”
Reditelj Lazar Stojanović smatra da nije nimalo slučajno to što vlasti u Srbiji nisu zainteresovani da se institucionalno bave temama istine i pomirenja:
“Lako je dokazati da je to nameran propust. Nije ništa specifično za Srbiju ili novo u istoriji da se u struktuiranju pravnih ustanova ili u pisanju zakona čine namerni propusti. Mi jednostavno imamo posao koji su napravili ljudi koji se inače pravom bave, koji su stručnjaci za to, tako da sami sebi vežu ruke i da kažu pa mi bismo, ali evo ne možemo jer institucionalno ne možemo. Kod nas eto pribegava se pravnim trikovima. Tako da je to jedno od osnovnih pitanja zbog kojih Srbija umesto da krene u 21. vek polako klizi ka 19.”
Savetnik republičkog premijera Vojislava Koštunice Vladeta Janković neće se složiti sa tim da bavljenje temama istina i pomirenja nije državna briga.
“Ja čvrsto verujem da to jeste državno pitanje i da je mnogo bolje da se time bavi država nego da se bave nevladine organizacije, da se bave ad hok grupe, pojedinci, političke stranke, jer tu odmah ulaze u igru elementi koji ne vode ka istini nego vode nekom sticanju profita političke vrste, u nekim slučajevima i ličnog profita, promocijama, privatnim i poluprivatnim i cilj se gubi iz vida. Zato misli da bi bilo mnogo bolje da se ustanovi takva jedna državna komisija.”
Nepostojanje komisije za istinu i pomirenje samo je vrh ledenog brega. U osnovi toga leži pre svega uporno odbijanje aktuelne vlasti da sarađuje sa Međunarodnim sudom za ratne zločine, mada savetnik republičkog premijera Vojislava Koštunice Vladeta Janković nastoji da odvoji pitanje moralne odgovornosti od sasvim konkretnih procesa pred Haškim tribunalom.
“Postojanje suda u Hagu, Tužilaštva, itd. to je tehnička strana cele stvari. Pitanje pravne odgovornosti, krivice i kazne u pravnom smislu, a ova komisiaj bi trebala da se bavi nečim drugim, dubljim, onim što stoji iza i iznad svega toga, a to je pitanje moralne odgovornosti.”
No koliko god procesi za ratne zločine ulazili u sferu pojedinačne odgovornosti, vlast u Srbiji, kako primećuje pravnik Aleksandar Lojpur, ne pokazuje spremnost ka prevladavanju tereta ratne prošlosti.
“Neisporučivanje tih ljudi Haškom tribunalu, izbegavanje da se oni predaju, prinudno, pošto očigledno neće sami da se predaju, jeste nepostupanje po sopstvenom zakonu. Kad država ne postupa po sopstvenom zakonu onda može da se kaže zaista da je to neka nespremnost za suočavanje sa sopstvenom prošlošću i sa svime onime što se radilo devedesetih godina i u ime srpskog naroda.”
