Dostupni linkovi

Život u kontejneru


Anamari REPIĆ Više od 100 raseljenih kosovskih Srba i dalje živi u dva kontejnerska naselja u Gračanici. Srbi se još uvek ne vraćaju u svoje domove koje su napustili tokom martovskih nemira 2004. godine, a kao razloge za to najčešće navode bezbednost, strah i to što im još nije obnovljena ili vraćena imovina. Stoga mnogi Srbi i dalje žive u kolektivnim centrima, čekajući da se na političkom nivou reguliše pitanje njihove budućnosti.

U kontejnerskom naselju na brdu iznad Gračanice živi porodica Radovanović. Đurđa i njena tri sina su juna 1999. godine napustili Prištinu i prešli u Kosovo Polje. Nakon martovskih nemira 2004. došli su u Gračanicu, gde su pre dva i po meseca dobili kontejner. Đurđa je zadovoljna što ima krov nad glavom, jer kaže da je bolje živeti u kontejneru nego u tuđim kućama.

“Nema problema, da je dobro dobro je, ne dira nas niko sinovi su tu, tri sina su mi ovde Nebojša, Miodrag i Milan. Ja sam zahvalna sa ovime što su nas smestili, ja sam puno zahvalna kad nisam na ulici sa tri sina na kišu na sneg na sunce, ali mi smo ovde. Bolje koliba nego ulica.”

Nebojša Radovanović radi u komunalnoj službi u Gračanici. Zadovoljan je ali se plaši predstojeće zime.

“Pa za sada je dobro, samo sam se žalio što drva nemamo, kada zahladi stvarno je užasno hladno, duvaju vetrovi ne može da se sedi jer znamo kakav je kontejner, ali kako za sve tako i za nas.”

Porodica Radovanović je među 1,300 raseljenih i izbeglih Srba koji žive u kolekivnim centrima u Gračanici. Samo u dva kontejnerska naselja, koje je za privremeni i humanitarni smeštaj obezbedila Vlada Rusije, živi oko 100 ljudi. Svaka porodica je dobila po jedan kontejner, veličine jedne sobe, dok je kupatilo zasebno i predviđeno za zajedničko korišćenje. Hrane se na zajedničkom kazanu koje finansira Crveni krst. Žive od minimalaca ili penzija koje im daje Republika Srbija. Humanitarna pomoć je povremena.

Dragan Velić, koordinator Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, kaze da se raseljenima pruža smeštaj i topli obrok, ali to nije dovoljno.

”Od 20,000 interno raseljenih na Kosovu na žalost ni posle osam godina međunarodnog prisustva veliki broj a među njima više hiljada je van svojih kuća. Praktično za te ljude što se tiče UNHCR-a i drugih Nevladinih organizacija vrlo malo za sada daju pomoć, a naročito posle 2001. i 2002. godine znamo da je ta pomoć smanjena na Kosovu.Tako jedino Komeserijat za izbeglice se stara o njima i mi jednostavno sem smeštaja i održavanja tog prostora mi dajemo i obroke za te ljude i to je ono što možemo da činimo.”

Porodica Radovanović se žali da joj se ne pruža nikakva finansijska pomoć. Đurđa ističe da Vlada Srbije mora više da pomaže raseljenima.

“Za devet godina, 30. juna smo napunili osam punih godina u devetu smo ušli, da mi od strane države koji su nas uništili, do ovde doveli, niti vlada Srbije da nam je nešto dala. Devet centi za devet godina nisam dobila.”

Pored osnovnih problema koji se tiču smeštaja i hrane, raseljeni se suočavaju i sa pitanjem učešća u životu nove sredine i nove integracije. Upian da li bi vidi budućnost na Kosovu, Nebojša kaže.

“U Prištinu se ne bih vratio, ali recimo kad bih prodao tamo kupio bih kuću ovde gotovu ili bih je napravio. Tako da bih ostao ovde (u Gračanici) i ne bih se vratio više u Prištinu.”

Mnogi srpski zvaničnici kažu da je problem raseljenih lica pitanje političke odluke. Dragan Velić upozorava kako se ne ljudi ne mogu godinama vući po kolektivnim centrima, te je zato potrebno zajedničko delovanje vlasti na Kosovu i u Srbiji:

”U samom procesu njihove integracije ili reintegracije odnosno povratku svojim kućama zaduženo je Ministarstvo za povratak preko drugih institucija i organizacija i normalno preko KC mi jednostavno samo smo u tom procesu karika koja pruža mogućnost da se oni integrišu ili reintegrišu. Naš je cilj da te kolektivne centre ugasimo jer živeti u njima može da traje određeni period vremena do njihovog povratka, ali sigurno ne i više godina.”
XS
SM
MD
LG