Politička klasa u Srbiji pokazala je ovih dana impresivan stepen socijalnog nehaja i nerazumevanja konteksta u kojem postoji i deluje: u društvu devastiranom siromaštvom, besperspektivnošću i permanentnim propadanjem, poslanicima Skupštine Srbije učinilo se baš zgodnim da sebi enormno povećaju plate, ali i da se obezbede za ostatak života tako što će im poslaničke penzije biti daleko iznad, recimo, sudijskih ili lekarskih, a svakome ko je makar dva dana u životu bio narodni poslanik biće dovoljno dvadesdet godina bilo gde i bilo kako napabirčenog radnog staža pa da stekne pravo na uživanje pune poslaničke penzije. Da stvar bude još veselija, zakon oko kojeg se slažu gotovo sve skupštinske frakcije – samo se Demokratska stranka Srbije pobunila protiv zakona u celosti – važio bi retroaktivno od 1990., što bi značilo mnogo lepih i izdašnih apanaža pre svega za Miloševićeve i Šešeljeve poslaničke pulene iz devedesetih, valjda kao dodatni honorar i zahvalnost za sve ono čime su zauvek zadužili Srbiju.
Ne treba biti profesionalni tražilac dlake u jajetu pa da se primeti da je u lavini negativnih reakcija javnosti s leva, zdesna i iz centra prisutno i ponešto od onog tugaljivog kazansko-egalistarističkog mentaliteta koji sapinje periferijska i poluarhaična društva poput srbijanskog, ali u ovom slučaju problem je ipak na drugoj strani: politička klasa koja je i svojim činjenjem i nečinjenjemn dovela zemlju na najniže grane odista bi mogla da s nešto manje prostačke oblapornosti poseže u buđelare onih koji ih ionako već izdržavaju, iako mahom ne znaju čemu sve to čime se politička klasa bavi služi, a pri tome još i ne radi.
Možda će političko-skupštinski esnaf pod pritiskom javnosti povući ili bitnije modifikovati svoj zakonski predlog, baš kao što je deo oficijelnog novinarskog esnafa u nekakvom fosilnom stanju preživelog iz Miloševićeve ere na kraju morao da odustane od blasfemične ideje da za životno delo nagradi novinskog urednika koji je poznat samo po tome što je upropastio sve što je dotakao, i što je služio zločinačkoj mašineriji kao beskrupulozni agitpropovski gaulajter. Pa ipak, već samo pojavljivanje ovakvih ideja i inicijativa jasan je simptom suštinske dezorijentisanosti društva duboko uronjenog u sopstveno gubitništvo. A ljudi koji Srbijom vladaju, pre svega premijer Koštunica i njegova vlada sastavljena od niza disfunkcionalnih i međusobno nepovezanih partitokratskih feuda, ali i još uvek preterano koncilijantni i politički neodvažni predsednik Boris Tadić, za to se vreme bave mahom marginalnim stvarima, ili se pak bave važnim stvarima na nerelevantan način, dakle prostije rečeno prividno rešavaju suštinske probleme društva tako što ih zapravo odlažu i prolongiraju u nedogled, ili tvrdoglavo, da li zarad vlastitih ideoloških predrasuda i kvaziprincipijelnog narcizma ili pak zbog brižnog zalivanja sopstvene popularnosti kao samoj sebi svrhe, insistiraju na onim rešenjima koja su daleko od realnosti. I ovo se manje-više podjednako odnosi na pitanja saradnje s Tribunalom, Kosovo, Crnu Goru, privatizaciju i niz drugih. Tako se pokazuje da je problem fundamentalne neodgovornosti političke klase sve doli samih njenih vrhova širi od njene alavosti na novac i privilegije: grabeći sebi više nego što je pristojno, ona ostatku zemlje nudi manje od civilizovanog minimuma.
Nije to, doduše, ništa novo za Srbiju, ali preoblem je u tom,e što je ideja diskontinuiteta od godine dvehiljadite bila upravo da se raskine s takvom bahatošću koalicije vlasti, moći i novca. Na drugoj strani, setimo se onog nesuđenog novinarskog nagrađenika, ali i toga ko održava vladinu većinu u Skupštini, pa će nam se tek onda svaka priča o diskontinuitetu ukazati u svojoj pravoj, ponekad baš lakrdijaškoj suštini.
Ne treba biti profesionalni tražilac dlake u jajetu pa da se primeti da je u lavini negativnih reakcija javnosti s leva, zdesna i iz centra prisutno i ponešto od onog tugaljivog kazansko-egalistarističkog mentaliteta koji sapinje periferijska i poluarhaična društva poput srbijanskog, ali u ovom slučaju problem je ipak na drugoj strani: politička klasa koja je i svojim činjenjem i nečinjenjemn dovela zemlju na najniže grane odista bi mogla da s nešto manje prostačke oblapornosti poseže u buđelare onih koji ih ionako već izdržavaju, iako mahom ne znaju čemu sve to čime se politička klasa bavi služi, a pri tome još i ne radi.
Možda će političko-skupštinski esnaf pod pritiskom javnosti povući ili bitnije modifikovati svoj zakonski predlog, baš kao što je deo oficijelnog novinarskog esnafa u nekakvom fosilnom stanju preživelog iz Miloševićeve ere na kraju morao da odustane od blasfemične ideje da za životno delo nagradi novinskog urednika koji je poznat samo po tome što je upropastio sve što je dotakao, i što je služio zločinačkoj mašineriji kao beskrupulozni agitpropovski gaulajter. Pa ipak, već samo pojavljivanje ovakvih ideja i inicijativa jasan je simptom suštinske dezorijentisanosti društva duboko uronjenog u sopstveno gubitništvo. A ljudi koji Srbijom vladaju, pre svega premijer Koštunica i njegova vlada sastavljena od niza disfunkcionalnih i međusobno nepovezanih partitokratskih feuda, ali i još uvek preterano koncilijantni i politički neodvažni predsednik Boris Tadić, za to se vreme bave mahom marginalnim stvarima, ili se pak bave važnim stvarima na nerelevantan način, dakle prostije rečeno prividno rešavaju suštinske probleme društva tako što ih zapravo odlažu i prolongiraju u nedogled, ili tvrdoglavo, da li zarad vlastitih ideoloških predrasuda i kvaziprincipijelnog narcizma ili pak zbog brižnog zalivanja sopstvene popularnosti kao samoj sebi svrhe, insistiraju na onim rešenjima koja su daleko od realnosti. I ovo se manje-više podjednako odnosi na pitanja saradnje s Tribunalom, Kosovo, Crnu Goru, privatizaciju i niz drugih. Tako se pokazuje da je problem fundamentalne neodgovornosti političke klase sve doli samih njenih vrhova širi od njene alavosti na novac i privilegije: grabeći sebi više nego što je pristojno, ona ostatku zemlje nudi manje od civilizovanog minimuma.
Nije to, doduše, ništa novo za Srbiju, ali preoblem je u tom,e što je ideja diskontinuiteta od godine dvehiljadite bila upravo da se raskine s takvom bahatošću koalicije vlasti, moći i novca. Na drugoj strani, setimo se onog nesuđenog novinarskog nagrađenika, ali i toga ko održava vladinu većinu u Skupštini, pa će nam se tek onda svaka priča o diskontinuitetu ukazati u svojoj pravoj, ponekad baš lakrdijaškoj suštini.
