Gjeraqina TUHINA, Slobodan KOSTIC, Gordana SANDIC – HADŽIHASANOVIC, Srdan JANKOVIC, Enis ZEBIC, Dragan ŠTAVLJANIN
Iako se sinoć govorilo o velikim uslovljavanjima i o mogućoj klauzuli suspenzije, nema nikakvih uslova za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu kad je u pitanju prijem u Partnerstvo za mir NATO-a, a još manje za Crnu Goru, jer se uvek smatralo da ta zemlja nema nikakvih problema kada je u pitanju saradnja sa Haškim tribunalom.Najžešća debata od sinoć pa do završetka samita se vodila oko modaliteta kako izdati saopštenje i na koji način uputiti poziv Srbiji i Bosni i Hercegovini. Većina zemalja ranije je, uključujući i Sjedinjenje Američke Države insistirala da prijem Srbije i Bosne i Hercegovine bude uslovljen suspenzivnom klauzulom na rok od godinu dana. Međutim, kako tvrdi jedan izvor koji je učestvovao u ovoj debati, u poslednjem trenutku danas američka strana je promenila mišljenje i odjednom je insistirala da sve tri države budu primljene bez ikakvih uslova. Čak je, prema ovom izvoru, američki stav od jutros, pa do kraja samita promenjen za 180 stepeni, a od sinoć do danas paragraf o Srbiji pisan više od deset puta, čak se spominje i 18 verzija. Svi su saveznici bili složni da Srbiju treba pozvati u Partnerstvo za mir, ali su pojedine države do kraja insistirale na tome da se u zaključcima spomene i Srebrenica, te da prijem bude direktno uslovljen hapšenjem haškog begunca Ratka Mladića.
Dakle, uslovljavanja prijema nema, ali se u zvaničnom dokumentu spominje da će NATO pomno pratiti Sarajevo pratiti Srbiju i Bosnu i Hercegovinu u procesu ispunjenja međunarodnih obaveza. Generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Skefer, koji je donedavno tvrdio da nema šanse da Srbija bude primljena bez Ratka Mladića u Hagu, ipak je priznao da se radilo o političkoj odluci, jer su saveznici mišljenja da trebao poslati Srbiji pozitivan politički signal:
"Odlučili smo da napravimo veoma važan politički korak, čija je važnost, po meni, ogromna, a to je da ponudimo Partnerstvo za mir Srbiji i Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori."
Kad je u pitanju Crna Gora, ta zemlja nema apsolutno nijednog uslova, čak je generalni sekretar rekao da Podgorica ulazi glatko u Partnerstvo za mir, jer, prema zvaničnom stavu Haškog tribunala, u potpunosti sarađuje sa ovim sudom. Stoga će fokus NATO-a od sada, kao i do sada, biti samo u Beogradu i Sarajevu.
Kada je u pitanju Kosovo, u deklaraciji samita iz Rige, u posebnom paragrafu u delu o regionu, navedeno je da se podržava Marti Ahtisari u nastojanjima da se zaključi proces statusa Kosova. Lider NATO-a smatraju da rešenje o konačnom statusu Kosova treba biti prihvatljivo za kosovski narod. U toku debate većina lidera je insistirala na tome da više neće biti odlaganja i da će rešenje za Kosovo biti pronađeno najdalje u martu naredne godine.
* * * * *
Glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte (Carla) "iznenađena je i razočarana" odlukom NATO da Srbiju primi u program Partnerstvo za mir, izjavio je danas u Hagu njen predstavnik Anton Nikiforov:
"Tužiteljka je vrlo iznenađena tom odlukom o kojoj nije bila konsultovana. Ona je razočarana, zato što ispada da je Srbija nagrađena za nesaradnju sa Tužilaštvom."
* * * * *
Vlasti u Beogradu ne kriju zadovoljstvo zbog odluke lidera NATO-a da pozovu Srbiju, bez uslovljavanja, u Partnerstvo za mir.
