Dragan ŠTAVLJANIN (Miloš TEODOROVIC)
Osamostaljivanje Crne Gore i sve izvesnija nezavisnost Kosova jača osećanje nezadovoljstva i frustraciju u Srbiji, što podriva poziciju demokratskih i otvara prostor nacionalističkim snagama. Tako je premijer Vojislav Koštunica, nezadovoljan ulogom Evropske unije u referendumu u Crnoj Gori i obustavljanjem pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju zbog neizručenja Ratka Mladića, izjavio u nedelju da Srbija očekuje partnerski odnos sa EU, napominjući da je politika neprestanih uslovljavanja proizvela isključivo negativne posledice.Poslovično suzdržani Brisel ovoga puta je reagovao krajnje cinično, jer već godinama sluša iste žalopojke dela srpskih političara da je Zapad kriv za sve njihove probleme. Kristina Nađi, portparol komesara EU za proširenje Olija Rena:
„Komesar Ren zahvalan je premijeru Koštunici što se uzdržao od toga da na Evropsku uniju svali i odgovornost za poraz Srbije i Crne Gore od 6:0 u susretu sa Argentinom na svetskom prvenstvu u fudbalu.“
Naravno, usledio je i odgovor iz Beograda sa aluzijom na kvalitet fudbalske reprezentacije Finske, zemlje iz koje dolazi Oli Ren. Portparol Vlade Srbije Srđan Đurić:
„Za razliku od naše reprezentacije, Finska se nije ni plasirala na svetsko prvenstvo, a ne sećam se ni kada joj je to poslednji put uspelo.“
I dok ova nadgornjavanja upotrebom fudbala kao potke, mogu biti i simpatična, posledice političkog prepucavanja i gubljenja koraka sa svetom mnogo su pogubnije. Majkl Emerson iz briselskog Centra za evropske studije, o Koštuničinom stavu za Radio Slobodna Evropa kaže:
„Postoje dve vrste uslova. Jedna se odnosi na pitanja kao što su izručenje Ratka Mladića. Imajući u vidu da je Brisel insistirao da Hrvatska izruči Antu Gotovinu kao uslov za nastavak pregovora, nerealno je očekivati da će drugačiji kriterijum biti primenjen u slučaju Srbije. S druge strane, kako se neka zemlja približava Evropskoj Uniji ima sve veću obavezu da prilagodi svoju politiku i zakonsku regulativu u raznim oblastima standardima asocijacije čiji član želi da postane“.
Da li je Koštuničina poruka bila upućena Zapadu ili zapravo domaćoj javnosti? Vladimir Vuletić, profesor Filozofskog fakulteta u Beograda u izjavi za naš program:
„Gotovo sve javne izjave političara su uglavnom upućene lokalnom prostoru. Dakle, ukoliko se poruka upućuje Evropskoj uniji, onda tu postoje drugi kanali. I u tom smislu Koštunica pokušava da na neki način istakne određenu svoju čvrstinu u odnosu prema spoljnom okruženju. Nisu dakle samo Radikali ti koji su oštri u odnosu prema Zapadu. Sa druge strane, Koštuničina poruka na neki način izražava i mišljenje značajnog dela građana u Srbiji, koji polako bivaju razočarani, s obzirom na odnos EU prema Srbiji. Malo je toga što običan građanin ovde oseća da je u odnosu sa Evropskom unijom njemu donelo dobro nakon petooktobarskih promena.“
U poslednje vreme, vlasti u Beogradu, nakon što je potrošena većina aduta u pregovorima sa međunarodnom zajednicom, kao da pokušavaju da igraju na jednu od poslednjih karata – zastrašivanja Zapada – da bi u slučaju nezavisnosti Kosova to otvorilo prostor nacionalističkim snagama u Srbiji, a što bi uzdrmalo i regionalnu stabilnost. U tom tonu je i izjava šefa diplomatije Vuka Draškovića na sednici Interparlamentarne skupštine Zapadnoevropske unije u utorak u Parizu.
