Realno je, nema nikakve sumnje, postojala mogućnost da Srbija napravi atomsku bombu, te da postane pretnja svetu jednako koliko je danas na primer Severna Koreja. Ako se priča o nuklearnom materijalu, u Vični je postojao visokoobogaćeni uranijum, od koga se moglo napraviti nekoliko atomskih bombi, kaže načelnik za zaštitu od zračenja u Institutu Vinča Milojko Kovačević, te dodaje da je pretprošle godine opasni materijal vraćen u Rusiju. Stoga vest „Večernjeg lista“ ovako komentariše:
„Notorna glupost.“
Potpuno isti komentar nudi i do Miloševićeve smrti lojalni mu prijatelj i saradnik, građevinac, Milutin Mrkonjić:
„Idiotizam, bre! To su bolesni umovi koji tako razmišljaju. To su budale.“
Ali dok Mrkonjić nudi humano objašnjenje razloga zbog kojih se Milošević nije odlučio za proizvodnju atomske bombe:
„Najveći mirotvorac bio je Slobodan Milošević. Kakva atomska bomba, kakvi bakrači.“
Istraživač Milojko Kovačević objašnjenje traži prevashodno u globalno političkim okolnostima:
„Naša država potpisala je međunarodne konvencije o miroljubivom korišćenju atomske energije. Taj nuklearni materijal se nalazi u Vinči. Kad potpišete da ćete to miroljubivo koristiti, obavezni ste da trpite inspekcije Međunarodne agencije za atomsku energiju. Inspekcija je redovno dolazila i nikada nismo imali nikakav problem. Oni nikada nisu imali ni trunku sumnje da ova država nešto na tome radi.“
Nekadašnji profesor Medicinskog fakulteta u Sarajevu, ali i bivši član Komisije Saveznog izvrsnog veća Jugoslavije za kontrolu i distribuciju bojnih otrova i naoružanja Amir Pleho, izvor je informacija koje je objavio „Večernji list“. U razgovoru za naš program on pojašnjava da je krajem osamdesetih, u vreme raspada Sovjetskog Saveza bilo više nego jednostavno doći do nuklearnog materijala. On tvrdi da se je jedan tovar opasnog materijala u vreme prvih dramatičnih zaoštravanja u bivšoj Jugoslaviji jednostavno zagubio na mađarsko-jugoslovenskoj granici:
„Sedma sila je tada objavila da su došle bojeve glave na granicu Mađarske i SFRJ i nestale.“
Nuklearni materijal koji je pre dve godine vraćen u Rusiju, po rečima istraživača Milojka Kovačevića, nikako nije taj o kom su mediji pisali ne pronalazeći dokaze njegovog postojanja:
„To je naša zemlja kupila iz Rusije pre možda 25-30 godina. To je bilo gorivo za naš istraživački rad. Taj reaktor sada ide u komisiju, to gorivo praktično više nije imalo nikakvu funkciju, s jedne strane, a s druge strane, čini mi se da nas Amerikanci još uvek ne tretiraju kao neku stabilnu državu. Znači, to je ipak bilo pod pritiskom Amerike da se taj nuklearni materijal vrati u zemlju porekla. Ako ja mogu da dam neku moju ličnu procenu, mislim da ta njihova inicijativa nije bila zbog toga jer su oni sumnjali da ćemo mi praviti nuklearno oružje, već je više bio strah da ne dođe u ruke nekih terorističkih grupa ko zna odakle.“
Profesor Amir Pleho nema saznanja da je bilo ko iz vlasti u Srbiji, koja je tada zemlju uvodila u duboku izolaciju, imao nameru da se od spoljnih pretnji, kako inače piše „Večernji list“, zaštiti proizvodnjom atomske bombe. Da su, međutim, uslovi za to itekako postojali, Pleho nas uverava konstatacijom da čovečanstvo verovatno nikada neće saznati koliko je nuklearnog materijala nestalo iz Sovjetskog Saveza u raspadanju. Tako će verovatno ostati tajna i kakve su se ideje rodile u glavama Miloševića i njemu bliskih ljudi:
„Ja ne mislim da je on to počeo da stvara. On je bio sluga, ali bilo koji sluga na svijetu, ako je to htio, prodavači su bili na sve strane.“
Ono u šta nikako ne bi trebalo sumnjati, po mišljenu Amira Pleha, jeste da je proizvodnja atomske bombe bila itekako moguća:
„Zašto ne bi bila moguća kad je momak koji je studirao fiziku u Americi, za 250 hiljada napravio atomsku bombu, a da nije ni od koga ništa uzeo, već je koristio materijal sa otpada. Onda je jasno da bi oni koji su to imali iz prve ruke, da su se toga htjeli riješiti, našli budale koje će to kupiti.“
U mogućnost lakog stvaranja atomske bombe, donedavno i u Srbiji, što slikovito pokazuje koliko je velik nuklearni rizik u današnjem svetu, ne sumnja ni Milojko Kovačević iz Instituta Vinča:
„Znači u principu Vinča nije radila na tome, ali kad imate grupu ljudi koja se razume u nuklearne materijale i u reaktorsku tehniku, oni sigurno mogu napraviti atomsku bombu.“
Na sajtu američke nevladine organizacije „Nuklearna pretnja“ (koja se bavi istraživanjima globalnih pitanja nuklearne opasnosti) u posebnom odeljku za Srbiju i Crnu Goru naglašava se da je još Josip Broz Tito krajem četrdesetih godina prošlog veka razmišljao o korišćenju nuklearne energije u pravcu ekonomskog oporavka u ratu uništene države. Da li je nešto na tome učinjeno, do danas je nepoznanica, baš kao što će se verovatno dugo nagađati i o nuklearnim ambicijama Miloševićevog režima, koji je o tome, po nekim izvorima, razgovarao i sa njemu bliskim partnerima u iračkoj vlasti Sadama Huseina. Srećom, dalje od ambicija, po poznatim podacima, nije se otišlo.
