Dostupni linkovi

Biti bez državljanstva...


Sead SADIKOVIĆ Ovih dana se intenzivno govori o dvojnom državljanstvu, a ima, međutim, onih koji nemaju nijedno. U Crnoj Gori je tranutno oko 25.000 izbjeglih i raseljenih lica koji su u dva velika talasa pristigli, 1992. i 1999. godine. Od tada, pa do danas oni čekaju da im se riješi status, mnogi od njih vjeruju, sasvim nedefinisan.

Mersiha Maksuti je rođena u Prištini, a skoro polovinu od svojih osamnaest godina je provela u Crnoj Gori kao raseljeno lice. Bila je u Beranama, sada je u Podgorici gdje je našla posao, dakako na crno, pa razumljivo poslodavce ne smije otkriti. Da bi radila, međutim, neophodna joj je vozačka dozvola koju ne može dobiti jer je vozački ispit kao i gimnaziju uostalom završila u Crnoj Gori, a vozi dolično:

„Pališ auto, držiš kočnicu i gas istovremeno. Onda, naravno, daješ gas i polako pustiš kočnicu. Isto tako i pod ručnom je l’, što dok daješ gas puštaš. Ja ne mogu da funkcionišem. Treba mi auto zbog posla da bih izdržavala sebe i svoju porodicu. Kada nemam auto ja ne mogu da radim, ne mogu da funkcionišem. Treba mi ta vozačka zbog posla, ne zbog hira nego zbog posla. I to je najveći probem što ja ne mogu da radim jer nemam auto, to jest nemam vozačku. Neće niko da mi je izda. Nemam niđe pravo, ni u Srbiju, ni u Crnu Goru, niđe niti mogu da se prijavim, niti mi ide osiguranje ni ništa. Bilo đe da pođem da se liječim treba da plaćam zato što sam ja s Kosova, a živim devet godina u Crnu Goru“.

Aneta Matezić je rođena u Mostaru odakle je izbjegla ’92. Priča sličnih njenoj skoro da je 25 hiljada u Crnoj Gori. Anetina priča je ipak nešto drugačija:

„Mi smo došli kao izbjeglice iz Mostara ’92. godine. U Baru sam završila srednju školu u Podgorici Pravni fakultet 2002. godine sam diplomirala sve u roku, ali posao ne mogu naći kao izbjeglica zbog toga što nemam pravo da se prijavim i uopšte sam po tom pitanju obespravljena. Udata sam za crnogorskog državljanina, imam dijete rođeno u Crnoj Gori koje je crnogorski državljanin, 15,5 godina sam u Crnoj Gori, a državljanstvo nemam“.

Šef Vladine kancelarije za raseljena i izbjegla lica Željko Šofranac ne želeći da prejudicira rješenje vjeruje da će se za one koji su odlučili da se integrišu u crnogorsko društvo ipak predvidjeti određene povlastice za sticanje državljanstva. Makar to da im se prizna dosadašnji boravak u Crnoj Gori. U svakom slučaju, kaže Šofranac, novi crnogorski Ustav, a potom i ostala neophodna legislativa moraju se sačekati:

„Na neki način trajnija rješenja se očekuju kroz donošenje Zakona o državljanstvu i Zakona o strancima gdje će se definisati njihov status. Inače, oni koji žele da dobiju crnogorsko državljanstvo moraće u skladu sa našom Vladinom nacionalnom strategijom za zbrinjavanje izbjeglica i zakonskim normativima koje nosi Crna Gora iz ove oblasti, a to je prije svega Ustav, onda je to Zakon o azilu i strancima“.

RSE: Znači, mora se prvo sačekati Ustav?

ŠOFRANAC: Da. Ustav je krovni i pravni akt države.

Aneta Matezić:

„To pričaju već pet godina kada sam ja diplomirala ta priča stoji. Donijeće se zakon i do dana današnjeg poslije pet godina zakona još nema i čekamo tako u nekom vakuumu šta će da se desi“.

Mersiha Maksuti:

„Šta bi bilo najpametnije da uradim? Čovjek mi je predložio da se ja odjavim i da se prijavim u Crnu Goru đe boravim već devet godina. Ja sam to i uradila. Pošla sam u odjavnicu, odjavila se za pet minuta, vratila se u Berane, pošla u SUP na šalter da se prijavim, ne može. Niti sam prijavljena u Srbiji niti u Crnoj Gori. Sad nemam niđe pravo. Ja sam odlučila da živim u Crnu Goru, hoću da budem tu. To je to. Pričaju, da ne kažem razglabaju o dvojnim državljanstvima, a zašto se nepozabave i nezabrinu o nama koje nemamo čak nijedno i nemamo nikakva prava i oni sad razglabaju o tome hoće li onaj da ima dva državljanstva ili neće, a ja na mogu da dobijem jedno, zašto“.
XS
SM
MD
LG