Dok vojni stručnjaci analiziraju snagu atomske bombe koju je u ponedeljak testirala Severna Koreja, pa čak i da li je reč o nuklearnoj probi, s obzirom da je eksplozija u najboljem slučaju imala snagu atomske bombe koju su SAD bacile na Nagasaki 1945. godine – mnogo je važnija pozadina kao i političke posledice poteza Pjongjanga. Mada je Severna Koreja prethodne sedmice najavila da će izvesti nuklearni test kako bi ojačala svoje kapacitete za samoodbranu pravdajući to porastom američkog neprijateljstva prema komunističkom režimu, međunarodna zajednica kao da je bila zatečena, smatrajući da Pjongjang kao i u ranijim slučajevima blefira.
Tenzije oko spornog severnokorejskog nuklearnog programa počele su još tokom 90-tih godina prošlog veka. Doduše, Pjongjang je potpisao 1994. godine sporazum sa Vašingtonom o zamrzavanju svog nuklearnog programa u zamenu za pomoć od 5 milijardi dolara u gorivu kao i dva nuklearna reaktora na laku vodu, ali za mirnodopske potrebe. Četiri godine kasnije Severna Koreja je lansirala raketu preko Japana, koja je pala u Pacifik. Pjongjang je tvrdio da je u pitanju bio satelit. Predsednik SAD Džordž Buš označio 2002. godine da Severna Koreja, uz Iran i Irak, pripada "osovini zla". Pjongjang je okarakterisao ovu izjavu skoro kao objavu rata. Vašington je tvrdio te godine da Severna Koreja tajno razvija nuklearni program, što je u suprotnosti sa njihovim sporazumom iz 1994. godine, pa je obustavio isporuke nafte. Pjongjang je kao kontra meru proterao međunarodne inspektore.
Sledeće godine, Severna Koreja se povukla iz Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja. U pregovorima "šestorke", tačnije SAD, Kine, Rusije, Japana i dve Koreje nisu prevaziđene razlike. Pjongjang je te, 2003. saopštio da ima materijala za 6 nuklearnih bombi. Pregovori ovih zemalja nastavljeni su sa prekidima do 2005. kada je Severna Koreja pristala da odustane od nuklearnog programa, u zamenu za pomoć u hrani i bezbednosne garancije, ali je u međuvremenu tražila i nuklearni reaktor za civilne potrebe. Na kraju, u julu ove godine je lansirala nekoliko raketa, uključujući interkontinentalnu Taepodnog 2, dometa većeg od 6.000 kilometara. Savet bezbednosti je tada uveo delimične sankcije Pjongjangu i zatražio da se vrati međunarodnim pregovorima, što je Severna Koreja odbila.
Zašto je Severna Koreja, za razliku od drugih zemalja koje su u javnosti razvijale nuklearni program i obznanile da poseduju atomsko oružje tek nakon uspešnog testa, najmanje tri godine unazad tvrdila da raspolaže nuklearnim arsenalom i tek sada izvršila probu? O tome Ejden Foster Karter, profesor na britanskom Univerzitetu u Lidsu, za Radio Slobodna Evropa kaže:
"Razmišljam o analogiji kada sitni kriminalac na ulici počne da viče – imam pištolj, imam pištolj – a vi ne znate da li je to stvarna pretnja ili blef. Izgleda da je Severna Koreja odlučila da nakon nekoliko godina eskalacije krize oko njenog nuklearnog programa, sada upozori SAD, pre svega jastrebove u njegovoj administraciji. Naravno, postoji i druga analogija, ako pretiš oružjem, onda pokaži da ga poseduješ. Izgleda da je Severna Koreja sada to dokazala."
Osim toga, Severnoj Koreji je očito potrebna pomoć međunarodne zajednice, jer zbog višedecenijske samoizolacije njenih 23 miliona stanovnika je na ivici gladi. Procenjuje se da je tri milona ljudi umrlo zbog nestašice hrane. Pretnja nuklearnim oružjem je jedan od poslednjih mehanizama da se iznudi međunarodna pomoć. Pjongjang je očito sledio primer Islamabada, s kojim je imao vezu oko nuklearnog oružja, a koji je napravio atomske bombe, izdržao nekolikko godina američkih sankcija da bi danas Pakistan bio jedan od glavnih američkih saveznika u borbi protiv terorizma.
