Dostupni linkovi

Istorija nije crna hronika


Milica LUČIĆ ČAVIĆ Gošća Press kluba je doktor Olga Zirojević, istoričar i turkolog. Istoriju je završila u Beogradu, postdiplomske studije u Sarajevu. Važi za jednog od najvećih poznavalaca prilika u delovima naseljenim Turcima, ne samo na Balkanu. Naša tema je Kosovo.

RSE: Kakvi su srpsko-albanski odnosi kroz istoriju i učešće Albanaca u ratovima koji su vođeni pre 200, 300 ili 400 godina?

ZIROJEVIĆ: Uglavnom se govori o novijim zbivanjima i o njima se zna dosta, možda više nego što treba i više nego što je tačno. Radije bih se vratila u prošlost i zbog toga što se time bavim. Zanimljiv je Bečki rat koji je trajao od 1683. – 1699. godine, koji se završio Karlovačkim mirom, kada je i počelo povlačenje Turaka. U tom ratu je bilo puno sukoba i događaja koji su opredelili našu istoriju i koji su ostavili duboke tragove. U tadašnjim izvorima, pa i kasnije, se za Albance koristi izraz Arbanasi. Misli se za njih da su se baš u tom ratu odupirali turskoj vojsci, da su bili na strani Austrijanaca. Postoji proklamacija Leopolda, austrijskog cara, Srbima, Arbanasima i drugim narodima da se dižu protiv Turaka. Zna se da su Arbanasi bili u austrijskim vojnim formacijama. Bio je aktiviran i skopski nadbiskup, poznati Albanac, Petar Bogdani. Arbanasi su najverovatnije učestvovali u ovim bitkama. Polemično je u kojem broju su učestvovali. Neki postavljaju pitanje i da li su uopšte učestvovali.

Onda se postavlja pitanje šta se dogodilo u čuvenoj Kačaničkoj bitci 1690. godine, kada su Austrijanci pretrpeli strašni poraz i kada je počelo uzmicanje Austrijanaca i nadiranje Turaka. Postoje neki izvori koji tvrde da su Arbanasi napustili austrijsku vojsku i da su se priključili Turcima i Tatarima, koji su tu bili dovedeni. Postoje i vesti da su austrijske starešine postupale loše sa lokalnim stanovništvom, vršili razne vojne egzekucije. Onda je došlo do osvete, pa do spaljivanja sela, do pobune i do napuštanja austrijske vojske. Nezavisno od toga postoje indirektni podaci koji ipak govore o njihovom učešću u ovom velikom sukobu. Turci su uzimali taoce od arbanaških katoličkih plemena. To znači da im nisu verovali. Keljmendi (Klimenti) su preseljeni na Pešter 1700. godine. Bečki rat je bio značajan jer je opredelio sudbinu mnogih naroda na Balkanu. Tada je počelo povlačenje Turaka koje je dugo trajalo.

O arbanaškom učešću u ratu od 1737. godine do 1739. godine zna se mnogo više. I tada se pominje njihov skopski nadbiskup Mihajlo Suma. Zna se da je Arsenije IV Jovanović Šakabenta sa vojvodama Hota, Kastrata, Klimenta i Gruda stigao 1737. godine u austrijski glavni štab u Niš. Pominje se među katoličkim Klimentima i njihov vođa, Bic Vata Stalević. Sačuvano je neko njegovo pismo na latinskom i talijanskom. Zna se da su Turci pribegli represalijama i da su zatvorili Arsenija IV, ali je on uspeo da iz Peći pobegne u Rugovo i tamo je, zahvaljujući arbanaškoj pomoći, jer drugačije ne bi mogao da prođe, stigao preko Rugovske klisure u Vasojeviće. U ovome ratu je u bitci kod Valjeva zarobljeno 3000 Srba i Arbanasa, koji su pratili austrijsku vojsku. To su detalji koji mogu da se sastave u jedan mozaik. I ovaj rat je završen porazom zbog nesposobnosti vojskovođa. To više nije bilo vreme čuvenog Evgenija Savojskog, genijalnog vojskovođe koji je osvajao Beograd. Njegovo vreme je prošlo. Došle su vojskovođe koje nisu imale kvalitete.