Johanes Lin iz vašingtonskog Bruking Instituta tim povodom za Radio Slobodna Evropa kaže:
„Srbi treba sami da raščiste sa sobom šta su izgubili a šta dobili. Ja mislim da je ulazak jednog dana u Evropsku uniju veliki dobitak. Možda poređenje nije podesno, ali šta je u teritorijalnom smislu danas Austrija u poređenju sa nekadašnjim Austrougarskim carstvom. Sada jedna od najprosperitetnijih evropskih zemalja, sa otvorenim granicama prema većini suseda. Nema razloga da i Srbija, ako bude sledila isti put, za nekoliko godina ne postane napredna zemlja i član Evropske unije. Možda kratkoročno gledano, građanima Srbije sadašnja pozicija Zapada liči na politiku ,štapa i šargarepe‘, ali dugoročno posmatrano, oni mogu samo imati koristi ako se sprovedu neophodne reforme, što su i ostale članice Unije učinile. U takvim okolnostima, kod god da je na vlasti u Srbiji, uključujući i Radikale, moraće da se ponaša racionalno. Ako se, međutim, u zemlji dovodi u pitanje i ta njena dugoročna evropska perspektiva, onda će ona biti u velikim problemima.“
Beogradski analitičar Vladimir Vuletić o pokušaju Beograda da zastraši Zapad mogućnošću da radikali dođu na vlast:
„Kada se u nekom odnosu nađu igrači veoma različite moći, kao što je s jedne strane Srbija, a sa druge strane EU, onda je tu prostora za plašenje od strane ovih malih izuzetno malo. Šta god da se desi u Srbiji, dakle do bilo kakvih političkih promena da dođe, manevarski prostor za one koji bi došli na vlast u Srbiji – bili to Radikali ili neke još ekstremnije grupe, svejedno – izuzetno je ograničen i tu se ne bi ništa bitno promenilo. U krajnjoj liniji, njih u tom pogledu mnogo ne brine ni dolazak Radikala na vlast, u jednom dugoročnijem smislu. Ali bi kratkoročno, naravno, saradnja sa jednom opcijom koju trenutno predstavljaju Radikali bila mnogo teža nego što je to saradnja sa postojećim, demokratskim snagama u Srbiji.“
Ipak i Zapad uviđa da nakon osamostaljivanja Crne Gore i sve izvesnije nezavisnosti Kosova, Srbija može biti uzdrmana. To potvrđuju i poslednja istraživanja javnog mnjenja po kojima Srpska radikalna stranka uživa podršku čak 40 odsto građana. Zbog toga je tokom samita lidera Evropske unije prošle sedmice bilo reči i o podršci Srbiji. Pet američkih kongresmena zatražili su od predsednika SAD-a Džordža Buša da podrži evroatlantske integracije Balkana, navodeći kao pozitivan primer reforme Vojske Srbije. Istovremeno, senator Džordž Vojnovič predložio je Bušu da pozove srpskog predsednika i premijera Tadića i Koštunicu u posete Vašington, kao znak podrške demokratskim snagama.
Analitičar iz Vašingtona Johanes Lin:
„Verovatno je to dobra vest da u međunarodnoj zajednici posvećuju pažnju zbivanjima na Balkanu, jer bi odsustvo te zainteresovanosti u situaciji kada u toj regiji postoji još mnogo problema, moglo da izazove produbljivanje krize, imajući u vidu rešenje statusa Kosova, nedavno osamostaljivanje Crne Gore i tenzije u Bosni i Hercegovini.“
Analitičar iz Brisela Majkl Emerson:
„Evropska Unija i njene članice veoma pažljivo prate zbivanja u Srbiji i zabrinute su zbog rasta popularnosti Srpske radikalne stranke. U Briselu veoma dobro razumeju teret i iskušenja sa kojima se suočava društvo u Srbiji nakon nedavnog referenduma u Crnoj Gori i predstojećeg rešavanja statusa Kosova. Naravno, postavlja se pitanje šta se u takvoj situaciji može uraditi? U slučaju izručenja Ratka Mladića, pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju biće odmah nastavljeni.“
Johanes Lin:
„Da, postoji bojazan da ukoliko nacionalistička partija osvoji vlast u Beogradu, koja ne bi imala konstruktivan odnos sa susedima i svetom, situacija bila pogoršana. Postoje čak i procene da bi dolazak Radikala na vlast u Srbiji mogao da vodi novim ratovima na Balkanu, mada ne mislim da je to realno, jer su ljudi u toj regiji naučili neke teške i bolne lekcije iz nedavne prošlosti.“
Da li će Zapad pokušati da do izbora u Srbiji pomogne demokratskim snagama u pokušaju da spreči po mnogim ocenama nezaustavljivu pobedu Radikala? Johanes Lin iz Bruking instituta u Vašingtonu:
