Reklame filmskih hitova se, kao malo gde u svetu, za male pare odavno mogu kupiti na ulicama Beograda. Kompakt diskove sa piratskim kopijama najnovijih filmova svako ko želi u Srbiji može kupiti na uličnim tezgama, a najveće ilegalne berze su u beogradskom Studentskom kulturnom centru i Bulevaru revolucije.
“Najviše traže ovaj film ‘Aleksandar’. Takav je naš narod tako da su uporni u tome.”
“Klinci traže film ‘Fudbal fektoris’ čija je premijera bila u Sava centru. To je dobar film, odličan je.”
Šta najbolje ide od filmova?
“Domaći. Trenutno, ‘Kad porastem biću Kengur’.”
“Pornić iz Kragujevca, zato što im se sviđa. Imamo i novi pornić iz Borče. Najnoviji. Došao nam je jedan dečko u Bulevar i pitao hoćete li da uzmete pornić iz Borče. Ja mu kažem nemoj da je neka prevara, naćiću te, ubiću te. I mi smo odneli kući, pogledali i onda smo to narezali i pustili smo u prodaju. Mogu da vam kažem da vrlo dobro ide, i da ga ljudi uzimaju.”
“Sve ide. Prodaš dva tri ova, dva tri ona, i skupi se. Ode 15-20 diskova, čisto da preživiš. Soma i po – dva dnevno.”
Je li sam praviš diskove?
“Ne, kupujem na berzi za 80-100 dinara i onda preprodajem. Kad nas uhvate onda nam uzmu robu i porodica onda nema danas šta da jede i tako. Niko se nije obogatio na ulici.”
“Sve je 150 dinara. Dupli diskovi su 300 dinara.”
Da li vas teraju policija i inspekcija odavde?
“Da, teraju nas.”
Šta vam kažu?
“Ne kažu nam ništa, mi ‘zapalimo’ pre toga.”
Koliko dugo se baviš ovim?
“Skoro sam počeo. Radio sam letos, zaradio neke pare i onda sam počeo, kupili smo diskove na berzi i tako radimo. Je li, jel to za policiju nešto?”
Za radio.
“Znači ekstra je kinta ovde, uzima se dobro, dva soma dinara, i eto.”
“Apel policiji da nas malo manje jure jer stvarno nisu pošteni. I mi treba da živimo od nečeg. A da radimo na građevini, još smo mali za to a trebaju nam pare za izlazak, diskoteke…”
Beograđani ne kriju da nove filmove radije kupuju na ulici, nego što idu u bioskop.
“Razlika je u ceni, a kvalitet je relativno isti.”
“Glupo je da DVD košta 20 evra, a prazan košta na veliko, ne znam… Gde ide ta lova?”
“Ovo je Srbija, bajo. Da je sve normalno kao što bi trebalo ja ne bih stvarno kupovao na ulici.”
“Ja sam pristalica besplatne umetnosti.”
“Mnogo je bolji kvalitet u bioskopu, ali ako nemam vremena onda uzimam šta mi je najbliže, šta mi je usput.”
“Iz svog kreveta, ležim i gledam. Mogu da uživam više kući nego u biskopu. Znači, nek živi piratski DVD.”
Zato su beogradski bioskopi, kao što svedoče i blagajnice u Balkanu i Jadranu, uglavnom prazni.
Kako ide prodaja karata za filmove u bioskopu?
“Jako loše. Verovatno zbog piraterije.”
Koliko prodate karata dnevno?
“Zavisi od filma, ali uglavnom malo. U ovim ranijim časovima bude po pet-šest karata, deset, kako kad. Uveče malo više.”
“Ranije predstave su 150, a kasnije 200. Bio je film ’Jesen stiže, Dunjo moja’, tad je bila gužva. Uglavnom ne bude i vidim da deca koja uđu ovde, pogledaju plakat, kažu to sam gledao pre dva meseca, a kod nas premijera.”
“Nemamo prihoda ni za dažbine, a o platama da ne pričam.”
“Sale se nisu dugo renovirale, ali uglavnom su još uvek podnošljve i dobre.”
Ako se ovako nastavi hoće li biti bioskopi pred zatvaranjem?
“Neće sigurno, bioskopi se neće nikad zatvoriti.”