U međuvremenu, Austrija je ratovala na evropskim frontovima. To je opet jedan detalj koji se malo ističe u našoj istoriji. Kaže se da su nas Austrijanci napustili u vreme Bečkog rata. Zašto? Zato što su Francuzi napali njihove posede na Rajni. Išli su da ih brane. Tada je stub ovog rata polomljen. Ovog puta opet su oni bili zauzeti svojim obavezama u Evropi, a vojskovođe nisu bile na nivou Savojskog. Došlo je do nekoliko bitaka u kojima su Austrijanci poraženi i počelo je povlačenje. Zna se da su 1737. godine prešle dve čete Raškovićevih Arbanasa Klimenata sa svojim vojvodama, Dedom i Vatom. Rašković je jedan starovlaški knez koji je vodio srpsku vojsku. Raškovičev puk bio je u sastavu austrijske vojske. Zna se da su tada, kada su stigli u Srem, naseli Nikince, Baradince, Šapine, Miškovce, Jurijevce, Kevešince. Rat je trajao i dalje, a oni su se borili. Pominju se pešaci i konjanici koji se i dalje protiv Turaka a Rašković traži zemlju za njih da se nasele. Znamo da je 1742. godine, ukupno 20 kompanija (vojnih formacija), a od toga je osam bilo Klimenata, raspoređeno na Savi, od Zemuna do Bosne. Uz katoličke Klimente pominju se i Arbanasi odani šizmatičkoj veri (pravoslavci). Taj proces je dugo trajao, kao i u svakom carstvu koje je bilo dosta birokratizovano, od starog Egipta pa do danas. Konačno je 1755. godine dobijena zemlja u Nikincima, Hrtkovcima i Jarku za Arbanase.

O Arbanasima je pisao u svojim memoarima poznati austrijski oficir, kasnije ruski general, Simeon Piščević. Govori o njihovom jeziku, veri, običajima, oružju, nošnji, načinu života i kaže da ih je 1780. godine bilo oko 500 porodica. Posebno ističe njihovo otmeno držanje i visoki rast njihovih plemenskih starešina. Ostavio je i likovni prikaz Arbanasa koji je objavljen u jednom od naših časopisa između dva svetska rata. Vremenom su se Arbanasi pretopili u Srbe i Hrvate, pa 1910. godine u Hrtkovcima, od 2500 stanovnika, arbanaški je znalo samo 37 ljudi, a malo njih je imalo nejasan pojam o svom poreklu.

RSE: O ovome se u javnosti gotovo i ne zna. Bavimo se onim što se sada dešava u srpsko-albanskim odnosima. Ti odnosi su bili drugačiji u ono vreme?

ZIROJEVIĆ: Bili su. Uvek je bilo konflikata, sukoba, zajedničkih interesa, bilo je suprotstavljenih. Meni ovo naše vreme liči na tumačenje istorije na osnovu čitanja crne hronike. U crnoj hronici je sve strašno, a ona nije merodavna. Ona jeste stvarnost, ali nije ceo život. Moralo je biti i saradnje, kao što je bilo i sa Turcima, što dokazuju sve ove naše pozajmice, od reči, do ishrane, mentaliteta. Ne može se govoriti o dva odvojena sveta, koliko god se to želelo, možda čak od strane i nekih u prošlosti.

RSE: Čerkezi su učestvovali zajedno sa Turcima u Kosovskoj bitci?

ZIROJEVIĆ: Sa Čerkezima je vrlo zanimljiva priča. Oni dolaze na Kosovo 860. godine i vrlo brzo nastaje legenda da su učestvovali u Kosovskoj bitci na strani Turaka, što nema nikakve osnove jer su oni tada bili na Kavkazu, udaljeni hiljadama kilometara. Pripisuje se i Albancima da su učestvovali na turskoj strani, a oni su čak i u prvoj i drugoj seobi bili zajedno sa Srbima. Arbanasi su bili pretežno katolici, ali i pravoslavci. To je bio otpor hrišćana protiv Islama. Ni tu ne treba preterivati jer su na turskoj strani bili braća Dejanovići, pa i Kraljević Marko, o čemu nema pomena, ali je on morao biti na turskoj strani jer je stradao na Rovinama. Bili su i srpski vazali koji su ušli u vazalni odnos sa Turcima. Crno-belo nikada nije bilo i ne može se tako posmatrati.

RSE: Kada razgovarate sa ljudima, koji nisu vaše struke, pa kada im kažete da je Srbija dobila Kosovo kao poklon 1912. godine jer je bila pobednik u Balkanskim ratovima, onda vam odgovore - kako je mogla da dobije Kosovo na poklon kada je to uvek bila srpska zemlja. Dečani, Pećska patrijaršija, sve je to bila Srbija. To nije bila Srbija?

ZIROJEVIĆ: Bila je Vizantija. Svi smo mi bili grobari Vizantije, od Bugarske, pa nadalje. Vizantija je bila slaba i uzimalo se šta se moglo, kao što su posle od nas uzimali Turci. Uzimali su i od Bugara, koji su došli kao svežiji, nove snage. Oni su bili feudalizam u usponu, a mi feudalizam u raspadu.

RSE: Šta je Srbija tada bila?