„Moje iskustvo je da svako direktno mešanje, čak i u cilju pomoći, može biti kontraproduktivno. Smatram da bi SAD i EU trebalo da predoče jasno svim partijama u Srbiji, kao i njenim građanima, da ako budu konstruktivni u rešavanju ključnih pitanja, pre svega Kosova, zatim nesmetanom razdruživanju sa Crnom Gorom, to je najefikasniji i najbrži put za integraciju u Evropu. Mislim da takav pristup međunarodne zajednice na nivou principa može mnogo više pomoći Srbiji, a ne direktna podrška jednoj partiji na račun druge.“
Kako će Zapad reagovati u slučaju pobede Radikala na izborima u Srbiji? Majkl Emerson iz briselskog Centra za evropske studije:
„Ako se to desi, Evropska Unija će prihvatiti novu Vladu Srbije, pod pretpostavkom da je demokratski izabrana. Međutim, stav Brisela će zavisiti od konkretne politike vlasti u Beogradu. U Briselu je odavno shvaćeno da političari, pre svega na Balkanu, jedno pričaju kada su u opoziciji, a drugo kada dođu na vlast. U Evropskoj uniji su se navikli i na zaokrete u politici i svojih članica kao i susednih zemalja, zato ne treba očekivati neke konačne zaključke u ovoj fazi, odnosno predviđanja šta bi bilo kad bi bilo.“
Vladimir Vuletić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu:
„Bojim se da ono što bi dolaskom Radikala na vlast u Srbiji predstavljalo problem, to je nešto slično kao u vreme Miloševića. Setimo se da je Milošević jedno vreme imao izuzetno dobre odnose sa međunarodnom zajednicom, pre svega sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali da su, u krajnjoj liniji, njegova strateška opredeljenja bila takva da su onda u jednom trenutku dovela u pitanje taj odnos. A ono što je, čini mi se, najgore u kontaktima sa SAD-om, to nije samo antiamerički stav ili antizapadni stav, nego je najgore ukoliko niste dostojni u tom stavu, pa u jednom trenutku kažete – u redu, sarađivaćemo, a u sledećem trenutku kažete – nećemo. Čini mi se da je to ono što je Srbiju već jednom koštalo, krajem devedesetih godina, i nije isključeno da bi u tom smislu jedan takav scenario mogao da se na ovaj ili onaj način ponovi, dakle pre svega ta jedna izolacija, koja u svakom slučaju Srbiji ne bi donela ništa dobro.“
Johanes Lin:
„Jasno je da svaka partija na vlasti u Srbiji koja ne bude prihvatila kompromisno rešenje za Kosovo i ako pristupi populistički raznim drugim problemima, poput ekonomskih, to će svakako komplikovati njene odnose sa Evropskom Unijom i SAD. Zbog toga smatram da je i u interesu Srbije da sprovodi reforme u svim oblastima kako bi se uključila u međunarodne integracije. Mislim da bez obzira ko bude na vlasti u Beogradu, dobijaće značajnu pomoć iz Evrope u narednih nekoliko godina.“
Da li bi Zapad ignorisao Vladu Srbije na čijem bi čelu bili radikali? Analitičar iz Brisela Majkl Emerson:
„Ako bi Radikali kao vladajuća partija nastavili priču o Velikoj Srbiji, svakako bi odmah došli u politički i diplomatski sukob sa Evropskom unijom. Ali ako bi te zahteve ostavili po strani i fokusirali na uobičajene poslove upravljanja zemljom, onda im Zapad ne bi zatvorio vrata. Dakle, Brisel će najpre sačekati ishod predstojećih izbora i ako radikali dođu na vlast, onda će Unija definisati svoju politiku u zavisnosti od programa i poteza nove Vlade u Beogradu.“
Vladimir Vuletić smatra da Radikali nemaju previše prostora za promenu svoje politike ako bi došli na vlast:
„Kada bi se srpski Radikali odrekli tih svojih stavova, što je nešto po čemu se oni ustvari jedino bitno i razlikuju od ostalih stranaka, oni više ne bi bili srpski Radikali. Moguće je da bi u tom procesu dostizanja vlasti i pridobijanja legitimnosti od strane spoljnih činilaca promenili svoju politiku. Dakle, to je moguće, ali pitanje je koliko bi ta promena bila dugoročna i dosledna. Onda to treba posmatrati i u okviru nečega što je sama stranka, kako bi se to odrazilo na odnose u stranci, da li bi se tu onda pojavile različite frakcije.“
Johanes Lin o odnosu Brisela i Vašingtona prema Vladi Srbije koju bi formirali Radikali:
„Mislim da će pokušati da rade sa njom, da sarađuju sve do trenutka kada bi eventualno počela da podriva učinak dosadašnjih reformi od 5. oktobra 2000. godine. SAD i EU su veoma pragmatični i nema razloga da se distanciraju sve dok bi radikalska vlada sledila reformsku i politiku međunarodne saradnje i integracija.“
