Sabina CABARAVDIC, Branka MIHAJLOVIC, Slobodan KOSTIC i Dženana KARABEGOVIC
Srbija je još jednom uspjela izbjeći kaznu u cjelini, zaključak je koji se nameće nakon čitanja teksta u New York Timesu, u kojem autorica obrazlaže kako je došlo do toga da Medjunarodni sud pravde u Hagu ne dobije na uvid sve raspoložive dokumente. Kada je Beograd odlučio da Haškom tribunalu ustupi tajne arhive za sudjenje Miloševiću, tražili su da se ti dokumenti ne koriste izvan sudnice Tribunala za ratne zločine. Cijeli vojni arhiv zadržan je podalje od očiju Međunarodnog suda pravde, na kojem je u februaru ove godine Srbija oslobođena krivice za genocid zbog nedostatka dokaza.Povodom ovog teksta u New York Timesu Anton Nikiforov, savjetnik glavne tužiteljice haškog tribunala govori za RSE:
"U pogledu predmeta Milošević, mi smo zaista tražili tu ključnu dokumentaciju za naš predmet, i tražili smo da to bude što transparentnije, ali Beograd je imao pravo da traži te zaštitne mere, i jedino na što smo mi pristali, to je da se ne protivimo razumnom zahtevu za zaštitne mere. Dalje ne mogu ništa da kažem, jer puno toga je bilo raspravljano na zatvorenim sednicama, na zahtev beogradskih vlasti, i onda je sudsko veće ovde odlučilo da dá takve zaštitne mere. To je potpuno normalna praksa u svetu da kad se daje nekakva dokumentacija delikatnog sadržaja ili bilo kakvog sadržaja i ako država uspe da dokaže da su te zaštitne mere potrebne, sudsko veće daje takve zaštitne mere, da se to jednostavno ne koristi na nekakvom trećem mestu ili u drugom sudu. Tako da tu nema ništa neobično. S druge strane, naravno, Međunarodni sud u Hagu, mogao je zatražiti takvu dokumentaciju od nas ili od Srbije kao izvora dokumentacije, ali nije to napravio.“
Obradović demantuje pisanje američkog lista
Aleksandar Obradović, član pravnog tima Srbije i Crne Gore objašnjava kako je došlo do selekcije ratne arhive:
«Tribunal je to zacrnio na osnovu odluke sudskog veća koju je predložila naša vlada. To je predložio Nacionalni savet za saradnju sa Tribunalom u Hagu. Mislim da je tada bio Goran Svilanović.
RSE: Znači, Tribunal je imao uvid u to? On zna kompletnu sadržinu tog arhiva?
OBRADOVIĆ: Apsolutno. Njima je to predato kako jeste, pa je u posebnoj proceduri, koju i druge zemlje koriste, došlo do toga da jedan deo ne bude javan.
RSE: Je li tačno da ste svi vi bili iznenađeni da je to prihvaćeno? To je predložila tadašnja vlada, a Hag prihvatio.
OBRADOVIĆ: Pa nije baš sve prihvatio. To nije išlo baš tako lako. To je bila jedna duga procedura. Ja sada pričam po sećanju, to je bilo pre tri godine.
RSE: Da li je Međunarodni sud mogao da dobije drugu vrstu arhive, koja nije zasenčena. Da li je njegova obaveza bila da preuzme zacrnjenu arhivu od Haškog tribunala?
OBRADOVIĆ: Nema obaveze. Bosne i Hercegovina je podnela jedan broj tih dokumenata zatamnjen. Ja sam to video.
RSE: Da li se slažete s onim što je rečeno u „New York Timesu“?
OBRADOVIĆ: Aposlutno ne. To su špekulacije. Čak i da ne znam ovo, pročitao sam presudu i video šta je Sud o tome napisao, jer sud je doneo svoju ocenu o tome, o relevantnosti tih dokumenata.
RSE: Ali da li je moglo da se dogodi da u tim zasenčenim delovima zaista budu podaci koji su relevantni i koji bi bili dokazi za saradnju Beograda i tadašnje Vojske Republike Srpske po pitanju Srebrenice?
OBRADOVIĆ: Što se tiče postojanja neke vrste, ne saradnje, nego direktnog učešća Beograda u događajima u Srebrenici, ja to isključujem. Jer, sudeći po samom karakteru tih dokumenata, prosto ne mogu da zamislim da bi se to moglo naći baš tu, u tim zatamnjenim delovima. To je jedna vrsta špekulacije. Ja bih se zaista osećao poraženim ako bi se tako nešto pojavilo. Mogućnost da se takvo nešto pojavi, da je, recimo, Beograd direktno naređivao da se dogodi zločin u Srebrenici, da je to podržavao, da je imao saznanja o tome, to bi zaista bila jedna nova stvar.
Kada se beogradski tim sastao sa sucima Haškog suda kako bi tražili tajnost dokumentacije, sa sobom su donijeli i pismo podrške Carle del Ponte. Glavna tužiteljica Haškog Tribunala još je 2003. godine potvrdila da je poslala pismo bivšem srbijanskom ministru vanjskih poslova, Goranu Svilanoviću, u kojem je obećala da će pristati na "razumne uvjete", ukoliko Srbija preda dokumente.
"Dobivanje tih dokumenta bila je duga borba, a zbog ogromne vrijednosti u procesu protiv Miloševića, pristali smo na njihove uvjete," rekla je tada del Ponteova.
Nedostatak dokaza ili nedostatak volje da se pribave dokazi
Bosna i Hercegovina nije imala kompletnu dokumentaciju na uvid tokom rasprave u Međunarodnom sudu pravde, koja je okončana u maju prošle godine, potvrđuje Sakib Softić, glavni pravni zastupnik BiH u tužbi protiv Srbije i Crne Gore:
„Smatram da je u ovom trenutku dobra stvar da se to pitanje pokreće, jer ukoliko bi se izvršio neki pritisak, bilo na Međunarodni krivični sud ili na Srbiju da učini javnim zapisnike sa Vrhovnog savjeta odbrane, to bi nama omogućilo eventualno pokretanje postupka po reviziji. Možemo reći da je odluka Međunarodnog suda pravde u direktnoj vezi sa činjenicom da li smo mi imali te dokaze na raspolaganju ili nismo.“
Nataša Kandić, direktorica Fonda za humanitarno pravo ovako komentariše pisanje New York Times'a:
«Da su Međunarodnom sudu pravde bili dostupni svi dokazi koji su se ticali učešća, prisustva, organizacije i podrške institucija Srbije u oružanim sukobima u Bosni, verujem da bi ta presuda dala jednu potpuniju sliku o toj odgovornosti za genocid u Srebrenici, a i u odnosu na druge zločine koji su počinjeni u Bosni, a masovnog su obima i karaktera. Opšte je poznata činjenica da je tim, koji je i pre i posle Miloševića spremao odbranu od tužbe Bosne i Hercegovine, stalno imao istu strategiju, a to je da se zaštite institucije, da se zaštiti Srbija, sa obrazloženjem da će buduće generacije plaćati ratnu odštetu i da je loše za državu ako je ona optužena za genocid. Bilo je potpuno jasno da je to, znači, prikrivanje dokumenata i to je bilo vrlo često pominjano u javnosti, pre svega prilikom poseta tužiteljice Karle del Ponte, koja je vrlo često govorila o tome da oni imaju problema da dobiju određena dokumenta, da su delovi zapisnika Vrhovnog saveta odbrane zacrnjeni i da je to jedan od načina kako ustvari da se spreči utvrđivanje istine u odnosu na optužene za genocid.»
Pisanje New York Times-a o ratnoj arhivi.