S druge strane, Severna Koreja želi da bude tretirana kao ravnopravni partner u međunarodnim pregovorima, a to je jedino moguće ako je članica nuklearnog kluba. Naime, uprkos prevelikoj koncentraciji konvencionalnog oružja, ono je po mnogim ocenama zastarelo. Naime, Severna Koreja ima armiju od milion i 170.000 vojnika. Raspolaže raketnim sistemima kojima može da sravni sa zemljom glavni grad susedne Južne Koreje Seul, pogodi oko 100 ciljeva u Japanu i čak dobaci do zapadne američke obale. Međutim, to naoružanje je po mnogim ocenama u priličnoj meri zastarelo i u sukobu da američkim i južnokorejskim snagama Severna Koreja bi bila poražena. Posedovanje nuklearnog oružja je zato mnogo efikasnija garancija za odvraćanje eventualnog napada. Istovremeno, Severna Koreja se oseća pomalo zapostavljenom, s obzirom da su ključne svetske teme poslednjih godina rat protiv terorizma, pre svega u Iraku, zatim nuklearni program Irana i izraelsko – palestinski konflikt. Posedovanje nuklearnog oružja Severnu Koreju svakako vraća u međunarodnu žižu.
Na kraju, Severna Koreja želi da po svaku cenu pregovara sa SAD, što one odbijaju. Predsednik Džordž Buš:
"Sada odjedanput mnogi kažu Bušova administracija treba da direktno i sama pregovara sa Severnom Korejom. Međutim, takav pristup nije dao rezultate u prošlosti. Ja sam iz toga izvukao pouku i odlučio da je najbolji način da se Kim Džong Il ubedi da promeni svoj stav o nuklearnom programu da mu i drugi prenesu istu poruku."
Nakon prvobitnih žestokih osuda nuklearnog testa, uključujući i od Kine, tradicionalnog saveznika Severne Koreje, međunarodna zajednica se osim sankcija, za sada uzdržava od radikalnijih koraka. Čak i SAD, uz Japan najžešći kritičar nuklearnog programa Kine, smatraju da treba dati prednost diplomatiji, za razliku od intervencije u Iraku, zbog oružja Sadama Huseina za masovno uništavanje, koje na kraju nije pronađeno. Džordž Buš:
"Poruka SAD vlastima u Severnoj Koreji i Iranu, kao i njihovom stanovništvu, jeste da mi želimo da se ovi problemi reše mirnim putem. Poručujemo da za vas postoji bolja alternativa. Tu je, na primer, šansa da vam pomognemo ekonomski, a za uzvrat Iran jedino treba da istinski dokaže da je suspendovao razvoj nuklearnog oružja, a Severna Koreja da postoji međunarodna kontrola njenog programa."
Američki državni sekretar Kondoliza Rajs je izjavila da njena zemlja nema nameru da napadne Severnu Koreju. Analitičari ističu da je za američke planere rat sa Severnom Korejom "noćna mora". Po rečima bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera, koji je tokom 90-tih godina kao izaslanik Bila Klintona pregovarao u Pjongjangu sa tadašnjim liderom ove zemlje Kim Il Sungom, Severna Koreja bi mogla da u slučaju rata odmah ispali oko 20.000 projektila iz konvencionalnog naoružanja na desetomilionski glavni grad Južne Koreje Seul koji se nalazi nedaleko od granice i gotovo ga sravni sa zemljom. Komandant američkih trupa u Južnoj Koreji Geri Lak procenjuje da bi u slučaju rata broj poginulih premašio višemilionske žrtve u korejskom ratu od 1950 do 1953. godine.
