Ðorde VOJNOVIC
Rumunski mediji kažu još da je prva grupa od osam osoba koja je tražila azil prešla ilegalno granicu iz Srbije 20. juna i da je poslednjih nekoliko dana broj ilegalnih prelazaka, i to celih porodica, učestao.Sagovornici radija Slobodna Evropa, Afz Ametov, Hasan Ćosović, Ljubomir Kolompar i Miodrag Petrović, Romi sa područja Banata bližeg granici sa Rumunijom za ove ilegalne prelaske nisu znali ili su tek nešto načuli:
“Iz našeg naselja u Mađarsku otišlo je dve porodice, a za Rumuniju koja je u EU – ne verujem zato što oni nemaju bolje uslove.”
“Za Rumuniju - ne znam mada su Rumuni bili naši azilanti. Sad se preokrenulo – valjda zato što je Rumunija u Evropi.”
“Priča se da daju 200 eura po familiji i posle mogu da biraju sledeću zemlju.”
Evo i nastavka informacije koja je polazište za ovo javljanje - Strani državljani koji ilegalno dođu u Rumuniju i zatraže status izbeglica, odmah prelaze u nadležnost Kancelariji za migracije, bez podnošenja krivične prijave za ilegalni prelazak. Oni se smeštaju u postojeće centre dok se za svaku osobu pojedinačno ne donese odluka da li će biti prihvaćen ili odbijen njihov zahtev.
Prema tome priča nije nova, ali jeste novo to da se azil prvi put traži u Rumuniji, zemlji iz koje se ne tako davno bežalo zbog nepodnošljivih uslova za život i interesantno je to da su ovi pokušaji migracije, motivisani ekonomskim razlozima, zabeleženi u vreme proklamovanja i realizacije programa Dekade Roma. Ljubomir Kolompar:
“Ekonomski razlog – sigurno, jer ovde kod nas nema diskriminacije, mi smo ovde ‘na kraju sveta’. Ustvari, nama je EU najbliža i najdalja – tako blizu a tako daleko.”
Afz Ametov:
“Ne mogu da dođu do posla, neće da žive od socijalne pomoći koju naša država nudi, negde oko 5 hiljada po članu porodice. Znači, idu tamo zato da bi sebi obezbedili bolji život.”
Iskustvo sela Begejci u kojem ima oko dve stotine romskih domaćinstava je neznantno drugačije. Miodrag Petrović:
“U nekim porodicama ima i po 5,6,7 od kojih su dvojica koji su odrasli sa puno dece. Niko ne radi, žive od socijalne pomoći a i ne interesuje ih posao. Neće da rade. Mi smo sad ponudili nekim ljudima da rade u klanici i oni kažu da ne mogu kako ne bi izgubili socijalnu pomoć.”
A evo i karakterističnog svedočenja, ilustracije teških uslova u kojima žive Romi u Banatu. Osman Tepeku:
“Ne radimo nigde, skupljamo kartone, skupljamo neke flaše, nemamo nikakvu pomoć..., 17 članova na jednom mestu, u ovoj šupi. Kad pada kiša sve kaplje, sva deca su bolesna od bronhitisa, svaki dan ih vodimo u bolnicu. Ne može da se živi nikako.”
U svima nama postoji predrasuda da su u komunalnim preduzećima, na radnim mestima za koja nisu potrebne posebne kvalifikacije angažovani Romi. Afz Ametov upravo na primeru zrenjaninskog preduzeća Čistoća i zelenilo, demantujući tu pretpostavku, objašnjava teške životne uslove Roma:
“Do ’90. godine u Gradskoj čistoći je bilo zaposleno negde oko 70% Roma, Rumuna i Mađara. Znači 20% Mađara i Rumuna, a 80% Roma je bilo zaposleno u JKP Čistoća Zrenjanina. Sada, od 2000. godine do 2007. još ni jedan Rom nije zaposlen u JKP Čistoća, a svake godine primaju od 20 do 25 radnika, ali ni jedan Rom nije zaposlen.”
Odlazak u neku od zemalja Evropske Unije, to nije dakle sporno, za Rome predstavlja pokušaj bega od gladi i siromaštva. Hasan Ćosović je pre nekoliko godina emigrirao u Nemačku:
“Nisam imao posao i čuo sam za taj azil i onda sam, sa svoje dvoje dece, otišao tamo. U Nemačkoj sam se prijavio. Odmah čim sam sišao sa autobuske stanice tražio sam policiju. Oni su me odveli u socijalni rad. Tamo su me pitali šta tražim, rekao sam im da tražim azil ovde. Tada su davali po jednom 490 eura, svaka tri meseca su obnovili garderobom decu, plaćali kiriju, struju, sve njihove dadžbine su oni snosili, dali su i smeštaj. Hteo sam da ostanem tamo, oni međutim nisu dali vizu i tako sam došao kući.”
I Afz Ametov je kao azilant jedno vreme boravio sa porodicom u Nemačkoj:
“Tamo sam radio na hrani, 24 maraka mi je bio sat – znači, dan mi je bio 240 maraka. Kada se to pomnoži sa 30 dana onda to stvarno izađe puno. Moja porodica je još plus dobijala socijalnu pomoć od 2500 maraka.”
I Ametov i Ćosović ukazuju na apsurdnost lošeg socijalnog statusa banatskih Roma u vreme pompezno najavljivanih programa Dekade ove nacionalne grupe. Ilegalni prelazak u Rumuniju i traženje azila po njima je samo reakcija na taj loš status:
“Momentalno se ne nalaze nikakva rešenja, da imamo neku nadu da možemo da se zaposlimo. Sad je jako teško doći do zaposlenja, a Romi konkretno nikako ne mogu da se zaposle.”
“Dekada Roma je počela još ’91.godine, potpisano u Sofiji i još uvek se ništa ne dešava u vezi sa tim. Mada je počelo što se tiče stanovanja, zapošljavanje, zdravstva... ali ništa se ne dešava.”
