Najviši srpski zvaničnici prvi put su konkretno obznanili da se razmišlja o koracima koje bi država mogla da preduzme u slučaju da rešenje statusa Kosova po Srbiju bude nepovoljno, odnosno ukoliko dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti. Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica izjavio je da je trajno otklonjena opasnost da Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija donese odluku da Kosovo bude nezavisno, ali je dodao:
“Nije otklonjena opasnost koja, na žalost, sve više postaje realna da albanski separatisti do kraja godine proglase nezavisnost jednostrano. Činjenica je da neke zemlje, SAD, uoči novih pregovora insistiraju na Ahtisarijevom planu i da je njihov stav da će Kosovo biti nezavisno na jedan ili drugi način.”
Zbog toga, rekao je Koštunica, Vlada Srbije razrađuje razne modele reagovanja:
“Podrazumeva se da će Vlada Srbije odmah poništiti svaki akt jednostrane nezavisnosti albanskih separatista. Ukoliko neka država prizna jednostranu nezavisnost Kosova Vlada Srbije će pronaći način tako da najbolje odgovori na nasrtaje na suverenitet i teritorijalni integritet zemlje.”
Iako premijer nije precizirao koji modeli reagovanja se razmatraju, Dušan Lazić, iz Foruma za međunarodne odnose, ocenio je za naš program da je dobro što je vlast javno progovorila i o tome da postoji mogućnost da rešenje ne bude onakvo kakvo želi Beograd:
“Jer pokazuje jedno realnije sagledavanje procesa u kome bi mogle da se kreću dalje rešavanje statusa Kosova i na neki način pokazuje šta se može očekivati ili neočekivati od ovih pregovora koji su u toku.”
Po mišljenju Lazića, realno je očekivati da Beograd proglasi ništavnom jednostranu odluku o nezavisnosti, ali ona neće imati veći uticaj, dok bi oštrija diplomatska akcija koja se već pominjala bila kontraproduktivna:
“Ukoliko najveće zemlje u svetu, većina zemalja u svetu - EU, SAD, zemlje NATO-a – priznaju nezavisnost Kosova onda bi preduzimanje i prekidanje diplomatskih odnosa sa tim zemljama dovelo Srbiju u međunarodnu izolaciju - to joj ne bi nikako koristilo jer bi nanelo veću štetu nego što bi moglo da bude neke koristi od toga.”
Međutim, iako Beograd nije konkretizovao svoje planove, iz izjave srpskog šefa diplomatije Vuka Jeremića može se iščitati kako bi to izgledalo:
“Bilo ko potpomogne na bilo koji način, politički ili neki drugi, urušavanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije mora da računa s tim da će odnosi Beograda sa tom vladom, organizacijom ili institucijom biti vrlo ozbiljno preispitani.”
Bivši jugoslovenski diplomata Dragan Vukšić smatra da pretnje ne mogu uroditi plodom, a da mere koje bi mogle imati neki pozitivan uticaj - ne postoje:
“To bi mogle da budu samo mere koje bi imale politički i simbolički značaj. Recimo da se uputi ed memoar, pisani oblik protesta ili upozorenja, toj zemlji gde se kaže da je to što je ona uradila dobro, ali da je naš stav takav i takav - to ne proizvodi nikakve druge posledice. Koliko sam shvatio i Slovenija će se založiti i možda biti prva zemlja koja će priznati Kosovo. Hajde da pođemo od onog Miloševićevog – mi uvedemo embargo prema Sloveniji. Ko će od toga izgubiti, a ko će dobiti?! Slovenija neće dobiti a mi ćemo svakako izgubiti.”
Zato Vukšić čitavu priču tumači ovako:
“Možda i oni koji su sada najžešći na jeziku, a to su Koštunica i ljudi oko njega, uviđaju da ne možemo ništa da uradimo, ali žele da istraju na tom verbalizmu jer je to za njih dovoljan oblik “borbe i odbrane Kosova.”
Naši sagovornici smatraju da bi priču o reagovanju trebalo ostaviti po strani, i vratiti se u realnost pregovora, pa Dragan Vukšić i Dušan Lazić zaključuju:
“Mislim da bi izvesno približavanje realnosti sa naše strane bilo mnogo bolje nego istrajavanje na tome da mi želimo pregovore ali da nemamo nikakav konkretan predlog.”