Za ministra odbrane Zorana Stankovića najznačajnije je to što Srbija više nije siva tačka na mapi evroatlanske bezbedonosne zajednice, i što će na taj način otvaraju mnogobrojne mogućnosti – od pristupa različitim fondovima i programima, do učešća u međunarodnim mirovnim misijama:
„Prijem u Partnerstvo za mir je sigurno potvrda evroatlantske budućnosti naše zemlje i rezultat velikog napora i energije koje je Ministarstvo odbrane uložilo da bi se dostigli potrebni profesionalni kriterijumi za prijem. Krajnji cilj svih napora je da Srbija jednog dana postane članica Evropske unije.“
Predsednik Srbije Boris Tadić smatra, s druge strane, da je prijem Srbije u Partnerstvo za mir pre bezbedonosna garancija za strane investitore:
„Posle dugih reformi koje su trajale od 2003. godine do danas i poslednja dva meseca, pa čak i posljednje noći snažnih diplomatskih pregovora o prijemu u Partnerstvo za mir, konačno se trud usplatio. Ova vest je veoma važna i za našu vojsku i za naše vojnike, jer će i reforme i modernizacija naših oružanih snaga biti kudikamo brže.“
Srbiji tek predstoji potpisivanje Okvirnog dokumenta od strane ministra spoljnih poslova, čime će se i formalno pristupiti Programu za mir, koji bi prethodno trebalo da odobri republička Vlada. Premijer Srbije Vojislav Koštunica u tom smislu smatra da će ulaskom Srbije u Partnerstvo za mir celovitost njene teritorije biti očuvana i da će Kosovo ostati u okviru Srbije. Bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović odbacuje u izjavi za naš program bilo kakvu mogućnost da Srbija putem članstva u Partnerstvo za mir sačuva Kosovo:
„Srbija i u ovom trenutku vodi pregovore s Evropskom unijom koji ne uključuju Kosovo, tako da i kada se govori o Partnerstvu za mir treba razlikovati proces koji vodi Ahtisari i ulazak Srbije u Partnerstvo za mir. Prema tome, bezbednosna dimenzija Srbije u ovom trenutku ne uključuje Kosovo.“
Mada prijem u Partnerstvo za mir nije uslovljen, lideri NATO-a jasno su rekli da će pratiti kako Srbija ispunjava haške obaveze. Poziv Srbiji da se priključi Partnerstvu za mir predstavlja u svakom slučaju neku vrstu zaokreta u donosu na dosadašnji stav međunarodne zajednice da je prethodno potrebno ostvariti punu saradnju sa Haškim tribunalom. Zašto je promenja dosadašnja stragija, pitamo stručnjaka za međunarodne odnose Vladimira Gligorova.
„To u suštini ne košta samo Alijansu previše. S druge strane bi trebalo, mislim da je to i glavni cilj, da im određen pozitivan uticaj na predstojeće izbore u Srbiji. Tu je izlaženje u susret onima za koje se smatra da bi bilo dobro da dobro prođu na sledećim izborima, gde bi se onda mogla nastaviti saradnja sa međunarodnom zajednicom bez nekog većeg problema.“
* * * * *
U BiH danas prevladava stav da je poziv za prijem u Partnerstvo za mir priznanje za obavljene reforme u odbrani i sigurnosti. To će također biti podsticaj za preostale reforme i prevazilaženje očiglednih zastoja u razvoju zemlje.
Dr Halid Genjac, član Parlamentarne Skupštine NATO-a, ističe da je sve ono što je u BiH urađeno na planu odbrane i sigurnosti nagrađeno pozivom NATO saveza za ulazak u Partnertsvo za mir:
«Mislim da u tome ima neke pravde. Naime, BiH je u oblasti koja je relevantna za Partnerstvo za mir napravila izuzetno velike korake. Priča NATO pakta u BiH je jedna od najuspješnijih priča. Mi treba da se podsjetimo da smo reformisali oružane snage u skladu sa standardima NATO pakta, da smo donijeli potrebne zakone, da vršimo reformu vojske, odbrambenih struktura, sigurnosnih struktura. Jednom riječju, sve ono što je postavljano pred BiH, reforme koje su bile potrebne mi smo ispunili. I onda se stalno pojavljivao dodatni zahtjev saradnje sa Hagom u smislu hapšenja Karadžića i Mladića. Kod Bosanaca i Hercegovaca to je izazivalo određenu dozu podozrenja - da li je posrijedi neka politička motivacija da se postavlja takav uslov i da li uopće postoji spremnost da se definitivno i brzo BiH pozove u Partnerstvo za mir. Ovo sad što se desilo mislim da je priznanje Bosni i Herecegovini da je BiH to zaslužila i da je to poziv od kojega će imati koristi i BiH i Partnerstvo za mir i region u cijelosti.»
