Ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić istakao je da je neophodno što pre usvojiti nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i to pre svega onih koje žive na selu ili žena invalida, i sprečavanje diskriminacije Romkinja.
Ljajić je za RSE još rekao da je situacija u oblasti rodne ravnopravnosti bolja nego pre 6 ili 7 godina, ali da je Srbija još uvek daleko od zadovoljavajućih standarda u toj oblasti:
“Što se tiče ravnopravnosti polova tri stvari su prioritet - za početak da donesemo zakon i strategiju. Zatim predstoji teži proces, a to je jedan dug put implementacije onoga što stoji u tim zakonima, odnosno planovima. Žene su još uvek po raznim osnovama diskrimisane, njihovo učestvovanje u javnom životu je ispod proseka koji postoji u EU. Prema trećini žena se još uvek vrši nasilje u porodici, takođe imaju u proseku manje zarade od muškaraca i to su sve razlozi zašto ovoj temi želimo da damo poseban značaj.“
Sa druge strane, predstavnici nevladinih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava naglašavaju da je u oblasti zaštite prava manjinskih grupa, koje su diskriminisane u Srbiji, do sada, urađeno veoma malo.
Dragan Popović, izvršni direktor Inicijative mladih za ljudska prava, kaže za RSE, da politički zvaničnici ne žele da se bave diskriminisanim grupama, a da i oni mali pomaci koji su napravljeni su učinjeni pod pritiskom neke od međunarodnih organizacija:
“Mislim da je ogromna razlika među manjinskim grupama tako da su neke manjinske grupe očigledno bliže srcu državnim organima ili državnim službenicima koji o tome odlučuju – neke nisu zaštićene uopšte.“
Rasim Ljajić naglašava da se Ministratsvo za rad i socijalnu politiku bavi strategijama, ne samo u vezi sa ravnopravnošću polova već osmišljava strategije koje se odnose na izbeglice, invalide ili na decu kako ometenu u razvoju tako na decu bez roditeljskog staranja.
Ipak, na pitanje RSE, da li će se Ministarstvo za rad i socijalna pitanja sa istom posvećenošcu baviti i seksualno različitim manjinskim grupama, Ljajić je, poput većine srbijanskih političara, izbegao direktan odgovor:
“Ja sam pomenuo sve ono što imamo sada kao prioritet.“
Dragana Popovića, ovakav Ljajićev odgovor ne čudi jer, kako kaže, seksualnim manjinama u Srbiji niko ne želi da se bavi:
“Tu imamo potpunu zaveru ćutanja i to jeste veliki problem ovde o kojem će morati da se povede mnogo mnogo više računa. Za sada imamo te političare koji očigledno više misle na to kako će da skupe poene kod heteroseksualnih birača nego kako će da zaštite jednu grupu ljudi koja je izložena represalijama gotovo na svakom koraku.“
Ali, za Borisa Milićevića, predstavnika organizacije Pride koja se bavi promocijom i zaštitom LGBT građanki i građana, problem ne predstavlja samo upadljivo ćutanje od strane predstavnika vlasti već i nespremnost pripadnika manjinskih i ugroženih grupa da se izbore za svoja prava:
“Ne samo kada su u pitanju lezbejke, gejevi i ostale seksualno različite osobe nego ćute radnici, ćute žene, ćute mnoge nacionalne i verske grupe. Ćute svi koji preživljavaju nasilje i diskriminaciju u našem društvu, uglavnom se ne trude da budu dovoljno glasni da bi ih uopšte čuli.“
Da bi se loš odnos vlasti prema pojedinim manjinskim grupama, prvenstveno LGBT populaciji, značajno promenio, potrebno je učiniti dve stvari, kaže Dragan Popović:
„S jedne strane da bude pritisak, a sa druge da se radi aktivna edukacija predstavnika državnih organa. Ima mnogo ljudi koji rade u državnim institucijama i koji donose važne odluke a koji nisu edukovani o tome ni šta su ljudska prava ni koja prava kome pripadaju. Nadam se ćemo jednog dana u saradnji, sa sutra edukovanim ljudima, moći da napravimo neki pomak.“
Ljajić je za RSE još rekao da je situacija u oblasti rodne ravnopravnosti bolja nego pre 6 ili 7 godina, ali da je Srbija još uvek daleko od zadovoljavajućih standarda u toj oblasti:
“Što se tiče ravnopravnosti polova tri stvari su prioritet - za početak da donesemo zakon i strategiju. Zatim predstoji teži proces, a to je jedan dug put implementacije onoga što stoji u tim zakonima, odnosno planovima. Žene su još uvek po raznim osnovama diskrimisane, njihovo učestvovanje u javnom životu je ispod proseka koji postoji u EU. Prema trećini žena se još uvek vrši nasilje u porodici, takođe imaju u proseku manje zarade od muškaraca i to su sve razlozi zašto ovoj temi želimo da damo poseban značaj.“
Sa druge strane, predstavnici nevladinih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava naglašavaju da je u oblasti zaštite prava manjinskih grupa, koje su diskriminisane u Srbiji, do sada, urađeno veoma malo.