S druge strane, Severna Koreja raspolaže sa oko 8.000 podzemnih tunela i pećina u kojima bi mogla da sakrije svoju nuklearnu opremu, tako da bi eventualni vazdušni udari SAD po njenim nuklearnim postrojenjima bili ograničenog dometa.
U međuvremenu, Severna Koreja je upozorila da će japanske sankcije isprovocirati oštre kontramere, kao i SAD da odustanu od dosadašnjih pritisaka. "Ukoliko SAD nastave uporno da vrše pojačani pritisak na Severnu Koreju ona će preduzeti fizičke kontramere. Svaki oblik jačeg pritiska smatraćemo objavom rata", izjavio je Ri Kjong Son, portparol severnokorejskog Ministartsva inostranih poslova. Istovremeno, druga ličnost u severnokorejskoj hijerarhiji, predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Kim Jong Nam, u izjavi za japansku agenciju Kjodo, najavio je mogućnost novih proba nuklearnog oružja, ali i naglasio da će sve zavisiti od ponašanja Vašingtona, napominjući da bi Severna Koreja bila voljna da nastavi pregovore o svom nuklearnom programu, pod uslovom da sve sankcije budu povučene. Severnokorejski zvaničnici upozorili su da bi ova komunistička zemlja mogla da lansira raketu s nuklearnim naoružanjem. Procenjuje se da njene interkontinentalne rakete mogu da dosegnu američku zapadnu obalu. Prema pisanju američkog lista "Boston Globe", Severna Koreja, za koju se smatra da ima najveću količinu hemijskog i biloškog oružja na svetu, može njime pogoditi čak i Los Anđeles.
Za međunarodnu zajednicu je problem što ne zna se tačno koje zapravo tehnologije poseduje Severna Koreja. Ona je svojevremeno bila aktivno angažovana na crnom tržištu i verovatno je uspela da dobije savremene tehnologije za obogaćivanje uranijuma iz Pakistana i da je u tom procesu verovatno otišla dalje nego što se pretpostavlja. Strahuje se i da bi Pjongjgang mogao da snabdeva nuklearnom opremom teroriste širom sveta. Peking i Moskva koji se protive, ne samo vojnoj opciji protiv Severne Koreje, nego i oštrim sankcijama, nastoje da iskoriste najnovije tenzije za ostvarivanje svojih spoljnopolitičkih ciljeva. Tako Kina procenjuje da joj novo krizno žarište za SAD ide u prilog u rešavanju pitanja Tajvana. Kao najbliži saveznik Pjongjanga, Peking najpre može posredovati u obnavljanju pregovora i zato očekuje popuštanje pritiska Bele kuće oko Tajvana. S druge strane, Kina se pribojava da bi oštre sankcije prema Pjongjangu mogle da izazovu pad režima Kim Džong Ila i time egzodus velikog broja severnokorejanaca na njenu teritoriju.
Džejms Lili, bivši američki ambasador u Južnoj Koreji, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:
"Kina prezire Kim Džnog Ila. Ona smatra da je staljinista, ali želi da ostane na vlasti. Jer u slučaju njegovog pada, Peking bi se suočio sa problemima. Tu je pet miliona potencijalnih izbeglica iz graničnog dela u Manžuriji, koji je industrijalizovan ali u suštini bankrotirao. Oni bi pohrlili u Kinu. Zamislite šta bi u slučaju pada režima, uradili severnokorejski generali, koji poseduju ogromne arsenale hemijskog oružja. Kim Džong Il je grozan, ali ostale opcije su još gore. Na kraju, Kina ne želi da se dve Koreje ponovo ujedine pod vođstvom Seula, koji je saveznik SAD, a najbolji način da se to spreči jeste održavanje Kim Džong Ila na vlasti."
Zbog toga je Kina u više navrata vraćala prebege iz Severne Koreje, koje su vlasti u Pjongjangu surovo kažnjavale. Naravno, postavlja se i pitanje koliko Kim Džong Il uopšte haje za sankcije, s obzirom na višedecenijsku izolovanost, neznatne strane investicije, pre svega iz Južne Koreje, a da više od 70 odsto pomoći u hrani i gorivu obezbeđuje Kina. Jedan od poslednjih komunističkih diktatorskih režima, u kome je dohodak po glavi stanovnika jedva hiljadu dolara a društveni proizvod 25 milijardi dolara, za razliku od Južne Koreje sa 750 milijardi, računa što na bezrezervnu podršku što na strah građana izloženih stalnoj represiji i propagandi.