Između ostalog, prva i očigledna posledica ovakvog stanja je totalni kolaps domaće kinematografije. Dejan Petričević, iz Antipiratske asocijacije Srbije i Crne Gore.
“Ove godine samo jedan film je završen. Film Srđana Dragojevića koji je sad u završnoj obradi, uz veliki znak pitanja da li će uopšte biti prikazan u bioskopima, jer postoji veoma realna mogućnost da zbog posete koja je na nivou skoro nule u celoj zemlji bioskopi prestanu sa radom, najverovatnije od 1. januara. Što znači da postoji realna opasnost da i ono na šta smo navikli, a sve je to vezano za javno prikazivanje filmova, FEST i slično, ne bude održan sledeće godine zbog toga što nema filmova. Odnosno, niko ne može da uloži pare u nabavku i kupovinu filmova kad mu to donosi čisti gubitak.”
Kada je država videla da je đavo odneo šalu, policija i nadležna tužilaštva poleli su kampanju za suzbijanje piraterije, pa je u akciji izvedenoj sredinom oktobra u Beogradu i još četiri grada u Srbiji otkriveno devet osoba koje su u kućnim fabrikama proizvodile i preko interneta prodavale velike količine piratskih kompakt diskova. Neki od njih piratima su snabdevali celu Srbiju, ali i crno tržište u Bosni i Hrvatskoj. Nakon te akcije, iako je otkriven samo vrh ledenog brega, tužilac Branko Stamenković saopštio je da bi piraterija u Srbiji, koja je na trištu dostigla nivo od čak 90 odsto, mogla biti svedena na prihvatljivu meru.
“Taj prosek na osnovu iskustava u zemljama da kažemo zapadne demokratije bio negde od 10 do 15 posto piraterije koja egzistira i koju je možda praktično I nemoguće suzbiti. Ipak ne možemo se nadati potpunom iskorenju.”
Prema zvaničnim podacima, proizvođači piratskih diskova zarađuju enormnih 500 odsto, dok je zarada preprodavaca 100 odsto. U Antipiratskoj asocijaciji tvrde da je Srbija zemlja sa najvećim stepenom piraterije u Evropi pa bi, kako kaze Dejan Petričević, bili srećni kada bi se ona smanjila za bar 50 odsto.
“To bi bio neverovatan rezultat koji bi preobrazio u potpunosti industriju i te kulturne aktivnosti jer bi dovelo do procvata domaće kinematografije i ulaganja u bioskope.”
Najveći problem u suzbijanju piraterije, kako kažu filmski radnici je, nedovoljno angazovanje državnih organa – policije, tužilašatva i suda. Po rečima producenta Makse Ćatovica, postoji neadekvatan zakon na nivou državne zajednice, pro kom su kazne za pirateriju obično uslovne, dok su prema zakonu u Srbiji zaprećene zatvorske kazne do osam godina.
“Sada je problem što policija i radi nešto na terenu, zapleni robu, napiše prijavu, napravi predmet, daje tužilaštvu dalje. Tužilaštvo ili ne preduzima ništa, ili ako preduzima tuži po saveznom propisu gde su kazne blaže.”
Zbog alarmantne situacije sa piraterijom filmski radnici nedavno su imali sastanak sa nadležnima u republičkom ministarstvu pravde, i tom prilikom scenarista Đorđe Milićević državi je skrenuo pažnju na još jednu činjenicu.
“Ako su bioskopi prazni država je opljačkana. Ako kablovska televizija prikazuje piratski film, država je opljačkana.”
Posle svih apela da se konačno stane na put pirateriji, ministar pravde Zoran Stojković, javno je saopštio.
“Naša ideja je da se na tom planu pritisnu svi organi i da se nešto uradi, počev od pitanja prekršaja, mandatnih kazni, bržeg delovanja i bogami oštrijih krivičnih sankcija za ovo što se sada radi. Mi bez toga teško da ćemo moći i u Evropu kako se priča, i u ostali deo sveta.”
Da će piraterija, ukoliko ne bude uskoro svedena na podnošljivu meru, Srbiji predstavljati zaista veliku prepreku za ulazak u Evropu upozorile su i neke evropske organizacije koje su i poručile da je za rešenje tog problema prvenstveno neophodno donošenje adekvatnog zakona, kao i osnivanje nacionalnog centra za borbu protiv autorskog kriminaliteta.
