Ideje o podeli Kosova ili kako se u poslednje vreme uobičava reći, o korekciji granica, iako se ne izgovaraju jasno, javno i glasno, još uvek se mogu iščitavati kao podtekst zvaničnog teksta srpske vlade, i ne samo nje, o rešenju kosovskog statusa.
Vladina zvanična opcija i nakon što je dobila Ahtisarijev predlog rešenja, u kojem celo Kosovo dobija atribute državnosti, ostaje insistiranje na suštinskoj autonomiji Kosova, odnosno nepovredivosti granica i celovitosti Srbije. To je za naš program i danas potvrdila šef Koordinacionog tima za Kosovo Sanda Rašković-Ivić:
„Teza podele Kosova je sada prisutna kod ljudi koji nisu vezani uz Vladu, uz Skupštinu, uz Pregovarački tim. Znači, Pregovarački tim je dobio jasan mandat da brani nepovredivost granica i da brani celovitost naše zemlje. Mi ćemo nastaviti da to branimo i dalje. Videćemo šta će nam doneti budućnost. Naša je želja, svakako, da Kosovo celo ostane u granicama Srbije.“
Čini se da je znakovita rečenica Sande Rašković-Ivić „videćemo šta će nam doneti budućnost“.
Na pitanje šta bi se dogodilo ako bi se Srbija nasla pred dilemom ili da sačuva deo Kosova ili da izgubi celo Kosovo, gospođa Rašković-Ivić je ovako odgovorila:
„To je stvar o kojoj ne može da odluči nijedan čovek, nijedan tim. To je stvar o kojoj treba da odluči država. Ili, ako nije referendum, onda u najmanju ruku parlament kao reprezentant naroda.“
Bivši šef diplomatije Srbije i Crne Gore Goran Svilanović ne isključuje da Beograd – pri čemu misli i na krugove oko predsednika i premijera – iza i izvan zvanične retorike – ide ka ideji o korekcijama granica, što je drugo ime za podelu Kosova, ali da je takva ideja zakasnela:
„S jedne strane, glasno se govori o tome da Srbija uopšte ne razmišlja o podeli jer uopšte ne razmišlja o tome da Kosovo može da bude nzavisno, ali to upućuje na ono što se govori u pola glasa ili se ne govori nikako, a to je – da ako Kosovo, možda, uopšte, postane nezavisno, e onda bi Beograd imao neku drugu ideju. Meni se čini da ako je Beograd uopšte o tome hteo da razgovara na taj način da je to trebalo mnogo ranije da kaže i da na taj način učestvuje u ovim pregovorima. Tako da nisam siguran da li je ovako definisan stav Beograda na neki način pravovremen ili zakasneo.“
I Vesna Pešić, jedan od lidera Građanskog saveza Srbije, potvrđuje da je srpska politička elita dosta nade ulagala u tzv. plan B, odnosno podelu Kosova:
„Koliko ja znam, izvesna podela, taj neki plan B, je postojao, od strane naših vladajućih krugova, ali je on strogo sakrivan. Vrlo je interesantno da je, izgleda, očekivano da će to da predlože strane sile, a ne mi. Kad mi zategnemo i kažemo da ne prihvatamo Ahtisarijev plan, ukoliko, znači, ne dođe do saglasnosti, da će oni sami ponuditi – pa dobro hajde, da dođe do nekog prilagođavanja granica ili do nekakve podele. Tako da su se oni čvrsto držali ovog svog dosadašnjeg, očkekujući da će strane sile pokušati da ih smekšaju takvim nekakvim predlogom.“
Analitičar Srđan Bogosavljević takođe smatra da se u partijskim i elitinim političkim krugovima u Srbiji još flertuje sa idejom podele, upakovane u celofan korekcije granica:
„Znam da je opcija podele veoma prisutna, i u političkom razmišljanju stranaka i političkih elita i u javnom mnenju. Kao što znam da je podela reč koja skoro ne sme da se pomene u međunarodnoj upotrebi. Tako da sam ja onda naprosto mislio da je pametnije razgovarati o korekciji granica.“
Osnivač Demokratske stranke Desimir Tošić, na pitanje da li se i u krugovima oko predsednika Tadića šuška o ideji korekcija granica, kaže:
„Ne znam.“
Možda bi poruka Desimira Tošića trebala da bude memento domaćim političkim elitama ako žele da izbegnu nastavljanje Miloševićevog rata protiv sveta. Evo kako glasi:
„Nema Srbina ili Srpkinje koji ne osećaju težinu nesreće koju smo mi doživeli. Niko ne prihvata odlazak Kosova lako. Međutim, ja mislim da većina ljudi uviđa da mi nismo mogli da dobijemo bolji plan od ovog što smo dobili. Velika naša greška je da mi produžavamo Miloševićevu politiku borbe protiv NATO-a, Ujedinjenih nacija, Amerike, Zapada, Evropske unije. Ja se nadam da će predsednik Tadić uložiti ogroman napor da produžava, da razgovara, da ubeđuje i da traži neke olakšice, ali nijednog trenutka ne povesti se za predsednikom vlade, za gospođom Rašković-Ivić, da ne govorimo o drugim – bradatim – stručnjacima koji su grozni oportunisti. Na kraju dolazi to da će Kosovo i Srbija ući zajedno u Evropu i drugo, da svaki Srbin ne kuka mnogo jer teritorije danas nemaju onu vrednost koju su imale u 19. i 20. veku.“
Vladina zvanična opcija i nakon što je dobila Ahtisarijev predlog rešenja, u kojem celo Kosovo dobija atribute državnosti, ostaje insistiranje na suštinskoj autonomiji Kosova, odnosno nepovredivosti granica i celovitosti Srbije. To je za naš program i danas potvrdila šef Koordinacionog tima za Kosovo Sanda Rašković-Ivić:
„Teza podele Kosova je sada prisutna kod ljudi koji nisu vezani uz Vladu, uz Skupštinu, uz Pregovarački tim. Znači, Pregovarački tim je dobio jasan mandat da brani nepovredivost granica i da brani celovitost naše zemlje. Mi ćemo nastaviti da to branimo i dalje. Videćemo šta će nam doneti budućnost. Naša je želja, svakako, da Kosovo celo ostane u granicama Srbije.“
Čini se da je znakovita rečenica Sande Rašković-Ivić „videćemo šta će nam doneti budućnost“.