Tenzije oko spornog severnokorejskog nuklearnog programa počele su još tokom 90-tih godina prošlog veka. Doduše, Pjongjang je potpisao 1994. godine sporazum sa Vašingtonom o zamrzavanju svog nuklearnog programa u zamenu za pomoć od 5 milijardi dolara u gorivu kao i dva nuklearna reaktora na laku vodu, ali za mirnodopske potrebe. Četiri godine kasnije Severna Koreja je lansirala raketu preko Japana, koja je pala u Pacifik. Pjongjang je tvrdio da je u pitanju bio satelit. Predsednik SAD Džordž Buš označio 2002. godine da Severna Koreja, uz Iran i Irak, pripada "osovini zla". Pjongjang je okarakterisao ovu izjavu skoro kao objavu rata. Vašington je tvrdio te godine da Severna Koreja tajno razvija nuklearni program, što je u suprotnosti sa njihovim sporazumom iz 1994. godine, pa je obustavio isporuke nafte. Pjongjang je kao kontra meru proterao međunarodne inspektore.
Sledeće godine, Severna Koreja se povukla iz Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja. U pregovorima "šestorke", tačnije SAD, Kine, Rusije, Japana i dve Koreje nisu prevaziđene razlike. Pjongjang je te, 2003. saopštio da ima materijala za 6 nuklearnih bombi. Pregovori ovih zemalja nastavljeni su sa prekidima do 2005. kada je Severna Koreja pristala da odustane od nuklearnog programa, u zamenu za pomoć u hrani i bezbednosne garancije, ali je u međuvremenu tražila i nuklearni reaktor za civilne potrebe. Na kraju, u julu ove godine je lansirala nekoliko raketa, uključujući interkontinentalnu Taepodnog 2, dometa većeg od 6.000 kilometara. Savet bezbednosti je tada uveo delimične sankcije Pjongjangu i zatražio da se vrati međunarodnim pregovorima, što je Severna Koreja odbila.
Zašto je Severna Koreja, za razliku od drugih zemalja koje su u javnosti razvijale nuklearni program i obznanile da poseduju atomsko oružje tek nakon uspešnog testa, najmanje tri godine unazad tvrdila da raspolaže nuklearnim arsenalom i tek sada izvršila probu? O tome Ejden Foster Karter, profesor na britanskom Univerzitetu u Lidsu, za Radio Slobodna Evropa kaže:
"Razmišljam o analogiji kada sitni kriminalac na ulici počne da viče – imam pištolj, imam pištolj – a vi ne znate da li je to stvarna pretnja ili blef. Izgleda da je Severna Koreja odlučila da nakon nekoliko godina eskalacije krize oko njenog nuklearnog programa, sada upozori SAD, pre svega jastrebove u njegovoj administraciji. Naravno, postoji i druga analogija, ako pretiš oružjem, onda pokaži da ga poseduješ. Izgleda da je Severna Koreja sada to dokazala."
Osim toga, Severnoj Koreji je očito potrebna pomoć međunarodne zajednice, jer zbog višedecenijske samoizolacije njenih 23 miliona stanovnika je na ivici gladi. Procenjuje se da je tri milona ljudi umrlo zbog nestašice hrane. Pretnja nuklearnim oružjem je jedan od poslednjih mehanizama da se iznudi međunarodna pomoć. Pjongjang je očito sledio primer Islamabada, s kojim je imao vezu oko nuklearnog oružja, a koji je napravio atomske bombe, izdržao nekolikko godina američkih sankcija da bi danas Pakistan bio jedan od glavnih američkih saveznika u borbi protiv terorizma.
