Jeremy BRANSTEN (Pripremio Srdan KUSOVAC)
Danima pozivi na prekid vatre stižu iz evropskih i arapskih prestonica.Britanski premijer Toni Bler (Tony Blair) bi o prekidu neprijateljstava koliko danas trebalo da u Vašingtonu razgovara sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država (SAD) Džordžom Bušom (George Bush). Bler za sada podržava američki stav koji je u četvrtak izrekao Buš: nema "lažnog mira", odnosno SAD podržavaju samo takav prekid neprijateljstava koji može potrajati. Problem je što broj civilnih žrtava raste i u Libanu i u Izraelu pa je Bler kod kuće pod sve jačim pritiskom da promeni stav i prestane da podržava politiku Vašingtona.
Ali ima još jedna stvar koja komplikuje mogući prekid vatre. Kako to sprovesti.
Jedan komentator optužuje evropske i arapske zemlje da samo kritikuju Ameriku, a da ne nude konkretno rešenje. Iznad svega mir zavisi od spremnosti sukobljenih strana da polože oružje, a to za sada nije izgledno. Ovo je Hasan Nasrala, čelnik Hezbolaha, rekao u utorak:
"Nastavićemo napade i želim da saopštim da smo uprkos vremenu koje je proteklo i upornoj istrajnosti izraelskog neprijatelja stigli do faze Haife. Sada objavljujem da ćemo ići i dalje, do faze nakon Haife na šta nas je neprijatelj naterao."
A ovo je izraelski premijer Ehud Olmert rekao dan ranije:
"Izrael je odlučan da nastavi borbe protiv Hezbolaha. Mi ćemo ih pronaći i zaustaviti i mi se nećemo ustručavati da preduzmemo najžešće mere protiv onih koji ispaljuju hiljade raketa i projektila na nevine civile i to samo sa jednim ciljem – da ih ubiju. To je nešto što nismo u stanju da tolerišemo.
Mnogi komentatori ocenjuju da nikakvog prekida vatre ne može biti bez razgovora sa glavnim Hezbolahovim mentorima – Iranom i Sirijom. Iran se ne čini kao neko spreman za pregovore. Predsednik te zemlje Mahmud Ahmadinedžad je ocenio u četvrtak da je Izrael invazijom na Liban pritisnuo dugme koje znači samouništenje. Sirija je ukazala da bi podržala razgovore na najvišem nivou sa SAD, ali Vašington, koji smatra Damask sponzorom terorizma, na to nije spreman.
Mnoge arapske zemlje poput Egipta, Jordana i Saudijske Arabije izgleda nisu u stanju da formulišu jasan stav.
Na jednoj strani na u prestonicama tih triju zemalja raste popularnost Hezbolaha. Sa druge strane ni u Kairu ni u Amanu ni u Rijadu ne gledaju sa naklonošću na mogućnost da iz sukoba ojačani izađu šiitski radikali.
Josi Mekelberg, stručnjak za Bliski istok u Kraljevskom institutu za spoljne poslove u Londonu kaže Hezbolah zato nije pretnja samo Izraelu:
"Koliko Hezbolah zadaje velikih nevolja Izraelu, na duge staze gledano, pokreti poput Hezbolaha, Hamasa i Islamskog džihada, ili džihada u Iraku, su pretnja i za Egipat, Jordan i Saudijsku Arabiju čak više nego za Izrael. Zato bi one ćutke prešle preko situacije u kojoj bi Hezbolah iz ovog sukoba izašao poražen. Ja ne kažem da će se to dogoditi, ali poraz Hezbolaha bio bi i poraz Irana. Ni Saudijci, ni Egipćani ni ostali režimi u regiji ne bi žalili kad bi se nešto takvo dogodilo."
Na drugoj strani, Evropljani traže prekid vatre, ali su protekle sedmice i Nemci i Francuzi objavili da im, ako bi primirje i bilo dogovoreno, ne pada na pamet da šalju trupe na jug Libana. Predsednik Francuske Žak Širak (Jacques Chirac) je čak i protiv upotrebe NATO-a. I Amerikanci i Francuzi sećaju se osamdesetih kada su izgubili 199. mirovnjaka.Dakle nema načina da se sukobljene strane nateraju na prekid vatre, nema plana za slanje mirovnih snaga. Borbe se zato nastavljaju.