Slično Halidu Genjcu, članu Parlamentarne skupštine NATO saveza, reaguju i drugi zvaničnici u BiH. Član Predsjedništva Haris Silajdžić:
„Ovo je jedno, po meni barem, priznanje naših demokratskih napora, promjena i tranzicija koje mi vršimo.“
Ministar vanjskih poslova Mladen Ivanić kaže da je još jučer sve izgledalo drugačije:
„Jer nije djelovalo da bi ovako trebalo da se desi. Treba odmah, u stratu, naglasiti da će obaveza saradnje s Haškim tribunalom nakon ovoga biti još veća - i da će insistiranje na saradnji s Haškim tribunalom, kad ste već unutra u Partnerstvu za mir, biti mnogo, mnogo, mnogo veće.“
Stabilnost BiH određuje mjera prisustva međunarodne zajednice, ali i njen stepen integracije u evropske institucije, podsjeća ministar odbrane Nikola Radovanović:
„Proces smanjivanja predstavnika međunarodne zajednice u BiH treba biti praćen povećavanjem našeg prisustva u Briselu. Ostajanje van integracijskih procesa i BiH i Crne Gore i Srbije do određene granice ili do određenog trenutka može biti kontraproduktivno.“
BiH je u oblasti bitnoj za Partnerstvo za mir napravila izuzetno velike korake, naglašava Halid Genjac:
„Priča NATO pakta u BiH je jedna od najuspješnijih priča. Mi treba da se podsjetimo da smo reformisali oružane snage u skladu sa standardima NATO pakta, da smo donijeli potrebne zakone, da vršimo reformu vojske, odbrambenih struktura, sigurnosnih struktura - jednom riječju, sve ono što je postavljano pred BiH. Reforme koje su bile potrebne mi smo ispunili. I onda se stalno pojavljivao dodatni zahtjev saradnje sa Hagom u smislu hapšenja Karadžića i Mladića. Kod Bosanaca i Hercegovaca to je izazivalo određenu dozu podozrenja - da li je posrijedi neka politička motivacija da se postavlja takav uslov i da li uopće postoji spremnost da se definitivno i brzo BiH pozove u Partnerstvo za mir.»
Činjenica da su optuženi za ratne zločine Karadžić i Mladić još uvijek na slobodi do sada je označavano kao glavna prepreka za ulazak BiH u Partnerstvo za mir. Uz ovo podsjećanje, Momčilo Novaković, član Komisije za odbranu i sigurnost državnog parlamenta kaže da je prijem bio uslovljavan upravo boljom saradnjom s Haškim tribunalom:
«Mislim da je dokazana volja da se ova pitanja riješe i to je bio suštinski razlog za poziv iz NATO saveza. U budućnosti se očekuju i nove akcije, kako Srbije tako BiH. Sigurno je da će zemlje regije i dalje biti pod budnim okom međunarodne zajednice upravo na planu saradnje s Haškim tribunalom. Što se tiče značaja ove odluke, prije svega treba naglasiti da će stepen sigurnosti BiH biti znatno veći od momenta kad se zemlja nađe u predvorju NATO pakta.»
U Centru za sigurnosne studije smatraju da su svi tehnički uslovi za prijem BiH u Partnerstvo za mir ispunjeni. Govori Armin Kržalić:
„Ovdje posebno nas raduje činjenica da su neki zvaničnici iz međunarodne diplomatije, poput slovenskog diplomate Dimitrija Rupela, ocijenili da bi danas BiH, zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom, dobila zeleno svjetlo. A također nas raduje činjenica da je NATO kao međunarodna organizacija ostao otvoren za dalje prisustvo, znači čak i za prijem u NATO savez.“
Analitičar Berko Zečević smatra da je ulazak u Partnerstvo za mir šansa da sudbina BiH ne bude samo u rukama domaćih političara:
«Do sada smo bili taoci dogovaranja stotinjak ljudi koji predstavljaju političku vlast u BiH. Sad je prilika da će neke mjere koje čine jednu državu, kao što su odbrambena politika, a zatim politika u oblasti unutrašnjih poslova itd., biti sasvim drugačiji.“
U BiH je također naglašeno očekivanje kako će odluka NATO saveza biti zamajac za sadašnje zastoje u reformama, ali i za rješavanje brojnih, prisutnih problema u zemlji.