ZIROJEVIĆ: Raška. Srbija je bila, kao i Bugarska, nepristupačni planinski kraj, koji je mogao da opstane i da se odupre Vizantiji. Vizantija nije mogla da ide na gerilu. Vizantija slabi i kreće u diplomatsku saradnju, u ženidbene veze. I tako se veštački produžavao život Vizantije. To je istočno Rimsko carstvo, koje je svoju zapadnu polovinu preživelo za 1000 godina. Srbija ga osvaja. To je vreme kada dolazi do privrednog buma, kada se širom Evrope rasturaju nemački rudari, kod nas poznati pod imenom Sasi, ali to su Saksi, koji su gastarbajterisali od Švedske, pa do Rumunije. Uvoze ih kao stručne rudare. Srednji vek nije vodio računa o nacionalnoj pripadnosti. Uzimali su se stručnjaci, a nije se tražila nacija. Oni su omogućili taj bum. To je bio početak, mada su ti rudnici korišteni i u ranijem vremenu, u rimskom. Znam sigurno da postoji kontinuitet rada na tim rudnicima. Bili su ogroman priliv novca. Tu su radili dubrovački trgovci, dubrovačke kolonije, koje su bile razvijene. Bili su i po kosovskim mestima, kao i ostalim mestima Srbije, koji su omogućili izvoz tog metala i bogaćenje zemlje. Tako je došlo do podizanja tih bogomolja, dovođenja stranih majstora i plaćanja enormnih suma, što je ostalo vidljivo do današnjeg dana na primeru Dečana, ali i drugih manastira.

RSE: Koliko se Kosovskim bojem, koji Srbija smatra jednim od centralnih događaja, manipuliše i politički i nacionalno i na svaki drugi način? Mislite li da se previše zloupotrebljava taj trenutak istorije?

ZIROJEVIĆ: Radeći kosovski mit zaista sam se upustila duboku u tu problematiku, pa, pored ostalog, stalno ističem dva momenta i nikako ne mogu da se probijem sa njima. Prvo citiram svog veoma učenog kolegu, doktora Simu Ćirkovića, akademika, koji je rekao da mi danas, na osnovu svih ovih izvora, moramo sumnjati da li je to zaista bio srpski poraz. Izvori su takve vrste da se ne može tvrditi ni koliko je bilo vojnika, možda čak ni približno, mada se u enciklopedijama o tome piše, ali to je druga priča. Možda je dužina trajanja bitke donekle ispravna. Oba vladara su poginula. Mi ne znamo konačan ishod bitke. Moguće je čak i da su Srbi pobedili. Iz niza razloga je prihvaćen poraz kao takav, ali je ta bitka bila porazna po svojim posledicama. Ona možda nije izgubljena na terenu. Ona je izgubljena kasnije. Mnogo značajnija je bila bitka na Marici, 1371. godine. Po svojim stravičnim posledicama i ona je bila jedan teški poraz. Rano su se stvorile kosovske legende, a među njima i legenda o Milošu Obiliću i o Vuku Brankoviću. Miloš Obilić se pod tim imenom u početku pominje kao neko nepoznat, a tek stotinjak godina kasnije naziva se tim imenom – Miloš Obilić, Miloš Kobilić, pa čak i Kobila. Druga legenda je o izdaji Vuka Brankovića.

Koristeći svoje kolege koji se bave srednjim vekom, koristeći postojeća saznanja, u nekoliko navrata pisala sam u Republici i objavljivala da Vuk Branković nije bio izdajnik. On je umro u turskom zatvoru. On nikada nije učestvovao u turskim bitkama, ali je taj obrazac bio potreban da bi se objasnio kasniji poraz. Nedavno smo imali novi doprinos toj legendi o izdaji Vuka Brankovića. Vuk Branković nije mogao da izda jer se na njegovom području vodila bitka. Kako je mogao da pobegne? Branio je svoje.

Najveći doprinos proslavi 500. godišnjice Kosovske bitke, 1889. godine, koja je bila u znaku učvršćenja dinastije Obrenovića i u znaku borbe za oslobođenje naših krajeva od turskog ropstva, dala su dva naša istoričara: čuveni Ilarijon Ruvarac i Ljubomir Kovačević. Oni su, nezavisno jedan od drugog, pišući, jedan o Knezu Lazaru, a drugi o Vuku Braknoviću, došli do zaključka da Vuk nije mogao da izda. Sima Ćirkovć je možda dao najveći doprinos proslavi te 500. godišnjice.

RSE: Potreban nam je izdajnik da opravdamo poraz?

ZIROJEVIĆ: Ne znam. Postoji više potreba. Za tu uhodanost i izvesnu komociju su zahvalni stereotipi. Zgodni su stereotipi jer ne mora da se misli, a ljudi im veruju. Uvek sam bila protiv njih i želela sam da ih razbijem. Za mene jedan narod, nije jedan čovek. Ideš dalje da vidiš šta tu ima. Naučnik vola da kopa, da traga i kreće od sumnje.
XS
SM
MD
LG