Jasmina ŠCEKIC
Samohrana majka Dragica Krizmanić je do maja prošle godine živela u samačkom bloku u severnom delu Kosovske Mitrovice. Dana 26. maja 2006. godine došlo je do eksplozije u zgradi u kojoj je živela i tom prilikom je stan, sa celokupnim pokućstvom, izgoreo. Nadležni u Mitrovici su im obećali renoviranje stana i nabavku nameštaja, međutim, kako nam kaže, sve su to bila lažna obećanja. Ona je danas teško obolela od karcinoma dojke. Živi sa sinom, takođe obolelim od tumora debelog creva. Izdržavaju se od socijalne pomoći i minimalca u iznosu od 4.000 dinara koliko Dragica prima:„U tom požaru sam bila povređena. Ni tada mi niko nije izašao u susret, pa ni dan danas. Sa sinom živim u privatnom stanu, koji plaćam 150 evra. Nadala sam se stanu na Malom Zvečanu. Međutim, od toga nema ništa. Svesna sam ja svega toga. Gospoda iz Svinjara imaju stanove i ovde u Mitrovici, a uzimaju i one na Malom Zvečanu. Čak, štaviše, imaju i kuće po Srbiji i ovde po Zvečanu i svukuda. Ja sam se ovde obraćala svima. Nisam zavidna, zaista, ali to me je malo dirnulo i zapeklo, jer ljudi imaju svoje kuće, dodeljuje im se novčana pomoć, a meni i mom bolesnom detetu niko ništa. I ja i on smo bolesni. Svuda i svakog sam molila. Neki su me saslušali, a neki uopšte nisu hteli ni da me prime, i od toga ništa.“
Pitali smo je da li i gde vidi izlaz za sebe i sina iz ove mučne situacije u kojoj se trenutno nalazi:
„Apsolutno nigde. Neko će valjda od mojih izbeglica iz Hrvatske da me pokopa. Nema drugog izlaza, nema ništa više. Deset meseci da niko ne izađe u susret, to je van svake pameti. Dok sam bila zdrava, prala sam tepihe, čistila tuđe stanove, kopala njive, znači nadničila, časno i pošteno zarađivala. Časno i pošteno sam odgojila moju decu. Ali sve je to otišlo za pola sata i to me najviše boli. Sve što sam stekla poštenim radom na takav način da ode, da izgori za pola sata. Sada niko neće da me pogleda i to je stvarno žalosno. Gde da vidim izlaz, u čemu? Nigde. Nema izlaza, bar što se mene tiče, a za ostale ne znam.“
A ostali njeni sunarodnici, u istoj situaciji kao i ona. Jovanka Stančević kaže da joj nebriga društva za njih naročito teško pada, ali i neizvesnost u pogledu stanova na Malom Zvečanu:
„Izbeglice su smeštene svugde, do Sočanice. Samo smo mi zaboravljeni. Da li je taj Beograd stvarno toliko nemoćan da nema para za nas? Nas je jako malo – 10 porodica i šest-sedam samaca. Ako tako malo ljudi ne mogu da smeste, neka nam otvoreno kažu – nema mesta za vas, obratite se nekom drugom. Samo nas lažu. Kad ćemo mi da dođemo do tih naših stanova? Mi ne tražimo ništa drugo, samo ono što je pravljeno za nas. Rađena su 54 stana, a nas je samo 10 porodica ušlo u taj spisak. Znači, opština je dobila 44 stana džabe. Pa da je sreća za ruku da nas uzmu i da kažu – evo, uđite u vaše stanove. Ova neizvesnost me ubija, ovo više ne može. Nemam više živaca, nemam strpljenja, izdaje me snaga. Toliko sam stanova i zgrada oprala po Mitrovici, kraja im nema. I svi mi kažu: „Što si se spustila, pereš stepenice“. Perem, treba mi. Ćuti i radi dok te snaga drži. Ali pitam se dokle? Ima li neko od ovih ljudi da kaže – čekajte, jeste vi izbeglice iz Hrvatske, ali ima i za vas mesta. Jednostavno kao da kugu nosimo, tifus, svi beže od nas. Zašto? Pa što nam to nisu onda rekli, što nas nisu uputili na strance, da idemo u treće zemlje iako smo se skućili. Sve ćemo da rasprodamo i da idemo u treće zemlje. Da idem da tamo budem sluga, ali bar ću da imam taj krov nad glavom, pa će moje dete sutra kad ja umrem da ima nešto. Sad nemam ništa.“
Dodajmo i ono što građani Kosovske Mitrovice već znaju, a to je da pojedini meštani sela Svinjara, koji su se bespravno uselili u stanove na Malom Zvečanu, u svom vlasništvu imaju i po nekoliko stanova u gradu. Dok sa druge strane, izbegli Srbi iz Hrvatske već dvanaestu godinu žive u krajnje nehumanim uslovima u kolektivnim centrima u Kosovskoj Mitrovici.
