Pojašnajvajući svoju ideju, u izjavi za naš program Vojin Dimitrijević ističe da je krivično gonjenje onh koji poriču genocid u Srebrenici jedan od načina da Srbija ispuni svoju moralnu obavezu. Istovremeno, Dimitrijević naglašava da se takvo zakonsko rešenje primenjuje za poricanje holokausta koji je Hitlerova Nemačka počinila nad Jevrejima tokom Drugog svetsko rata, kako u samoj Nemačkoj tako i u Francuskoj:
“Prosto je zabranjeno osporavanje sudske istine i svako negiranje ovog događaja i njegove kvalifikacije društveno je štetno i štetno je za naš položaj u svetu. I zato bi to trebalo zakonski sankcionisati. Drugo je veliko pitanje da li mi možemo u Parlamentu da skupimo većinu za to jer se jake političke snage tome suprotstavljaju.”
A jedna od stranka koja zastupa stav da treba osuditi sve zločine, a ne samo onaj u Srebrenici, je DSS premijera Vojislava Koštunice. Andreja Mladenović, portparol ove stranke, ističe da ne postoji nikakva šansa da u Skupštini Srbije prođe deklaracija o Srebrenici kakvu predlaže Liberalno-demokratska partija, kojom bi Srbija priznala odgovornost njenih državnih organa za kršenje konvecije o genocidu. Istovremeno, o mogućnosti da se donese zakon koji bi sankcionisao poricanje genocida u ovoj istočnobosanskoj enklavi kaže da je za sada reč o jednom od mnogobrojnih predloga koji se mogu čuti nakon odluke Međunarodnog suda pravde.
“Videćemo narednih dana i meseci kako će se Skupštini u reagovati i da li ćemo sa bilo kakvim dokumentom poput deklaracije izaći kao stavom i prema presudi Međunarodnog suda pravde i prema svemu onome što se dešavalo u prethodnom periodu.”
Za Srpsku radikalnu stranku, međutim, predlog Vojina Dimitrijevića predstavlja pokušaj da se Srbiji nakon izricanja presude Međunarodnog suda pravde u Hagu po svaku cenu nametne osećaj odgovornosti. Dragan Todorović, visoki fnkcioner Radikala, kaže da treba progovoriti ne samo o tome šta se desilo u Srebrenici već i onome što se događalo od momenta raspada bivše Jugoslavije:
“Od momenta kada su Slovenci počeli da ubijaju vojnike JNA koji su bili bez municije, pa do svih zločina koji su počinjeni na bivšoj teritoriji SFRJ. I o svačijoj ulozi. Posebno o ulozi Zapada, zločinu počinjenom protiv mira, razbijanjem SFRJ. Kada se to utvrdi, ne bežim da se svaki krivac koji je odgovoran za zločin prizove pravdi i da odgovara.”
Predlog beogradskog Centra za ljudska prava ima podršku LDP-a jer je jedan od bazičnih elemenata politike naše partije postulat da oni koji su u ime Srbije činili zločine moraju biti procesuirani, ali i da se o prošlosti mora razgovarati, ističe visoki funkcioner ove stranke Nenad Prokić. On, međutim, dodaje da je svestan i političkih otpora koji u društvu postoje:
“Oni dolaze iz istih onih izvora koji su i doveli do Srebrenice. Dokle god postoje te snage, dokle god one imaju neku jačinu iI moć, dotle će ovo društvo imati velike probleme. Sda je na celokupnoj javnosti da locira ne samo one koji će to da sprečavaju, već da prepozna u njima iste one koji su do toga doveli.”
Zakonske mere koje kažnjavaju poricanje genocida ne stvaraju univerzalni ključ za rešenje jednog teškog problema, kaže za naš program Drinka Gojković, publicista i direktor nevladine organizacije “Ratovi 1991-1999” koja je živela u Nemačkoj i u svojim radovima se bavila pitanjem suočavanja sa holokaustom počinjenim u vreme Hitlerove Nemačke. Time bi se uvela neka vrsta zakonske regulative za koju možemo da kažemo da nas čini politički korektnim, ali ne mnogo više od toga, naglašava Gojkovićeva. Ona smatra da bi niz akcija više nego zakonske mere dovele do istinske transformacije društva i suočavanja sa prošlošću i podvlači:
“Nemačka nije apsolutna paralela za Srbiju, tako da i ta iskustva treba uzimati sa zrnom soli. Čuveno suočavanje u Nemačkoj sa prošlošću izvedeno je na pragmatičkoj ravni odlično, ali na moralnoj ravni vrlo problematično. Mislim da je za transformaciju nemačkog društva neuporedivo veći značaj imalo ono što se radilo u različitim slojevima društva, unutar parlamenta, intelektualnih i pravnih krugova. Radilo se polako i sistemski i na kraju krajeva dobilo svoju krunu u onome što se događalo sedamdesetih godina prošlog veka.”
Dimitrijević ističe da bi ideju, koju je izneo u saradnji sa pravnim udruženjima, nevladinim organizacijama i političkim partijama koje je podržavaju, trebalo uobličiti u nacrt koji bi bio upućen Parlamentu. Na pitanje koja vrsta kazne bi se mogla izricati onima koji poriču da je u Srebrenici počinjen genocid ovako odgovara:
“To može da bude i novčana kazna. Recimo, nedavno je jedan francuski profesor istorije koji uporno tvrdi da Aušvic nije postojao kažnjen novčano. Ne misli se na neke oštre sankcije u smislu zatvorskih kazni, a i sudovi bi ih verovatno izricali uslovno, ali je bitno da to bude kažnjeno.”