S druge strane, Severna Koreja želi da bude tretirana kao ravnopravni partner u međunarodnim pregovorima, a to je jedino moguće ako je članica nuklearnog kluba. Naime, uprkos prevelikoj koncentraciji konvencionalnog oružja, ono je po mnogim ocenama zastarelo. Naime, Severna Koreja ima armiju od milion i 170.000 vojnika. Raspolaže raketnim sistemima kojima može da sravni sa zemljom glavni grad susedne Južne Koreje Seul, pogodi oko 100 ciljeva u Japanu i čak dobaci do zapadne američke obale. Međutim, to naoružanje je po mnogim ocenama u priličnoj meri zastarelo i u sukobu da američkim i južnokorejskim snagama Severna Koreja bi bila poražena. Posedovanje nuklearnog oružja je zato mnogo efikasnija garancija za odvraćanje eventualnog napada. Istovremeno, Severna Koreja se oseća pomalo zapostavljenom, s obzirom da su ključne svetske teme poslednjih godina rat protiv terorizma, pre svega u Iraku, zatim nuklearni program Irana i izraelsko – palestinski konflikt. Posedovanje nuklearnog oružja Severnu Koreju svakako vraća u međunarodnu žižu.
Na kraju, Severna Koreja želi da po svaku cenu pregovara sa SAD, što one odbijaju. Predsednik Džordž Buš:
"Sada odjedanput mnogi kažu Bušova administracija treba da direktno i sama pregovara sa Severnom Korejom. Međutim, takav pristup nije dao rezultate u prošlosti. Ja sam iz toga izvukao pouku i odlučio da je najbolji način da se Kim Džong Il ubedi da promeni svoj stav o nuklearnom programu da mu i drugi prenesu istu poruku."
Nakon prvobitnih žestokih osuda nuklearnog testa, uključujući i od Kine, tradicionalnog saveznika Severne Koreje, međunarodna zajednica se osim sankcija, za sada uzdržava od radikalnijih koraka. Čak i SAD, uz Japan najžešći kritičar nuklearnog programa Kine, smatraju da treba dati prednost diplomatiji, za razliku od intervencije u Iraku, zbog oružja Sadama Huseina za masovno uništavanje, koje na kraju nije pronađeno. Džordž Buš:
"Poruka SAD vlastima u Severnoj Koreji i Iranu, kao i njihovom stanovništvu, jeste da mi želimo da se ovi problemi reše mirnim putem. Poručujemo da za vas postoji bolja alternativa. Tu je, na primer, šansa da vam pomognemo ekonomski, a za uzvrat Iran jedino treba da istinski dokaže da je suspendovao razvoj nuklearnog oružja, a Severna Koreja da postoji međunarodna kontrola njenog programa."
Američki državni sekretar Kondoliza Rajs je izjavila da njena zemlja nema nameru da napadne Severnu Koreju. Analitičari ističu da je za američke planere rat sa Severnom Korejom "noćna mora". Po rečima bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera, koji je tokom 90-tih godina kao izaslanik Bila Klintona pregovarao u Pjongjangu sa tadašnjim liderom ove zemlje Kim Il Sungom, Severna Koreja bi mogla da u slučaju rata odmah ispali oko 20.000 projektila iz konvencionalnog naoružanja na desetomilionski glavni grad Južne Koreje Seul koji se nalazi nedaleko od granice i gotovo ga sravni sa zemljom. Komandant američkih trupa u Južnoj Koreji Geri Lak procenjuje da bi u slučaju rata broj poginulih premašio višemilionske žrtve u korejskom ratu od 1950 do 1953. godine.
S druge strane, Severna Koreja raspolaže sa oko 8.000 podzemnih tunela i pećina u kojima bi mogla da sakrije svoju nuklearnu opremu, tako da bi eventualni vazdušni udari SAD po njenim nuklearnim postrojenjima bili ograničenog dometa.
