Vesela LALOŠ
Ovih dana pozorište je započelo svoju jubilarnu 30. sezonu na seoskoj poljani u Čantaviru, na kojoj je odigrana pretpremijera predstave „Dečaci Pavlove ulice“ pred oko hiljadu gledalaca pristiglih sa njiva i nakon svakodnevnih poslova u baštama i štalama. Ova publika je iskrena i zahvalna ali zato je i zadatak glumaca zahtevniji, kaže reditelj Laslo Šandor koji sa dvadesetak svojih kolega, priređujući predstave širom Vojvodine, obavlja svojevrsnu kulturnu misiju:„Salaško pozorište ima neki svoj stil koji je blizu ’komedija del arte-u’. Naravno, tu moraju glasnije da govore, pokreti moraju biti snažniji i jači da bi to došlo do publike. Taj mladi glumac koji počinje svoju karijeru ovde u salaškom pozorištu jako dobro nauči zanat. Ovde na salašima, na selu, publika je iskrena. Oni već za vreme predstave kažu šta misle, posle predstvave ostaju i kažu nam da li im se svidelo, da li je prošlogodišnja predstava bila bolja. Lako je u pozorištu gde ima reflektora, tehnike, suflera, svega. Ovde sve moramo sami da stvorimo i to je nešto najlepše. Imamo jedan cilj i svi idemo ka tom cilju da ostvarimo ono što smo sanjali. Mislim da smo uspeli, lepo smo sanjali ove godine.“
Repertoar je raznovrstan, od mađarskih autora pa sve do klasika poput Šekspira i Molijera. Dok je glumački ansambl šarolik uz profesionalce ima dosta amatera ali i studenata glume koji ovde stiču glumačko iskustvo živeći životom lutajućih umetnika. Spava se često na poljanama pod vedrim nebom, putuje u prikolicama a jede se kako kad i kako gde. Ipak, svi su tu zato što to žele. Danijel Gomboš jedan je od tih mladih glumaca kojeg je strast prema glumi dovela do ove družine:
„Ima nešto, neki drugi ukus ili miris, nešto drugačije. I publika je drugačija zato što ovo nije kamerno pozorište.“
Sve predstave su besplatne jer, kako kaže direktor Mađar Atila, ovo je pozorište za one koji nemaju para. Ono samo živi od donacija što je svakako nesiguran izvor finansiranja, ali to nije nikada bio problem:
„Imamo više od 200 članova i odigrali smo više od 600 predstava. Od ’78. nikada nismo prestali, bilo je rata, bilo je inflacija, svega i svačega, kriza je bila i u novosadskom i u subotičkom pozorištu a mi nismo stali. Imamo jednu prikolicu, zamolimo domaćine da nađu jedan traktor pa da nas prebace u sledeće selo.“
Pozorište ima svoju vernu publiku u kojoj ima i onih koji dolaze sa strane kako bi više puta uživali u predstavi:
„Stvarno mi se jako dopada predstava. Divni su.“
RSE: Vi ste iz Čantavira?
„Ne, ja sam iz Sente.“
Zaista jedinstveno, čak i za evropske prilike, salašarsko pozorište bez sumnje opstaje zahvaljujući entuzijazmu i idealizmu njegovih aktera:
„Ako ništa drugo, makar zbog nas će ovo selo malo više živeti.“