* * * * *
U Crnoj Gori se odluka iz Rige ocjenjuje očekivanom.
Prijem Crne Gore u NATO program Partnerstvo za mir, priznanje je političkim, demokratskim i ekonomskim reformama, koje je država napravila u proteklom periodu, ocijenio je premijer Željko Šturanović. Prijem Crne gore višestruko će se pozitivno odraziti na ukupni razvoj Crne Gore u narednom periodu, ne samo kada je u pitanju jačanje bezbijednosne stabilnosti u zemlji i regionu, nego i ekonomske stabilnosti, rekao je Šturanović novinarima dodajući da će ta stabilnost omogućiti da strani investitori u većem broju dođu u Crnu Goru:
„To će, naravno, imati i velike ekonomske efekte na planu otvaranja novih radnih mjesta, povećanja zarada i tako dalje.“
Ekonomsku korist od prijema u Partnerstvo za mir potencirao je i crnogorski predsjednik Filip Vujanović koji je između ostalog kazao da nakon odluke čelnika NATO-a, Crna Gora ima obavezu da intenzivira reforme u svim oblastima, uz modernizaciju vojske i materijalnog statusa zaposlenih:
„Pored vojnih i bezbjednosnih razloga, značajni su ekonomski razlozi za zadovoljstvo ovom odlukom NATO saveza. Poznato je da su sve države, ulaskom u Partnerstvo za mir povećale investicioni ciklus ulaganja. Izvjesno je da ćemo nakon odluke NATO saveza da Crna Gora bude u Partnerstvu za mir nastaviti ta značajna investiciona ulaganja. Poznato je da je ulazak u Evropsku uniju između ostalog uslovljen i članstvom u ovoj bezbjednosnoj integraciji. Crna Gora je sad ispunila taj važan uslov. Rekao bih da smo na krajnje impresivan način, poslije vrlo kratkog vremena od naše nezavisnosti dobili povjerenje članica NATO alijanse.“
Predsjednik crnogorskog parlamenta Ranko Krivokapić je ocijenio da će odluka o bezuslovnom prijemu Crne Gore u Partnerstvo za mir ubrzati put Crne Gore ka evroatlantskim integracijama i dovesti do većeg ineresovanja stranih investitora:
„Ta odluka će svakako pomoći Crnoj Gori da ubrza svoju evropsku integraciju i omogućiće, između ostalog, stranim investitorima da imaju bolju sliku i sigurniji pregled stanja izvjesne budućnosti Crne Gore, a to je članstvo u NATO paktu, i izvjesne budućnosti Crne Gore u evropskim integracijama.“
Na drugoj strani, u reakcijama opozicionih stranaka se ističe da prijem u Partnerstvo za mir nije zasluga Crne Gore, već da je preovladao interes međunarodnih institucija za stabilnost u regionu. Funkcioner Socijalističke narodne partije Velizar Kaluđerović:
„Ovakav poziv i odluka iznenadili su čak i najodgovornije funkcionere u Crnoj Gori. To doživljavam kao njihovo očigledno iskreno priznanje da Crna Gora to nije sama zaslužila, posebno izgradnjom institucija i normativnom infrastrukturom u bolasti bezbijednosti. Nemamo ni zakona, niti ikakvih propisa u ovoj oblasti.“
U opozicionoj Srpskoj narodnoj stranci, ne smatraju prijem Crne Gore u Partnerstvo za mir epohalnim činom. A prema riječima funkcionera ove partije Dobrila Dedaića, trebalo je o ulasku u ovu međunarodnu asocijaciju odlučiti na referendumu:
„Mislim da su građani ti koji na referendumu od sada treba da daju svoj konačan stav i sud o tome da li Crna Gora treba da postane dio neke evropske ili evroatlantske vojne, političke, bezbjedonosne ili neke druge strukture.“
Komentarišući poziv NATO-a Crnoj Gori da se pridruži programu Partnerstvo za mir, general Radosav Martinović ocjenjuje da će to između ostalog značiti povećanje bezbijednosti, umanjenje troškova reforme sistema odbrane i stvaranje uslova za ekonomski prosperitet Crne Gore.