“Najviše traže ovaj film ‘Aleksandar’. Takav je naš narod tako da su uporni u tome.”
“Klinci traže film ‘Fudbal fektoris’ čija je premijera bila u Sava centru. To je dobar film, odličan je.”
Šta najbolje ide od filmova?
“Domaći. Trenutno, ‘Kad porastem biću Kengur’.”
“Pornić iz Kragujevca, zato što im se sviđa. Imamo i novi pornić iz Borče. Najnoviji. Došao nam je jedan dečko u Bulevar i pitao hoćete li da uzmete pornić iz Borče. Ja mu kažem nemoj da je neka prevara, naćiću te, ubiću te. I mi smo odneli kući, pogledali i onda smo to narezali i pustili smo u prodaju. Mogu da vam kažem da vrlo dobro ide, i da ga ljudi uzimaju.”
“Sve ide. Prodaš dva tri ova, dva tri ona, i skupi se. Ode 15-20 diskova, čisto da preživiš. Soma i po – dva dnevno.”
Je li sam praviš diskove?
“Ne, kupujem na berzi za 80-100 dinara i onda preprodajem. Kad nas uhvate onda nam uzmu robu i porodica onda nema danas šta da jede i tako. Niko se nije obogatio na ulici.”
“Sve je 150 dinara. Dupli diskovi su 300 dinara.”
Da li vas teraju policija i inspekcija odavde?
“Da, teraju nas.”
Šta vam kažu?
“Ne kažu nam ništa, mi ‘zapalimo’ pre toga.”
Koliko dugo se baviš ovim?
“Skoro sam počeo. Radio sam letos, zaradio neke pare i onda sam počeo, kupili smo diskove na berzi i tako radimo. Je li, jel to za policiju nešto?”
Za radio.
“Znači ekstra je kinta ovde, uzima se dobro, dva soma dinara, i eto.”
“Apel policiji da nas malo manje jure jer stvarno nisu pošteni. I mi treba da živimo od nečeg. A da radimo na građevini, još smo mali za to a trebaju nam pare za izlazak, diskoteke…”
Beograđani ne kriju da nove filmove radije kupuju na ulici, nego što idu u bioskop.
“Razlika je u ceni, a kvalitet je relativno isti.”
“Glupo je da DVD košta 20 evra, a prazan košta na veliko, ne znam… Gde ide ta lova?”
“Ovo je Srbija, bajo. Da je sve normalno kao što bi trebalo ja ne bih stvarno kupovao na ulici.”
“Ja sam pristalica besplatne umetnosti.”
“Mnogo je bolji kvalitet u bioskopu, ali ako nemam vremena onda uzimam šta mi je najbliže, šta mi je usput.”
“Iz svog kreveta, ležim i gledam. Mogu da uživam više kući nego u biskopu. Znači, nek živi piratski DVD.”
Zato su beogradski bioskopi, kao što svedoče i blagajnice u Balkanu i Jadranu, uglavnom prazni.
Kako ide prodaja karata za filmove u bioskopu?
“Jako loše. Verovatno zbog piraterije.”
Koliko prodate karata dnevno?
“Zavisi od filma, ali uglavnom malo. U ovim ranijim časovima bude po pet-šest karata, deset, kako kad. Uveče malo više.”
“Ranije predstave su 150, a kasnije 200. Bio je film ’Jesen stiže, Dunjo moja’, tad je bila gužva. Uglavnom ne bude i vidim da deca koja uđu ovde, pogledaju plakat, kažu to sam gledao pre dva meseca, a kod nas premijera.”
“Nemamo prihoda ni za dažbine, a o platama da ne pričam.”
“Sale se nisu dugo renovirale, ali uglavnom su još uvek podnošljve i dobre.”
Ako se ovako nastavi hoće li biti bioskopi pred zatvaranjem?
“Neće sigurno, bioskopi se neće nikad zatvoriti.”
Između ostalog, prva i očigledna posledica ovakvog stanja je totalni kolaps domaće kinematografije. Dejan Petričević, iz Antipiratske asocijacije Srbije i Crne Gore.