U međuvremenu, Severna Koreja je upozorila da će japanske sankcije isprovocirati oštre kontramere, kao i SAD da odustanu od dosadašnjih pritisaka. "Ukoliko SAD nastave uporno da vrše pojačani pritisak na Severnu Koreju ona će preduzeti fizičke kontramere. Svaki oblik jačeg pritiska smatraćemo objavom rata", izjavio je Ri Kjong Son, portparol severnokorejskog Ministartsva inostranih poslova. Istovremeno, druga ličnost u severnokorejskoj hijerarhiji, predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Kim Jong Nam, u izjavi za japansku agenciju Kjodo, najavio je mogućnost novih proba nuklearnog oružja, ali i naglasio da će sve zavisiti od ponašanja Vašingtona, napominjući da bi Severna Koreja bila voljna da nastavi pregovore o svom nuklearnom programu, pod uslovom da sve sankcije budu povučene. Severnokorejski zvaničnici upozorili su da bi ova komunistička zemlja mogla da lansira raketu s nuklearnim naoružanjem. Procenjuje se da njene interkontinentalne rakete mogu da dosegnu američku zapadnu obalu. Prema pisanju američkog lista "Boston Globe", Severna Koreja, za koju se smatra da ima najveću količinu hemijskog i biloškog oružja na svetu, može njime pogoditi čak i Los Anđeles.
Za međunarodnu zajednicu je problem što ne zna se tačno koje zapravo tehnologije poseduje Severna Koreja. Ona je svojevremeno bila aktivno angažovana na crnom tržištu i verovatno je uspela da dobije savremene tehnologije za obogaćivanje uranijuma iz Pakistana i da je u tom procesu verovatno otišla dalje nego što se pretpostavlja. Strahuje se i da bi Pjongjgang mogao da snabdeva nuklearnom opremom teroriste širom sveta. Peking i Moskva koji se protive, ne samo vojnoj opciji protiv Severne Koreje, nego i oštrim sankcijama, nastoje da iskoriste najnovije tenzije za ostvarivanje svojih spoljnopolitičkih ciljeva. Tako Kina procenjuje da joj novo krizno žarište za SAD ide u prilog u rešavanju pitanja Tajvana. Kao najbliži saveznik Pjongjanga, Peking najpre može posredovati u obnavljanju pregovora i zato očekuje popuštanje pritiska Bele kuće oko Tajvana. S druge strane, Kina se pribojava da bi oštre sankcije prema Pjongjangu mogle da izazovu pad režima Kim Džong Ila i time egzodus velikog broja severnokorejanaca na njenu teritoriju.
Džejms Lili, bivši američki ambasador u Južnoj Koreji, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa:
"Kina prezire Kim Džnog Ila. Ona smatra da je staljinista, ali želi da ostane na vlasti. Jer u slučaju njegovog pada, Peking bi se suočio sa problemima. Tu je pet miliona potencijalnih izbeglica iz graničnog dela u Manžuriji, koji je industrijalizovan ali u suštini bankrotirao. Oni bi pohrlili u Kinu. Zamislite šta bi u slučaju pada režima, uradili severnokorejski generali, koji poseduju ogromne arsenale hemijskog oružja. Kim Džong Il je grozan, ali ostale opcije su još gore. Na kraju, Kina ne želi da se dve Koreje ponovo ujedine pod vođstvom Seula, koji je saveznik SAD, a najbolji način da se to spreči jeste održavanje Kim Džong Ila na vlasti."
Zbog toga je Kina u više navrata vraćala prebege iz Severne Koreje, koje su vlasti u Pjongjangu surovo kažnjavale. Naravno, postavlja se i pitanje koliko Kim Džong Il uopšte haje za sankcije, s obzirom na višedecenijsku izolovanost, neznatne strane investicije, pre svega iz Južne Koreje, a da više od 70 odsto pomoći u hrani i gorivu obezbeđuje Kina. Jedan od poslednjih komunističkih diktatorskih režima, u kome je dohodak po glavi stanovnika jedva hiljadu dolara a društveni proizvod 25 milijardi dolara, za razliku od Južne Koreje sa 750 milijardi, računa što na bezrezervnu podršku što na strah građana izloženih stalnoj represiji i propagandi.
