Dečak uhvaćen u mrežu života koji je nudila ulica.
“Ja sam bio dobar sportista. Redovno sam trenirao, radio sam gimnastičke vežbe, plivao sam, dok se jednog dana u meni nije rodila želja da je probam isto takve stvari. Prvo je marihuana bila, posle sam probao i mnogo gore stvari, heroin.”
A za porodicu bio je to početka košmara koji će trajati godinama.
“To je bio jedan period pakla, odnosno života u strahu da li će Nenad da dođe u pijanom stanju, da li će početi da lomi po kući. Jednostavno kad zazvoni telefon u bilo koje doba noći mi smo se tresli, ja i suprug.”
“Roditelji su mi sve u životu činili, sve su mi pružili u životu, i ljubav, i negu, a ja sam s takvim ponašanjem, eto, njih doveo do ivice propasti. Mislim da još nisam svestan koliko su oni propatili.”
“Jako mi je teško o tome i da pričam. Pretila je opasnost ili da nastrada neko ili da on sam nastrada.”
“Razbijao sam izloge, s ljudima sam se tukao, nasrtao sa, tukao sam se s najboljim prijateljem. Sa rođenim bratom sam mogao da se pobijem i da ga povredim, jer u takvom stanju uopšte nisam znao da se kontrolišem.”
“Na nesreću mnogo puta dobijemo telefonski poziv desilo se to i to, razbio to i to, pobio se tamo. To je bilo tako učestalo.”
“Na kraju sam dospeo do zatvora. Bio sam u istražnom zatvoru 30 dana, sa 18 godina, tek što sam postao punoletan.”
“Sigurno da je to udarac bio za celu porodicu, sva ta dešavanja. Zaista sam priželjkivao sve najgore, da nestanem.”
I kada se učinilo da je na samom dnu, nakon sedam godina borbe došlo je do promene.
“Doveo sam sebe u takvo besvesno pijano stanje da sam napravio težak lom u jednom kafiću. Sutradan su prijatelji svratili kod mene i opisali su me da sam bio skoro zelene boje. Gledao sam u plafon, nisam više imao volje za životom. I onda mi je jedan veliki prijatelj mnogo pomogao, njemu sam zahvalan do kraja života. Svratio je kod mene i rekao mi – ako si raspoložen, danas odmori, a sutra sa mnom hajde do crkve. I onda smo otišli. Ja nisam imao volju, nekako on me je nagovorio. Došli smo u ckrvu. Trajala je sveta liturgija, upalio sam sveće, prišao svešteniku da uzmem naforu. On mi je postavio pitanje da li sam kršten. Rekao sam – nisam. Pristao sam i posle svete liturgije odmah sam bio kršten. Eto, sada imam 24 godine. Dve godine ima kako sam se posvetio drugačijem načinu života.”
I oni koji ga poznaju kažu da je uspeo.
“Isti je to Nenad. Onaj prethodni Nenad nije bio lošeg srca samo nije imao puta. Danas ima put i danas je skroz drugačiji.”
Paroh majdanpečke crkve:
“Mrtav beše i ožive. To znači da je duhovno bio mrtav. Izgubljen beše i nađe se u ovom svetu.”
“Sada je to sasvim druga situacija, to je sasvim druga osoba. Privržena porodici, radi.”
“Ta njegova borba, ne samo naša nego i njegova, urodila je plodom, tako da imamo danas jedan mir u porodici.”
“Sretan sam što sam zaposlen, primam platu, pomažem sada svojoj porodici. S takvim životom sam i prestretan. Imam veru, imam svoju porodicu, posao, tu sam gde i pripadam. Nekako sam sav taj pakao prevazišao.”
“Ja sam bio dobar sportista. Redovno sam trenirao, radio sam gimnastičke vežbe, plivao sam, dok se jednog dana u meni nije rodila želja da je probam isto takve stvari. Prvo je marihuana bila, posle sam probao i mnogo gore stvari, heroin.”
A za porodicu bio je to početka košmara koji će trajati godinama.
“To je bio jedan period pakla, odnosno života u strahu da li će Nenad da dođe u pijanom stanju, da li će početi da lomi po kući. Jednostavno kad zazvoni telefon u bilo koje doba noći mi smo se tresli, ja i suprug.”
“Roditelji su mi sve u životu činili, sve su mi pružili u životu, i ljubav, i negu, a ja sam s takvim ponašanjem, eto, njih doveo do ivice propasti. Mislim da još nisam svestan koliko su oni propatili.”
“Jako mi je teško o tome i da pričam. Pretila je opasnost ili da nastrada neko ili da on sam nastrada.”
“Razbijao sam izloge, s ljudima sam se tukao, nasrtao sa, tukao sam se s najboljim prijateljem. Sa rođenim bratom sam mogao da se pobijem i da ga povredim, jer u takvom stanju uopšte nisam znao da se kontrolišem.”
“Na nesreću mnogo puta dobijemo telefonski poziv desilo se to i to, razbio to i to, pobio se tamo. To je bilo tako učestalo.”
“Na kraju sam dospeo do zatvora. Bio sam u istražnom zatvoru 30 dana, sa 18 godina, tek što sam postao punoletan.”
“Sigurno da je to udarac bio za celu porodicu, sva ta dešavanja. Zaista sam priželjkivao sve najgore, da nestanem.”
I kada se učinilo da je na samom dnu, nakon sedam godina borbe došlo je do promene.
“Doveo sam sebe u takvo besvesno pijano stanje da sam napravio težak lom u jednom kafiću. Sutradan su prijatelji svratili kod mene i opisali su me da sam bio skoro zelene boje. Gledao sam u plafon, nisam više imao volje za životom. I onda mi je jedan veliki prijatelj mnogo pomogao, njemu sam zahvalan do kraja života. Svratio je kod mene i rekao mi – ako si raspoložen, danas odmori, a sutra sa mnom hajde do crkve. I onda smo otišli. Ja nisam imao volju, nekako on me je nagovorio. Došli smo u ckrvu. Trajala je sveta liturgija, upalio sam sveće, prišao svešteniku da uzmem naforu. On mi je postavio pitanje da li sam kršten. Rekao sam – nisam. Pristao sam i posle svete liturgije odmah sam bio kršten. Eto, sada imam 24 godine. Dve godine ima kako sam se posvetio drugačijem načinu života.”
I oni koji ga poznaju kažu da je uspeo.
“Isti je to Nenad. Onaj prethodni Nenad nije bio lošeg srca samo nije imao puta. Danas ima put i danas je skroz drugačiji.”
Paroh majdanpečke crkve:
“Mrtav beše i ožive. To znači da je duhovno bio mrtav. Izgubljen beše i nađe se u ovom svetu.”
“Sada je to sasvim druga situacija, to je sasvim druga osoba. Privržena porodici, radi.”
“Ta njegova borba, ne samo naša nego i njegova, urodila je plodom, tako da imamo danas jedan mir u porodici.”
“Sretan sam što sam zaposlen, primam platu, pomažem sada svojoj porodici. S takvim životom sam i prestretan. Imam veru, imam svoju porodicu, posao, tu sam gde i pripadam. Nekako sam sav taj pakao prevazišao.”