“Ove godine samo jedan film je završen. Film Srđana Dragojevića koji je sad u završnoj obradi, uz veliki znak pitanja da li će uopšte biti prikazan u bioskopima, jer postoji veoma realna mogućnost da zbog posete koja je na nivou skoro nule u celoj zemlji bioskopi prestanu sa radom, najverovatnije od 1. januara. Što znači da postoji realna opasnost da i ono na šta smo navikli, a sve je to vezano za javno prikazivanje filmova, FEST i slično, ne bude održan sledeće godine zbog toga što nema filmova. Odnosno, niko ne može da uloži pare u nabavku i kupovinu filmova kad mu to donosi čisti gubitak.”
Kada je država videla da je đavo odneo šalu, policija i nadležna tužilaštva poleli su kampanju za suzbijanje piraterije, pa je u akciji izvedenoj sredinom oktobra u Beogradu i još četiri grada u Srbiji otkriveno devet osoba koje su u kućnim fabrikama proizvodile i preko interneta prodavale velike količine piratskih kompakt diskova. Neki od njih piratima su snabdevali celu Srbiju, ali i crno tržište u Bosni i Hrvatskoj. Nakon te akcije, iako je otkriven samo vrh ledenog brega, tužilac Branko Stamenković saopštio je da bi piraterija u Srbiji, koja je na trištu dostigla nivo od čak 90 odsto, mogla biti svedena na prihvatljivu meru.
“Taj prosek na osnovu iskustava u zemljama da kažemo zapadne demokratije bio negde od 10 do 15 posto piraterije koja egzistira i koju je možda praktično I nemoguće suzbiti. Ipak ne možemo se nadati potpunom iskorenju.”
Prema zvaničnim podacima, proizvođači piratskih diskova zarađuju enormnih 500 odsto, dok je zarada preprodavaca 100 odsto. U Antipiratskoj asocijaciji tvrde da je Srbija zemlja sa najvećim stepenom piraterije u Evropi pa bi, kako kaze Dejan Petričević, bili srećni kada bi se ona smanjila za bar 50 odsto.
“To bi bio neverovatan rezultat koji bi preobrazio u potpunosti industriju i te kulturne aktivnosti jer bi dovelo do procvata domaće kinematografije i ulaganja u bioskope.”
Najveći problem u suzbijanju piraterije, kako kažu filmski radnici je, nedovoljno angazovanje državnih organa – policije, tužilašatva i suda. Po rečima producenta Makse Ćatovica, postoji neadekvatan zakon na nivou državne zajednice, pro kom su kazne za pirateriju obično uslovne, dok su prema zakonu u Srbiji zaprećene zatvorske kazne do osam godina.
“Sada je problem što policija i radi nešto na terenu, zapleni robu, napiše prijavu, napravi predmet, daje tužilaštvu dalje. Tužilaštvo ili ne preduzima ništa, ili ako preduzima tuži po saveznom propisu gde su kazne blaže.”
Zbog alarmantne situacije sa piraterijom filmski radnici nedavno su imali sastanak sa nadležnima u republičkom ministarstvu pravde, i tom prilikom scenarista Đorđe Milićević državi je skrenuo pažnju na još jednu činjenicu.
“Ako su bioskopi prazni država je opljačkana. Ako kablovska televizija prikazuje piratski film, država je opljačkana.”
Posle svih apela da se konačno stane na put pirateriji, ministar pravde Zoran Stojković, javno je saopštio.
“Naša ideja je da se na tom planu pritisnu svi organi i da se nešto uradi, počev od pitanja prekršaja, mandatnih kazni, bržeg delovanja i bogami oštrijih krivičnih sankcija za ovo što se sada radi. Mi bez toga teško da ćemo moći i u Evropu kako se priča, i u ostali deo sveta.”
Da će piraterija, ukoliko ne bude uskoro svedena na podnošljivu meru, Srbiji predstavljati zaista veliku prepreku za ulazak u Evropu upozorile su i neke evropske organizacije koje su i poručile da je za rešenje tog problema prvenstveno neophodno donošenje adekvatnog zakona, kao i osnivanje nacionalnog centra za borbu protiv autorskog kriminaliteta.
