Kako se zgušnjava vreme odlučivanja o budućem statusu Kosova, iz Moskve se sa najviših političkih nivoa pojačano emituju poruke da rešenje Kosova ne sme biti presedan u odnosu na rešavanje sličnih problema u drugim delovima sveta.
U tom tonu se oglasio i zamenik ministra spoljnih poslova Rusije, Vladimir Titov. Rusija, poručio je, insistira na jedinstvenom pristupu za rešavanje pitanja Kosova i drugih regionalnih „zamrznutih“ konflikata. Izuzetno je važno, naglasio je Titov, da se izbegne situacija u kojoj bi se jedan pristup primenio na problem Kosova, a drugi na slične konflikte u drugim regionima. Rusija će, kao članica Saveta bezbednosti UN sa pravom veta i jedna od šest zemalja članica Kontakt grupe, nastaviti napore da se pronađe rešenje koje će odobriti Ujedinjene nacije, obećao je zamenik šefa ruske diplomatije.
Rusiju, kao značajnu regionalnu silu, ne košta mnogo napora da emituje ovakve, principijelne, stavove. Posebno, ako je oni, bar kad je Balkan u pitanju, kako svedoči tradicija, mnogo i ne obavezuju. Rečima uglednog ruskog političkog analitičara Andreja Pjontkovskog:
„Za Putina je u celoj toj priči mnogo manje važan srpski problem Kosova, nego stvaranje presedana za moguću deklaraciju nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, kako bi Rusija i de jure pripojila te teritorije, koje već de facto kontroliše. Otuda to sve zvuči veoma cinično. Gruzijska priča je Putinu mnogo važnija nego sva iluzija koju stvara o solidarnosti sa Srbijom. Rusija je veoma daleko od balkanskog regiona. Ona sebe ne vidi kao važnog igrača na tom terenu, ali se smatra veoma važnim faktorom na Kavkazu. Putin, dakle, na Balkanu neće učestvovati i neće biti kooperativan, u pravcu u kojem to Beograd očekuje. Poređenja radi, Amerika takođe očekuje da će Putin biti kooperativan u odnosu prema iranskom nuklearnom programu, ali on to neće biti zato što ima svoje sopstvene interese - hoće da zadrži visoku cenu nafte i zato mu odgovara održavanje tenzija oko Irana.“
Ako i vas srpsko iskustvo sa Rusijom i ekspertiza poznavalaca odnosa ove zemlje i Balkana sugerišu da ne treba odviše računati na rusku kartu kad je status Kosova u pitanju, kako objasniti upornu nadu srpskog establišmenta da će Moskva priskočiti u pomoć oko južne pokrajine kao svojevrsni deus ex maccina?
Ugledni britanski časopis za vojnu i bezbednosnu problematiku, Jane’s Intelligence, u nedavnoj analizi primećuje da se premijer Srbije naljutio na Evropu i okrenuo Rusiji, otvarajući širom vrata svog tržišta njenim investicijama.
U tranzicionoj zemlji, koja je još na početku priče o prvobitnoj akumulaciji kapitala, kakva je Srbija, gde je uloga vlasti u ekonomskom životu vrlo vidljiva, zasnivati krupne ekonomske privatizacijske odluke na političkim kalkulacijama, pa uz to još i sumnjivim, može biti veoma kontraproduktivno.
Milan Kovačević, ekonomista i konsultant za strana ulaganja:
„U našoj situaciji bojim se da postupak privatizacije u nekoliko slučajeva nije bio dovoljno transparentan i to će onda možda dati za pravo nekim poslovnim ljudima iz Rusije da računaju sa tim, neovisno o tome da li će ta poruka i otići na politički nivo i bez obzira kako će uzvratiti politička struktura Rusije u Savetu bezbednosti.“
Nekoliko srpskih privatizacija u poslednje vreme, ne samo da je bilo netransparentno, nego je predstavljalo i direktno kršenje zakona u postupku privatizacije. Kao da toga nije bilo dovoljno, među ekonomskim poznavaocima sada cirkuliše priča da je u eventualnoj privatizaciji Naftne industrije Srbije viđen ruski Lukoil i to uprkos njegovoj priči sa Beopetrolom, koja je završila fijaskom.
