Inženjer Slobodan Stanković, koji je posle 25 godina radnog staža u Zastavi ostao bez posla, smatra da su pojedinačne isplate nedovoljne za pokretanje samostalnog biznisa:
“Ipak je to minimalna para za neko veće ulaganje, to je minimalno da se pokrene neka poljoprivredna proizvodnja. Šta je 7.000, to je ništa?! Bez 20.000 – 30.000 koje bi se uložile u mehanizaciju, ako bi se bavio poljoprivredom, ili da se uloži, recimo, u živinarstvo – to je minimalno potrebno. Sa ovim ne može da se startuje.”
Slično razmišlja i Branislav Đurić, koji je skoro 31 godinu proveo u Zastavinoj fabrici automobila. On kaže da će se većina radnika iz fabrike preseliti na buvlju pijacu i pokušati da tamo zaradi za život:
“Imao sam 30 godina i 9 meseci radnog staža. 7.500 eura je za 30 godina radnog staža, 250 eura po godini. To su vrlo male pare, mala je to suma novca da bi čovek mogao da počne nešto da radi. Ostalo je da se vidi šta ćemo i kako ćemo – sin ne radi, supruga ne radi, niko ne radi. Videćemo šta ćemo sada. Ali, da nešto počnem sa tim parama, to je vrlo mala suma – nema tu šta. Ne možeš nikakav biznis da započneš, jedino neku tezgu na buvljaku.”
Neki od prekobrojnih radnika koji su u proseku dobili po 6.000 evra već su počeli da troše otpremninu, a u kragujevačkim prodavnicama ovih dana vladaju gužve kao u vreme novogodišnjih rasprodaja.Pitali smo Kragujevčane da li se u gradu oseća nagli priliv novca:
“Ja ne vidim neki boljitak. Sve je ostalo isto samo što su ti ljudi uzeli novac. Inače, nikakav boljitak nije vidan.”
“Primili su lepe pare, grad je malo živnuo. Ali, sve je ostalo po starom.”
Ekonomista Dragan Ivanović, smatra da da je najnepovoljnija varijanta da otpremnine odu u tekuću potrošnju, ali kaže da razume potrošačku groznicu koja je zahvatila radnike jer im država nije ponudila nikakavu alternativu ili savet kako da upotrebe dobijeni novac:
“Ni pre ni sada nije urađeno ono što je trebalo. Nije se organizovala i nije ponudila radnicima neke određene benificije pri otvaranju nekih novih preduzeća ili nešto slično.”
Milovan Stanković, pravni savetnik u agenciji koja se bavi pripremom dokumentacije za osnivanje privatnih preduzeća, kaže da će se i radnici sa preduzetničkim ambicijama, pored finansijskih ograničenja, suočiti i sa brojnim administrativnim preprekama prilikom osnivanja novih firmi:
“Oni, da bi nešto otvorili i počeli, na samom startu imaju niz peripetija da to obave. Jer, republika odozgo uvodi novine, ovi ovde na lokalu umeju ili ne umeju da se snađu sa tim, da to zaživi.”
Međutim, u moru sumornih tema i dilema ima i ohrabrujućih primera poput Ivana Erića, koji je još 2001. godine uzeo otpremninu, napustio Zastavu i počeo da se bavi proizvodnjom šampinjona:
“Sa nečim sam morao da krenem, čekanja više nije bilo. Proizvodimo šampinjone, uz porodičnu kuću i neke pomoćne objekte. Počeli smo sa otprilike 50-ak vreća a sada imamo oko 500 vreća. Nas dvoje imamo dve solidne platice.”
“Ipak je to minimalna para za neko veće ulaganje, to je minimalno da se pokrene neka poljoprivredna proizvodnja. Šta je 7.000, to je ništa?! Bez 20.000 – 30.000 koje bi se uložile u mehanizaciju, ako bi se bavio poljoprivredom, ili da se uloži, recimo, u živinarstvo – to je minimalno potrebno. Sa ovim ne može da se startuje.”
Slično razmišlja i Branislav Đurić, koji je skoro 31 godinu proveo u Zastavinoj fabrici automobila. On kaže da će se većina radnika iz fabrike preseliti na buvlju pijacu i pokušati da tamo zaradi za život:
“Imao sam 30 godina i 9 meseci radnog staža. 7.500 eura je za 30 godina radnog staža, 250 eura po godini. To su vrlo male pare, mala je to suma novca da bi čovek mogao da počne nešto da radi. Ostalo je da se vidi šta ćemo i kako ćemo – sin ne radi, supruga ne radi, niko ne radi. Videćemo šta ćemo sada. Ali, da nešto počnem sa tim parama, to je vrlo mala suma – nema tu šta. Ne možeš nikakav biznis da započneš, jedino neku tezgu na buvljaku.”
Neki od prekobrojnih radnika koji su u proseku dobili po 6.000 evra već su počeli da troše otpremninu, a u kragujevačkim prodavnicama ovih dana vladaju gužve kao u vreme novogodišnjih rasprodaja.Pitali smo Kragujevčane da li se u gradu oseća nagli priliv novca:
“Ja ne vidim neki boljitak. Sve je ostalo isto samo što su ti ljudi uzeli novac. Inače, nikakav boljitak nije vidan.”
“Primili su lepe pare, grad je malo živnuo. Ali, sve je ostalo po starom.”
Ekonomista Dragan Ivanović, smatra da da je najnepovoljnija varijanta da otpremnine odu u tekuću potrošnju, ali kaže da razume potrošačku groznicu koja je zahvatila radnike jer im država nije ponudila nikakavu alternativu ili savet kako da upotrebe dobijeni novac:
“Ni pre ni sada nije urađeno ono što je trebalo. Nije se organizovala i nije ponudila radnicima neke određene benificije pri otvaranju nekih novih preduzeća ili nešto slično.”
Milovan Stanković, pravni savetnik u agenciji koja se bavi pripremom dokumentacije za osnivanje privatnih preduzeća, kaže da će se i radnici sa preduzetničkim ambicijama, pored finansijskih ograničenja, suočiti i sa brojnim administrativnim preprekama prilikom osnivanja novih firmi:
“Oni, da bi nešto otvorili i počeli, na samom startu imaju niz peripetija da to obave. Jer, republika odozgo uvodi novine, ovi ovde na lokalu umeju ili ne umeju da se snađu sa tim, da to zaživi.”
Međutim, u moru sumornih tema i dilema ima i ohrabrujućih primera poput Ivana Erića, koji je još 2001. godine uzeo otpremninu, napustio Zastavu i počeo da se bavi proizvodnjom šampinjona:
“Sa nečim sam morao da krenem, čekanja više nije bilo. Proizvodimo šampinjone, uz porodičnu kuću i neke pomoćne objekte. Počeli smo sa otprilike 50-ak vreća a sada imamo oko 500 vreća. Nas dvoje imamo dve solidne platice.”
