Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Montirani procesi protiv kosovskih Albanaca


Autor Fahri Musliju kaže da je građa za knjigu “Montirani procesi protiv kosovskih Albanaca”, prikupljana od 1999 – 2002. godine u vreme kada je bio dopisnik Glasa Amerike i prištinskog dnevnika Zeri iz Beograda. Musliju takođe ističe da je ovom knjigom želeo da upozna srpsku javnost sa montiranim procesima protiv kosovskih Albanaca koje je vodio režim Slobodana Miloševića, ali i da je ona namenjena sadašnjim vlastima u Beogradu:

“Očekujem reakcije predstavnika vlasti jer je ova knjiga, pre svega, njima namenjena. Žao mi je što predstavnici pravosudnih organa nisu tu, da oni vide šta se desilo – da je to najveće posrnuće srpskog pravosuđa u to vreme jer nisu radili po zakonu nego po nekom političkom diktatu. Pogotovo, slučaj ‘Đakovičke grupa’ gde je sudija Petronijević celu grupu proglasio krivom – znači, kolektivna krivica.”

Pažljiva analiza autentičnih svedočanstava datih u ovoj knjizi ukazuje da je reč o dobro planiranoj i osmišljenoj akciji režima, kao i da su u montirane procese protiv kosovskih Albanaca bile uključene brojne institucije države Srbije, smatra Izabela Kisić iz Helsinškog odbora za ljudska prava:

“Albanci su hapšeni a njihova navodna priznanja su iznuđivana pod torturom i emitovana na državnoj televiziji. Neki zatvorenici su i ubijeni. Ta akcija trebalo je da posluži kao opravdanje za zločine koje je režim počinio na Kosovu.”

Advokat Rajko Danilović ističe da je tadašnji režim ovakvim procesima želeo da postigne dva cilja, proterivanje Albanaca iz Beograda i retorziju ili neku vrstu osvete prema Albancima. Danilović koji je bio pravni zastupnik pesnikinje Fljore Brovine zastupao je i grupu albanskih studenata u Beogradu koji su uhapšeni u maju 1999. godine, a potom nakon fizičkog i psihičkog zlostavljanja proterani, o ovom slučaju kaže:

“Dovojno je da kažem da je neki general policije, pretpostavljam ko je bio, verovatno načelnik resora DB, dovodio tu decu na neke ruševine, pretio im pištoljima, kopao rake da ih ubije, da priznaju – ne znam šta da priznaju – valjda da su Albanci, oni to ne spore. Ne samo da su proterani nego su proterani sa maltretiranjem. Oni su do te mere izmrcvareni da su valjda jedva čekali da odu odavde.”

Brojnost suđenja i njihova medijska pokrivenost jasno su imali za cilj da neželjenu istinu sakriju od javnosti u Srbiji, prezentirajući joj jedinu zvaničnu sliku rata po kojoj je surovost albanske strane isprovocirala reakciju Miloševićevog režima, smatra istoričar Olga Manojlović Pinter:

“Centralnu važnost u javnosti su dobila suđenja pesnikinji i doktorki Fjori Brovini, albanskim studentima u Beogradu, ‘Đakovičkoj grupi’ koju je navodno činilo 145 članova i braći Mazreku. Činjenica da je suđeno muškarcima i ženama, studentima i radnicima, intelektualcima i seljacima, maloletnicima, svima bez razlike – kao teroristima – trebalo je da u srpskoj javnosti stvori utisak kolektivne krivice albanskog naroda i da direktno konfrontira dve nacije.”


Za novinara Dejana Anastasijevića takođe ostaje otvoren problem što nakon amnestije za Albance koji su bili osuđivani u montiranim procesima, a koja je usledila nakon pada Miloševićevog režima, nije došlo ni do kakve kompenzacije niti je bilo ko pozvan na odgovornost. Prema njegovim rečima radi se o jednoj od najmračnijih epizoda u istoriji srpskog društva:

“Činjenica je da su ne samo pojedine sudije i pojedini tužioci sasvim dobrovoljno, pomenuo bih Sljevpčevića koji je sudio studentima, sa jako mnogo entuzijazma se bacili naizvršavanje tog državnog posla, nego su i ostali delovi društva uglavnom bili, u najboljem slučaju, indiferentni, a u najgorem - zluradi u odnosu na ono što se tada dešavalo.”

Kada se događaji dokumentovani u ovoj knjizi sagledaju iz perspektive promenjenog režima, postaje jasno da promene zapravo nije ni bilo, čak ni u personalnom smislu zaključuje istoričar Latinka Perović i podvlači:

“Da su ljudi koji su bili nosioci te politike, njeni portparoli i danas veoma uticajni ljudi, sa veoma arogantnom pozicijom, sa upornim odbijanjem realnosti, sa insistiranjem na tome da je Kosovo - bez obzira na ljude koji tamo žive, na njihovo iskustvo istorijsko i neposredno – deo teritorije koje po svaku cenu mora da se odbrani. To je jedan kontinuitet, važno je uočiti ga zbog posledica koje iz toga mogu da proiziđu.”
XS
SM
MD
LG