U zoru šestog decembra 1991. godine Jugoslovenska vojska je prema naredbi Vladimira Kovačevića-Ramba, izvršila najžešće bombardovanje Dubrovnika s kopna, mora i iz vazduha ne štedeći pri tom crkve, škole, zdravstvene ustanove ni druge civilne objekte. Epilog napada bio je 2000 direktnih pogodaka starog gradskog jezgra, devetnaest poginulih i 60 ranjenih branitelja i civila, te devet do temelja izgorelih baroknih palata unutar Grada. Požari koji su izbili usled granatiranja pretili su da se celo središte Dubrovnika izgubi u plamenu.
Slučaj Vladimira Kovačevića prvi je predmet koji je iz Haškog tribunala prebačen na pravosuđe u Srbiji, navodi portparol srpskog tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić i ističe da ovaj proces ima istorijski značaj:
“Pokazuje na neki način da današnja Srbija,kroz rat svojih institucija, prepoznaje ono što je u njenoj prošlosti bilo loše. Slika bombardovanja Dubrovnika zaista je nanela veliku moralnu štetu i samoj našoj zemlji tako da je jako važno da se to kroz sudski postupak na kraju sprovede i da se vidi jednostavno da je naša zemlja spremna da se suoči sa takvom prošlošću.”
Novinar splitskog Ferala Luko Brailo koji je sve vreme rata proveo u Dubrovniku, a koga smo u ovom gradu našli i danas kaže da je Vladimir Kovačević bio jedan od glavnih ljudi koji su 6. decembra ’91. izvodili napad i da će ovaj slučaj imati odjeka u Dubrovniku:
“Zato što se imena tih nesretnih generala, Strugara, admirala Jokića i Vladimira Kovačevića-Ramba ovde pamte. Oni su nekakvi simboli svih tih grubih i ružnih stvari koje su se ovdje događale. Ja osobno sam imao priliku sudjelovat i promatrat početak suđenja za vukovarsku grupu i ako to bude vodio neki sudac tipa gospodina Krstajića, ako sam dobro zapamtio, mislim da će onda taj proces valjano bit doveden do kraja.”
Koliko turisti iz Srbije, koji danas sve češće odlaze u Hrvatsku, pa i u Dubrovnik, mogu videti posledice onoga što se tom gradu dogodilo:
“To je tabla sa metalnim opiljcima koliko je granata u toku rata palo na Dubrovnik. Ta tabla je za svakog turistu, koji dođe u Dubrovnik, stvarno vrlo znakovita. Naravno da je ovim ljudima danas, koji nisu ništa imali s tim ratom, vrlo teško kad to vide.”
Među onima koji sa ratom nisu imali ništa i kojima je teško kada danas vide Dubrovnik je Nada Kovačević profesorka medicinskog fakulteta iz Beograda koja je kao dete iz godine u godinu letovala u Kuparima i u Dubrovniku. 2002. godine prvi puta je posle rata ponovo otišla u ovaj grad:
“Prolazeći kroz Konavle, od crnogorsko–hrvatske granice, pored Srebrnog i Kupara, poželela sam da vidim hotel Orlandu u kojem sam letovala, Kupare u kojima sam provela skoro sva leta svog detinjstva. Umesto hotela Orlanda videla sam ruinu kroz koju prorasta drveće, bez igde ičega, zidine, prozori uništeni, vrata... To su bili samo spoljni zidovi i drveće kroz njih. U Kupare naravno nisam mogla da uđem, taksista mi je rekao da je sve srušeno, tako da je moj utisak prolaska kroz Konavle i ulaska u Dubrovnik, te 2002. godine, bio tuga.”
Slučaj Vladimira Kovačevića prvi je predmet koji je iz Haškog tribunala prebačen na pravosuđe u Srbiji, navodi portparol srpskog tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić i ističe da ovaj proces ima istorijski značaj:
“Pokazuje na neki način da današnja Srbija,kroz rat svojih institucija, prepoznaje ono što je u njenoj prošlosti bilo loše. Slika bombardovanja Dubrovnika zaista je nanela veliku moralnu štetu i samoj našoj zemlji tako da je jako važno da se to kroz sudski postupak na kraju sprovede i da se vidi jednostavno da je naša zemlja spremna da se suoči sa takvom prošlošću.”
Novinar splitskog Ferala Luko Brailo koji je sve vreme rata proveo u Dubrovniku, a koga smo u ovom gradu našli i danas kaže da je Vladimir Kovačević bio jedan od glavnih ljudi koji su 6. decembra ’91. izvodili napad i da će ovaj slučaj imati odjeka u Dubrovniku:
“Zato što se imena tih nesretnih generala, Strugara, admirala Jokića i Vladimira Kovačevića-Ramba ovde pamte. Oni su nekakvi simboli svih tih grubih i ružnih stvari koje su se ovdje događale. Ja osobno sam imao priliku sudjelovat i promatrat početak suđenja za vukovarsku grupu i ako to bude vodio neki sudac tipa gospodina Krstajića, ako sam dobro zapamtio, mislim da će onda taj proces valjano bit doveden do kraja.”
Koliko turisti iz Srbije, koji danas sve češće odlaze u Hrvatsku, pa i u Dubrovnik, mogu videti posledice onoga što se tom gradu dogodilo:
“To je tabla sa metalnim opiljcima koliko je granata u toku rata palo na Dubrovnik. Ta tabla je za svakog turistu, koji dođe u Dubrovnik, stvarno vrlo znakovita. Naravno da je ovim ljudima danas, koji nisu ništa imali s tim ratom, vrlo teško kad to vide.”
Među onima koji sa ratom nisu imali ništa i kojima je teško kada danas vide Dubrovnik je Nada Kovačević profesorka medicinskog fakulteta iz Beograda koja je kao dete iz godine u godinu letovala u Kuparima i u Dubrovniku. 2002. godine prvi puta je posle rata ponovo otišla u ovaj grad:
“Prolazeći kroz Konavle, od crnogorsko–hrvatske granice, pored Srebrnog i Kupara, poželela sam da vidim hotel Orlandu u kojem sam letovala, Kupare u kojima sam provela skoro sva leta svog detinjstva. Umesto hotela Orlanda videla sam ruinu kroz koju prorasta drveće, bez igde ičega, zidine, prozori uništeni, vrata... To su bili samo spoljni zidovi i drveće kroz njih. U Kupare naravno nisam mogla da uđem, taksista mi je rekao da je sve srušeno, tako da je moj utisak prolaska kroz Konavle i ulaska u Dubrovnik, te 2002. godine, bio tuga.”