„Notorna glupost.“
Potpuno isti komentar nudi i do Miloševićeve smrti lojalni mu prijatelj i saradnik, građevinac, Milutin Mrkonjić:
„Idiotizam, bre! To su bolesni umovi koji tako razmišljaju. To su budale.“
Ali dok Mrkonjić nudi humano objašnjenje razloga zbog kojih se Milošević nije odlučio za proizvodnju atomske bombe:
„Najveći mirotvorac bio je Slobodan Milošević. Kakva atomska bomba, kakvi bakrači.“
Istraživač Milojko Kovačević objašnjenje traži prevashodno u globalno političkim okolnostima:
„Naša država potpisala je međunarodne konvencije o miroljubivom korišćenju atomske energije. Taj nuklearni materijal se nalazi u Vinči. Kad potpišete da ćete to miroljubivo koristiti, obavezni ste da trpite inspekcije Međunarodne agencije za atomsku energiju. Inspekcija je redovno dolazila i nikada nismo imali nikakav problem. Oni nikada nisu imali ni trunku sumnje da ova država nešto na tome radi.“
Nekadašnji profesor Medicinskog fakulteta u Sarajevu, ali i bivši član Komisije Saveznog izvrsnog veća Jugoslavije za kontrolu i distribuciju bojnih otrova i naoružanja Amir Pleho, izvor je informacija koje je objavio „Večernji list“. U razgovoru za naš program on pojašnjava da je krajem osamdesetih, u vreme raspada Sovjetskog Saveza bilo više nego jednostavno doći do nuklearnog materijala. On tvrdi da se je jedan tovar opasnog materijala u vreme prvih dramatičnih zaoštravanja u bivšoj Jugoslaviji jednostavno zagubio na mađarsko-jugoslovenskoj granici:
„Sedma sila je tada objavila da su došle bojeve glave na granicu Mađarske i SFRJ i nestale.“
Nuklearni materijal koji je pre dve godine vraćen u Rusiju, po rečima istraživača Milojka Kovačevića, nikako nije taj o kom su mediji pisali ne pronalazeći dokaze njegovog postojanja:
„To je naša zemlja kupila iz Rusije pre možda 25-30 godina. To je bilo gorivo za naš istraživački rad. Taj reaktor sada ide u komisiju, to gorivo praktično više nije imalo nikakvu funkciju, s jedne strane, a s druge strane, čini mi se da nas Amerikanci još uvek ne tretiraju kao neku stabilnu državu. Znači, to je ipak bilo pod pritiskom Amerike da se taj nuklearni materijal vrati u zemlju porekla. Ako ja mogu da dam neku moju ličnu procenu, mislim da ta njihova inicijativa nije bila zbog toga jer su oni sumnjali da ćemo mi praviti nuklearno oružje, već je više bio strah da ne dođe u ruke nekih terorističkih grupa ko zna odakle.“
Profesor Amir Pleho nema saznanja da je bilo ko iz vlasti u Srbiji, koja je tada zemlju uvodila u duboku izolaciju, imao nameru da se od spoljnih pretnji, kako inače piše „Večernji list“, zaštiti proizvodnjom atomske bombe. Da su, međutim, uslovi za to itekako postojali, Pleho nas uverava konstatacijom da čovečanstvo verovatno nikada neće saznati koliko je nuklearnog materijala nestalo iz Sovjetskog Saveza u raspadanju. Tako će verovatno ostati tajna i kakve su se ideje rodile u glavama Miloševića i njemu bliskih ljudi:
„Ja ne mislim da je on to počeo da stvara. On je bio sluga, ali bilo koji sluga na svijetu, ako je to htio, prodavači su bili na sve strane.“
Ono u šta nikako ne bi trebalo sumnjati, po mišljenu Amira Pleha, jeste da je proizvodnja atomske bombe bila itekako moguća:
„Zašto ne bi bila moguća kad je momak koji je studirao fiziku u Americi, za 250 hiljada napravio atomsku bombu, a da nije ni od koga ništa uzeo, već je koristio materijal sa otpada. Onda je jasno da bi oni koji su to imali iz prve ruke, da su se toga htjeli riješiti, našli budale koje će to kupiti.“
U mogućnost lakog stvaranja atomske bombe, donedavno i u Srbiji, što slikovito pokazuje koliko je velik nuklearni rizik u današnjem svetu, ne sumnja ni Milojko Kovačević iz Instituta Vinča:
„Znači u principu Vinča nije radila na tome, ali kad imate grupu ljudi koja se razume u nuklearne materijale i u reaktorsku tehniku, oni sigurno mogu napraviti atomsku bombu.“
Na sajtu američke nevladine organizacije „Nuklearna pretnja“ (koja se bavi istraživanjima globalnih pitanja nuklearne opasnosti) u posebnom odeljku za Srbiju i Crnu Goru naglašava se da je još Josip Broz Tito krajem četrdesetih godina prošlog veka razmišljao o korišćenju nuklearne energije u pravcu ekonomskog oporavka u ratu uništene države. Da li je nešto na tome učinjeno, do danas je nepoznanica, baš kao što će se verovatno dugo nagađati i o nuklearnim ambicijama Miloševićevog režima, koji je o tome, po nekim izvorima, razgovarao i sa njemu bliskim partnerima u iračkoj vlasti Sadama Huseina. Srećom, dalje od ambicija, po poznatim podacima, nije se otišlo.