“Poziv za pristupanje Programu Partnerstvo za mir je pre svega priznanje državnoj politici Crne Gore i njenim nastojanjima da doprinese i aktivno odgovori na izazove koji su ne samo u regionu već i šire u ambijentu kreiranja bezbednosne sigurnosti svih zemalja, kako Balkana, tako Evrope i šire. Drugo, to je i praktična implementacija strateškog opredeljenja koje je definisano kroz strategiju nacionalne bezbednosti Crne Gore da se pristupi što prije ovim bezbednosnim integracijama. Za Crnu Goru to znači da će dobiti mnogo na jačanju svoje bezbednosti, umanjiti troškove za proces koji predstoji – reformu sistema odbrane, takođe i vojske.“
Generalni sekretar Atlantskog vijeća u Crnoj Gori Savo Kentera ocjenjuje za Radio Slobodna Evropa da je poziv Crnoj Gori očekivan. Prema njegovim riječima, Crna Gora bi uz ispunjenje svih obaveza mogla biti primljena i u članstvo NATO-a na nekom od narednih samita:
“Crna Gora je uradila apsolutno sve što je bilo potrebno vezano za pripreme koje se odnose na ulazak jedne zemlje u Program Partnerstvo za mir. Ono što je bitno i što treba da znamo je da Crna Gora tek sada treba da radi na svim onim pitanjima koja su neophodna kako bi ispunjavala sve one zadatke koji joj prestoje kao jednoj zemlji koja pristupa Partnerstvu za mir. To nisu nimalo jednostavni zadaci i obaveze, ali to je u svakom slučaju jedan dobar znak za Crnu Goru da će u jednom skorijem periodu, ako nastavimo sa reformama koje smo započeli i budemo ih sprovodili na jedan kvalitetan način i što brže, da će i Crna Gora možda već na nekom od sledećih samita biti pozvana da se priključi i samom NATO-u.”
* * * * *
Sa summita NATO-a u Rigi upućena je najava zemljama Američko-jadranske povelje – Hrvatskoj, Makedoniji i Albaniji – da mogu očekivati pozivnicu u članstvo u NATO-u na sljedećem summitu 2008. godine, ako nastave sa demokratskim i obrambenim reformama. Hrvatsku se poziva da osnaži javnu potporu svom članstvu u NATO-u.
„Pozdravljamo punu suradnju Hrvatske s Haškim sudom i njezin znatan napredak u nastavku političkih i ekonomskih reformi, vladavini prava i obrambenoj reformi, koje trebaju biti održive te ohrabrujemo daljnje napore kako bi se osiguralo da njezine aspiracije za članstvo u NATO-u
imaju veću javnu potporu“, stoji među ostalim u deklaraciji koju je na summitu NATO-a u Rigi prihvatilo 26 šefova država ili vlada zemalja članica. Dvije tisuće i osma kao datum poziva i prijema Hrvatske je nešto od povijesne važnosti za Hrvatsku, komentar je nacionalnog koordinatora za NATO Pjera Šimunovića:
„Takav ritam poziva Hrvatske u članstvo, takav ritam ulaska Hrvatske u članstvo je izuzetna povijesna vijest za Hrvatsku, znači pozivnica, po svemu sudeći, 2008. godine. Naravno, uvijek se govori o potrebnom nastavku svih reformi koje se provode. U hrvatskom slučaju se također pozdravlja napredak koji je napravljen na planu svih reformi, kao i puna suradnja s Hagom. Također se naznačuje potreba osiguranja snažnije javne potpore za članstvo, što će biti jedan od prioriteta vlade.“
Iako se govori da su sve članice NATO-a jednakopravne, pokazuje se ipak da se uvažava mišljenje najsnažnije članice, kaže za naš radio najuvaženija hrvatska ekspertica za NATO Lidija Čehulić, podsjećajući na nedavnu najavu predsjednika Busha na tom tragu:
„Z Hrvatsku je to svakako dobro. Hrvatska je odavno izjavila da je njen primarni nacionalni interes ulazak u NATO i EU. Nijedna vlada nije promijenila taj vanjskopolitički interes Republike Hrvatske. Prema tome, ako želimo biti ozbiljan i ravnopravan subjekt u međunarodnoj zajednici, moramo poštivati vlastite izjave i vlastite nacionalne ciljeve.“
Deklaracija – kazali smo – govori o potrebi jačanja potpore hrvatskom članstvu u NATO-u među hrvatskim građanima. Najnovija istraživanja govore da svega 29 posto anketiranih hrvatskih građana podupire hrvatsko članstvo u NATO-u. Doktorica Čehulić navodi neke od
razloga slabe potpore:
„NATO se ipak doživljava kao skup vojnih saveznika. Vojne mirovne misije danas su drugačije od klasičnih vojnih operacija za vrijeme Hladnog rata, ali uvijek ćete, nažalost, u jednoj takvoj političko-vojnoj ili vojno-političkoj organizaciji imati slučajeve da će vojnik neke od članica NATO-a, uključujući i Hrvatsku, biti ranjen u nekoj mirovnoj misiji, budimo iskreni – i da će poginuti u nekoj mirovnoj misiji, onda da se moraju izdvajati veća sredstva za obranu zbog toga što NATO ide u transformaciju svojih oružanih snaga, a za sofisticiraniju opremu je potrebno više novaca.“
Pred koji dan je predsjednik Mesić još jednom ustvrdio kako Hrvatska treba ući u NATO, jer – kazao je – u susjedstvu imamo zemlju čija najjača stranka poručuje da je njena granica još na potezu Virovitica-Karlovac-Karlobag, te na sredini Bosne i Hercegovine. To ne znači da će netko ići ratom, ali kako bi bili sigurni da netko ne dođe u takvo iskušenje, trebamo biti članica NATO saveza i time pokazati da je to pravac koji nas može dovesti do toga da zaštitimo svoje vrijednosti i da živimo u sigurnosti, poručio je Mesić. U tom kontekstu, neće li poziv Srbiji u partnerstvo za mir izazvati animozitet hrvatskih građana prema NATO-u, pitamo doktoricu Čehulić:
„Apsolutno neće. Narod mora biti svjestan da Hrvatska dijeli sudbinu regije u kojoj se nalazi; ne zato što volimo ili mrzimo naše susjede, nego jednostavno zato što i u međunarodnim odnosima prijatelje možete birati privatno, a susjede – zemlje u regiji gdje se nalazite – ne možete.“
* * * * *
NATO je pozvao Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Srbiju da uđu u Partnerstvo za mir ne zbog toga što su one izvršile neophodnu transformaciju bezbednosnih struktura, već upravo da bi odblokirale taj proces, kažu za Radio Slobodna Evropa bivči američki ambasadro pri NATO-u Robert Hanter (Hunter) i analitičari iz Brisela Majkl Emerson i Lučia Montanaro – Jankovski.
Lučia Montanaro – Jankovski iz Centra za evropsku politiku u Briselu ističe da je reč o zaokretu od 180 stepeni imajući uvidu da uoči samita NATO-a njej uopšte najavljivana takva mogućnost.
„Ne mislim da je NATO doneo odluku o prijemu Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije u Partnerstvo za mir, zbog njihovog napretka u reformi bezbednosnih struktura. U pitanju je politička odluka, odnosno spremnost članica Severnoatlantske alijanse da pomognu ovim zemljama u transformaciji njihovih armija.„
Bivši američki ambasador pri NATO-u Robert Hanter (Hunter) kaže takođe da je odluka pomalo iznenađujuća.