Na pitanje šta bi se dogodilo ako bi se Srbija nasla pred dilemom ili da sačuva deo Kosova ili da izgubi celo Kosovo, gospođa Rašković-Ivić je ovako odgovorila:
„To je stvar o kojoj ne može da odluči nijedan čovek, nijedan tim. To je stvar o kojoj treba da odluči država. Ili, ako nije referendum, onda u najmanju ruku parlament kao reprezentant naroda.“
Bivši šef diplomatije Srbije i Crne Gore Goran Svilanović ne isključuje da Beograd – pri čemu misli i na krugove oko predsednika i premijera – iza i izvan zvanične retorike – ide ka ideji o korekcijama granica, što je drugo ime za podelu Kosova, ali da je takva ideja zakasnela:
„S jedne strane, glasno se govori o tome da Srbija uopšte ne razmišlja o podeli jer uopšte ne razmišlja o tome da Kosovo može da bude nzavisno, ali to upućuje na ono što se govori u pola glasa ili se ne govori nikako, a to je – da ako Kosovo, možda, uopšte, postane nezavisno, e onda bi Beograd imao neku drugu ideju. Meni se čini da ako je Beograd uopšte o tome hteo da razgovara na taj način da je to trebalo mnogo ranije da kaže i da na taj način učestvuje u ovim pregovorima. Tako da nisam siguran da li je ovako definisan stav Beograda na neki način pravovremen ili zakasneo.“
I Vesna Pešić, jedan od lidera Građanskog saveza Srbije, potvrđuje da je srpska politička elita dosta nade ulagala u tzv. plan B, odnosno podelu Kosova:
„Koliko ja znam, izvesna podela, taj neki plan B, je postojao, od strane naših vladajućih krugova, ali je on strogo sakrivan. Vrlo je interesantno da je, izgleda, očekivano da će to da predlože strane sile, a ne mi. Kad mi zategnemo i kažemo da ne prihvatamo Ahtisarijev plan, ukoliko, znači, ne dođe do saglasnosti, da će oni sami ponuditi – pa dobro hajde, da dođe do nekog prilagođavanja granica ili do nekakve podele. Tako da su se oni čvrsto držali ovog svog dosadašnjeg, očkekujući da će strane sile pokušati da ih smekšaju takvim nekakvim predlogom.“
Analitičar Srđan Bogosavljević takođe smatra da se u partijskim i elitinim političkim krugovima u Srbiji još flertuje sa idejom podele, upakovane u celofan korekcije granica:
„Znam da je opcija podele veoma prisutna, i u političkom razmišljanju stranaka i političkih elita i u javnom mnenju. Kao što znam da je podela reč koja skoro ne sme da se pomene u međunarodnoj upotrebi. Tako da sam ja onda naprosto mislio da je pametnije razgovarati o korekciji granica.“
Osnivač Demokratske stranke Desimir Tošić, na pitanje da li se i u krugovima oko predsednika Tadića šuška o ideji korekcija granica, kaže:
„Ne znam.“
Možda bi poruka Desimira Tošića trebala da bude memento domaćim političkim elitama ako žele da izbegnu nastavljanje Miloševićevog rata protiv sveta. Evo kako glasi:
„Nema Srbina ili Srpkinje koji ne osećaju težinu nesreće koju smo mi doživeli. Niko ne prihvata odlazak Kosova lako. Međutim, ja mislim da većina ljudi uviđa da mi nismo mogli da dobijemo bolji plan od ovog što smo dobili. Velika naša greška je da mi produžavamo Miloševićevu politiku borbe protiv NATO-a, Ujedinjenih nacija, Amerike, Zapada, Evropske unije. Ja se nadam da će predsednik Tadić uložiti ogroman napor da produžava, da razgovara, da ubeđuje i da traži neke olakšice, ali nijednog trenutka ne povesti se za predsednikom vlade, za gospođom Rašković-Ivić, da ne govorimo o drugim – bradatim – stručnjacima koji su grozni oportunisti. Na kraju dolazi to da će Kosovo i Srbija ući zajedno u Evropu i drugo, da svaki Srbin ne kuka mnogo jer teritorije danas nemaju onu vrednost koju su imale u 19. i 20. veku.“