Dragan Popović, izvršni direktor Inicijative mladih za ljudska prava, kaže za RSE, da politički zvaničnici ne žele da se bave diskriminisanim grupama, a da i oni mali pomaci koji su napravljeni su učinjeni pod pritiskom neke od međunarodnih organizacija:
“Mislim da je ogromna razlika među manjinskim grupama tako da su neke manjinske grupe očigledno bliže srcu državnim organima ili državnim službenicima koji o tome odlučuju – neke nisu zaštićene uopšte.“
Rasim Ljajić naglašava da se Ministratsvo za rad i socijalnu politiku bavi strategijama, ne samo u vezi sa ravnopravnošću polova već osmišljava strategije koje se odnose na izbeglice, invalide ili na decu kako ometenu u razvoju tako na decu bez roditeljskog staranja.
Ipak, na pitanje RSE, da li će se Ministarstvo za rad i socijalna pitanja sa istom posvećenošcu baviti i seksualno različitim manjinskim grupama, Ljajić je, poput većine srbijanskih političara, izbegao direktan odgovor:
“Ja sam pomenuo sve ono što imamo sada kao prioritet.“
Dragana Popovića, ovakav Ljajićev odgovor ne čudi jer, kako kaže, seksualnim manjinama u Srbiji niko ne želi da se bavi:
“Tu imamo potpunu zaveru ćutanja i to jeste veliki problem ovde o kojem će morati da se povede mnogo mnogo više računa. Za sada imamo te političare koji očigledno više misle na to kako će da skupe poene kod heteroseksualnih birača nego kako će da zaštite jednu grupu ljudi koja je izložena represalijama gotovo na svakom koraku.“
Ali, za Borisa Milićevića, predstavnika organizacije Pride koja se bavi promocijom i zaštitom LGBT građanki i građana, problem ne predstavlja samo upadljivo ćutanje od strane predstavnika vlasti već i nespremnost pripadnika manjinskih i ugroženih grupa da se izbore za svoja prava:
“Ne samo kada su u pitanju lezbejke, gejevi i ostale seksualno različite osobe nego ćute radnici, ćute žene, ćute mnoge nacionalne i verske grupe. Ćute svi koji preživljavaju nasilje i diskriminaciju u našem društvu, uglavnom se ne trude da budu dovoljno glasni da bi ih uopšte čuli.“
Da bi se loš odnos vlasti prema pojedinim manjinskim grupama, prvenstveno LGBT populaciji, značajno promenio, potrebno je učiniti dve stvari, kaže Dragan Popović:
„S jedne strane da bude pritisak, a sa druge da se radi aktivna edukacija predstavnika državnih organa. Ima mnogo ljudi koji rade u državnim institucijama i koji donose važne odluke a koji nisu edukovani o tome ni šta su ljudska prava ni koja prava kome pripadaju. Nadam se ćemo jednog dana u saradnji, sa sutra edukovanim ljudima, moći da napravimo neki pomak.“