“Prosto je zabranjeno osporavanje sudske istine i svako negiranje ovog događaja i njegove kvalifikacije društveno je štetno i štetno je za naš položaj u svetu. I zato bi to trebalo zakonski sankcionisati. Drugo je veliko pitanje da li mi možemo u Parlamentu da skupimo većinu za to jer se jake političke snage tome suprotstavljaju.”
A jedna od stranka koja zastupa stav da treba osuditi sve zločine, a ne samo onaj u Srebrenici, je DSS premijera Vojislava Koštunice. Andreja Mladenović, portparol ove stranke, ističe da ne postoji nikakva šansa da u Skupštini Srbije prođe deklaracija o Srebrenici kakvu predlaže Liberalno-demokratska partija, kojom bi Srbija priznala odgovornost njenih državnih organa za kršenje konvecije o genocidu. Istovremeno, o mogućnosti da se donese zakon koji bi sankcionisao poricanje genocida u ovoj istočnobosanskoj enklavi kaže da je za sada reč o jednom od mnogobrojnih predloga koji se mogu čuti nakon odluke Međunarodnog suda pravde.
“Videćemo narednih dana i meseci kako će se Skupštini u reagovati i da li ćemo sa bilo kakvim dokumentom poput deklaracije izaći kao stavom i prema presudi Međunarodnog suda pravde i prema svemu onome što se dešavalo u prethodnom periodu.”
Za Srpsku radikalnu stranku, međutim, predlog Vojina Dimitrijevića predstavlja pokušaj da se Srbiji nakon izricanja presude Međunarodnog suda pravde u Hagu po svaku cenu nametne osećaj odgovornosti. Dragan Todorović, visoki fnkcioner Radikala, kaže da treba progovoriti ne samo o tome šta se desilo u Srebrenici već i onome što se događalo od momenta raspada bivše Jugoslavije:
“Od momenta kada su Slovenci počeli da ubijaju vojnike JNA koji su bili bez municije, pa do svih zločina koji su počinjeni na bivšoj teritoriji SFRJ. I o svačijoj ulozi. Posebno o ulozi Zapada, zločinu počinjenom protiv mira, razbijanjem SFRJ. Kada se to utvrdi, ne bežim da se svaki krivac koji je odgovoran za zločin prizove pravdi i da odgovara.”
Predlog beogradskog Centra za ljudska prava ima podršku LDP-a jer je jedan od bazičnih elemenata politike naše partije postulat da oni koji su u ime Srbije činili zločine moraju biti procesuirani, ali i da se o prošlosti mora razgovarati, ističe visoki funkcioner ove stranke Nenad Prokić. On, međutim, dodaje da je svestan i političkih otpora koji u društvu postoje:
“Oni dolaze iz istih onih izvora koji su i doveli do Srebrenice. Dokle god postoje te snage, dokle god one imaju neku jačinu iI moć, dotle će ovo društvo imati velike probleme. Sda je na celokupnoj javnosti da locira ne samo one koji će to da sprečavaju, već da prepozna u njima iste one koji su do toga doveli.”
Zakonske mere koje kažnjavaju poricanje genocida ne stvaraju univerzalni ključ za rešenje jednog teškog problema, kaže za naš program Drinka Gojković, publicista i direktor nevladine organizacije “Ratovi 1991-1999” koja je živela u Nemačkoj i u svojim radovima se bavila pitanjem suočavanja sa holokaustom počinjenim u vreme Hitlerove Nemačke. Time bi se uvela neka vrsta zakonske regulative za koju možemo da kažemo da nas čini politički korektnim, ali ne mnogo više od toga, naglašava Gojkovićeva. Ona smatra da bi niz akcija više nego zakonske mere dovele do istinske transformacije društva i suočavanja sa prošlošću i podvlači:
“Nemačka nije apsolutna paralela za Srbiju, tako da i ta iskustva treba uzimati sa zrnom soli. Čuveno suočavanje u Nemačkoj sa prošlošću izvedeno je na pragmatičkoj ravni odlično, ali na moralnoj ravni vrlo problematično. Mislim da je za transformaciju nemačkog društva neuporedivo veći značaj imalo ono što se radilo u različitim slojevima društva, unutar parlamenta, intelektualnih i pravnih krugova. Radilo se polako i sistemski i na kraju krajeva dobilo svoju krunu u onome što se događalo sedamdesetih godina prošlog veka.”
Dimitrijević ističe da bi ideju, koju je izneo u saradnji sa pravnim udruženjima, nevladinim organizacijama i političkim partijama koje je podržavaju, trebalo uobličiti u nacrt koji bi bio upućen Parlamentu. Na pitanje koja vrsta kazne bi se mogla izricati onima koji poriču da je u Srebrenici počinjen genocid ovako odgovara:
“To može da bude i novčana kazna. Recimo, nedavno je jedan francuski profesor istorije koji uporno tvrdi da Aušvic nije postojao kažnjen novčano. Ne misli se na neke oštre sankcije u smislu zatvorskih kazni, a i sudovi bi ih verovatno izricali uslovno, ali je bitno da to bude kažnjeno.”
