Dostupni linkovi

Imovina političara (ni)je za javnost


Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija donesen je u Srbiji u aprilu 2004. godine. Za sprovođenje tog zakona formiran je Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa, nezavisni organ, koji je počeo da radi u januaru 2005. godine. Pored ostalih zaduženja, Odbor vodi i registar imovine funkcionera, odlučuje o tome da li je došlo do sukoba interesa, odnosno, povrede zakona, i, ako jeste, izriče predviđene mere.

Nakon nužne edukacije funkcionera, sprovedene uz potporu Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, o nužnosti ispunjavanja imovinskih karata, evo kako stoje stvari: 2005. godine od ukupno 13.000, više od 6000 funkcionera je popunilo obrasce o svom imovinskom stanju, prošle godine oko 7300, a ove je nešto manje od 8000 nosilaca javnih funkcija izvršilo tu obavezu. Na republičkom i pokrajinskom nivou ovu obavezu je ispunilo blizu 100 odsto nosilaca javnih funkcija, dok su lokalni političari nešto tvrđi orah – u proseku ih je 66 odsto shvatilo da to moraju da čine.
Evo još malo statistike. Od 250 narodnih poslanika, samo sedam ove godine nije dostavilo izveštaje o imovini.

Milovan Dedijer, predsednik Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa, ima razloga da bude zadovoljan ovim brojkama, ali priznaje da je Ahilova peta zakona i njegovog Odbora to što ne postoji obaveza objavljivanja podataka o imovini političara, čime su građani, kao najefikasnija javna kontrola, još jednom ostali slepi pored očiju:

„Jeste veliki nedostatak, po meni, jedno zakonsko rešenje da ti podaci nisu dostupni javnosti kao što je to u nekom drugim susednim državama. Odbor je stavio i primedbu da bi bilo poželjno i dobro da podaci o imovini funkcionera koju oni prijavljuju u izveštaju budu dostupni javnosti i da su objavljeni na sajtu - jer bi to bila najbolja kontrola.“

Zašto se političari na našim prostorima opiru objavljivanju podataka o svom imovinskom stanju, što je rezultiralo i ovakvim zakonom bez zuba? Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije kaže da..:

“Zbog nagodbe političkih stranaka i očigledno tajkuna koji stoje iza njih Odbor za sukob interesa nema pravo da to proverava, a što je još gore, nema pravo da to objavi. S jedne strane se donose zakoni i prave se određene institucije koje trebaju da zadovolje određene evropske standarde, a sa druge strane se to radi na način koji to ne obezbeđuje. Drugo, jedan od načina kako onemogućiti jednu instituciju da radi je da je pretrpate nadležnostima. Ko je sada kadar da pregleda čak i da oni popune 12.000 ili 15.000 obrazaca?!”

Ako javnost ne može proveravati tačnost informacija o aktuelnom stanju imovine političara, zamislite onda u kakvom je informativnom i legalnom mraku kad je u pitanju poreklo te imovine stečene u smutnim vremenima što miloševićevske što postmiloševićevske tranzicije:

“Imate proces privatizacije ili tranzicije u kojem je potpuno izostala kontrola pranja para - taj proces privatizacije je potpuno podložan korupciji. Svaka institucija koja treba da otkrije korupciju troši pare iz budžeta. Kako se građani ove države osećaju, ako su se ovih 6 – 7 godina doneli antikorupcijski zakoni, uspostavljene su institucije, a korupcija se ne obuzdava?!”

Možda se neki funkcioneri mogu latiti argumenta da ni u nekim razvijenijim zemljama ne postoji obaveza objavljivanja imovine funkcionera. Jedna od takvih je, recimo, Češka Republika. Analitičar Filip Tesarž kaže da ni češki poslanici “nemaju obavezu da javno objavljuju podatke o imovinskom stanju. Nedavno je jedan internet-dnevnik pozvao šest poslanika da objave svoju imovinsku kartu. Pet se odazvalo, a jedan je odbio. U zapadnim zemljama je, kaže Tesarž, publikovanje podataka o imovinskom stanju političara obaveza. Uz to, ne može se ustanoviti ni kako su došli do imovine koju poseduju. Mogu, na primer, reći da su kuće dobili od novca koji su nasledili od dede, ali to niko ne proverava”, kaže Filip Tesarž.

Ako je Češka Republika argument sprskim političarima da nisu sami u potrebi za tajnovitošću svojih novčanika, mogli bismo se uhvatiti i za njima – geografski, istorijski i mentalitetski, - mnogo bližu zemlju. Tu bi ih, dočekalo vrlo neprijatno iznenađenje. Jer – Crna Gora je taj prostor veoma evropski uredila. Imovina političara je javna informacija. Na internetu je, dakle, dostupna svima. Otuda ovih dana i prozivke tamošnjih političara od tamošnje opozicije i javnosti da su im imovinske kartice bile prilično neelokventne. Ma koliko to bio udar na srpski ego - iz majušne Crne Gore ima šta da se uveze.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

XS
SM
MD
LG