“Ako se ima mogućnosti da se do kraja pregovora učini sve da se dođe do nekog zajedničkog rešenja.“
“Nije otklonjena opasnost koja, na žalost, sve više postaje realna da albanski separatisti do kraja godine proglase nezavisnost jednostrano. Činjenica je da neke zemlje, SAD, uoči novih pregovora insistiraju na Ahtisarijevom planu i da je njihov stav da će Kosovo biti nezavisno na jedan ili drugi način.”
Zbog toga, rekao je Koštunica, Vlada Srbije razrađuje razne modele reagovanja:
“Podrazumeva se da će Vlada Srbije odmah poništiti svaki akt jednostrane nezavisnosti albanskih separatista. Ukoliko neka država prizna jednostranu nezavisnost Kosova Vlada Srbije će pronaći način tako da najbolje odgovori na nasrtaje na suverenitet i teritorijalni integritet zemlje.”
Iako premijer nije precizirao koji modeli reagovanja se razmatraju, Dušan Lazić, iz Foruma za međunarodne odnose, ocenio je za naš program da je dobro što je vlast javno progovorila i o tome da postoji mogućnost da rešenje ne bude onakvo kakvo želi Beograd:
“Jer pokazuje jedno realnije sagledavanje procesa u kome bi mogle da se kreću dalje rešavanje statusa Kosova i na neki način pokazuje šta se može očekivati ili neočekivati od ovih pregovora koji su u toku.”
Po mišljenju Lazića, realno je očekivati da Beograd proglasi ništavnom jednostranu odluku o nezavisnosti, ali ona neće imati veći uticaj, dok bi oštrija diplomatska akcija koja se već pominjala bila kontraproduktivna:
“Ukoliko najveće zemlje u svetu, većina zemalja u svetu - EU, SAD, zemlje NATO-a – priznaju nezavisnost Kosova onda bi preduzimanje i prekidanje diplomatskih odnosa sa tim zemljama dovelo Srbiju u međunarodnu izolaciju - to joj ne bi nikako koristilo jer bi nanelo veću štetu nego što bi moglo da bude neke koristi od toga.”
Međutim, iako Beograd nije konkretizovao svoje planove, iz izjave srpskog šefa diplomatije Vuka Jeremića može se iščitati kako bi to izgledalo:
“Bilo ko potpomogne na bilo koji način, politički ili neki drugi, urušavanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije mora da računa s tim da će odnosi Beograda sa tom vladom, organizacijom ili institucijom biti vrlo ozbiljno preispitani.”
Bivši jugoslovenski diplomata Dragan Vukšić smatra da pretnje ne mogu uroditi plodom, a da mere koje bi mogle imati neki pozitivan uticaj - ne postoje:
“To bi mogle da budu samo mere koje bi imale politički i simbolički značaj. Recimo da se uputi ed memoar, pisani oblik protesta ili upozorenja, toj zemlji gde se kaže da je to što je ona uradila dobro, ali da je naš stav takav i takav - to ne proizvodi nikakve druge posledice. Koliko sam shvatio i Slovenija će se založiti i možda biti prva zemlja koja će priznati Kosovo. Hajde da pođemo od onog Miloševićevog – mi uvedemo embargo prema Sloveniji. Ko će od toga izgubiti, a ko će dobiti?! Slovenija neće dobiti a mi ćemo svakako izgubiti.”
Zato Vukšić čitavu priču tumači ovako:
“Možda i oni koji su sada najžešći na jeziku, a to su Koštunica i ljudi oko njega, uviđaju da ne možemo ništa da uradimo, ali žele da istraju na tom verbalizmu jer je to za njih dovoljan oblik “borbe i odbrane Kosova.”
Naši sagovornici smatraju da bi priču o reagovanju trebalo ostaviti po strani, i vratiti se u realnost pregovora, pa Dragan Vukšić i Dušan Lazić zaključuju:
“Mislim da bi izvesno približavanje realnosti sa naše strane bilo mnogo bolje nego istrajavanje na tome da mi želimo pregovore ali da nemamo nikakav konkretan predlog.”
“Ako se ima mogućnosti da se do kraja pregovora učini sve da se dođe do nekog zajedničkog rešenja.“