„Poziv Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori nije neočekivan, ali je veliko iznenađenje da se u istom paketu našla i Srbija, imajući u vidu da NATO insistira da beogradske vlasti izruče dva najtraženija haška begunca Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Ako se Srbiji nudi Partnerstvo za mir bez ispunjenja ovog uslova, očito je da postoji procena da je važnije da se ona integriše u međunarodnu zajednicu kao i da se podstakne da konačno učini to što je propustila u poslednjih deset godina. „
Međutim, Radovan Karadžić je uslov i za evroatlantske integracije Bosne i Hercegovine. Robert Hanter:
„Ključni problem je u Srbiji. Svi znaju da ako ona zaista želi da Mladić i Karadžić budu izručeni, to bi već bilo učinjeno. „
Reč je o pozitivnoj inicijativi, ali skromnih dometa, smatra Majkl Emerson iz Centra za studije evropske politike u Briselu:
„Pretpostavljam da su lideri NATO želeli da koliko toliko ohrabre balkanske zemlje u cilju nastavka reformi, imajući u vidu i predstojeće izbore u Srbiji. „
Drugačiji je stav Lučie Montanaro – Jankovski:
„Mislim da je reč o veoma važnom potezu, a ne samo simboličkom, jer će pomoći ovim zemljama da nastave reforme i izađu iz blokade u kojoj se trenutno nalaze. Smatram da će ova odluka NATO-a ići u prilog demokratskim snagama u Srbiji, ali ne mislim da je doneta samo zbog predstojećih izbora. Naime, jedna od ključnih prepreka za nastavak pregovora Srbije i Bosne i Hercegovine sa Evropskom Unijom o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, jeste stanje u bezbednosnim strukturama u ove dve zemlje. Zato ih je mnogo jednostavnije integrisati u Partnerstvo za mir i pomoći im u reformama u toj oblasti, što bi onda ubrzalo i njihove evropske integracije. Na primer, Evropska komisija je nedavno ukazala na problem i važnost civilne kontrole armije u Srbiji. Dakle, glavni cilj ove odluke NATO-a je odblokiranje reformi u Srbiji i Bosni i Hercegovini, ali su se svakako imali u vidu i rast popularnosti Srpske radikalne stranke u Srbiji i Milorada Dodika u Republici Srpskoj, odnosno njegove najnovije inicijative, što izaziva zabrinutost međunarodne zajednice oko političke budućnosti ove dve zemlje. „
Robert Hanter kaže da vlasti u Beogradu ne treba da se uljuljkuju nakon ove odluke NATO-a:
„Generalni stav međunarodne zajednice je da integriše Srbiju kao i ostale zemlje što je više moguće. Međutim, to podrazumeva da vlasti u Beogradu moraju da povuku prave poteze, uključujući i izručenje optuženih haških begunaca. U suprotnom njihova zemlja neće moći da napreduje na putu kao punopravnom članstvu u NATO-u. „
Odluci NATO protivi se i glavna haška tužiteljica Karla Del Ponte. Lučia Montanaro – Jankovski:
„Karla Del Ponte očito nije zadovoljna, međutim Evropska Unija će zadržati kao uslov za dalje integracije ovih zemalja, izručenje haških begunaca i u tom smislu nastaviće pritisak. „
Da li se može desiti da vlasti u Srbiji i BiH protumače odluku NATO-a kao mogučnost da nastave da izbegavaju saradnju sa Haškim tribunalom. Majkl Emerson:
„Možda bi one to pokušale, ali treba imati u vidu da je insistiranje Evropske unije i NATO da u ovom slučaju balkanske zemlje ispune neophodne uslove za članstvo u ovim organizacijama, veoma konzistentna politika Brisela. „
Sličan je i stav Lučie Montanaro – Jankovski:
„NATO nije ukinuo kao uslov izručenje haških optuženika ali će sigurno na sledećem samitu ocenjivati koje su reforme ove zemlje u međuvremenu sprovele. „
Iako Crna Gora nema problem saradnje sa Haškim tribunalom kao Srbija i Bosna i Hercegovina, ona je ostala u paketu sa ove dve zemlje. Majkl Emerson:
„Kada je reč o Crnoj Gori, neko bi rekao zašto ne, jer se radi o veoma ograničenoj iniciativi, koja nema skoro nikakvu praktičnu važnost, ali je lep gest prema ovim zemljama. „
Lučia Jankovski Montanaro:
„Crna Gora je nedvosmisleno sarađivala sa Haškim tribunalom i pokazala se veoma kooperativnom u ostalim oblastima. Naravno, kada je reč o ulasku u Evropskoj uniji, njoj tek predstoje reforme. „
Ona podseća da je Parrtnerstvo za mir je prvi korak ka evroatlantskim integracijama Balkana:
„Mnogo je jednostavnije da NATO uključi ove tri zemlje u Partnerstvo za mir, nego njihova integracija u Evropsku uniju. Međutim, u meri u kojoj Bosna, Crna Gora i Srbija budu napredovale u reformama pod okriljem Partnerstva za mir, to će im olakšati kasniju integraciju u Evropsku uniju. Dakle, reč je o veoma konstruktivnom pristupu NATO-a koji će omogućiti ovim zemljama da se približe Evropskoj uniji. „