Milan Kovačević:
„Ako se primeti sa strane da i takve postupke u privatizaciji naša zemlja hoće da upotrebi da bi dobila neku političku podršku za bilo koju stvar, to nam više donosi štete nego koristi.“
Ako se već tako krupni ekonomski investicioni zalogaji u Srbiji nude ruskom kapitalu u zalog za ruski veto u Savetu bezbednosti za nezavisnost Kosova, kakvi su izgledi da se taj veto i dogodi? Na to pitanje Andrej Pjontkovskij lapidarno odgovara:
„Mogu da se kladim u koliko hoćete da će Rusija u toj situaciji apstinirati.“
U tom tonu se oglasio i zamenik ministra spoljnih poslova Rusije, Vladimir Titov. Rusija, poručio je, insistira na jedinstvenom pristupu za rešavanje pitanja Kosova i drugih regionalnih „zamrznutih“ konflikata. Izuzetno je važno, naglasio je Titov, da se izbegne situacija u kojoj bi se jedan pristup primenio na problem Kosova, a drugi na slične konflikte u drugim regionima. Rusija će, kao članica Saveta bezbednosti UN sa pravom veta i jedna od šest zemalja članica Kontakt grupe, nastaviti napore da se pronađe rešenje koje će odobriti Ujedinjene nacije, obećao je zamenik šefa ruske diplomatije.
Rusiju, kao značajnu regionalnu silu, ne košta mnogo napora da emituje ovakve, principijelne, stavove. Posebno, ako je oni, bar kad je Balkan u pitanju, kako svedoči tradicija, mnogo i ne obavezuju. Rečima uglednog ruskog političkog analitičara Andreja Pjontkovskog:
„Za Putina je u celoj toj priči mnogo manje važan srpski problem Kosova, nego stvaranje presedana za moguću deklaraciju nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, kako bi Rusija i de jure pripojila te teritorije, koje već de facto kontroliše. Otuda to sve zvuči veoma cinično. Gruzijska priča je Putinu mnogo važnija nego sva iluzija koju stvara o solidarnosti sa Srbijom. Rusija je veoma daleko od balkanskog regiona. Ona sebe ne vidi kao važnog igrača na tom terenu, ali se smatra veoma važnim faktorom na Kavkazu. Putin, dakle, na Balkanu neće učestvovati i neće biti kooperativan, u pravcu u kojem to Beograd očekuje. Poređenja radi, Amerika takođe očekuje da će Putin biti kooperativan u odnosu prema iranskom nuklearnom programu, ali on to neće biti zato što ima svoje sopstvene interese - hoće da zadrži visoku cenu nafte i zato mu odgovara održavanje tenzija oko Irana.“
Ako i vas srpsko iskustvo sa Rusijom i ekspertiza poznavalaca odnosa ove zemlje i Balkana sugerišu da ne treba odviše računati na rusku kartu kad je status Kosova u pitanju, kako objasniti upornu nadu srpskog establišmenta da će Moskva priskočiti u pomoć oko južne pokrajine kao svojevrsni deus ex maccina?
Ugledni britanski časopis za vojnu i bezbednosnu problematiku, Jane’s Intelligence, u nedavnoj analizi primećuje da se premijer Srbije naljutio na Evropu i okrenuo Rusiji, otvarajući širom vrata svog tržišta njenim investicijama.
U tranzicionoj zemlji, koja je još na početku priče o prvobitnoj akumulaciji kapitala, kakva je Srbija, gde je uloga vlasti u ekonomskom životu vrlo vidljiva, zasnivati krupne ekonomske privatizacijske odluke na političkim kalkulacijama, pa uz to još i sumnjivim, može biti veoma kontraproduktivno.
Milan Kovačević, ekonomista i konsultant za strana ulaganja:
„U našoj situaciji bojim se da postupak privatizacije u nekoliko slučajeva nije bio dovoljno transparentan i to će onda možda dati za pravo nekim poslovnim ljudima iz Rusije da računaju sa tim, neovisno o tome da li će ta poruka i otići na politički nivo i bez obzira kako će uzvratiti politička struktura Rusije u Savetu bezbednosti.“
Nekoliko srpskih privatizacija u poslednje vreme, ne samo da je bilo netransparentno, nego je predstavljalo i direktno kršenje zakona u postupku privatizacije. Kao da toga nije bilo dovoljno, među ekonomskim poznavaocima sada cirkuliše priča da je u eventualnoj privatizaciji Naftne industrije Srbije viđen ruski Lukoil i to uprkos njegovoj priči sa Beopetrolom, koja je završila fijaskom.
Milan Kovačević:
„Ako se primeti sa strane da i takve postupke u privatizaciji naša zemlja hoće da upotrebi da bi dobila neku političku podršku za bilo koju stvar, to nam više donosi štete nego koristi.“
Ako se već tako krupni ekonomski investicioni zalogaji u Srbiji nude ruskom kapitalu u zalog za ruski veto u Savetu bezbednosti za nezavisnost Kosova, kakvi su izgledi da se taj veto i dogodi? Na to pitanje Andrej Pjontkovskij lapidarno odgovara:
„Mogu da se kladim u koliko hoćete da će Rusija u toj situaciji apstinirati.“
